Na preporuku mog kuma, čoveka koji je verovatno pogledao više filmova u životu od svih nas, pogledao sam The Draft! (odnosno, u originalu Setan Alas!),* niskobudžetni indonežanski horor film iz 2023. godine a koji je i u indonežanskim bioskopima prikazan tek početkom Marta ove godine, iako je već 2024. godine imao projekcije na međunarodnim festivalima, obezbedio internacionalnu distribuciju i na zapadnjačke VOD servise stigao krajem prošle godine. The Draft! je već i na prvom festivalu na kome je prikazan – osamnaestom izdanju Jogja-NETPAC Asian Film Festivala u Jogjakarti krajem 2023. godine – osvojio tri nagrade, uključujući za najbolji indonežanski film, pa nije najjasnije zašto se ovoliko čekalo sa distribucijom a pretraga interneta na jezicima koje možemo da rastumačimo nije donela bogznakakve rezultate. Ono što je sigurno je da je u pitanju mali, jeftin, ali pametan i šarmantan film kome je kultni status među horor-gikovima zagarantovan, posebno ako se lože na metatekstualne zahvate, izvedene sa malo para ali uz mnogo drusne dovitljivosti.

*The Draft! bi kod nas najpre mogao biti preveden kao „Radna verzija!“, dok originalno ime filma na Javanskom ima reči za zloduha i šumu u svom naslovu

Meta-horor film nije nekakva nova i uzbudljiva granica da se pređe, i sami likovi u The Draft! će uredno i bez ikakvog zazora u svojim dijalozima pomenuti The Cabin in the Woods iz 2011. godine, režiserski debi scenariste Drewa Goddarda, pouzdanog saradnika Jossa Whedona koji je i producirao taj film i pisao scenario zajedno sa Goddardom. Ekipa iz Buffy the Vampire Slayer je sa ovim filmom uradila omaž i parodiju na sve od niskobudžetnog klasika Evil Dead, preko Friday the 13th pa do modernog (veoma memefikovanog u međuvremenu) horora poput serijala Saw, zahvatajući široko i baveći se klišeima i tropima iz velikog žanrovskog raspona unutar istorije horor-kinematografije. Naravno, pre The Cabin in the Woods je bio Scream Wesa Cravena iz 1996. godine, meta-slasher u međuvremenu transformisan u serijal (uključujući sedam filmova, od kojih je najnoviji imao premijeru Februara ove godine, kao i televizijsku seriju) i nekako uteran u sopstvenu antitezu, sa oslanjanjem na trope i stereotipe koje je isprva satirisao i onda i sam parodiran kroz Scary Movie. Još pre njega, davne 1974. godine je Jim Clark režirao svoj poslednji film kao režiser (kasnije je imao mnogo uspešnih naslova kao montažer, uključujući Veru Clark i The Killing Fields, recimo), Madhouse, horor ekstravagancu sa Vincentom Priceom i Peterom Cushingom a koja je parodirala horor-stereotipe onog doba sa direktnim referencama na filmove u kojima je glumio Vincent Price.

Sa The Draft! autori su svoj fokus stavili pre svega na indonežanski niskobudžetni horor film, okrećući ogledalo ka sopstvenoj sceni i oštreći satiričnu žaoku da izbode „svoje“. Režiser ovog filma, Yusron Fuadi je inače profesor na univerzitetu Gadjah Mada i ne predaje ništa direktno vezano za film, ali se u svojim naučnim radovima između ostalog bavi filmom i vidi se da promišlja ovaj medijum iz jedne akademske perspektive. No, The Draft! je lišen ikakve akademske suvoće, delom na ime činjenice da je ovo veoma niskobudžetni horor film koji svejedno želi da se upusti u visceralno orgijanje primereno svom žanru i koje generacije dovitljivih majstora praktičnih efekata i digitalne montaže čine mogućim, a delom i na ime vrlo opipljivog ulaska u ovaj projekat iz pozicije ljubitelja, ali i praktikanta plemenite veštine plašenja ljudi kako biste im pružili neku vrstu katarze.

The Draft! je film koji su uradila trojica scenarista: pored samog Fuadija, potpisani su i B.W. Purba Negara, kao i Richard James Halstead i on je u velikoj meri i neka vrsta spretne, a i dalje nenametljive (meta)priče o mukama scenariste koji je raspet između obaveznih žanrovskih sastava što moraju da uđu u horor-film, ograničenja koje postavljaju producent i mali budžet sa kojim se radi i te neke i dalje neugasle žeravice lične, personalne inspiracije koja vas tera da radite na scenariju u koji i pored svih klišea i stereotipova ugrađujete delić svoje okrvavljene, ranjene duše. Film će onda na par mesta i izaći iz klasicističkog pravila tri jedinstva (vreme, mesto, radnja), prikazujući nam upravo neimenovanu figuru scenariste koji bez reči ali sa puno emocija prolazi kroz sinusoidni pakao naleta inspiracije i depresivnih epizoda malodušnosti sa sve cepanjem listova iskucane hartije, ritualnim spaljivanjem odbačenih ideja u kanti za smeće pa polivanjem istih čajem da u sobi ne izbije požar. Iako je The Draft! i neka vrsta horor-komedije i njegova osnovna drama je rađena u ključu cheesy, metatekstualnog niza stereotipnih situacija i klišeiziranih rešenja – da ne pominjemo simpatično jeftine praktične efekte za  horor-kulminacije – podtekst se pre svega bavi mukom kroz koju prolazi scenarista, neki bi rekli PRAVI autor svakog filma, onaj čije reči su doslovno ono što stvara svet koji kasnije vidimo u slici i slušamo kako nam se obraća sa filmskog platna, a koji ima tešku – više borbu nego – sponu sa muzama i čin kreacije se, kako vidimo, pretvara u seriju bolnih preispitivanja sopstvenih odluka i ideja, sopstvenih sposobnosti da se pronađe nešto STVARNO i opipljivo u moru readymade rešenja i limitacija koje postavlja žanr.

Ovo opet deluje akademski, ali The Draft! je režiran kao antipod akademskom pristupu materijalu. Ovde nema naučne distanciranosti i istraživačke, clean-room objektivnosti, The Draft! je energična i zabavna satira na horor-film, pre svega niskobudžetni indonežanski horor-film koja svoja pravila menja u hodu, uspevajući ne samo da ne izgubi gledaoca kroz silne preokrete i činjenicu da smo neke likove gledali kako umiru a oni su u narednoj sceni opet živi, već i da učini gotovo nemoguće: da nam ansambl likova što su maltene APSOLUTNI klišei približi u toj meri da počnemo za njih da odistinski navijamo i da se za njih autentično brinemo onako kako se bude bližilo eksplozivno finale filma.

The Draft! kreće kao i bilo koji „šumski“ horor film još od prvog Evil Dead, sa pet mladih osoba što odlaze da provedu par dana u vikendici koja pripada porodici jedne od njih. Vikendica je duboko u šumi, daleko od gradova ili ikakve, jelte, civilizacije, a ni signal mobilne telefonije ne dobacuje do nje. Takođe, vikendica u dvorištu ima poluurušeni bunar, a tu je i nastojnik, ujak pomenute devojke koji deluje pomalo dementno (ili bar ozbiljno navareno) i koji čuva kuću van sezone kada familija nije tu. Kako je to čuva, zapitaće se gledalac kada kamera krene da se zajedno sa simpatičnim dvadesetogodišnjacima šeta kroz prilično zapušteni enterijer koji praktično obećava da će se u ovom prostoru dešavati neke grozne stvari… i da mu to, tom prostoru, neće biti prvi put.

Jedna od najboljih stvari u vezi sa The Draft! je da Fuadi razume da je gledalac video približno isti broj lo-budget horora kao i on i da nije potrebno da se previše zadržava na ekspoziciji. Ovo je film od svega 84 minuta, sa sve špicom (koja ima i simpatični blooper reel) i njegova ambicija nije da zamara građenjem saspensa kroz nekakvu pretenciozno metodičnu, sporu naraciju. Ovo nije arthouse pogled na horor, naprotiv, ovo je fanovska, vrlo načitana dekonstrukcija i rekonstrukcija istog. Fuadi je veoma spretan u postavljanju scena da budu instant-razumljive svakome ko makar površno poznaje horor-rečnik, ali i da im da pun program saspensa i visceralne isplate unutar vrlo kratkog vremena. Već uvodna scena u kolima, sa petoro mladih od kojih jedan drži digitalnu kameru u rukama – i ne odvaja se od nje čitav film – a što gledaoca čini natprosečno svesnim pokreta „druge“ kamere, one koja snima „ovaj“ film koji on gleda, je slikana i montirana majstorski i pokazuje da visina budžeta ne mora da bude proporcionalna kvalitetu kinematografije koju ćemo gledati već da mnogo toga zavisi od inventivnosti, žanrovske i zanatske pismenosti ali i vremena i energije koje ste spremni da uložite u montiranje (Fuadi je film i montirao zajedno sa Ridwanom Adijem Bintarom).

I onda The Draft! uspešno ide od jedne do druge bravure, resetujući se u hodu onako kako se scenaristička vizija situacije menja, pa se i vizuelni sadržaj vrlo uspešno prilagođava tim promenama. Likovi u filmu i sami primećuju stereotipe horor-filma koji diktiraju pravila njihovog preživljavanja, a mada su neki od njih specifični za indonežansku scenu (izbegavajte filmove sa javanskom muzikom je, čini se, dobar savet), mnogi su univerzalni i služe kao razumljiva i potentna parodija horor-tropa generalno, od onih vezanih za folklor, tako čestih u azijskom filmu, pa do tipiziranih likova i signalizacije koji će od njih poginuti kroz tekst što ga izgovaraju.

Ali The Draft! nije samo parodija na horor jer da jeste on bi bio samo indonežanski Scary Movie urađen sa malo para ali sa gomilom vrlo fotogeničnih glumaca koji vrlo entuzijastično prihvataju svoje stereotipne likove a onda ih čine svesnim da su otelovljenja stereotipova koje je neki tamo scenarista postavio možda jednom jedinom rečenicom i osudio na rigidne, izlizane sudbine. Naravno da svaki malo iskusniji horror-hound već na osnovu jedne ili dve replike može da pogodi kada će koji od likova poginuti pa i da predvidi na koji će tačno način njegova smrt da se desi i koji su to elementi karaktera što štite neke druge likove od smrti. I The Draft! onda ima VEĆU ambiciju, ne samo da se šali na račun tipskih rešenja i linije najmanjeg otpora – da ne pominjemo najnižeg budžeta – kojom i plemenito začeti projekti često na kraju moraju da se dovuku do cilja, već da stupi u aktivan dijalog sa pomenutom mukom scenarista da se izbore sa objektivnim problemima u produkciji i pronađu nešto SVOJE da kažu i pokažu svetu, te da se dotakne nešto zaista ljudski i iskreno u filmu koji je procesija sve urnebesnijih horor-klišea.

Verovatno se vidi da ovde obigravam oko centralne premise filma kao kiša oko proverbijalnog Kragujevca jer ne želim da spojlujem šta se to u njemu stvarno događa. Gledalac treba sam da iskusi The Draft! i u tom smislu neka detaljna analiza onoga što likovi rade i toga kako se postavljaju u odnosu na poznato, ne bi li „pobedili“ u igri koju nisu ni znali da igraju mora da izostane. Kao i u slučaju nedavno živopisanog One Cut of the Dead, ovde imamo posla sa filmom koji je i parodija i dekonstrukcija žanra, ali istovremeno i ljubavno pismo tom istom žanru, sa likovima koji sami imaju razumevanja za porođajne muke kreativnog procesa što se odvija na marginama industrije ali nije manje strastven i ljubavlju pokretan zbog toga. Za one-koji-znaju, reći ćemo samo da je The Draft! neka vrsta empatičnog odgovora na legendarne crtane filmove Duck Amuck i Rabbit Rampage velikog Chucka Jonesa, datog u drugom medijumu i drugom žanru ali sa ljubavlju prema medijumu, žanru, likovima i kreativcima kakva je kod Jonesa bila zatrpana slojevima brutalnog meta-humora.

Slično One Cut of the Dead, i The Draft! je u vizuelnom smislu film koji boksuje par kategorija iznad svoje težine i to vredi pohvaliti. Ovaj film nije slikan u jednom kadru* i, štaviše, veliki deo njegove vizuelne dovitljivosti (i energičnosti) odnosi se na odličnu montažu i prelaske iz situacije u situaciju koji bi u manje spretnim rukama gledaoca zbunjivali i dezorijentisali. Ovde to nije slučaj i Fuadi naprotiv, izvlači jako mnogo kilometraže iz promena mizanscena koje sugerišu revizije u scenariju, spretno spuštajući protagoniste i gledaoca u nove okolnosti, bez gubljenja ijednog koraka.

*Fuadijev prvi kratki film iz 2015. godine, dvadesetpetominutni Pendekar Kesepian odnosno Lonely Wolf, naučnofantastična minijatura o grupi koledž-studenata koja odlazi da kampuje na planini, pak, jeste bio urađen iz jednog kadra, dve godine pre Uedine bravure

Direktor fotografije, Mandella Majid je ovde svakako jedan od heroja produkcije, sa velikim talentom da iste prostore slika na drugačije načine i obezbedi nam različita iskustva. Način na koji se prostor u vikendici transformiše između segmenata filma je više nego impresivan, a tu vredi da se pohvale i ljudi koji su radili svetlo i scenografiju (Wahyu Ismail kao art-direktor i scenograf), barem isto koliko i glumci koji spretno rade svoja „resetovanja“ i generalno su harizmatični ali i pronicljivi onoliko koliko je neophodno za priču ovog tipa. Naravno, poseban shoutout moraju dobiti maskeri koji, pogotovo u finalu filma, imaju pune ruke posla. Kada u jednoj od replika čujemo da film ne može da ima tri hiljade zombija u finalu jer bi toliki CGI previše koštao a niko ne može da sakupi toliko statista za male pare, pa onda SVEJEDNO dobijemo spektakularni obračun sa masom zombija u šumi koji padaju pod mitraljeskom paljbom nemoguće je da ne ostanemo zaljubljeni u ovaj film čiji su praktični efekti, osvetljenje i šminka i do tada nudili jeftine, jednostavne ali upečatljive momente grafičkog horora.

The Draft! verovatno nije film za svakoga. Njegova kombinacija goofy, lo-budget šmire i teorijske, dekonstruktivne ambicije, sa post-milenijumskim senzibilitetom empatije za sve koji žive u svetu što se raspada A IPAK SE CIMAJU, može da deluje i pretenciozno i nefunkcionalno ako na predstavu dolazite direktno sa nekakvog prijema u akademskoj kuli od bjelokosti. Po mom osećaju, ovo je film pre svega za horror-houndove, ljude koji naprosto VOLE da vide imaginaciju i TRUD i u uslovima apsolutno besmisleno niskih budžeta. Takvom gledaocu The Draft! pruža više od tehničkog truda i imaginacije dovijanja u uslovima besparice, podsećajući ga da su svi, uključujući scenariste, od kojih sve kreće, u ovome zajedno. I to je lepo.