Istina je, Chuck Norris je umro. Ovo nije samo dril. Zauzmite fetalnu poziciju, stavite slušalice na uši, odvrnite glasnoću do daske i idemo. Da se razumemo, danas imamo nekoliko odličnih izdanja u ponudi od kojih najmanje jedno ide u konkurenciju za album godine:

Deo 1: BLACK METAL

Ahhh, naša prošlonedeljna singapurska muza Satanic Slut se potrudila da odmah iskoristi dobru volju proizvedenu svojim debi EP-jem, pa izbacila NOVI EP svega tjedan kasnije i, jelte, nastavila da POBEĐUJE. Sin Made Flesh je i dalje sigurni, nepokolebani sobni blek metal pankerske jednostavnosti ali sasvim korektnih tehničkih kvaliteta, sa dosta prijatnih rifova i tim karakterističnim veštičjim vokalom. Količina zlovolje koju ova muzika emanira je prosto PRELEPA a ako ova žena nastavi da ovim tempom izbacuje izdanja moći će da publikuje obimnu boks-set retrospektivu već negde u Novembru. Pa i da kupi novu spavaćicu da ne mora za svaki omot da se slika u istoj. Prelepo. I muzika i spavcaćica:

https://satanicslut.bandcamp.com/album/sin-made-flesh

Iako švedski duo The Occultor – projekat dvojice članova blek metal benda Nekrokraft – svira nešto između heavy, thrash i black metala, recimo da njihova muzika najpre ima šansu da se dopadne blek metalcima. Debi album, Under the Blood Moon, naime, ima mračnu blek metalsku atmosferu i pristup u kome je sve dozvoljeno, a to da se najviše bavi dobrim rifovima, solidnim solažama i ide u britkom srednjem tempu mu čini najveći deo forme. Vokal je ovde najbliži propisnom blek metal standardu, ali, kako već rekoh, mislim da je generalno to slobodno kombinovanje ideja i stilskih elemenata po svojoj etici najbliže blekmetalskoj slobodarskoj, jelte, prirodi. Lepa ploča:

https://theoccultor.bandcamp.com/album/under-the-blood-moon

Grci Decipher sviraju vrlo zdrav black metal sa malo death metal aroma. Njihov drugi album, θελημα dosta podseća na nordijske predloške na transverzali Dissection-Watain, ali bend svakako zarađuje poene na kvalitet kompozicija, solidnu produkciju, dobru izvedbu. Ovo uspeva da zvuči vrlo organski, živo, dinamično i pravo je zadovoljstvo slušati blek metal bend koji ima i melodične, emotivne gitarske teme, ali onda i meljući bas/ bubanj gruv ispod toga. Jako slatko:

https://decipherbm.bandcamp.com/album/thelema

Što se kaže, ne slušam često post-blek metal ali kad slušam volim da jebe kao što jebu The Silver iz Filadelfije. Ova ekipa, u čijoj su postavi članovi Horrendous i Crypt Sermon nekako prirodno kanališe te progresivne i epske elemente koje znamo iz matičnih bendova, ali u muziku koja spaja oštrinu blek metala sa komunikativnošću, pa, praktično alternativnog roka ili metala. Mislim, kada bi Muse svirali blek metal, i kada bi bili, jelte, malo imaginativniji, možda bi zvučali kao The Silver. Nije da se meni album Looking Glass Hymnal Blue sviđa toliko da bih prodao kuću i imanje zbog njega, ali The Silver imaju osoben zvuk, a sviraju baš POŠTENO i znojavo i to mi se dopada:

https://gileadmedia.bandcamp.com/album/looking-glass-hymnal-blue

Enigmatični američki kvintet Skulltribe ima novi demo, već drugi ove godine (iako za sobom ima i dva albuma), Meditations II, i to je simpatična, šarmantna kombinacija žestokog a hermetičnog blek metala i death metala. Tri pesme, dosta disciplinovane, razaračke svirke i dobrih rifova, sasvim solidan zvuk i avangardni otklon koji nije napadan ali je dovoljan da bendu da karakter, sve su to DOBRI razlozi da ovo poslušate. Plus, plaćate koliko hoćete, ako hoćete:

https://skulltribe.bandcamp.com/album/meditations-ii

Simpatični su Dragsholm iz Nju Džersija čiji debi album, From the Bloodlines of Bram ima vrlo zdravu kombinaciju blek metala i death metala plus solidan miks. Ovo su melodične, dosta evokaitvne pesme koje vole da pevaju o vampirima, a da opet u tu neku melodičnost ubace dosta death metal discipline i gruva. Svirka je znojava, zvuk, rekosmo, zdrav i ovo se lepo posluša:

https://dragsholm.bandcamp.com/album/from-the-bloodlines-of-bram

A iz Vašingtona su Iron Firmament, duo koji svira sirov, melodičan blek metal sa podužim pesmama i lepim, dobro kreiranim fantazijskim imaginarijumom. In the Land of Pre-Human Kings, njihov treći album deluje varljivo jednostavno na prvu loptu, zahvaljujući toj garažnoj produkciji ali ovo je zapravo ambiciozna pa i progresivna metal muzika sa pesmama od po sedam i četrnaest minuta a koje ne zvuče pretenciozno već istraživački. Lepo:

https://wergild.bandcamp.com/album/in-the-land-of-pre-human-kings

Norvežani Malum na svom drugom albumu, From The Voids, zvuče hermetično i atmosferično i zapravo bliže poljskim blek metal predlošcima nego norveškoj pravovernosti. Ali ovo su odlične vesti ako volite poljski blek metal, blek metal koji je manje u rifovima i tradicionalnim formama a više u atmosferičnim harmonijama i repetitivnim, hipnotičkim kompozicijama, ili, da pojednostavimo, ako volite poljski bend Mgła. Mislim, Malum ih BAŠ imitiraju, ali pošto Mgła nije snimila novi album od 2019. godine, OVO JE OKEJ. Izlazi iduće nedelje ali omiljeni JuTjub kanal daje da se čuje odmah:

https://norwegianmalum.bandcamp.com/album/from-the-voids

Season of Mist su imali izvrstan portfolio izdanja prošle godine i nastavljaju pobednički i u ovoj. Via Doloris je norveško-francuski u principu jednočlani blek metal projekat ali kome na albumu  Guerre Et Paix gostujuće bubnjeve svira niko drugo do Frost iz 1349 i Satyricon. E, sad, glavni član benda je Gildas Le Pape, Francuz koji je jedno vreme svirao u živim postavama Satyricon pa tu postoji jasna veza. Album je onda i zanimljiva fuzija vrlo francuskog, emotivnog pogleda na blek metal sa nordijskim hladnim, distanciranim radom. U rezultanti muzika ima naivnu, postmetalsku i prilično romantičnu melodičnost i ekspresivnost izmešanu sa zanimljivim, kompleksnim Frostovim bubnjarskim radom. Vredi čuti:

https://viadoloris.bandcamp.com/album/guerre-et-paix

Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK

Cowboys & Aliens iz Briža u Belgiji sviraju vrlo ugodan stoner rock na svom drugom albumu, Finis Temporum. Ovo je gruverski i melodičan teški rok, sa idealnom kombinacijom težine, inventivnih, pamtljivih rifova i melodičnog, praktično himničnog višeglasnog pevanja. Ljudi imaju onu bučnu, prštavu produkciju koja je danas standard za bendove iz heavy dela spektra, ali uspevaju da ne unište baš SVU dinamiku u svom zvuku i ovaj album je toliko lak na nogama, toliko pitak da je pravo uživanje slušati ga.

https://cowboysandaliens.bandcamp.com/album/finis-temporum

Zabavno je ponekada stoner rok slušati na Mađarskom. MUDI iz Budimpešte nam daju baš ovakvu priliku sa svojim EP-jem Nyomormise i tri pesme solidno produciranog, svirački kvalitetnog heavy zvuka. Ovo je, štaviše, vrlo studijski ulickano i ako stoner rok volite kad je sirov, garažnijeg kvaliteta, MUDI su možda i previše blizu nekakvog televizijskog groove metala da bi vam bilo sasvim ugodno. No, ovo je svakako solidno spravljen i lepo curi. A plaćate po želji:

https://mudi.bandcamp.com/album/nyomormise

Radian iz Ohaja uleću u svoj drugi album, Subterfuge kao da su se zagrevali pet godina, pa je ovo ploča bez nekakvih postepenih, pripremnih radova koji treba da postave teze i izgrade kompozicije. Od samog starta  je na programu dakle teški, glasni stoner-sludge metal sa velikim, debelim zvukom ali lepršavom svirkom, puno mračnog imaginarijuma ali sasvim pozitivne, pokretačke energije. Radian pritom ovo ne miksuju i ne masteruju tako da se sve slepi u jedan betonski blok zvuka i to da muzika ima prostor da udahne i raširi krila čini je zapravo još strašnijom jer su onda mračne melodije na gitari (ispod koje ide samo basčina, bez ritam gitare) efektnije. Opaka, zakivačka ploča spore ali ne smorene muzike:

https://radianakron.bandcamp.com/album/subterfuge

Mislim, kad se bend zove Blunt onda TAČNO znate šta vas čeka. Ekipa iz Ilinoja na albumu Cycles poliva teškim, korozivnim sludge metalom, nudeći spori, mučni gruv i gitare kao od razlivenog, otopljenog metalnog otpada. Vokal je takođe izmučen, bolan, ali zvuk je iznenađujuće prijatan i topao, sa gitarom koja ima ugodnu teksturu i jednom lepom separacijom instrumenata u miksu koju retko čujemo kod sludge metal bendova. Ovo Blunt čini značajno prijatnijim za slušanje nego što sam očekivao a da težina i agresija nisu žrtvovani i onda čovek može i da čuje da su ovo zapravo ambiciozno napisane pesme. Pa lepo!

https://blunt420.bandcamp.com/album/cycles

Kad smo već kod bendova sa kojima znamo na čemu smo, Kal-El imaju novi album, Astral Voyager Vol. 2 I, ako ste slušali prvi Astral Voyager, pa, da, ovo je nastavak. Ali samo zato što je bend dosledan ne znači da je ovo nezanimljiva ploča; Norvežani su svoj zvuk odavno pronašli i to je teški, ludački nisko naštimovani, rifaški, jesam li pomenuo TEŠKI stoner rock sa dovoljno sofistikacija u melodičnim vokalnim temama, solažama i aranžiranju da ne bude samo drogeraški džem. Ali dobijate i drogeraški džem, takođe!

https://kal-el.bandcamp.com/album/astral-voyager-vol-2-scandinavian-european-version

Crouch su belgijski sludge/ post metal trio u kome svira i jedan bivši član Amenra. I, mislim, iako im debi album Breaking the Catatonic State ne zvuči kao Amenra, to je ta neka škola i verujem da će se dopasti svakome ko voli Amenra. Crouch su bliži propisnom sludge metal krljanju, imaju težak ali dosta zdrav zvuk sa VELIKOM, toplom bas-gitarom u miksu i skoro pa hardkor gruvom. Fino se to kotrlja:

https://crouchmusic.bandcamp.com/album/breaking-the-catatonic-state

Asatta iz Milvokija imaju toliko distorzirane gitare na svom trećem albumu, Deserted Temples da to u punoj meri opravdava činjenicu da sebe zovu eksperimentalnim metal bendom. Mislim, muzika je sasvim pristojan doom metal, ne sad nešto ludački inventivan ili tehnički zapanjujuće dobar, ali treba izdržati tu sumanutu distorziju. A, mislim, simpatičan album svakako:

https://asatta2.bandcamp.com/album/deserted-temples

Ako vas zapravo LOŽI kada doom bendovi imaju zvuk koji 99% normalne publike ne može da podnese, onda bih vam skrenuo pažnju i na kolumbijski bend Cvlpa koji najavljuje album sempler-EP-jem Anábasis. Ovo je okultni doom metal gde je gitara takođe napravljena da zvuči potpuno ravno ali se to uklapa u generalno jeftini zvuk ali i dobar gruv ove ekipe. Nije za, dakle, generalnu populaciju ali za džankije jeftinog, garažnog doom metala, ovo je prava stvar:

https://cvlpamonolitica.bandcamp.com/album/an-basis

Portugalci Lord Of Confusion na svom drugom albumu, The Weight of Life zvue odlično. Ovo je psihodelični doom metal sa možda i okultnom dimenzijom. Ono što je sigurno je da bend krlja odličan gruv, ume fino da koristi klavijature kako bi osvežio teške, zajebane rifčine, plus ta klavijaturistkinja peva i to radi tako da bendu doda još karaktera. Živa, dinamična svirka i pristojan, teksturiran miks i master svemu daju idealnu formu:

https://morbidandmiserable.bandcamp.com/album/the-weight-of-life

https://lordofconfusion.bandcamp.com/album/the-weight-of-life

Kiparski Stonus sa svojim novim albumom, Space to Dive imaju ambiciju da postignu vrlo transcendentne rezultate i govore o tome da je ono što leži u njegovom srcu nešto što „možda podseća i na lice božije“. Teške reči za bend koji u suštini svira stoner rock, jelte, ali ovo je stoner rock koji se svira ozbiljno, strastveno, posvećeno. O Stonusu sam već pisao i opisivao ih i epitetima „sirovi“, priznajući im ipak za grčki stoner rok karakterističnu disciplinu i kvalitet. No, Space to Dive nije sirov album, samo je živ, odsviran sa mnogo dinamike i džem-sešn energije, a napisan da bude i malo progresivan, sa mnogo ideja i truda da ovo ne bude samo nizanje rifova već zaista opipljiva materija ideja i emocija uobličenih u zvuk. Ima puno dostojanstvenog šarma ovaj album i predstavlja lep dodatak katalogu izdavača Ripple Music:

https://stonusofficial.bandcamp.com/album/space-to-dive

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/space-to-dive

Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL

Bugari Mass Confusion su ćutali osam godina nakon izlaska prvog albuma ali evo ih sada ponovo sa nastavkom. Devastating Attack je old school album gde se još uvek čuvaju navijački heavy metal elementi u thrash metal formatu što ga bend prži. Ima tu malo i staromodnih rešenja i ideja, ali sve je šarmantno, uključujući taj nepogrešivo istočnoevropski šmek u pevanju. Neće Mass Confusion, dakle, biti slavljeni kao izumitelji nečeg novog u metalu ali rifovi su simpatični, svirka je energična i žustra pa se album lepo posluša. Sad, pretpostavljam da je omot radio AI, ali jebiga, ne možemo sve imati…

https://massconfusion.bandcamp.com/album/devastating-attack

Omission su simpatičan španski black thrash bend koji svira drugačije od većine savremenih black thrash bendova. Album  Doomed Ancient Rites je već njihov osmi i onda ovo ima interesantne aranžmanske ideje i inventivnost u komponovanju koja dolazi od ljudi što žele da se izdvajaju od drugih na sceni. Pritom, Doomed Ancient Rites je vrlo old school, vrlo sirovo-zvučeća ploča i ovde nema govora o nekakvom krosžanrovskom eksperimentisanju već samo o TRUDU da se nađe svoj izraz. I to je vrlo dobro:

https://cruelgatesrecords.bandcamp.com/album/doomed-ancient-rites

Diabolical je debi album za finski thrash metal bend Skull Altar a koji radi skoro deceniju i već ima dosta kraćih izdanja. Ovo je vrlo disciplinovan, čvrst thrash sa solidnom količinom death metal arome u zvuku i izvedbi, onako, preteći, agresivan, malo i hermetičan a ipak žestok i brz. Ako volite deaththrash stare škole, mislim da su Skull Altar sigurna investicija:

Chris Terzoudis je grčki gitarista koji se preselio u Australiju ali je njegov projekat Fatal Error ipak uglavnom sastavljen od grčkih muzičara. Chris je vrlo „muzičarski“ nastrojen i Fatal Error je negde između shred heavy metala i thrasha, ne možda baš mnogo po mom ukusu – ima tu i orkestracija – ali je EP Inferno svakako kvalitetan:

https://christerzoudis.bandcamp.com/album/inferno

Imamo i novi Exodus! Jedan od najvažnijih bendova u istoriji metala i svakako jedan iz „velike četvorke“ thrash metala iz osamdesetih je, evo, za 47 godina rada izbacio samo trinaest albuma. I to je okej. Prošli album je bio još 2021. i mislim da je DOBRO da Tom, Gary i kolege ne štancuju ploče kao na pokretnoj traci, pogotovo što Golitah, novi album, nije neka posebno velika, značajna ploča. Ali nije ni loša: ovo je tačno ono što očekujete, thrash metal iz Bej Ejrije, odsviran precizno, disciplinovano, sa puno prijatnih fora i trikova koje je bend nakupio tokom decenijske karijere – mnoge od njih i izmislio, da se razumemo – produciran kvalitetno i generalno veran Exodusovim korenima. Pevač Rob Dukes koji se prošle godine vratio u bend zvuči tr00 i dobro raspoloženo i mada je činjenica da se bend na dosta mesta oslanja na generička, ne specijalno maštovita rešenja, album ima dovoljno krvi i mesa da se lepo posluša (npr. Hostis Humani Generis je vrlo solidan trešer):

https://exodus.bandcamp.com/album/goliath

Finci Bullet Trauma sviraju energičan, težak crossover thrash sa samo malo uličnog siledžijstva u zvuku. EP Age of Decline im je drugi u životu i pesme idu od minut i po pa do solidnih šest i po, šetajući se celim putem od hardcore thrash sprinta pa do gruverskog, srednjetempaškog naboda. Vrlo solidno u celini:

https://bullettrauma.bandcamp.com/album/age-of-decline

Deo 4: HARDCORE, PUNK, POSTHARDCORE, SCREAMO, FALSE GRIND, BEATDOWN, MATHCORE, CRUSTCORE, POWERVIOLENCE, GRINDCORE, GOREGRIND

Skuffed iz Jume u Arizoni nisu postali ništa suptilniji u ovih par godina od prethodnog izdanja. Novi EP, Spiral ima pet pesama uličnog, siledžijskog hardkora sa promuklim vokalima, mošerskim gruvom i samo povremenim izlaskom gitara iz rifaške mandale da nam ponude po neku disonancu koja se zarije u mozak poput zatvorskog bodeža napravljenog od naoštrene četkice za zube. Shvatate već, ovo je samo za ljude čija je droga testosteron i SOLIDNO je u tome. Plus, daunloud plaćate koliko hoćete:

https://skuffed.bandcamp.com/album/spiral

Indonežani znaju kako se svira mošerski metalizirani hardcore skoro pa bolje nego bilo ko drugi na svetu. Feeble su još jedan dokaz za ovu smelu ali TAČNU tvrdnju a njihov EP Rage Breath ima četiri pesme neodoljivog mošerskog gruva, moćnih metal rifova, odličnog ritma. Čak je i vokal tačno kakav treba da bude, moćan, hrapav, promukao a opet sa merom ranjivosti. Plus, produkcija je odlična, u osnovi sirova i garažna a opet sa dobrim miksom i ubedljivim zvukom svakog instrumenta. Znaju ljudi:

https://feeblehardcore.bandcamp.com/album/rage-breath

Nekada je za straight edge bendove propis bio da ne smeju da puše, piju, drogiraju se, posle da ne jedu meso, a onda da nauče karate i da uplate teretanu. Lies Upon Lies iz Arizone tome dodaju gangstersko beatdown  mrštenje, ali demo naslovljen samo Demo im je solidan. Ovo su tri pesme nabadačkog, uličnog nasilja ali sa ipak dovoljno nekakve introspekcije da meni zvuče dobro. Zvuk glasan, težak, bend agresivan ali disciplinovan, cena koliko date pa evo:

https://liesuponlies.bandcamp.com/album/demo

MDOP je skraćenica za Malicious Destruction Of Property a to je i bend iz Grend repidsa u Mičigenu, koji trenutno priprema novi EP. Demo snimak  MDOP Tour Promo 2025 ga najavljuje a ove dve pesme će i biti na tom EP-ju i, jelte, nisu loše. Ovo je besan, agresivan hardcore, sa prvom pesmom koja traje kraće od minut i ide brzo i drugom koja ide sporo i gazi preko dva minuta. Lepo je i košta samo dolar:

https://mdophc.bandcamp.com/album/mdop-tour-promo-2025

Hydraulic Hand iz Vankuvera svoju muziku opisuju i kao grind metal i mada takav žanr ne postoji (dok ga, jelte, ne izmisle), ovo je svejedno dobar način da se opiše muzika koja, jelte, melje metal. Demo snimak, Demo, ima samo dve pesme a one idu uglavnom napetim srednjim tempom, žvaćući i mrveći kroz teški gruv, sa mnogo vrištanja i gitarske pirotehnike. Ovo je nisko naštimovano, teško, ali i lako na nogama, sa pronalaženjem perfektnog secišta između metaliziranog hardcore zvuka, sludge metala i noise rocka. Cena je koliko date a užitak ogroman:

https://hydraulichand.bandcamp.com/album/demo

Chronoboros iz Atine su onda nekakav post/ hardcore sa malo mathcore začina. Album Caregivers je sav u emo ekspresiji, gitarama koje se šetaju od disonance do molskih shoegaze harmonija, konstantnim promenama ritma i očajničkim vokalima koji ili vrište ili dementno recituju. Standardna ponuda, ali Chronoboros to vrlo lepo pakuju, sviraju zaista uredno i dobro su miksovani pa je sve to zajedno vrlo ubedljivo i kvalitetno. A po ceni koju sami odredite! Navalite:

https://chronoboros.bandcamp.com/album/caregivers

Step Below iz Londona sebe vide kao metalcore bend ali njihov EP … You let it ruin you ima isto toliko grindcore koliko i metalcore elemenata, sa besnim gruvom, blastbitovima, mučnim, tenzičnim rifovima. Nije to uopšte rđavo, sa dosta dobrim zvukom i odličnim kaverom Hatebreed na kraju a to kažem ja koji čak i ne volim Hatebreed. Valjano obavljen posao:

https://stepbelowuk.bandcamp.com/album/you-let-it-ruin-you-ep

Loaded Dice iz Misisipija sviraju sasvim pristojan grindcore/ powerviolence sa kratkim, brzim, jako agresivnim pesmama i visokim kvalitetom izvedbe, ali im je EP Desert Burial „produciran“ kao da je sve snimano u garaži ali tako što je vokmen kojim se snimalo bio ispred garaže, možda i zaista zakopan u pustinjskom pesku. OK, to doprinosi andergraund autentičnosti ovog izdanja i ako volite užasno agresivan, dobar grindviolence, ali prezirete propisne studijske snimke, ovo će vas oduševiti. Cena je, razume se, koliko date:

https://loadeddicems.bandcamp.com/album/desert-burial

Augsburžani Vibrio Cholera tvrde za sebe da sviraju „old school grindcore“ ali naravno da to nije baš tako. EP Angelgrinder kombinuje deathgrind sa death metalom pa i malo slema (sa sve pig squeel vokalima tu i tamo) za potentnu i zabavnu smešu ekstremnog metala sa ukusom, jelte, kanalizacije, ali sa kvalitetnim, teškim saundom i dobrom, energičnom svirkom. Ovo su tri pesme opakog gruva i dobrog blastovanja i čoveku – ako je častan – više i ne treba za sreću. Je li omot pravio AI? Ne znam, ali evo pogledajte:

https://vibriocholera.bandcamp.com/album/angelgrinder

Finci Bloated sviraju tehnički solidan a opet kompozitorski jednostavan grindcore. Što je lepa kombinacija! Njihov album, II, pet godina nakon prvog, ima 26 pesama, sve su kratke i ubitačne i to da je zvuk komično prepumpan u masteringu je greota. Ali bar je glasno. No, dobro, ljudi odlično sviraju, prave solidnu ako ne sad revolucionarno NOVU muziku i lepo će vas zabaviti:

https://bloatedgrind.bandcamp.com/album/ii

Unsaid iz Nju Džersija sviraju blackened grind i mada priznajem da sam na album Unsaid… kliknuo samo zbog omota, muzika uopšte nije loša. Pesme su kratke, tempo je visok a očaj u izvedbi opipljiv i bend uspeva i da se snađe sa par pesama dužih od tri minuta koje je sebi stavio u dužnost, tako da ovde ima fine dinamike i varijacije. Jeftina produkcija i sirov zvuk se podrazumevaju i POZDRAVLJAJU:

https://scaryunsaid.bandcamp.com/album/unsaid

Onda imamo Harrowed, britanski trio koji zvuči kao da ste spojili sludge metal, grindcore i black metal pa onda u sve to ubacili metamfetamine i upaljenu petardu. EP  Dark Collective ima samo dve pesme ali to su dve pesme koje treba IZDRŽATI, sa agresivnim rifovima, maničnim pevanjem i taman toliko gruva da se ipak zadržite u mošpitu i nakon što ste laktom dobili posred proverbijalne pičke. Meni odlično:

https://harrowed.bandcamp.com/album/dark-collective

Elegantno izbegavam da pričam o novom projektu Christiana Edwardsa a koji je objavio ne jedan nego dva albuma u istom, danu. Taj čovek je nekada pravio najbolji goregrind na svetu a ovo što sada radi je kao neko dete koje se dočepalo kompjutera. Ali zato imamo Organic Brain Disorder, britanski projekat koji je isto kao da se dete dočepalo kompjutera, ali ipak talentovano dete. EP  Crime Report: Homicidal Dismemberment ima četiri pesme primitivnog, old school goregrinda na tragu Regurgitate i Carcass, snimljenog u kućnim uslovima i ako vam to deluje primamljivo, UŽIVAĆETE. Ako ne, pa… onda ne. Ima i vinil. I to zelen!

https://organicbraindisorder.bandcamp.com/album/crime-report-homicidal-dismemberment

Deo 5: DEATH METAL

Britanski slem dvojac Hacked Up zvuči kako bi Devourment zvučali da su danas demo-bend. Dakle, mislim, ovo je jeftin i jednostavno produciran slamming death metal sa najgorim imaginarijumom u tekstovima pesama ali je dosledan svojoj viziji i valja jedan, barem nama koji smo posebno bolesni, pristojno dobar gruv sve vreme. Zvuk je NEOPISIVO nabasovan, imate utisak da će vam zvučnici preminuti i onda vas posthumno tužiti za zlostavljanje, a pesme su primitivne, no sve to ima neku svoju ideju i, rekosmo, doslednost. Sanctified Dynastic Extirpation je treći album benda u dve godine i nikako ne pruža nekakvu maštovitu, eksperimentalnu muziku, ali SVAKAKO pruža gadnu slemčinu:

https://hackedupslam.bandcamp.com/album/sanctified-dynastic-extirpation

Južnokorejski duo Visceral Explosion svira ni po čemu izuzetan brutal death/ slam, ali je sve to vrlo KOREKTNO. EP Altar of Asphyxiated Existence dolazi kao nastavak njihovog prošlogodišnjeg drugog albuma i to su četiri kratke, efektne pesme denflovanih rifova, blastbita, brutalnog vokala, sve urađeno u klinički čistoj, uglancanoj produkciji. Meni je ovo prijatno za slušanje i mada nema nekakvu veliku originalnu ideju, mošerski, slemerski death metal koji se kreće brzo i ne filozofira a zvuči LEPO je dobra ponuda u svako doba dana. Izvolite:

https://visceralexplosion.bandcamp.com/album/altar-of-asphyxiated-existence

Španci Empire of Disease sviraju kombinaciju death metala sa metalcore i groove metal elementima i to, da se razumemo, nije moj preferirani koktel otrova. No, njihov treći album, While Everything Collapses zvuči dosta šarmantno, uzimajući formu melodeath ploče koja se uglavnom fokusira na rokanje i rolanje i ne gubi korak prečesto dok sprinta kroz svojih osam pesama. Znojavo, pošteno, trešerski i melodično, plus ako kupite daunloud od izdavača (Xtreem Music, naravno) plaćate duplo manje:

https://empireofdisease.bandcamp.com/album/while-everything-collapses

https://xtreemmusic.bandcamp.com/album/while-everything-collapses

Fear the Dark iz Minesote mešaju death metal i hardcore i njima to vrlo lepo ide. EP Inherited Suffering, njihov drugi već i imenom sugeriše da ovde ima dosta slem zvuka (mada bend NE izdaje za ruski Inherited Suffering već za kalifornijski Maggot Stomp) i to je fino ukombinovano sa metaliziranim, hardcore/ beatdown stilom. Muzika je, za moj račun svakako bliža death metalu i nudi kvalitetnu, disciplinovanu svirku, solidnu produkciju, generalno dobar provod:

https://ftd-maggotstomp.bandcamp.com/album/inherited-suffering

Iz Mičigena (opet Grend repids!), pak, dolaze Attrition Cult sa svojom kombinacijom death metala i black metala urađenom na jedan primitivan, atavistički način. Debi album ove ekipe, Epicaricacy ne zvuči kao imitacija bendova sa početka devedesetih koji su igrali na ivici između death i black metala, ali je definitivno u istom uzbudljivom, nedefinisanom prostoru gde su čista agresija i primitivnost najveće vrline. Jednostavna, jeftino producirana a lepa muzika:

https://attritioncultmi.bandcamp.com/album/epicaricacy

Mulyfication su ukrajinski death-doom bend iz Harkiva sa jednim albumom iza sebe i novim EP-jem, Liquidity of Phantoms koji prilično jako šamara. Ne rade Mulyfication ništa specijalno novo ili eksperimentalno u svom odabranom stilskom polju, ali ovo je teška, beskompromisno hermetična muzika sa dobrim rifovima, solidnim solažama, mračnim, teškim gruvom i neljudskim vokalima. Sasvim dovoljno za sreću! Plus, jednu od gitara svira žena i to je prelepo:

https://dpswrmngbldmgk.bandcamp.com/album/liquidity-of-phantoms-ep

Ma koliko da se Moskovljani Deathwind taguju oznakama koje ukazuju na old school death metal, njihov drugi album ima i dimenziju hardkora u svojoj muzici. Ali to je okej. What Never Died je u principu simpatična ploča srednjetempaškog gruva sa malo death metal rifova, malo doom tema, a dosta hardcore mošinga. I ljudi to očigledno vole i sviraju ga sa apetitom. Pa što da ne:

https://deathwind.bandcamp.com/album/what-never-died

Španci Funebre Devastation nude muziku ljudima koji znaju šta je andergraund metal i loži ih njegova hermetičnost, jeftina produkcija itd. Verujem im jer smo isti. Treći album benda, The Verminous Spawn spaja black, death pa i malo thrash metala u jednu kompaktnu celinu koja ide na sve strane ali to radi šarmantno. Ovo je programski sirova i primitivna muzika ali je unutar tog konteksta napisana solidno i odsvirana kvalitetno, sa čak i vrlo pristojnom produkcijom. Meni je odlično:

Sacreligious su geteborški death metal bend osnovan, kako sami kažu, 2024. godine, ali kad im slušate demo Enslaved Temptation, to zvuči kao da je snimljeno 1992. Ali, mislim, Sacreligious nisu hiljadita kopija Grave i Dismember, naprotiv, njihov death metal jeste old school ali je osoben, sa dosta promena ritma, nervoznim aranžmanima i gitarama koje vole disonancu, I to zvuči odlično. Produkcija jeftina, garažna, ali to je sjajno jer ovoj užurbanoj, energičnoj muzici daje dosta živosti. Meni je ovo vrlo simpatično, a dve dodatne žive pesme su krš ali DOBAR krš. Plaća se po želji:

https://sacreligious.bandcamp.com/album/enslaved-temptation-demo

Finci Hautajaisyö rade već dve decenije a dvanaest godina pod ovim imenom i nije ni čudo da na svom petom albumu (pod ovim imenom), Surun paino zvuče ovako sigurno i neposredno. Ovo je death metal dobrog gruva, energičnog ritma, agresivnog tempa, začinjen blek metal gitarama, odsviran ultra profi i produciran za prvu ligu. Bend generalno radi u jednom jednostavnom, pitkom formatu, bez upadanja u neke hermetičnosti, ali kvalitet pesama je na visokom nivou i ovo nije „pizza death“ već prilično ozbiljna muzika:

https://hautajaisyo.bandcamp.com/album/surun-paino

Uvek je prijatno kad naletite na death metal bend koji tek pravi prve snimke ali razume tu neku suštinu svog žanra onako kako je i vi razumete. Brazilci Diptera su osnovani 2024. godine i pre EP-ja Hominivorax su imali samo jedan singl, dakle, projekat je vrlo svež, ali muzičari u njemu sviraju u dosta bendova i onda i taj Hominivorax zvuči MOĆNO. Ovo je death metal koji ROKA, dakle, ima jake rifove, iznurujuće, teške ritmove, odličan gruv i, možda ključno, zvuči prirodno. Produkcija je čak i prilično jeftina ovde, ali upravo odsustvo digitalnog glancanja i zvuk koji DIŠE daju Dipteri taj žig autentičnosti i meni to sve jako prija.

https://dipterametal.bandcamp.com/album/hominivorax

Sworn to the Grave je prvi album švajcarskog benda Aerophagic Corpses i mnogo je simpatično kako bend iz jedne, jelte, napredne države taj death metal svira ultraprimitivno. Ovo je muzika old school gruva, vrištećih vibrato solaža, promuklih, pijanih vokala gde posle koncerta dva dana lečite odrano grlo, pankerskih d-beatova i sve na gomili zvuči kao da slušate talentovan demo bend iz 1988. godine. I mislim, NEMAM ZAMERKI, ovo je moj džem 100%:

https://aerophagiccorpses.bandcamp.com/album/sworn-to-the-grave

I Cultist iz Kalgarija imaju simpatično musav, skoro garažni zvuk na svom drugom albumu, Spiritual Atrophy a to onda i iznenađujuće dobro leži uz njihov manični, na momente progresivni, na momente old school death metal koji se takođe na momente sjuri u pravcu grindcorea i to takođe bude odlično. Basistkinja i pevačica Vanessa Grossberndt je kao keruša koju niste hranili nedelju dana a ceo bend radi energično i ubedljivo i uspeva da izbegne readymade rešenja koja umeju da baš smore moderni death metal. Vidim da se dosta ljudi žali da je prvi album bio originalniji i inventivniji, u redu, ali meni je ovo lepo:

https://awakeningrecordscn.bandcamp.com/album/spiritual-atrophy

Imamo i prvi album peruanskih Hell Trepanner. Ovo je opet dosta sirov, dosta old school death metal sa fokusom na negativne teme, bizarnim imaginarijumom (npr. treća pesma se zove Rain of Impaled Skulls a uostalom album se zove The Consecration of Eternal Impurity), ali sve to ima dosta šarma: zvuk je živ i ne smeta mu što nije skupo produciran, svirka je žestoka, rifovi su iz proverene Morbid Angel-Cannibal Corpse škole i ko voli death metal kad je neprskan, ovde će se užasno lepo provesti.

https://awakeningrecordscn.bandcamp.com/album/the-consecration-of-eternal-impurity

Kineski Awakening Records ove nedelje vrlo solidan jer ima i debi album italijanskih Necrogore. Da bude jasno da je ovo horror-death metal, ljudi su ploču nazvali Ectoplasmic Rape Phenomena, ali ovo nije tek skromni garažni death metal koji sanja da jednog dana bude Mortician ili makar Impetigo. Necrogore su bliži švedskoj školi klasičnog death metala i njihov album ima težinu, debljinu, pa povremeno i melodičnost recimo jednih Dismember, a onda i blastbitove i d-beat rasturačinu koje biste čuli kod recimo Regurgitate. Švedska, dakle odlično uspeva na italijanskom tlu i ovaj trio prilično iskusnih muzičara pruža izvrstan program zaraznih rifova i neodoljivog gruva:

https://awakeningrecordscn.bandcamp.com/album/ectoplasmic-rape-phenomena

Stigao nam je i novi Gutvoid. Death metalce iz Toronta smo već hvalili za prvi album i međuvremni EP iz 2024. godine, a Liminal Shrines dosledno nastavlja u istom stilu samo sa malo dobrodošlih sofistikacija u zvuku i songrajtingu. Hoću reći, Gutvoid zaista lepo sazrevaju, uzimajući i dalje za osnovu pećinski, hermetični old school death metal, ali sada uspešno kombinujući psihodelične rifove sa momentima izražene melodije i harmoničnosti. Tempo je promenljiv, ali Gutvoid zaista odlično zvuče kada sviraju spore i srednjetempaške deonice, sada sa dosta progresivističkih harmonskih istraživanja tokom njih i sa proširenom paletom atmosfera, da bi, kada se svira brzo, ovo zvučalo neumoljivo, rušilački moćno. Bend na kraju albuma ima i dve pesme koje značajno prebacuju granicu od deset minuta i pomera se ka teritoriji progresivnog roka i metala sa očiglednim apetitom. Vrlo lepo:

https://gutvoid.bandcamp.com/album/liminal-shrines

Delirious Compulsion su internacionalni (SAD, UK, Češka, Švicarska) projekat četvorice ekstremno iskusnih muzičara koji, kad se sve sabere, sviraju unekoliko desetina aktivnih bendova, a koji ovde prave ambiciozni tech-death. Debi album ove ekipe, Erratum of Dysphoria nema neke nove, revolucionarne poglede na tehnički, brutalni death metal, ali je, da se razumemo, OPASNO dobro urađen. Ovo je vratolomna, akrobatska muzika koja ide brzo, često menja smerove i poliva komplikovanim rifovima, dezorijentiše kompleksnim metrikama, radi sve na tome da vas istovremeno napumpa adrenalinom i energetskim nabojima, ali i da vas izvede iz ravnoteže i natera da preispitujete sopstvenu percepciju. Hoću reći, ovo je tech-death kakav mislim da TREBA da bude, istovremeno virtuozan ali i pametan, u smislu svesti o većoj slici, o tome kako kompozicije nisu samo niska rifova već, jelte, sistemi povezanih elemenata koji zajednički treba da nešto ZNAČE. Plus, iako je za brutal tech-death nedinamičnost zvuka skoro pa pravilo, ovo je i lepo miksovan album u kome makar odlično čujemo svaki pojedinačni instrument i nemamo utisak da će nam uši otpasti već posle pola minuta. Odlično:

https://deliriouscompulsion.bandcamp.com/album/erratum-of-dysphoria

Deo 6: KROSŽANROVSKI RADOVI, AVANGARDA, NOISE ROCK, NOISE, POWER ELECTRONICS

Oh… morao sam nekoliko puta da protrljam oči i proverim da nije u pitanju neka podmukla zajevancija jer… dobili smo novi Neurosis. Bez ikakve najave, ikakvog hajpa i artiljerijske pripreme. Da li je Chuck Norris ZBOG OVOGA morao da umre, kako bi kosmički balans bio održan? Deset godina nakon Fires Within Fires izašao je, dakle, novi album kalifornijskih Neurosis, An Undying Love for a Burning World, izbačen na internet  proverenom tehnikom Shadow Dropa, pa nek narod sam reklamira ploču u uzbuđenim reddit postovima i na tviterima. Dakle… priča o Neurosis još nije gotova? Članovi ovog uticajnog benda koji je bespovratno evoluirao i hardcore i doom i sludge metal i post metal su poslednjih godina radili razne druge stvari, Steve Von Tilly je bio dosta aktivan sa svojim avangardnim solo projektom Harvestman, a Scott Kelly je i zvanično napustio Neurosis i delovalo je da je to TO. Ali nije. Kellyja je zamenio Aaron Turner (Isis, Sumac, Old Man Gloom – praktično u bend je doveden čovek koji je celu svoju karijeru provero trudeći se da napravi novi Neurosis i siguran sam da je sada MNOGO srećan) a album je interesantna amalgamacija savremenijeg, sporog, meditativnog Neurosis zvuka sa dinamičnijim, pankerskijim pristupom teškom, jelte, roku, koji su ovi ljudi imali na svojim počecima. I, mislim, iznenađujuće je dobro. Nije da album nema dugačke, kontemplativne pesme – poslednje dve kompozicije traju preko 26 minuta – ali ovo nije zvuk benda koji skromnu količinu ideja razvlači što duže može manirističkom repeticijom i An Undying Love for a Burning World, iako ne sad kao najrevolucionarnija ploča Neurosis, svejedno zvuči zdravo, inspirisano. Ovo su ljudi koji i dalje imaju šta da kažu unutar žanra, a koji su velikim delom sopstvenim rukama napravili i dali mu formu, identitet i smisao, i ako OVO bude njihova labudova pesma, pa, možemo svi da budemo veoma zadovoljni:

https://neurosis.bandcamp.com/album/an-undying-love-for-a-burning-world

Bristolski nojz rokeri mclusky su prošle godine imali odličan album a sada se vraćaju sa EP-jem sa četiri nove i dve starije pesme i to je opet odlična – i bogata ponuda. Materijal naslovljen  i sure am getting sick of this bowling alley nudi još karakterističnog noise rock krljanja za ovaj bend, sa izraženom ritmičkom/ plesnom komponentom, zajebanom bas gitarom, vrištećim gitarama i bolesnim recitujućim, a posle isto vrištećim vokalima. mclusky su negde na IDEALNOM secištu izvaljenog noise rocka i proto nu-metala i ova ploča ih apsolutno lansira na sledeću kvantnu razinu jer je prepuna HITOVA:

https://mcluskymclusky.bandcamp.com/album/i-sure-am-getting-sick-of-this-bowling-alley

Ako ste me poslednjih par godina čitali kako od sveg srca preporučujem Norvežane Tusmørke ali nekako niste bili ubeđeni da bi vam se dopao njihov blend paganskog folka i progresivnog roka, evo JA VAS PREKLINJEM da poslušate njihov novi album, Balderdom. Mislim, ljudi sviraju duže od četvrt veka i štancuju albume SUMNJIVO brzo ali svaki od njih zvuči kao ritual u šumi na kome učestvuju i ljudi i vile a vi niste sigurni ko su tu ljudi a ko vile. Ozbiljno, Balderdom spaja suv, prirodan zvuk, kvalitetan, bas-gitarom vođeni gruv, prelepe psihodelične klavijature i snolike napeve i to sve zvuči skoro kao muzika za decu ali koje dete bi sedeli i slušalo kompozicije od dvadeset minuta? Bend ne bez razloga ovaj album izdaje baš na solsticij, tako da stvarno sebi dugujete da ga čujete:

https://tusm-rke.bandcamp.com/album/balderdom

Deo 7: HEAVY METAL, POWER METAL

Grčki Mystfall svoj drugi album izdaju za Scarlet Records, kao i prvi pre tri godine i skoro do pucanja dovode koncept simfonijskog power metala. Da budemo jasni, meni je Embers of a Dying World više impresivna ploča nego što mi je po ukusu, ali zaista se mora ceniti ta kombinacija operskog ženskog vokala, muškog death vokala koji je razgovetan ali ipak dubok i snažan, iznenađujuće pristojnog miksa i mastera, gde ćete čuti i bas gitaru (!!!) ali onda i ceo orkestar i hor kad treba. Nije da to zvuči SAVRŠENO ali zvuči slušljivo i album ume da bude ZABAVAN i meni je to ipak dovoljno da ga sa osmehom preporučim:

https://scarletrecords.bandcamp.com/album/embers-of-a-dying-world

Za istog italijanskog izdavača izdaju Šveđani Evermore ali oni sviraju baš tipičan Scarlet Records Power Metal^tm. Treći album ove ekipe, Mournbraid je veličanstveno cheesy ploča skoro ilegalno zaraznih melodičnih tema, energičnog, brzog tempa, visokih vokala i višeglasnog pevanja. Nismo mi više na korak od toga da AI snima ovakve albuma, mislim, taj korak je već napravljen, ali Evermore podsećaju da ima razlike kada ovakvu muziku pišu i sviraju LJUDI i svemu daju jednu opipljivo organsku komponentu. I to je dragoceno. Grešno zadovoljstvo, ali ipak zadovoljstvo:

https://scarletrecords.bandcamp.com/album/mournbraid

Lady of Lust and Steel je debi album za Stainless iz Portlanda u Oregonu i ovo je dobar sleaze metal/ hard rok u stilu bendova koji su osamdesetima harali top listama. Ako volite Cinderella ili Skid Row, Stainless rade u sličnom ključu ali imaju prljavštinu i razmetljivost uličnog metala koje su ovi bendovi odavno pogubili dok su dobacili do svojih dugosvirajućih debija. Tako da je Lady of Lust and Steel pitak i blizak ukusima neke više „mejnstrim“ publike  a da istovremeno ima i andergraund oštrinu. Simpatično:

https://stainlesspdx.bandcamp.com/album/lady-of-lust-steel

Dranzer iz Njukasla su sve svoje singlove skupili na jedno mesto a to mesto je EP Retribution i tu sad ima šest pesama pristojnog hevi metala. Dranzer sviraju ulični, energični metal sa speed/ thrash komponentom ali sa dovoljno melodije i šmeka da budu prepoznati kao old school metal bend. Nisam zaljubljen u njihove tekstove ali bend ima šarma:

https://dranzer.bandcamp.com/album/retribution

Ako se neko slučajno zabrojao, evo da pomognem, Ghost Town je dvadeset i treći album koji je Axel Rudi Pell snimio pod, jelte, svojim imenom. I ako posle dvadeset i tri albuma i preko četrdeset godina rada (ako u te godine računamo i njegov staž u Steeler, A NARAVNO DA RAČUNAMO) niste sigurni da li volite Pella, onda jebiga, skrolujte dalje. Mislim, Pell je klasik nemačkog metala i mada naravno da danas ne snima esencijalne albume, svaki od njih ima po nešto simpatično i vredno da se čuje i zapamti. Na ovom recimo gostuje Udo Dirkschneider na jednoj pesmi i zvuči kao da mu se grlo raspada u realnom vremenu dok sa Johnnyjem Gioelijem peva himnični, srednjetempaški, radnički i seljački metal. Pa, mislim, meni je to prelepo na jedan malo i tragičan način. Ovi ljudi su značajno stariji i od mene a i dalje se lože na iste stvari kao kad su bili tinejdžeri i prave muziku koja ima tu uličnu, epsku iskrenost. Pa ima da ih sahrane u kožnim jaknama i sa iznitnisanim narukvicama. Ne volim kako Pell producira albume, sve to pršti i bučno je, ali muzika je propisan starinski heavy metal i tako i treba da bude.

https://axelrudipell.bandcamp.com/album/ghost-town

Kate’s Acid je heavy/ speed ekipa iz Belgije sa debi albumom Hellbender, ali članovi su svi matori i iskusni i bend je zapravo nastavak rada grupe Acid, klasičnog heavy metal benda iz 1980. godine a u kome je pevala Kate de Lombaert. Kate je, dakle, početom ove decenije nakon KONAČNOG raspada Acid (uprkos onome to su neki članovi tvrdili) osnovala Kate’s Acid, prošle godine izdala živi album sa kaverima Acid, a Hellbender je prvi album autorskog materijala sa novom postavom. Pošto ovde sviraju ljudi sa dosta znanja i iskustva, na primer kolumbijski basista Camilo Ortega iz Axe Steeler, ili gitarista Geert Annys (ex-Ostrogoth), onda i Kate’s Acid zvuči kako treba, rekonstruišući klasični NWOBHM zvuk na pravi način i sa dosta elegancije. Kate i dalje jako solidno peva a muzika je udobno smeštena između ulične tuče i takođe ulične romanse. Meni je prelepo:

https://katesacid.bandcamp.com/album/hellbender

Whoa… Iron Bitch iz Klivlenda sviraju u suštini tradicionalni hevi metal, sa odličnom rifaškom bakljadom i sjajnim, melodičnim vokalom pevačice po imenu Hannah Renee Sowry, ali njihov prvi EP, Nephilim ide tempom rezervisanim za grindcore i black metal bendove. Ozbiljno, naslovna pesma je RAZARAČKI brza i žestoka, sa izvrsno uklopljenim elementima heavy i black metala, i bend zapravo ne usporava do kraja, svirajući čak i Acceptovu Fast as a Shark onako kako dolikuje klasiku njemačkog metala. U formalnom smislu Iron Bitch ipak dodaju dosta propisnih heavy metal rifova i ritmova do kraja ove ploče ali nivo energije koja iz nje šiklja se nikada ne smanjuje. Savršena pevačica, izvrstan bend, obavezna lektira:

https://ironbitch.bandcamp.com/album/nephilim-4

ALBUM NEDELJE

Bladi hel. Kanađani Egregore su upravo izbacili svoj drugi album, ponovo za 20 Buck Spin i ne da nisu razočarali nego je ovo jedna od najesencijalnijih ploča ove nedelje pa i ovog proleća. Egregore su i na prethodnom albumu imali tendenciju ka progresivnijim, istraživačkijim tumačenjima osnovne death i black-death metal formule, a sad na It Echoes in the Wild oni ove svoje težnje puštaju s lanca. Da se neko ne uplaši, album je i dalje propisno agresivan, sa mnogo vratolomne svirke, rifaškog vatrometa, krljanja u visokom tempu (poslušajte kako Stair Into The Vortex ruši sve pred sobom i pumpa vam adrenalin na opasne razine sa svakim narednim taktom) samo je sve napisano sa novom vizijom ekstremnog metala koji može da bude maštovit i raznovrstan a da ne napusti svoje ekstremističke korene. Štaviše, Egregore na momente zvuče kao da ste uzeli VoiVod iz njihovih najeksperimentalnijih dana i naložili im da izmisle death metal. Rezultat je toboganska vožnja kroz dramatične kompozicije kojima teataralna, povišena ekspresija jako dobro stoji (Craven Acts Of Desperate Men je sedam minuta kompozitorskih bravura i vokalne akrobatike), pritom snimljena i miksovana pažljivo. Hoću reći, dani u kojima su 20 Buck Spin izdanja karakterisale jako niske DRC vrednosti su izgleda definitivno iza nas, It Echoes in the Wild je miksovan pažljivo a mastering (i jedno i drugo je radio Arthur Rizk iz Eternal Champion) je dinamičan i topao. It Echoes in the Wild je, evo da bacim tu retku pohvalu, remek-delo modernog metala, podsećanje da ekstremni metal ima toliko smerova u kojima može da ide da je jasno kako je njegova evolucija tek na početku. Veličanstven album:

https://20buckspin.bandcamp.com/album/it-echoes-in-the-wild