Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Danas možemo da počnemo sa malo gruverskog džez-roka i to onog koji se pravi usred Indijskog okeana, daleko od kontinentalnih masa, slobodnog da lako lebdi nad talasima. Papillon Project: Live Session EP je najnovije izdanje fluidnog, pa i internacionalnog benda koji je baziran na ostrvu Reinion, ali pre svega duhovno. U „fizičkom“ i geografskom smislu, baza za Papillon Project je Finska a muzički identitet benda je, dovitljivo, opisan rečju „afropejski“, sugerišući amalgam afričkog i evropskog nasleđa.
Benjamin Faconnier je francuski trubač poreklom sa ostrva Reinion. Iako sam o ovoj francuskoj prekomorskoj teritoriji pisao više puta različitim povodima, vredi još jedom da se podseti kako se radi o VRLO udaljenom komadu vulkanskog tla u Indijskom okeanu, skoro sedam stotina kilometara istočno od Madagaskara i koje je, iako su na njega od svih Evropljana prvo naleteli Portugalci, ipak prvo bilo naseljeno od strane Francuza što su iz Francuske i sa Madagaskara počeli na njega da dolaze u sedamnaestom veku. Polovinom devetnaestog veka je ropstvo na ovom ostrvu ukinuto – onako kako je francuska Druga republika proglasila kraj ropstva u svojim kolonijama – a od 1946. godine se Reinion administrativno vodi kao Francuska prekomorska teritorija. Danas je, dakle, ovo ostrvo – kao deo Francuske – deo teritorije Evropske unije i koristi Evro kao svoju valutu.
Reinion nije bio naseljen pre dolaska kolonista, ali je, naravno, sa uvozom robova iz Afrike on dobio etničku i rasnu mešavinu i danas je ovo ostrvo na kome se govore Francuski i Kreolski ali na njemu pored Francuza i Afrikanaca žive i Pakistanci pa i Kinezi.
Benjamin Faconnier je rođen na ovom ostrvu i ovo je trubač afričkog porekla koji se u nekom momentu svog života odselio u Finsku gde danas živi i radi. „Afropejski“ pristup njegovoj muzici nije samo spontan i slučajan i rezultat je Benjaminove težnje da u muzici pronađe plodna prožimanja različitih tradicija a u naporu da se kreira „dekolonizatorska“ muzika, dakle ona u kojoj neće postojati hijerarhije što su ugrađene u modernu kulturu kao posledica kolonijalne istorije Evrope i onog dela sveta koji je Evropa kolonizovala.
Štaviše, Faconnier kaže da je za njega ekstremno relevantno da spoji nordijski džez – dakle, scenu u čijim okvirima danas živi i radi – sa muzičkom tradicijom Maloja, jednim od dva glavna tipa muzike koji karakterišu kulturu Reiniona. Ovo je originalno bila muzika robova dovedenih iz Afrike, sa Madagaskara, ali i obespravljenih radnika koji su na Reinion dopremljeni iz Indije. Uglavnom vokalna, sa pratnjom na udaraljkama, Maloja je najveći deo svog postojanja bila zvanično zabranjena na ostrvu od strane francuskih kolonijalnih vlasti kao medijum kojim robovi prenose opasne poruke i potencijalno pripremaju pobunu. Faconnier smara da nordijski džez i Maloja imaju prirodne spone jer se bave „emancipacijom ugnjetenih, potragom za slobodom i žudnjom za životom“.
Utoliko, Papillon Project je osnovan 2020. godine kao promenljiva grupa muzičara koja će svirati Facconierove kompozicije i raditi na živom spajanju različitih muzičkih uticaja, a sa postavom u kojoj se smenjuju muzičari sa Reiniona, iz Finske i Južnoafričke republike. Faconnier ovde poteže Foucaultov koncept heterotopije kao neku vrstu ideje sa kojom Papillon Project operiše, trudeći se da stvori prostor u kome će kroz improvizaciju muzičari imati mesta za reprezentaciju različitih identiteta, ali i za „kontradikciju i osporavanje“.
Papillon Project je na dosadašnjim izdanjima radio u zanimljivim različitim formatima ali se čini da se poslednjih godina zvuk solidifikuje u formi koja je u velikoj meri inspirisana Milesom Davisom i njegovim prevratničkim radovima sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina prošlog veka. Glitches Brew iz prošle godine je bio eksplicitno nadahnut Milesovim modalnim džezom razrađivanim kroz So What sa albuma Kind of Blue iz 1959. godine, a aktuelni EP, Live Session, je prirodan nastavak.
Naravno, Live Session i počinje sa Glitches Brew, svih izvanrednih jedanaest minuta džez-rok kuvanja koje su Faconnier i njegovi saradnici odsvirali na prošlogodišnjem festivalu Leu Tempo na Reinionu i ovo je jedan instant-prepoznatljiv format u kome trubač i njegove kolege nalaze puno prostora za osoben izraz. Bubnjar Valentin Suzanne, perkusionista Julien Rivière i basista Luigi Lefevre, dakle, proizvode kompleksan, poliritmički temelj za soliste, radeći gruv koji je dinamičan a stabilan, uvek spreman da mutira i prilagodi se onome što rade ostali muzičari.
Ostali muzičari su, dakle, trubač i gitarista. Benjaminova svirka je veoma cool i pod jasnim uticajem Milesovog legata i sa mnogo efekata i posebnih tehnika tako da truba dobije jednu eteričnu dimenziju, često modulirana da podseća na ljudski glas i da se savija onako elastično kako od ovog instrumenta ne očekujete. Gitarista Nicolas Beaulieu je takođe sa Reiniona i veoma je cenjen i ozbiljno nagrađivan muzičar koji je studirao u Francuskoj, a po Evropi (uglavnom u Francuskoj i Nemačkoj) radi sa više projekata. Njegov svirka je ovde vrlo autoritativna, ne nužno nametljiva, ali kada je vreme da on solira, ovde se dobija propisan vatromet.
Ali, opet, vatromet može da bude i cool. Slušajte drugu kompoziciju, Afropea u kojoj Beaulieu radi sa Benjaminovim „etničkim“, dakle, narodnjačkim motivima i izvodi ih sa opipljivim entuzijazmom a bez presviravanja. To da će u nekim kasnijim momentima – pogotovo na završnoj kompoziciji, Intertopia – on gaziti po distorziji i prizivati hendriksovske – pa čak i ranokleptonovske – bluz-transgresije iz podsvesti je samo prirodan i vrlo dobrodošao deo njegovog repertoara.
Pored tri Benjaminove kompozicije ovde se izvodi i Banm Kalou Banm, pesma reinionskog pesnika i muzičara po imenu Danyèl Waro. Waro je centralna figura renesanse Maloje koja je nastupila nakon ukidanja zabrane sedamdesetih godina prošlog veka i Papillon Project izvodi njegovu muziku sa puno drame, a koju pogotovo obeležava Faconnierovo strastveno pevanje.
Live Session, dakle, nudi odličan, istovremeno ugodan ali i intelektualno potentan materijal koji ćete lako slušati mnogo puta za redom i biti inspirisani da proverite i prethodne radove ovog projekta. Prijatno:
https://papillonproject.bandcamp.com/album/live-session-ep
Sa druge strane danas imamo nešto „čisto“ nordijski, makar onoliko koliko je naš stari poznanik, genije moderne trube a onda sve više i genije postmodernih fuzija različitih muzičkih tehnika, nasleđa, kultura, umetničkih ideja i izraza, sposoban da išta uradi čisto. Naravno da pričamo o legendarnom Norvežaninu danas nastanjenom u Švedskoj za čiju sam trubu toliko puta rekao da zvuči kao šakuhači da je on odlučio da na ovom albumu SVI instrumenti ima da zvuče kao šakuhači. Arve Henriksen: War Index je prošlogodišnji solo rad Arvea Henriksena i u pitanju nije ni BAŠ džez album, ni BAŠ free-improv album, ni BAŠ musique concrete montaža ali jeste sve to spojeno u celinu koju ne smem nazvati skladnom jer je njen programski cilj da bude i malo uznemirujuća u svom slavljenju onih-koji-se-bore-za-mir, i podsećanju da je održavanje mira praktično stalna borba.
O Henriksenu sam već pisao pa nema potrebe da idem u neke velike biografske tangente. Znamo da je ovaj čovek formalno obrazovani džez trubač ali da njegova muzika već decenijama uzima od džeza tek onoliko koliko joj treba – uglavnom mentalitet istraživačke, smele improvizacije – i kreće se u nekim svojim prostorima između određenih žanrova. Mnogi Henriksenovi radovi sa početka ovog stoleća, solo ili u okviru grupa kao što je Supersilent skrenuli su na sebe pažnju prilično široke publike zainteresovane za eksperimentalniji pristup modernoj muzici, smeštajući se na skoro idealno secište improvizovanog džeza, avangardnog i post-roka, eksperimentalnog folka i elektronske muzike. Mnogo je u tom smislu značio taj njegov izuzetno prijatni, umirujuće nežni, gotovo sakralno svečani ton trube, ali Henriksen se nije dao sa godinama smekšati i svesti na čoveka koji će svirati tek prijatne, umirujuće, kvazinjuejdžerske trubačke pasaže.
Naprotiv, njegova je muzika, partikularno poslednjih desetak godina postala još naglašenije eksplorativna, sa avangardnim apetitom da nalazi nove izražajne forme i neistražene zvučne teritorije, Truba je sada, ma koliko da ju je Henriksen TOTALNO razumeo i učinio praktično produžetkom svog tela, samo jedan od elemenata njegove muzike, uvek prisutan, često prominentan, ali ne i jedini centar slušaočeve pažnje.
Pre malo manje od dve godine pisao sam o Henriksenovom solo albumu Kvääni, jednom briljantnom kolažu zvukova i besprekorno ekonomičnih kompozicija čiji je etos veoma uspelo sažet u naslovu jedne od njih: Creating New Traditions. Beše to izvanredna ploča, a koju vam i danas veoma snažno preporučujem za slušanje ako ste je preskočili.
Međutim, War Index je album koji pokazuje da je autor vredno radio na daljem razvijanju svog totalnog kompozitorskog pristupa i ovo je koncepcijski i zvučno još zrelija i efektnija ploča.
Henriksen na War Index meditira o ratu i miru i ma koliko to na papiru delovalo kao preširoka, možda i izlizana, ponavljanjem banalizovana tema, njegovo je muzičko uobličenje ove meditacije VELIČANSTVENO. Truba je ovde zrak svetla koji sporo, svečano prolazi između avetinjskih montaža nađenih zvukova, perkusionističkih lupova, delića ljudskog govora. Mnoge je izvore zvuka ovde teško identifikovati i mora se pretpostaviti da su nastali duvanjem u trubu i prolaskom kroz elektronske efekte, dok su drugi verovatno dronovi proizvedeni žičanim instrumentima – možda u utrobi klavira – a neki zvuče kao orgulje. Henriksen odbija da nabroji šta je sve od instrumenata koristio, verovatno skloniji da slušaoca pusti da muziku sluša onako kako TREBA, dakle, zbunjen, dezorijentisan i uronjen u nju da je oseća sa svih strana, a ne analitično, sa beležnicom u ruci.
No, onda on uredno nabraja mnoge semplove koje je koristio. Na trećoj kompoziciji će se čuti delovi probe norveškog ženskog trija Trio Mediæval, a koji se bavi izvođenjem vokalnih, višeglasnih kompozicija iz srednjeg veka, sve izmešano sa trubom koja zvuči kao disanje neke velike životinje i mnogo lupova malih udaraljki i žičanih instrumenata. U Resistance movement se onda čuju snimci radio-poruka koje su tokom Drugog svetskog rata razmenjivali pripadnici Norveškog pokreta otpora a ovo je glasna, na momente ekstatična dron-kompozicija čiji će se orguljaški akordi do kraja približiti intenzitetu power-electronics muzike ne gubeći nikada optimističnu, prkosnu harmoničnost.
Dare not to sleep je onda čitanje poezije dramatičnim glasom Arnulfa Øverlanda preko metalne škripe i bas-tonova (i trube koja ulazi u miks iz donjih registara). Du må ikke sove, odnosno „Ne smete spavati“ je jedna od najpoznatijih Øverlandovih poema, napisana 1936. godine kao upozorenje na nacističku pretnju što se nadvila nad Evropom. Øverland je i inače bio vatreni kritičar mnogih negativnih društvenih fenomena u Norveškoj (pa mu je i suđeno za blasfemiju još 1933. godine) a nakon što su nacisti okupirali Norvešku pisao je otporaške pesme sve dok nije uhapšen i poslat u logor 1941. godine (koji je, srećom, preživeo).
Henriksen koristi i deo govora norveškog kralja Haakona Sedmog iz 1940. godine, kojim je kralj građanima objasnio potrebu da se Norveška odupire nacistima (kraljevska porodica je posle prolećne okupacije izbegla u London i kralj će se onda do oslobođenja svojim građanima obraćati preko radija, hrabreći ih da istraju), ali ovaj album se ne bavi samo starim ratom i istorijskim ratovima. Isolation, victims of torture je mračan, preteći komad koji asocira na savremene prakse u kojima je rat velikim delom usmeren na individue, njihovo razdvajanje od zajednice, transformaciju u izolovane društvene atome kojima može da se upravlja strahom i da se oni eksploatišu i dehumanizuju. Peace, please je onda kratka, prefinjena molba – ne molitva – kojom se Henriksen obraća svima koji slušaju znajući da oni koji ne slušaju ionako ne bi razumeli, pre nego što završi Šopenovim Preludijem br. 4 u posveti albuma njegovoj prijateljici i pijanistkinji Helgi Friman Helgerud preminuloj 2012. godine i za čijeg je života od 97 godina, veli Arve, čovečanstvo vodilo više od stotinu ratova.
Sva zarada od War Index biće prosleđena dobrotvornim organizacijama koje rade u smeru osvajanja i čuvanja mira pa onda znate šta vam je zadatak:
