Imam dosta privatnih obaveza pa zato samo kratko: da, izašao je novi Lamb of God i ne, ovde nećete o njemu naći ništa da pročitate. Ali imamo mnogo druge, lepe muzike:

Deo 1: BLACK METAL

Satanic Slut je, uh, solo projekat žene iz Singapura koja kaže da je preko dana „korporativna robinja“ a onda uveče, jelte, nesveta, jelte, bludnica. Ima već meksički blek metal bend istog imena ali je maštarija koju ovaj singapurski projekat (or is it?) nudi primamljiva. Debi EP, Satan’s Whore je primereno sirov black metal/ punk paket sa tri pesme ložačkih rifova i mrtvačkih vokala, ali sa popaljivim refrenima i generalno navijačkom atmosferom. Produkcija krš, ali DOBAR krš tako da je sve kako treba. Evo:

https://satanicslut.bandcamp.com/album/satans-whore

Avazeboz je iranski blek metal dvojac (?) baziran u Ujedinjenom kraljevstvu a koji slavi persijsko nasleđe i njegovu hiljadugodišnju borbu protiv „mračne magije“ islama. Fer. Enivej, debi izdanje, Shīr-o Shamshīr je EP sa tri pesme koje kombinuju folklorne motive i bombastičan blek metal, a sve snimljeno i producirano dovoljno skromno i dovoljno dovitljivo da ne bude dosadno. Sasvim je to solidno napisano i mada u nekom širem smislu ne probija neke nove žanrovske puteve, lepo funkcioniše taj spoj persijskog folklora i metala. Ima i kaseta:

https://avazeboz.bandcamp.com/album/shi-r-o-shamshi-r

Demonar je bend iz Nju Džersija koji nije ništa snimio duže od dvadeset godina pa mu se novi EP zove The Return. Ovo je i onomad bila mala, andergraund operacija sa jednim splitom i par demoa pa je i The Return skroman povratak sa samo dve pesme. Ali ovo je lep, energičan blek metal stare škole sa dosta dugova prema drugotalasnom nordijskom zvuku ali sa dovoljno američkog šmeka da bude originalan. Bend obećava nove avanture i, pa, videćemo:

https://demonarusbm.bandcamp.com/album/the-return

Italijanski simfonijski blek metalci Heruka imaju živi album, Live in Rome i na njemu je njihova kombinacija energičnog, agresivnog blek metala sa orkestarskim aranžmanima u skoro idealnom odnosu za mene. Naime, svirka je VRHUNSKI dobra a zvuk sirov, baš pošteno ŽIV i to onda deluje jako eksplozivno, moćno i metalski, a orkestracije tek lepo ofarbaju pošten, znojav gitarski rad. Album ima jedanaest pesama (plus intro) i mada njegova produkcijska sirovost u principu neće biti za svakoga, meni se veoma dopada kako je sve to ispalo:

https://herukaproject.bandcamp.com/album/live-in-rome

Zna se da ne slušam baš mnogo atmosferičnog blek metala, ali evo, Elseetoss iz Noksvila u Tenesiju su mi OKEJ. Njihov treći album, Ablution, pre svega ima malo oštriji, definisaniji zvuk nego što je standard za atmoblek i mojim ušima to više prija od ravnih, razmazanih stvari koje tu najčešće čujemo. Drugo, ovo ima lepu ravnotežu između meditativnog, repetitivnog atmosferičnog programa i malo kompleksnijih struktura, i treće, muzičari su vrlo solidni i ovo ima jednu meru klasične metalske virtuoznosti a što je opet dosta retko u atmosferičnom blek metalu. Sve na gomili daje album koji meni prija a verujem da će i vama:

https://elseetoss.bandcamp.com/album/ablution

Taman kad sam mislio da će mi se cela nedelja pretvoriti u mrštenja što je sav blek metal koji mi padne pod ruku nekako melodičan i atmosferičan i nikako neko da tu poteno zavari, kad evo Šveđana Wolfcross sa svojim drugim albumom, Wargods of the Underworld. On, doduše zvanično izlazi tek sledećeg Petka – mada, mislim, blek metal bend koji bi album objavio na petak 13, PA TO BI IMALO SMISLA – ali se već može čuti posredstvom omiljenog JuTjub kanala i odličan je. Wolfcross blek metal sviraju poprilično trešerski, sa puno rifova koji dolaze između nešto melodičnijih tema i poštenim mošerskim gruvom između bržih deonica. Pesme su vrlo lepo napisane, zvuk je lep, hrskav, dobro miksovan i ovo je onoliko prijatna blek metal ploča koliko sam uopšte smeo da se nadam ovog tjedna, stigla na poklon iz budućnosti:

https://wolfcross.bandcamp.com/album/wargods-of-the-underworld

Finci Fallath snimaju za domaći Naturmacht Productions i njihov blek metal ima u sebi taman onu kombinaciju oštrine i melodičnosti koja se meni dopada i zbog koje i dobar deo ljudi-koji-znaju tvrde da sa finske scene ne ume da dođe loš album. Debi za ovu trojku zove se Nälkäiset aaveet i ni malo ga ne zanima da kopipejstuje postojeća blek metal rešenja. Naprotiv, ovi ljudi blek metal razumeju kao licencu da se pravila bace u đubre i da se eksperimentiše pa tako kod njih imamo sve od folka i progresivnog roka do pankerskog blek metala, neretko u istoj pesmi. Slušajte, recimo, Vaikeneva katse koja počinje soliranjem na bubnjevima a onda se transformiše u grindpunk metal  od koga vam se malo oznoje naočari! Sjajni ljudi, sjajna muzika, sirova a pametna, BAŠ KAKO VOLIMO:

https://fallath.bandcamp.com/album/n-lk-iset-aaveet

I jako su mi simpatični Transilvania iz Innsbrucka u Austriji sa svojom pomalo trešerskom ali ipak moćnom i pompeznom verzijom tirolskog black metala. Njihov treći album, Magia Posthuma ume da baš pošteno zavari, dakle, da se svira brzo, neumoljivo žestoko i precizno a da se istovremeno ima mesta i za epske melodije pa i užasno ložačke speed metal rifove. Produkcija mi je jedini blago upitni element na albumu a i to pre svega u domenu bubnja koji ima relativno bezveznu boju, dok su gitare bogate i jake, pa se i bas dosta dobro čuje. Sve ostalo je odlično, sa moćnim, energičnim metalom koji blekmetalsku pompu fino ušnirava u znojavu trešersku svirku. Odlično je a i smešno je kako je izdavač, Invictus Productions, na videu na JuTjubu pogrešio datum izlaska albuma:

https://transilvania.bandcamp.com/album/magia-posthuma

Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK

Bergenski kvartet Gjenferd svira jako simpatičan hard rok sa starinskim zvukom i prijatnim pesmama. Njihov drugi album, Black Smoke Rising se svakako uklapa u moderni gruverski stoner rock/ heavy psych krajolik sa svojim mišićavim ritmovima i napaljujućim rif-radom ali ga u presudnoj meri izdvaja old school produkcija, ravnopravno učestvovanje orgulja i melodično, višeglasno pevanje. Pesme su izvrsno napisane, zvuk odličan a atmosfera euforična pa ove norveške hard rokere preporučujem iz sve snage:

https://gjenferdbergen.bandcamp.com/album/black-smoke-rising

Milkmaid su tri žene iz Australije sa istoimenim EP-jem brutalnog sludge metala. Ovo je sirova, primitivna muzika čiji je osnovni cilj da učini da se osećate neprijatno, sa jako distorziranim instrumentima, sporim, mučnim tempom i gotovo neljudskim vokalima. No, ima tu taj neki minimum rifa za koji možete da se uhvatite kad sve deluje beznadežno i, eto, ko voli, lepo će se provesti. Cena je koliko date:

https://milkmaid13.bandcamp.com/album/milkmaid-s-t

Imamo i Radium Haze, trio uz Bruklina sa dva muškarca a onda i jednom ženom koja svira bas gitaru. Radium Haze sviraju stoner rok sa blago „alternativnim“ otklonom, što znači da njihov teški, gruverski stoner stil ima i malo melodičnih elemenata koji podsećaju na grandž iz devedesetih godina prošlog veka i generalno muziku koja se vrtela po MTV 120 Minutes. Emission je minialbum sa pet pesama, ima bogat, topao zvuk i vrlo se lepo posluša:

https://radiumhaze.bandcamp.com/album/emission-2

Rusi Tombweed sviraju žestok, energičan sludge metal, pa možda i sludge punk jer neke od pesama na albumu  Burned Down idu solidno brzim tempom i imaju i po koji blastbit. Svakako pričamo o dobroj zabavi u oprobanoj power-trio kombinaciji sa energičnim gruvom i dosta bluzerskog šmeka. Zvuk sasvim solidan, cela koliko date, nema mnogo mesta premišljanju:

https://tombweed.bandcamp.com/album/burned-down

Evo nam opet španskih space-psych-doom-rockera Boveda del Sol. Njihov novi album, Low Orbit Sessions: Volume Terra je snimak živog izvođenja četiri pesme sa njihovog prvog albuma od pre deset godina, ali u novim, sazrelim i osavremenjenim verzijama. Kako je ovo muzika intenzivnog džemovanja i hipnotičke improvizacije, nagađate da nije mnogo važno jeste li čuli taj prvi album i imate li kontekst, Low Orbit Sessions: Volume Terra je tripozna, topla, veoma prijatna heavy psych muzika sa odličnom, kinematskom atmosferom i kvalitetnim zvukom. Plus, bend, kao i obično, podseća da je sve rađeno 100% DIY. Ima i kaseta! Jake preporuke:

https://bovedadelsol.bandcamp.com/album/low-orbit-sessions-volume-terra

Bendova koji se zovu Mistress ima apsolutno previše. Najnoviji su iz Bostona i makar sviraju fin doom metal. Na svom drugom demo snimku, koji se zove Promo, ovi ljudi i žene nude dve pesme sirove, jednostavne svirke i u potpunosti predstavljaju svoj slučaj. Ovde nema ničeg suvišnog, rifovi imaju klasičnu doom osnovu u bluzu i razvoj u smeru heavy i sludge metala, ritmovi su spori, teški ali i dalje gruverski a ženski vokal je  kao da slušate nadrogiranog Ozija Ozborna. Sigurno, AI bi ovo mogao da NAPRAVI ali da li bi mogao da zvuči ovako DEMENTNO?

https://mistressdoom.bandcamp.com/album/promo

Australijanci Mammon’s Throne sviraju – po sopstvenoj klasifikaciji – ekstremni doom metal ali nema mnogo toga ekstremnog na albumu My Body to the Worms, njihovom trećem za šest godina. OK, pesme su po devet minuta (ali samo dve) a pevanje je mrtvački blek metal štektaj, no, muzika je generalno pompezni, bučni ali simpatično rifaški doom odsviran u pravom tempu i sa zvukom koji je GLASAN ali ipak zauzdan u miksu. Meni to lepo leži:

https://mammonsthrone.bandcamp.com/album/my-body-to-the-worms-2

Debi album rumunskih In Ruins se zove We Are All to Perish  i to je jedna sasvim prijatna funeral doom metal ploča. Ovaj iskusni duo radi muziku koja ne šara preterano daleko od osnovnih podešavanja svog stila, ali album ima četiri dugačke, spore, teške i jako tužne pesme koje su dobro napisane i ko god da voli ovakvu muziku neće se pokajati. Ovo je prosto spora, veličanstvena drama izvedena bez mnogo pretencioznosti, muzički ubedljiva, stilski malo i konzervativna ali sa razumevanjem kako da iz žanrovskog predloška napravi nešto svoje. Fino!

https://inruins13.bandcamp.com/album/we-are-all-to-perish

https://meusemusicrecords.bandcamp.com/album/in-ruins-we-are-all-to-perish-mmr069

Clouds Taste Satanic imaju novi živi album, Berlin 2023 i kao i prethodni i ovaj je zapravo snimak benda kako svira u studiju, bez publike. U tom smislu ovde opet dobijamo vrlo solidan zvuk a opet i dosta dobru „živu“, spontanu energiju benda. Ako znate CTS i njihov psihodelični, teški zvuk, ovo je 43 minuta toga i ni manje ni više. Bend je u međuvremenu počeo da radi još eksperimentalnije ali i ovaj živi album je vrlo ugodan:

Red Sun Atacama su desert punk a ne samo desert rock bend. To znači da je album Summerchild po tempu brži od prosečne desert rock ploče, ali odlično mu leži ta pankerska razbarušenost uvezana sa psihodeličnim, pustinjskim zvukom. Bend je inače iz Bordoa u Francuskoj a pored faziranih rokačina ima i neke sporije, meditativnije komade na ovom albumu i mislim da ćete uživati:

https://elsolrojodeatacama.bandcamp.com/album/summerchild

Znamo da argentinski heavy psych bendovi vole garažni, lo-fi zvuk i da se u njemu snalaze kao ribe u vodi. Bendovima kao što je Dagga bi verovatno snimanje u digitalnoj tehnologiji sa svim tim virtualnim pojačalima, efektima i kutijama delovalo kao da ih neko zajebava, ali zato su svoj EP, Vol. 1 snimili na mestu koje se zove El Bunker i naglašavaju da je tip koji ih je snimao i posle miksovao i masterovao bio urađen sve vreme. Tako to i zvuči, dakle, anarhično ali sjajno, sa jakim, žvaćućim bluzerskim heavy psych gruvom i mnogo džemerske energije. Dagga nisu bend koji „stoner rok“ shvata kao muziku koju svirate sporo i ponavljate stalno isti, precizno odsviran rif već, naprotiv, kao plodno tlo za puno improvizovanja i ludovanja i to je prelepo. Ovo ima sedam pesama, ali neke su samo interludiji a tu su i po jedan obrada Deep Purple (Black Night) i Black Sabbath (Electric Funeral) koje su, naravno, ispale simpatično. Dakle, divno prvo duže izdanje za momke od kojih očekujemo mnogo:

https://daggapsych.bandcamp.com/album/vol-1

Prošlogodišnji povratnički album Witchcraft je bio odličan pa onda nisam imao mnogo sumnje u to da ću uživati i u njihovom novom EP-ju, A Sinner’s Child. Ovo ponovo izdaje Heavy Psych Sounds Records i ponovo je miksovano i masterovano vrlo analogno, vrlo „prirodno“, da zvuk ima svu prirodnu dinamiku i lepe boje a pevač, Magnus Pelander peva emotivno, lomnim, melodičnim glasom. Pogotovo je naslovna pesma karakteristična sa svojim odlaskom u praktično alt country smeru, ali i na ostatku materijala imamo čist folk (Even Darker Days) pa povratak u meditativni, sirovi doom metal (Själen Reser Sig). EP zatvara povratak na alt country zvuk i mada to nije možda doom kakav OČEKUJETE, svakako je doom kakav vam je potreban. Poslušajte:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/witchcraft-a-sinners-child-ep

Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL

Lord Centipede stavljam u thrash metal sekciju iako je njihova muzika negde između stoner rocka, thrash metala i hardkor panka. No, njihov EP Centipede II: Electric Boogaloo, a koji stiže čak dvanaest godina nakon prvog albuma je UGLAVNOM sirovi thrash sa nešto malo hardkor i stoner elemenata i mislim da će se dopasti svakome ko voli autentičnu, lo-fi štroku što ima srce i dušu:

https://morbidandmiserable.bandcamp.com/album/centipede-ii-electric-boogaloo

Killdozer je toliko dobro ime za metal bend, da nije neko čudo koliko ih ima, uprkos tome da je još početkom osamdesetih ovo za sebe rezervisao noise rock trio iz Viskonsina predvođen braćom Hobson. Naravno, i oni su ime uzeli po filmu a koji je ekranizovao kultnu palp-novelu Theodora Strugeona o oživljenom buldožeru… Enivej, današnji Killdozer je iz Sevilje, drugi mu je album aktuelan i zove se Merciless Violence i to je agresivan thrash metal sa malo death metal rifova i po kojim blastbitom. Dakle, ovde nasilje jeste u prvom planu i Killdozer nisu nekakav skejterski, feelgood thrash nego gadna, ružna ekipa koja priča o goroj strani života i poliva brutalnim metalom. A što se meni, naravno, prilično dopada. Iako je album vrlo usredsređen na tu brutalniju, na nasilje svedenu muziku, napisan je dovoljno raznovrsno, producira kvalitetno a odsviran bez rezervi da ne bude monoton i, naprotiv, da čoveka napumpa negativnom energijom i pošalje u borbu. Još ti fini tekstovi – izdvajam pesmu For Your Nation kao posebno ložačku – i ovo stvarno pogađa sve svoje mete:

Vömitt iz Bukurešta sviraju „Medieval Black Speed Rock’n’Roll“, imaju oklopnike zajedno sa automobilima na omotu EP-ja  Motörized Kataphracts i tekstove inspirisane Vizantijom, istočnim Rimskim carstvom i stogodišnjim ratom. To je možda i PREVIŠE koncepta za nešto što je samo sladak materijal sa tri rokerske blackened speed metal pesme ali dobro, scena ove muzike je u nekoj vrsti renesanse i dobro je nečim se izdvajati. Enivej, dobar EP, ne preterano upeglan, ne preterano lo-fi, baš kako treba:

https://vomitt.bandcamp.com/album/mot-rized-kataphracts

Surturian iz Minhena sviraju speed/ thrash metal sa dosta melodije i dosta neke, ajde da kažemo narodnjačke energije. Ume to da bude i malo, jelte, priprosto ali njihov drugi album, II – Hessian Spears ima simpatičnu melodičnost i iskrenu energiju svirke pa kad se te dve stvari uklope bude to dobro. Finalna pesma, Blood Witchery je, recimo, prijatna:

https://surturian.bandcamp.com/album/ii-hessian-spears

Ravenspell su odličan kvebečki speed/ heavy metal bend sa debi albumom Obsidian King koji je melodičniji od uobičajene speed metal ponude, ali i dalje čuva žestinu i oštrinu koje volimo. Ovde od četiri člana trojica sviraju u blek metal bendu Beholder i crustpunk/ black metal bendu Gourdin Clouté, pa je simpatično videti kako ljudi koji se jako dobro znaju menjaju žanr i rade nešto melodičnije, ekstrovertnije. Ne zaista „komercijalnije“ jer ovo je i dalje ekstremni metal i namenjen je jednom i dalje malom delu publike kad se gleda u globalnim razmerama. Ali zvuči iskreno, energično, ZABAVNO pa i pametno. Slušajte:

https://ravenspell.bandcamp.com/album/obsidian-king

Nuctemeron su nemački black-speed bend koji sebe vrlo jasno i precizno reklamira: „LEATHER, SPIKES, CHAINS AND BULLET BELTS + German Black/Speed Metal = a winning formula!“ Što bi rekli u Americi „perfect, no notes“. Ova ekipa iz Trira radi duže od decenije, ima masu kraćih izdanja ali im je Demonic Sceptre propisan debi album i, pa, PROPISAN JE. Mislim, ovo je black-speed metal, ni manje ni više, i ne treba da od Nuctemerona očekujete ikakve eksperimente u formatu ili žanrovske preskoke. Ako volite Nifelheim – a ako ne volite IMAMO PROBLEM – ovde ćete se JAKO dobro udati jer je venčanje speed metal sirovosti i blek metal himničnosti koje Nuctemeron sprovode izašlo iz iste kuhinje i sasvim je na mestu da malo i odmeni Nifelheim koji pravi novi album nisu snimili, evo biće još malo pa dvadeset godina. Dakle ovde nema pevanja o pivu, motorima i izazovno obučenim ženama lakog morala, Nuctemeron prže organski, neprskani speed metal sa satanskom dispozicijom i zvuče TAČNO kako treba da zvuče, odvaljeno, napaljeno, nekontrolisano ali nekim čudom dovoljno precizno i disciplinovano da pokidaju. Slušajte Burn My Skin to Leather i recite mi da ste čuli ovako ložačku pesmu ove godine. A ja ću vam reći da lažete:

https://ihate.bandcamp.com/album/demonic-sceptre

https://nuctemeron-blackspeedhell.bandcamp.com/album/demonic-sceptre-2

HellFuck je, očigledno, dobro ime za metal bend pa ih ima nekoliko, sa raznih, jelte, strana sveta. No, najbolji su poljski HellFuck, bend veteranske postave u kojoj sviraju ljudi iz Azarath, Squash Bowels, Behemoth, Weedpecker… HellFuck je pre četiri godine snimio debi album, nudeći jedan, jelte, muzički manifest antihrišćanskog metala, a sada stiže nastavak, 9 Nails Hammered into the Flesh of God i to je vrlo sigurna, apsolutno ZAKUCANA kolekcija speed-thrash metal komada koji idu velikom brzinom i udaraju velikom snagom. HellFuck imaju tehniku i disciplinovanost death metala, po koji momenat blek metal atmosfere, ali njihova muzika je zaista pre svega speed i thrash metal, komunikativna, napaljujuća, nimalo stidljiva da prospe dobru solažu i mošerski-rif, tako da nudi zaista pun, punokrvan program za sve satanske hedbengere. Ne propustiti:

https://hellfuckofficial.bandcamp.com/album/9-nails-hammered-into-the-flesh-of-god

Deo 4: HARDCORE, PUNK, POSTHARDCORE, SCREAMO, FALSE GRIND, BEATDOWN, MATHCORE, CRUSTCORE, POWERVIOLENCE, GRINDCORE, GOREGRIND

Cowpunch su hardcore/ metalcore bend iz Pitsburga sa naslovima pesama poput Curbstomp i Welcome to the Herd tako da… znate da od EP-ja The Herd ne treba da očekujete mnogo sofisticiranosti. No, ovo je u stvarnosti vrlo kvalitetno napisano i odsvirano sa propisnom metalcore (pa malo i nu-metal) energijom ali i sa pesmama koje imaju promišljene rifove, dobre solaže, nekakvu dinamiku. Respekt i preporuke, pogotovo za cenu od koliko date za nešto što je vrlo dobro producirano:

https://cowpunch1.bandcamp.com/album/the-herd

Za mnogo pankerskiji hardkor idemo na južnu Sumatru gde lokalna DIY etiketa izdaje EP naslovljen Spazz In benda koji se zove Spazz Out. Duhovito!  A i muzika je odlična, nudeći jednostavni, ložački pank koji ide brzo, sigurno a ipak zvuči propisno jeftino i spontano. Ni jedna pesma ne dobaci do dva minuta i ovo je totalno pogo(nsko) gorivo za prave, jelte, pankere i korovce.

https://noremorsellg.bandcamp.com/album/spazz-in

Bostonski Lark’s Head su u osnovi hardcore, ali sa dosta metala u zvuku. Do te mere, zapravo da njihov Demo 2026 u svoje dve pesme ima dosta žanrovskih oscilacija, upadajući i u black metal i u thrash metal i u death metal formate. Jeste to dosta svaštarski ali bend svira dobro, produkcija je kvalitetna i sve ima priličnu količinu šarma. Rano je da se kaže da li će Lark’s Head biti slavni revolucionari ili samo, jelte, entuzijastični eksperimentatori, ali ovo je PRISTOJNO.

https://larkshead666.bandcamp.com/album/demo-2026

I Sift sa Filipina zakivaju vrlo metalizirani hardkor. Njihov debi EP  What Lies Within je kao da ste uzeli Slayerove rifove i nabacili ih preko vrlo tvrdog mošerskog gruva napravljenog da se omladina znoji i sudara ispred bine u ritualu, jelte, zajedništva masiranog u mačoantagonizam. Pesme su solidne,  produkcija dobra i ovo ima i kvalitet, a sa šest pesama (dve u demo verzijama) i kvantitet da vam pruži dobar provod:

https://sifthc.bandcamp.com/album/what-lies-within-2

A iz Indonezije dolaze Kilometer, metalizirani, mošerski hardkor bend obučen kao da je 1991. godina ali sa kvalitetnom produkcijom i solidnim pesmama. Album Reign Over Fire nudi deset pesama keči, plesnog uličnog siledžijstva i mada ovo nije stil kakav se meni uobičajeno dopada, mora da se prizna da Kilometer to rade ODLIČNO:

https://kilometerhc.bandcamp.com/album/reign-over-fire

Dovoljno je da vidite logo benda Hindsight iz Pensilvanije i eventualno omot njihovog albuma  Some Things Never Change pa da znate da se ovde svira pravoverni straight edge hardcore. I neka! Ljudi ovo dobro rade, sa zvukom koji je autentičan, pesmama koje su energične i kratke, a opet sa merom zrelosti i tehničkih kvaliteta u svemu. Dakle, Some Things Never Change je negde tačno na sredini, da sačuva i tradiciju i dušu a da ne zvuči kao hiljadita kopija Youth of Today i Gorilla Biscuits. Meni odlično:

https://hindsightstraightedge.bandcamp.com/album/some-things-never-change

Wolfbastard sviraju blackened crust punk, ali iako to nekim drugim bendovima zvuči kao pokušaj intelektualizacije njihove pank, jelte, muzike, kod Wolfbastard je na programu jednostavnost, neposrednost, baš pravi krastpank, samo malo dokuvan blek metal blastbitovima i rifovima. Mislim, album se zove Satanic Scum Punks što i očekujete od benda iz Ujedinjenog kraljevstva, a pesme su kao Motorhead, Venom i Chaos UK kako zajedno džemuju ODVALJENI od pića. No, produkcija je solidna i ovo se vrlo lepo posluša. Plus omot je objektivno PRELIJEP:

https://apocalypticwitchcraft.bandcamp.com/album/satanic-scum-punks

Sarkic iz Pensilvanije na istoimenom minialbumu stoje negde između mathcore, grindcore, možda malo i death metal koordinata ali se pre svega drže srednjeg tempa i dosta evokativnih, atmosferičnih rifova. Odlično to zvuči, istovremeno hermetično i bolesno, ali i energično i interesantno, sa gruvom koji je dementan, disonancama koje su opresivne, a da sve i dalje ima jednu keči, ložačku dimenziju. I još je i cena koliko date. Preporuke!

https://sark1c.bandcamp.com/album/sarkic

Novi Girlcock je iznenađujuće ambiciozan jer ovde standardni, do sada dosta kvalitetni porngrind migrira u smeru tehničkijeg melodičnog death metala. Album  Fleshbound Adversity i dalje valja brze blastbitove i nerazaznatljive vokale nakićene efektima, ali su rifovi melodičniji, čak, er, EPSKI na momente i ovo je sada prilično pitka muzika. Respekt za Kanadu:

https://girlcockgrind.bandcamp.com/album/fleshbound-adversity

Ljubitelji teškog, sirovog, primitivnog deathgrinda i goregrinda će se poradovati split EP-ju bendova Harvester iz Severne Karoline i Fermented Mess iz Njujorka. Ovi prvi imaju četiri pesme teškog zvuka i surovog zakivanja, ali su ovi drugi meni još bolji jer njihova muzika najviše podseća na rani Regurgitate i Carcass i ima sedam pesama apsolutno neodoljivog goregrind pokolja. Nećete, da se razumemo, razaznati mnogo rifova, ali ćete uživati u ovim mitraljeskim polivačinama i vokalima koje više osećate kao seizmički fenomen nego što ih čujete. Oba benda daunloude prodaju po ceni koju sami odredite a vinil će uskoro:

https://harvestergrind.bandcamp.com/album/split-w-fermented-mess

https://fermentedmess.bandcamp.com/album/split-w-harvester

A sa druge strane, ljubitelji tehničkog, muzički kvalitetnog grindcorea, koji zvuči zrelo i ozbiljno a opet ne štedi vaše uši, imaju da slušaju novi, drugi album naših starih znanaca, No/Más iz Vašington DiSija. No Peace je naprosto neumoljiva serija zvučnih kazni, možda slična u nekoj osnovi tom disciplinovanom, kvalitetnom zvuku koji su u grindcoreu popularizovali Pig Destroyer, ali sa manje DRAME koja je karakterisala Pig Destroyer, dakle, sa pesmama koje su neposrednije, tečnije, više nalik na hardcore thrash, a opet sa dovoljno disonance i mučnine da se zna da nismo više u proverbijalnom Kanzasu. No/Más u 22 minuta odrađuju dvanaest pesama i ovo zvuči i kvalitetno i razrađeno i, ako hoćete, inteligentno, ali i dalje primalno i jebeno besno. Prelepo:

https://nomasgrind.bandcamp.com/album/no-peace

Deo 5: DEATH METAL

Gravemass su vankuverska postava koja spaja blackened death metal i deathcore u jednu kompaktnu, blasfemičnu masu. Debi album, This Is the Way je napisan sa jasnoćom vizije a izvedba je obeležena visokim tehničkim kvalitetima i vrlo pristojnom produkcijom tako da čak i ja koji sam apriori sumnjičav ka ovakvim krosoverima zapravo nalazim dosta razloga za sreću. Srednjetempaški, mošerski death metal koji je osnova ove muzike mi sasvim, dakle, pristojno ulepša dan:

https://gravemass.bandcamp.com/album/this-is-the-way

Francuski black-death šmekeri Upiór spremaju treći album, Forefathers’ Eve (Damnation) za April, ali su sada izbacili dve pesme sa njega kao EP kojim ga najavljuju i to se zove  Forefathers’ Eve – Part II (Damnation). Komplikovano da se čovek snađe ali vrlo lako da se sluša jer su ovo dve odlične pesme vrlo tehničkog ali i kompozitorski impresivno inventivnog metala koji ima i progresivne i simfonijske elemente ali je produkcijski vrlo disciplinovan, štaviše odlično izmiksovan da se sve lepo čuje a onda masterovan da sve to bude JAKO. Zaista, Scott Elliott koji je radio miks i master ZNA šta radi i nije slučajno jedan od danas veoma traženih inženjera zvuka unutar ekstremnog metala. Enivej, ovde bubnjeve, ako niste svesni, svira Kévin Paradis i već u ove dve pesme podseća zašto je u vrhu ekstremne metal scene već dugo vremena, a ni ostali članovi benda nisu za bacanje pa Forefathers’ Eve – Part II (Damnation) preporučujem veoma snažno:

https://upior-band.bandcamp.com/album/forefathers-eve-part-ii-damnation

Exorcised su tri Španca koja prže nestašan deaththrash metal, možda kao nešto što bi svirali Death ili Sadus da danas njihovi članovi imaju po 20 godina. Debi album ove ekipe, Fire & Sulfur, pun je opakih rifova i znojave, energične svirke, ali u potpunosti zaobilazi za mnogo modernog ekstremnog metala karakterističnu beživotnu preciznost i nedinamičnu perfekciju izvođenja. Naprotiv, album zvuči ŽIVO i, kako rekoh, nestašno i to je zaista osveženje. Moš iz treš!!!!!!

https://cruelgatesrecords.bandcamp.com/album/fire-sulfur

https://witchesbrewthrashes.bandcamp.com/album/fire-sulfur

Tethys iz Denvera su malo premelodični u svom death metalu za moj ukus ali novi EP, The Antikytherium svakako nudi solidan program tehničkog, pažljivo napisanog death metala koji ima sve tvrde, mošerske rifove što vam trebaju a onda na njih dodaje melodične, pevljive refrene, akustična razlaganja i višeglasne harmonije itd. Zvuči kao da je bend spreman za prajm tajm:

https://tethys.bandcamp.com/album/the-antikytherium

Nijemci Messticator imaju malko i previše groove metal elemenata u svom deaththrashu za moj ukus, ali JA SAM BAŠ TEŽAK ČOVEK. Kad nema tog gruv metal zvuka, album Total Mastery ume da mi bude okej. Daleko od inventivnosti, naprotiv, vrlo je sve to generički ali ljudi ga sviraju sa dosta entuzijazma i to je u redu:

https://messticator.bandcamp.com/album/total-mastery

Belshazzar iz Bostona svira(ju?) stariju verziju slamming death metala pa njihov EP  Bludgeoned to death by the jawbone of an ass nema bizarni, patološki seksualni imaginarijum i fantazije o biološkim devijacijama nego se fokusira na staro dobro fizičko nasilje i, uh, bombardovanje napalmom. Korektno. Enivej, ovo su pristojna četiri komada u stilu Devourment i njihovih ispisnika, producirana sasvim dobro i meni za slušanje prijatna. Takođe, „ass“ iz naslova je magarac, kao što se vidi na omotu:

https://belshazzar1.bandcamp.com/album/bludgeoned-to-death-by-the-jawbone-of-an-ass

Old School publika će voleti debi album benda Protrusion iz Lafajeta u Indijani. The Last Suppuration je ploča sirovog zvuka i meljućeg gruva koja mene podseća na Cryptopsy iz njihove klasične faze samo bez eksperimentalne i „tehničke“ dimenzije koja je krasila Cryptopsy i u klasičnoj fazi. Protrusion su kao garažna, proleterska varijanta takvog death metala i to uopšte nije loše. Naravno, nećete dobiti ništa NOVO na ovom albumu ali i ovo što je staro je solidno:

https://protrusion.bandcamp.com/album/the-last-suppuration

Isto old school su i Distorted Aura, tri Nemca sa debi izdanjem, First Distortion a koje je minialbum sa šest pesama. Ovo je sirovo, jednostavno producirano ali ima izvesnu „tehničku“ notu u svom garažnom stilu a koji podseća na rane gestove u smeru progresivnijeg death metala sa kraja osamdesetih i početka devedesetih. Neću da kažem Death i Atheist, bilo je tu bendova manje poznatih a sličnijih ovome što Distorted Aura rade, no ako ste voleli death metal sa početka devedesetih, ovo je definitivno za vas:

https://distorted-aura.bandcamp.com/album/first-distortion

Pa imamo Brazilce Papa Necrose koji dosta očigledno vole Obituary ali je njihova muzika kao neki malo tehničkije ambiciozniji Obituary izmešan sa malo melodičnog death metala i možda Death iz njihove progresivnije faze. Četvrti album benda, Anthropomorphy Execution pruža vrlo pristojan old school death metal program i mada ne izmišlja ništa posebno novo, ume da radi sa ukusom i odmerenošću:

https://awakeningrecordscn.bandcamp.com/album/anthropomorphy-execution

A onda imamo i Ejecutor iz Čilea, bend koji radi već duže od četvrt veka i prži energičan, malo „zablekljen“ deaththrash metal. Novi, tek treći album, Medium… La daga de la iniciación ima jednu energičnu, bestijalnu energiju, ali je i tehnički vrlo uredan, sa propisnim deaththrash formatom koji je samo poguran u smeru okultnog besa. Meni to vrlo prija i podseća na to koliko latinoamerički ekstremni metal ume da bude naprosto UZBUDLJIV:

https://chaos-records.bandcamp.com/album/medium-la-daga-de-la-iniciaci-n

Za ljubitelje švedskog death metala u stilu klasika koji su u devedesetima izlazili iz studija Sunlight, evo nam ga novi Gluttony. Ovo je vrlo tipičan „chainsaw death“ stil sa superniskim štimom i vrlo debelim zvukom, ali Eulogy to Blasphemy, četvrti album za ekipu iz Sundsvalla je napisan da bude jako pitak i bez filozofiranja a da opet ne bude ni puko ređanje generičkih rifova i bezumna rekonstrukcija Dismember i Grave. Dakle, zrelo, a klasično, volećete:

https://fda-records.bandcamp.com/album/eulogy-to-blasphemy

Dying Realm su iz Birmingema u Engleskoj i sviraju death metal pa onda nije neko čudo da njihov debi EP, Siege the Walls ima tu neku srednjevekovnu ratnu tematiku i teški, masivni srednjetempaški gruv presecan teškim sporijim blastbitom. Ne pokušavam da kažem da je ovo imitacija Bolt Thrower, nije, Dying Realm imaju svoj, pa i moderniji zvuk, ali postoji tu neka tradicija na koju se oni nastavljaju i to rade DOBRO. Četiri pesme ozbiljne krljačine i kvaliteta:

https://dyingrealm.bandcamp.com/album/siege-the-walls

Mi matoriji imamo razloga za sreću jer nam je stigao sedmi album veteranskih Monstrosity. Ovaj bend je bio deo iste ekipe sa Floride koja je u devedesetima činila praktično elitu američkog death metala i kompao se sa bendovima kao što su Morbid Angel, Deicide, Malevolent Creation itd, snimao u Morrisound studiju… Njihov drugi album, Millenium iz 1996, koji je producirao Scott Burns je i dalje ploča na koju ću prvo pokazati kada ljudi počnu da se unaokolo bacakaju izmišljotinama kako je death metal u devedesetima bio nesofisticiran, primitivan i sirov (posle ću da ih vratim na Deicideov Legion, Atheistov Piece of Time, Atrocityjev Hallucinations…). Enivej, uvek je delovalo kao da su ovi ljudi imali nekakvu gadnu nesreću da naprosto nikada ne dosegnu veličinu koju su po svemu zasluživali. Neki njihovi članovi su okusili više slave sa drugim bendovima (Jon Rubin sa Malevolent Creation i naravno George Fisher koga je Cannibal Corpse regrutovao nakon Milleniuma i ostalo je istorija) a Monstrosity su samo stisli zube i nastavili da sviraju dobar, kvalitetan death metal sa Floride. I takav je upravo i novi album, Screams from Beneath the Surface. OK, osim prve pesme koja koketira sa melodeath pitkošću i malo me je presekla. Ali posle nje se sve vraća u prepoznatljivu traku i Monstrosity pokazuju da eksperimentisanje ne mora da podrazumeva izlazak iz sopstvenog identiteta. Naprotiv, ove pesme su inventivne, pametne, zanimljive, zrele i imaju mesta i za gruv i za melodiju i za krljanje, a opet su fundamentalno verne zvuku Monstrosity i ako vi smatrate da je taj zvuk staromodan, PROBLEM JE U VAMA. Ovo je naprosto odlično napisan i odlično odsviran metal a i topao, lep miks i master podsećaju da su u ovoj ekipi bubnjar Lee Harrison i basista Mark van Erp (koji je svirao i u Cynic, i u Malevolent Creation i u Solstice), šefovi, jedini originalni članovi i generalno nosioci baklje death metala sa Floride. Hvala im na tome od sveg srca.

https://monstrosityofficial.bandcamp.com/album/screams-from-beneath-the-surface

Deo 6: KROSŽANROVSKI RADOVI, AVANGARDA, NOISE ROCK, NOISE, POWER ELECTRONICS

Threat Circuit je australijski noise rock projekat sa vrlo bučnom i abrazivnom dispozicijom. EP Dump ima četiri pesme vrištanja i distorzije, ali je svakako svaka pesma i gruverska, sa pristojnim rif-radom i dobrim klimoglavnim ritmom. Lo-Fi produkcija ni malo ne smeta jer je miks zapravo prilično pametan a pesme su vrlo dobre.

https://threatcircuit.bandcamp.com/album/dump

Bloid su simpatičan nizozemski kvartet u kome svirtaju dva brata i još dva brata. Osnovani 2006. godine, Bloid su prvi album snimili 2023, a sada ga prate EP-jem Nine Lives of Oblivion a koji je komad zanimljive, prilično ekstrovertno simpatične kombinacije alternativog metala, groove metala i death metala. Znam, ovako kad se napiše i meni bi bilo sumnjivo ali ljudi vrlo srećno mešaju bučne, agresivne gitare, death metalski gruv i blastbitove sa komunikativnim refrenima i melodičnim pasažima. Sve je pritom spakovano u vrlo jeftinu produkciju zbog koje muzika zvuči još više tr00:

https://bloid.bandcamp.com/album/nine-lives-of-oblivion

Ponekada samo želite da slušate analogni, prljavi noise/ power electronics, nalik onome što su pravili razni marginalci po Japanima, Britanijama, Amerikama itd. od šezdesetih do devedesetih godina prošlog veka, pre nego što su sempleri i kompjuteri postali dovljno moćni a dovoljno jeftini da preuzmu uloge glavnih instrumenata. Baš to dobijamo na albumu Lead Poisoning and Cancer umetnika iz Lidsa po imenu Nospheric, koji, nominalno, dolazi iz black/ death metal orbite, ali mu je muzika totalno apstraktni concrete/ noise hibrid sa jedinim elementom što vuče na metal u vidu ekstremnih vokala a koji se, u opštem haosu čuju kao samo jedna od tekstura. Ovo nije, da naglasim, samo buka iz sve snage sve vreme i zapravo su kompozicije srazmerno sofisticirane i raznovrsne, što svedoči o eksperimentalnom pristupu i radoznalosti da se ispitaju različiti izvori zvuka i pristupi. Meni je ovo odlično a vi izvolite da ovo pazarite, plaća se koliko hoćete:

https://nosphericdronedeath.bandcamp.com/album/lead-poisoning-and-cancer

Deo 7: HEAVY METAL, POWER METAL

Kao i uvek, Napalm Records i ja se srećemo na najljigavijim mestima. Švedske melodične hardrokerke The Gems imaju drugi album, Year of the Snake i to je prosto feelgood rokačina od početka do kraja. Žene znaju kako se prave pevljivi, zarazni teškorokerski a himnični hitovi, i, iako je to zaista low hanging fruit, nije preterano reći da su u nekim komadima (npr. u Gravity, na kojoj gostuje i Tommy Johansson, koga svi volimm, jel’ tako?) praktično kao ABBA koja svira hard rok. Dakle, ako volite glam rok, power pop i hard rok koji ne smara instrumentalnom masturbacijom nego gazi, ovo je bez greške. OK, mastering je preglasan ali sem toga, BEZ GREŠKE:

https://thegemssweden.bandcamp.com/album/year-of-the-snake

Teksašani Eternal Champion nisu ništa izdali od početka recentne pandemije, ali vraćaju se na scenu vrlo ambiciozno. EP Friend of War ima samo dve pesme ali one kombinovano traju duže od pola sata. Muzika ove ekipe je uvek bio epski hevi metal, sa neskriveno konanovskim inspiracijama (omoti su po pravilu bili inspirisani Frazetinim radovima za Konana), mačevima, varvarima u krznenim pregačama i ženama u pancirnim bikinijima, ali pesme nikada nisu bile ovako dugačke i ambiciozno napisane. Za novi EP Eternal Champion su se potrudili da napišu nešto što će prevazići sve njihove dosadašnje napore i napravili muziku koja je pompezna i teatralna ali nekako uspeva da ne zvuči pretenciozno već iskreno, neposredno, sa nepatvorenom ljubavlju prema mač-i-magija fantaziji ali sa kvalitetom rifova, tema, aranžmana daleko iznad proseka koji zatičete kod nasumično izabranog klona Manowar. Ili čak i kod samog Manowar, kad smo već kod toga. A ovde pričam samo o prvoj pesmi, gde je druga meditacija na klavijaturama od osamnaest minuta koja je takođe veoma prijatna. Veoma dobro:

https://eternalchampion.bandcamp.com/album/friend-of-war

ALBUM NEDELJE

Koliko su DOBRI Fangus iz Montreala! Njihov debi album, Emerald Dream je kao da su gore već pominjani Black Sabbath i Deep Purple uzeli sve narkotike koje su mogli da nađu pa se igrali na autoputu sa svoim tur busevima, zalećući se u čeoni sudar i gledajući ko će prvi da se skloni. I niko se nije sklonio pa su se bendovi zakucali jedan u drugi i sada preživeli članovi sviraju hard rokčinu sa sabatovskim rifovima i purpleovskim Hammond orguljama. Ozbiljno, ovaj album je PRŽENJE iz sve snage, sa old school analognom produkcijom i tako žustrom svirkom da se znojim dok kucam ove redove. Bend svira starinsku muziku kao da je izmišljena JUČE, podsećajući da blend bluza, psihodelije i hardrokerske distorzije naprosto nema rok važenja i da bendovi koji ga sviraju neinspirisano naprosto pate od kreativne impotencije. Ljudi, KAKVA ALBUMČINA:

https://fangus.bandcamp.com/album/emerald-dream