Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Ponekada samo želite da slušate dobar džez trio kako svira u energičnom a ne agresivnom maniru i unutar tradicije hardbopa i post-bopa a da se ne trudi da imitira ijedan partikularni zvuk ili stil, i da se mnogo improvizuje a da opet čujete lepe teme i melodične motive. Sve to da bude akustično i da su muzičari na tom nivou iskustva i zanatske izvrsnosti da im muzika zvuči kao da je zaista otkrivaju u momentu dok je sviraju a ne da na vas istresaju decenije navežbanih fraza i tehnika. Ima li uopšte u 2026. godini takve muzike? Naravno da ima, kažete vi, inače ne bi pravio ovakav uvod, Mehmete. Dobro, prozreli ste moj lukavi plan, ali evo, kada budete slušali Julian Argüelles, Larry Grenadier, Jorge Rossy: Echo Fields, recite mi, iz koje zemlje dolazi ova muzika?

Uprkos svom prezimenu Julian Argüelles je Britanac. Ali njegova džez muzika, kako sam kaže, kombinuje savremeni britanski džez, španske ritmove i južnoafrički gruv sa muzikom plehanih orkestara i uticajima klasične kompozicije. Lepa mešavina, čak i pre nego što vam kažem da je Argüelles trenutno profesor džez saksofona na Institutu za džez u Gracu, u Austriji.

Argüelles je rođen u Stafordširu u Engleskoj 1966. godine i mlađi je brat bubnjara Stevena Argüellesa a koga možda znate kao jednog od vlasnika francuske izdavačke kuće, Plush, a koja uglavnom izdaje elektronsku muziku (i nije isto što i američki Plush). Braća su odrasla u Birmingemu i obojica su vrlo rano počeli da sviraju profesionalno. Steve je sa 16 godina postao stalni bubnjar u poznatom klubu Ronnieja Scotta u londonskom Sohou, a Julian je kada je bio otprilike istog uzrasta krenuo da nastupa i ide na turneje sa big bendovima. 1984. godine se i on preselio u London, studirao na koledžu Trinity ali više bio zainteresovan da svira i eksperimentiše „naživo“ pa se pridružio orkestru/ big bendu Loose Tubes u kome je svirao i Steven i koji je u osamdesetima smatran neksusom renesanse britanskog džeza. Dalje je radio sa Johnom Taylorom, Steveom Swallowom i već od devedesetih bio autor od koga će ugledne kuće poput BBC-ja naručivati kompozicije. Kao lider snima od početka devedesetih u raznim postavama a kao saradnik snimao je sa velikim imenima kao što su Carla Bley, Kenny Wheeler, Django Bates. Nastupao je sa Archiejem Sheppom, Peterom Erskineom, Daveom Hollandom, Evanom Parkerom, Johnom Scoffieldom…

No, on sam ističe da su raznovrsnost njegove muzike i njegova ambicija da radi sa različitim muzičarima iz različitih tradicija najvažnije odlike njegove muzičke filozofije i presudne za popularnost koju on ima među svojom publikom, navodeći saradnje sa portugalskim pijanistom Máriom Laginhom ili norveškim perkusionistom po imenu Helge Andreas Norbakken kao ilustrativne.

Tako je onda i Echo Fields jedna internacionalna saradnja gde je na kontrabasu Larry Grenadier, američki muzičar, diplomac Stenforda, Julianov ispisnik ali i sin penzionisanog trubača iz vojnih orkestara tokom drugog svetskog rata a koji je onda sina negde od njegove desete godine učio da svira trubu. No, Larry je pokazao veće interesovanje za kontrabas, pa sa dvanaest godina učio od lokalnih muzičara u San Francisku a onda od šesnaeste nastupao profesionalno sa džezerima koji su dolazili u Bej ejriju i trebali su im lokalci kao podrška. Grenadier je tokom svoje karijere radio sa velikim imenima, kao što su Brad Mehldau, Pat Metheny, John Scofield, Charles Lloyd, Chris Potter, Billy Higgins, Michael Brecker, Paul Motian, a poslednjih godina mu je glavni projekat trio Fly.

Treći član OVOG trija je, pak, Jorge Rossy,  španjolski džez bubnjar, pijanista i vibrafonista. Dve godine stariji od kolega u triju, Rossy je i za toliko iskusniji, sa počecima učenja udaraljki kada je imao 11 godina, kupovinom vibrafona kada je imao 14, prelaskom na trubu „da bi unapredio svoj sluh“, a onda sa raskošnom karijerom tokom osamdesetih gde je svirao sa mnogo španskih džezera ali i sa međunarodnim muzičarima kao što su Woody Shaw, Kenny Wheeler, Jack Walrath, David Schnitter, Sal Nistico…

Rossy je procvetao u devedesetima, saradnjama sa ljudima kao što je Brad Mehldau, Mark Turner, Kurt Rosenwinkel, Lee Konitz, Carla Bley, Joe Lovano, Seamus Blake, a u ovom stoleću je počeo da izdaje autorske albume u postavama gde je bio lider.

Dakle imamo posla sa ekstremno iskusnom postavom muzičara što su svoj jezik i filozofiju izgradili tokom decenija rada. No, Echo Fields, da li zbog toga ili UPRKOS tome, zvuči sveže, jednostavno, kao muzika rasterećena dekada tradicije, „lorea“ i ploča koje smo svi slušali. Ona je i sklopljena uglavnom od Argüellesovih kompozicija sa izuzetkom aranžmana kompozicije Nimrod a koju je originalno napisao britanski klasični kompozitor Edward Elgar kao deo ciklusa Enigma Variations krajem pretprošlog stoleća. Ovaj trio Nimrod svira ljupko, prepoznajući duh romantizma koji je još provejavao kroz Elgarov rad u ono vreme, ali sa jednom neusiljenom, razigranom vedrinom.

Ostale kompozicije su, dakle, Argüellesove i kreću u vrlo relaksiranom hardbop ključu sa Lek-Lock. Ovde se odmah čuje da su sva tri muzičara veteranski džezeri koji jedni druge slušaju sa uvažavanjem, imaju sopstvene teritorije na kojima rade mnogo i dobro, i ne pretvaraju ovaj album u takmičenje za lidersku poziciju. Argüelles svira vrlo lepo i lako, vozeći gotovo legato slalom kroz skale i beznaporno kreirajući hrskava krešenda u improvizaciji.

Leap Year Marvel predvodi Rossi i ovo jeste ritmičkija kompozicija sa odjecima afričke muzike a onda je iza odlična Blues for Dudu, kinetički, snažni a, da još jednom ponovimo, ne agresivni hardbop. Trio postava, sa potpuno akustičnim instrumentima ovde sugeriše jednu čistotu i sponu sa tradicijom ali važno je i da napomenemo da ovo nije nikakav nostalgični, romantizovani muzički program već naprosto punokrvna, raspoložena svirka tri čoveka koji se ovim poslom bave duže od četrdeset godina i džez im je, koliko god to klišeizirano zvučalo – život.

Argüelles na albumu svira više različitih saksofona ali moj utisak je da najviše voli da radi na sopranu – sa njime se, uostalom i slikao za profilnu fotografiju na Bandcampu. Ovaj instrument je u prvom planu na, recimo, Such Sweet Madness, jednom suptilnom a brzom hardbop komadu gde saksofonista demonstrira umeće kreacije memorabilnih tema i sjajnog njihovog variranja u letu, a preko veoma snažnog ritma.

Isti saksofon predvodi i The Invisible Thread, sporiju i romantičniju pesmu u kojoj se na razvoju teme radi dugo i sa mnogo metodičnog, ali nikada šematskog improvizovanja. Organski pristup i radost interakcije u trio-formi karakteriše čitav ovaj album koji preporučujem od sveg srca:

https://julianarguelles.bandcamp.com/album/echo-fields

https://julianarguelles1.bandcamp.com/album/echo-fields

Drugi album za danas je formalno gledano labavije strukture, eksperimentalniji ali radi se o grupi muzičara koji zapravo zajedno sviraju jako dugo. Gebhard Ullmann, Uwe Oberg, Joe Fonda, Dieter Ulrich: New Conference Call je izašao za ugledni Hat Hut Records, kao deo njihove „Now“ ezz-thetics serije novih džez albuma, još u Novembru, ali kako tada nije mogao da se ceo čuje na Bandcampu ako ga niste kupili – a ne može ni sada – pričekao sam da to postane moguće. I postalo je: Gebhard Ullmann je pre nekoliko dana čitav album objavio na svojoj Bandcamp stranici i ovo je sada moguće čuti u celini pre nego što se, opravdano, odlučite da odrešite kesu i kupite album.

Conference Call je, kako su i drugi primetili, nešto najbliže supergrupi što postoji u tako marginalizovanoj muzičkoj zajednici kao što je free jazz/ free improv/ avangarda. Ovo je kvartet muzičara koji je započeo sa radom u kasnim devedesetim godinama prošlog veka i mada se postava jeste menjala (između ostalog, u bubnjarskoj stolici su sedeli takvi velikani kao što su Gerry Hemingway, Han Bennink, Matt Wilson, George Schuller…) njena srž je ostala prilično čvrsta. Originalno, na bubnjevima i jeste bio Schuller a ostatak postave su činili Gebhard Ullmann na saksofonima i klarinetima, Joe Fonda na kontrabasu i Michael Jefry Stevens na klaviru. Bubnjari su se menjali, ostatak ekipe je bio isti i svirane su kompozicije koje su pisali ravnopravno svi članovi, a onda je 2021. godine tokom COVID-19 pandemije Stevensa zamenio Uwe Oberg i on je i dalje u postavi a koja je, za svaki slučaj sada preimenovana u New Conference Call. I onda je i ovaj album, snimljen u Visbadenu Maja 2023. godine, prvo izdanje „novog“ benda, sa starom filozofijom ali obnovljenom vatrom.

Pričamo, naravno, o grupi veoma iskusnih muzičara. „Novajlija“, Oberg, rođen 1964. godine je i najmlađi u bendu, a svi članovi imaju iza sebe decenijske karijere rada u slobodnijim vodama džeza i improvizovane muzike. Fonda je legenda koja je svirala sa Satoko Fujii, Anthonyjem Braxtonom Archiejem Sheppom, ali i sa hrvatskom pevačicom Vesnom Pisarević i svoje postave predvodi od osamdesetih. Ullman decenijama radi sa važnim nemačkim muzičarima ali pošto mu je to malo, mnogi njegovi projekti imaju šire-evropsku i transatlantsku dimenziju. Samo nasumičan izbor iz liste ljudi sa kojima je radio je praktično ko-je-ko avanturističkog džeza (Paul Bley, Keith Tippett, Frank Gratkowski, William Parker, Andrew Cyrille, Sylvie Courvoisier, Willem Breuker) a snimio je više albuma nego što i sam može da zapamti (i snima ih, nesmanjenim tempom i sada). Ulrich je švajcarska bubnjarska džez-institucija u jednom čoveku, sa bendovima poput Afro Garage, Cadavre Exquis, Objets Trouvés i saradnjama i sa Oliverom Lakeom, Omrijem Ziegeleom, Christianom Weberom… Konačno, Oberg je kao kompozitor i lider u punom zamahu još od devedesetih, sa raznim projektima, pisanjem filmske muzike i saradnjom sa nekim dobrim likovima među kojima su Xu Fengxia, Frank Paul Schubert, Wilbert De Joode, Mark Sanders…

I mada je nekako refleks od Hat Huta očekivati strogu, cerebralnu muziku, pogotovo kada u postavi imate Nemce i njihovu tevtonsku ozbiljnost, New Conference Call je razobadan, razuzdan album free jazza kome ni malo ne smeta da ima melodije, teme, harmoničnost. Naravno, Ullman će nekim svojim kompozicijama davati vrlo akademski-zvučeća imena, kao što je, recimo, Structure no. 2 i ovo i jeste jedan „akademskiji“, naglašenije avangardan komad u kome nema konstantnog ritma, muzika se dešava u incidentima i individualnim hicima ekspresije koji se onda isprepliću da donesu zajednički iskaz a Obergova svirka ima onaj „klavir koji pada niz stepenice“ kvalitet što ga još od šezdesetih volimo kao podsećanje da je free jazz umeo da bolje ozvuči dadaizam od samih dadaista. No, Structure no. 2 je i demonstracija baš toga – strukture, dakle kompozicija u kojoj ovaj kvartet radi izuzetno ubedljivo kao jedna dobro nauljena mašina i zaista individualne glasove na kraju spaja u jedinstven izraz.

No, odmah posle nje ide isto Ullmanova Maneri-sms – for Joe, a koja je, pretpostavljam posvećena Fondi i njena „maniristička“ dimenzija je da radi atmosferična podsećanja na barski džez, ali u jednoj slobodnoj,  i naravno slobodno improvizovanoj formi.

Ima ovaj album veoma zabavnih momenata. Fondina You Failed Us je robusna, energična free jazz vožnja sa akrobatskim soliranjem i mnogo bučnog istraživanja intersekcija hardboperskog gruva i slobodnog prolaska kroz sve zamislive i nezamislive harmonske registre. To Be Ornette To Be – for Ornette je onda ponovo Ullmanova kompozicija posvećena ocu harmolodike a koja je sistem sviranja što, čuje se to, presudno informiše i muziku ovog kvarteta. Ullman ne zvuči kao Ornette na ovoj kompoziciji – na kraju krajeva svira tenor saksofon na njoj a što je za njujorškog kuma free-jazza bio samo retki, egzotični eksces – i odlazi u „fire music“ ekstreme koji su karakterističniji za Colemanove ispisnike poput Sheppa ili Coltranea, ali cela poenta Ornetteovog uticaja na džez je bila da je on oslobodio muzičare da zvuče kao ONI SAMI i ne brinu da li će se uklopiti u postojeće, nametnute profile. Ovo je onda razuzdani free jazz komad harmolodičke ekstaze u kome ritam sekcija razara a pijanista puca iz svih oružja.

Fondina May the Flowers Bloom Again je sporija i ponovo atmosferičnija, sa saksofonom koji zvuči pijano ali nekako nikako da izgubi ravnotežu i padne, dok ritmičari ispod njega sviraju elastični, zbunjujući gruv.  Album onda zatvara Ullmanova Salt and Pepper – for Jim, jedan optimističan, glasan i radostan komad muzike koja ne haje za postojeću teoriju ali zvuči usmereno, smisleno, ljudski. Briljantan album:

https://gebhardullmann.bandcamp.com/album/new-conference-call-2

https://now-ezz-thetics.bandcamp.com/album/new-conference-call