U preobilju ponude japanskog stripa koji nam štedro na raspolaganje stavlja beogradska Čarobna knjiga serijal Muzej autora Ryôsukea Tomoea je odličan izbor ako hoćete da testirate stvari kao što su kvalitet hartije, štampe, prevoda ili poveza ovih izdanja, ali i generalno ako niste sigurni da li su te mange uopšte za vas i ima li u njima nečega što može da zainteresuje odraslu, nominalno ozbiljnu osobu. Klinci, naravno, već znaju šta vole i za njih Čarobna knjiga ima Oštricu besmrtnika, Moju lutku za oblačenje,  Oblik glasa, Čeličnog alhemičara…

No, vi ste možda osoba koja smatra da ima rafiniraniji ukus i koju puke šonen mange za adolescente i nikada sazrele otaku gubitnike ne mogu da zadovolje. Takođe, možda imate posao, porodicu i toliko malo slobodnog vremena da bi uletanje u serijal koji ima petnaest kolekcija ili neki sličan, zastrašujuće visok dvocifreni broj delovalo kao naprosto nepristojna ponuda. U upravo TAJ brisani prostor uleće Muzej, kao strip koji se zapravo može iščitati u celini za jedno veče i koji se bavi ozbiljnijom tematikom, baštineći deljene tradicije policijskog procedurala, trilera o tematskom serijskom ubici i, naravno, dobrog starog horora. Nota bene: kada kažemo „horor“ ovde pre svega mislimo na njegovu patološku varijantu sa elementima ekstremnog sadizma, prikazima ili sugestijama amputacija, kanibalizma, seksualnog nasilja, nasilja nad decom, dehumanizacije… Ovo nije seksi gotski horor ili prijatna BDSM fantazija već strip koji ide na to da izazove mučninu dajući nam portret zastrašujuće doslednog, metodičnog narcisoidnog psihopate, i udara tamo gde smo najslabiji: na žene i decu.

Ryôsuke Tomoe je autor koga svet u principu i poznaje samo na osnovu ove mange. Rođen 1983. godine on je u japansku strip-industriju ušao na osnovu kraće priče Devojčica i ubica koju je objavila Kodansha u nekom od svojih magazina 2009. godine. Za ovaj pesimistični, nasilni narativ o profesionalnom ubici koji pronalazi svoju savest suočen sa ljudskom surovošću Tomoe je dobio nagradu koju Kodansha dodeljuje mladim manga-autorima što tek treba da budu otkriveni. Ima naravno neke ironije u tome da je ova nagrada nazvana po velikom mangaki Tetsuyi Chibi koji je najpoznatiji po optimističnim, često sportu okrenutim stripovima za decu a da je Tomoe negde na sasvim suprotnoj strani i da njegovi stripovi traže – i uglavnom pronalaze – ono najgore u ljudima i zatim ga sporo, metodično prikazuju čitaocu.

Muzej (odnosno Myūjiamu, ako preferirate romanizovani japanski original) je izlazio u Kodanshinoj nedeljnoj publikaciji Weely Young Magazine 2013. i 2014. godine i uz najbolju volju koju sam imao i najveće napore koje sam uložio, nisam uspeo da pronađem podatak o tome da li je Tomoe ikada nakon ovog serijala uradio neki drugi strip. Ni jedan uobičajeni izvor informacija o mangakama na Engleskom ili Japanskom nema ni traga nekom njegovom kasnijem radu pa moramo da pretpostavimo da se autoru dogodilo ili nešto mnogo dobro – na primer da su ovaj strip i njegove adaptacije zaradile toliko para da je mogao bezbrižno da se penzioniše i napusti rudnike japanske strip-industrije za vjeki vjekov – ili nešto mnogo loše – tipa, uhvaćen sa džointom u džepu – zbog čega mu je povratak u entertejnment biznis zauvek zabranjen. Gde god da je, nadamo se da je dobro i da mu je bolje nego nama.

Činjenica je da je Muzej bio prilično uspešan i nakon magazinske serijalizacije imao vrlo pristojan knjižarski život u tri kolekcije – koliko ih ima i izdanje Čarobne knjige – koje su vrlo brzo prevedene na Engleski a onda i na nekoliko drugih zapadnih jezika i Muzej je dobio solidnu distribuciju i sledbeništvo u Evropi i SAD. Kako je nekakva idealna trajektorija za mangu da „prave“ pare zaradi u bioskopu i na televiziji, tako je i Muzej vrlo brzo dobio novelizaciju, pa filmsku adaptaciju i kratku televizijsku seriju, i to sve 2016. godine. Film je režirao Keishi Otomo koga možda znate po brojnim manga adaptacijama (radio je više Rurouni Kenshin filmova), a glavnu ulogu je dobio popularni Shun Oguri koga sam ja voleo još u Miikeovom Crows Zero a koji je u i pre toga a i posle toga nakupio baš MNOGO manga adaptacija u svojoj profesionalnoj biografiji.

Štaviše, kad znate da je Shun Oguri odabran da u filmu igra ulogu policijskog detektiva po imenu Hisashi Sawamura, teško je da već i u samom stripu ne vidite njegove crte u Sawamurinom liku, kao da je Tomoe planski išao na strip koji će lako dobiti filmsku adaptaciju i za tu adaptaciju kastovati Ogurija u glavnoj ulozi.

A što je onda i dosta dobar šlagvort da kažemo kako je Muzej vrlo pristojan strip u okvirima koje je njegov autor odabrao (dakle u tom trouglu istražnog procedurala, trilera i horora) ali da je njegova fatalna falinka to da je izrazito, možda čak i agresivno neoriginalan, kao da je autor toliko hteo da ide na sigurno da se nije usudio da mrdne izvan ideja i rešenja koje su pre njega drugi već testirali i pokazali kao uspešna, kako na stripu, tako i na filmu i televiziji. Naravno, ovo ne mora da bude zaista fatalan nedostatak Muzeja, pogotovo za čitaoca kome ovo može biti jedna od prvih mangi-za-starije sa kojima dolazi u kontakt. Tomoe ovde svakako radi jednu sigurnu, autoritativnu pokaznu vežbu kako se prave ovakve stvari, kako se gradi saspens, kako se glavni junak voza – zajedno sa čitaocem – od strane dijaboličnog kriminalca koji uživa u tome da psihološki muči svoje žrtve i time potvrđuje svoju superiornost, kako se, konačno, stiže do katarzičnog finala koje za sobom ostavlja mučan ukus u ustima, ali, još i gore, pitanja šta se STVARNO dogodilo.

U osnovi, Muzej je priča o policijskom odredu koji pokušava da uhvati serijskog ubicu sa vrlo komplikovanom temom. Započinjući, kao i mnogi slični procedurali, scenom na kojoj se ubistvo već desilo i policijski službenici isleđuju poprište zločina, Muzej svoj dominantni ton i atmosferu postavlja manifestno i bez mnogo predigre, tako da rastera vikendaše i sačuva samo posvećene horor-frikove među čitaocima. Zapravo, u „predigru“ se može računati prvih nekoliko tabli na kojima vidimo kako pomenuti policijski detektiv Hisashi Sawamura prilično dosledno i često zapostavlja svoju porodicu za račun svog posla. Nije da mu je to drago ali osećaj dužnosti i jedna prkosna stoička superiornost koja ga prožima jači su od prekora supruge* i suza malog sina koji ne razume zašto tata nikada nema vremena za njega. No, i suprugi je, vidimo to u tom otvarajućem flešbeku, svega dosta pa ona uzima dete i muža napušta, samo da bi on par tabli kasnije počeo da radi na izuzetno mučnom slučaju ubistva gde je NEKO vezao ženu (ne njegovu, neku drugu ženu) i pustio gladne pse da je izujedaju na smrt.

*kuriozitet za ljubitelje japanskog gejming serijala Ryu Ga Gotoku, odnosno Yakuza/ Like a Dragon, kako ga mi na zapadu najpre znamo, je da se Hisashijeva supruga zove Haruka Sawamura, dakle, identično kao usvojena ćerka Kiryua Kazume u ovim igrama. Nemam neko veliko objašnjenje za ovo sem pretpostavke da je Tomoe, kao i svaki čovek od ukusa, voleo rane Ryu Ga Gotoku igre.

Muzej, dakle, nije nešto što čitate samo da se „zabavite“ i on je sastavljen gotovo u potpunosti od mučnih elemenata. Hisashijeve kolege povraćaju na sceni zločina a u službi nema mnogo empatije za ljudi koji nemaju stomak za gadosti koje ovaj rad podrazumeva. Uostalom, počinilac ne daje policajcima previše vremena da sede i teoretišu o tome kako je ovako grozno ubistvo isplanirao i počinio a da nije ostavio nikakav trag iza sebe, nastavljajući svoj krvavi pir tako što će u kratkom vremenskom razmaku ubiti još nekoliko osoba na sve groznije i, ako je ta reč uopšte adekvatna, maštovitije načine. Takođe, on očigledno ne pokušava da baš sve tragove koji bi do njega vodili zametne, ostavljajući policiji dovoljno indikatora da se radi o jednom čoveku koji je sve ovo učinio, štaviše, ispisujući poruke kojima objašnjava kako se koja kazna za koju od njegovih žrtava zove.

Isprva je ovo za policiju sasvim zbunjujuće jer nema naizgled baš nikakve veze između žrtava – ovo su sve osobe različitih uzrasta, potpuno različitih socijalnih miljea i interesovanja – ali se onda u nekom momentu prepoznaje da među njima ipak postoji poveznica a koja se odnosi na učešće u poroti na suđenju kojim je mladi muškarac osuđen na smrt za patološki intonirano ubistvo devojčice. Hisashi Sawamura konačno ima trag i sada je samo pitanje da li će uspeti da izbalansira svoju lojalnu posvećenost profesionalnim obavezama sa svojim raspadajućim privatnim životom. Obrazac je ovde jasan i depresivno poznat: dok suprugu i porodicu tretirate kao podrazumevane, puni ste profesionalnog ponosa što istrajavate na poslu i više nego što je zdravo. Onog trenutka kada izgubite to uporište porodice i osobe koja vas podržava iz najveće blizine, osećate se izgubljeno i čak ni svoje profesionalne uspehe  više ne doživljavate kao jasno samopotvrđivanje.

Ovo će Hisashija povesti prilično džombastom stazom kršenja pravila službe i nestandardnih metoda istrage, pogotovo kada postane jasno da ubica može da ugrozi i njegov lični prostor. Strip onda negde oko polovine prestaje da bude klasičan detektivski procedural i pretvara se u čist horor-triler sa patološkim, enigmatičnim ubicom u središtu i glavnim junakom čija se ne samo profesionala već i ljudska fasada sve više nagriza i ruši u suočenju sa nezamislivo jakim zlom što prebiva u dubinama ljudskog srca.

Muzej je, kako več rekosmo, vrlo neoriginalan narativ, pun isprobanih rešenja iz drugih mangi, filmova, romana. Onda i taj njegov žanrovski pivot na sredini, iako izveden spretno, ne donosi dovoljno jak estetski skok da bi čitalac bio zatečen. Utisak je najviše da smo prešli iz omaža Fincherovom Seven u omaž filmskom serijalu Saw, sa nekim elementima koje će ljubitelji japanskog stripa umeti da prepoznaju kao predloške drugih, starijih mangi (na primer Kadokawinog MPD Psycho a koji je imao televizijsku adaptaciju u režiji već pomenutog Takashija Miikea). Drugim rečima, samo malo iskusniji čitalac će vrlo teško biti iznenađen bilo čime u ovom stripu i to je objektivno njegov najveći nedostatak.

Tomoe priču vodi solidno ali teško je u njoj pronaći nekakvu originalnu inspiraciju. Štaviše i ta promena žanra na sredini bi mogla biti rezultat pre svega prikupljenog fidbeka od strane čitalaca – onako kako je to u manga industriji standard – tokom magazinskog izlaženja, gde je možda prepoznato da publiku više interesuje sam ubica i njegova devijantna ličnost a manje je privlače policijski rad i detektivske procedure. Štaviše, strip na samom svom početku dosta eksplicitno sugeriše da su ubistva izvedena kao činovi vigilantizma, dakle, vaninstitucionalnog deljenja pravde (ili osvete), ali ovaj element kasnije biva napušten zarad drugačije motivacije ubice pa nije nerazumno spekulisati da je Tomoe imao jednu priču u glavi na početku a onda usput morao da sklopi drugu kada je video šta se publici zapravo najviše dopada.

Muzeju takođe možemo zameriti i spor tempo, mnogo dekompresije u pripovedanju, često ponavljanje scena, i dok ovo jeste nekakva generalna odlika medijuma o kome pričamo, najbolji manga-serijali umeju da takve stvari rade ekonomičnije i elegantnije. Kod Tomoea je sve to pomalo mehanički.

No, makar je na grafičkom planu ovo VEOMA siguran rad. Tomoe crta u realističnom stilu seinen drame, bez mnogo stilizacija, radeći jedan „televizijski“, na momente skoro dokumentaristički prikaz policijskog posla a kasnije i prilično kvalitetnu horor-akciju koja ipak zadržava taj ton dramatičnog, ozbiljnog, realističnog. Likovi su mu karakterni a bez upadanja u karikiranje a lejaut tabli često zanimljivo dinamičan i kadar da kreira kvalitetnu atmosferu ili energičnu akciju. Ako imam ikakvu zamerku na grafizam ovog stripa to bi najpre bilo na ime činjenice da on povremeno ima naprosto previše teksta na tablama, koji onda opterećuje crtež, ali ovo je objektivan problem koji imate kada prevodite slikovno pismo, kao što je kanđi koji dominira mangama, pismom koje za svaki glas mora da ima poseban karakter.

Tomoe je svakako u ovom stripu na vrhuncu svojih grafičkih sposobnosti a što vidimo i na osnovu dva druga njegova, kraća stripa dodata ovim kolekcijama. Druga kolekcija ima na kraju taj njegov prvi profesionalni rad o plaćenom ubici i devojčici i ovo je korektno nacrtan strip, ali sa decidno manjim opsegom emocija i ekspresija kod likova. Naravno i sama priča je grublja i, ako je moguće, još VIŠE klišeizirana od Muzeja. Treću kolekciju zatvara narativ o tri najbolja prijatelja koji pred kraj srednje škole idu na izlet a onda se u šumi dešava nešto strašno i njihovo prijateljstvo dolazi na ozbiljnu kušnju. Tomoe ovde crta atmosferično i ulazi dublje u imaginarijum folklorne strave – a da istovremeno ima i eksplicitan shout out za Capcomov igrački serijal Resident Evil – i mada je sama priča ponovo veoma klišeizirana i predvidiva, grafički i artmosferički se radi o vrlo sigurnom projektu.

Muzej je, u celini dobar strip. Neoriginalnost mu jeste značajna zamerka – od najboljih japanskih autora prosto očekujete da će uz sav rad baziran na poznatoj matrici uložiti ekstra napor da naprave nešto svoje i originalno – ali za čitaoca koji želi da pročita dobar patološki triler, propati uz policajca koji je jednim solidnim delom sam kriv za svoje patnje i bude fasciniran ubicom koji nosi (opet prilično stereotipnu) masku žapca kad radi to što radi, ovo je vrlo pristojna ponuda. Kolekcije direktno od Čarobne knjige možete naručiti na ovom mestu ili otići do najbliže knjižare ako ste jedna od tih osoba, a ako ste bez para ali znate Engleski PLUS imate internet-konekciju, Kodansha vam ceo serijal velikodušno daje na čitanje na svom sajtu. Prijatno.