Pošto se događa to što se događa i Iran je ovde godine dosegao tačku loma, prvo sa masovnom pobunom – izraslom iz protesta prethodnih godina vezanih za brutalnu islamističku represiju – koja je ugušena u krvi, a zatim sa američko-izraelskim napadom za koga se „autori“ više i ne pretvaraju da ima ikakvu stratešku viziju ili odobrenje nadležnih institucija i u kome, u momentu dok ovo kucam, trećinu poginulih čine deca, onda je bilo nekako prirodno da ovonedeljni filmski predah posvetimo jednom iranskom filmu od pre dvadeset godina a čija se tema i egzekucija dobro uklapaju u ono o čemu ne možemo da ne mislimo ovih dana. Offside Jafara Panahija je mala partizanska bravura, optimistička umirena komedija i istovremeno neskriveno patriotska farsa a koja je označila prelom u autorovoj karijeri i ostaje šokantno relevantna nakon dve decenije. Možda i relevantnija nego kada je snimljena jer gledanje Offsidea u 2026. godini nudi transfuziju aspirativne, razigrano nepoćudne, duhovite energije a koja dvadeset godina kasnije deluje potpuno utopijski. Možda loši ljudi na kraju ipak pobeđuju i jedina satisfakcija nam je da će ih verovatno ubiti jednako loši ljudi – kao što smo svi pomislili kada je javljeno da je prva žrtva napada na Iran bio baš ajatolah Ali Hamnei, vrhovni vođa persijske nacije tokom poslednjih tridesetsedam godina i direktan naslednik revolucionarnog vođe Ruholaha Homeinija, čoveka koji je Iran izveo iz represivne monarhije i sunovratio ga u ponor islamske republike danas poznate po ugnjetavanju sopstvenih građana i sponzorisanju terorizma širom regiona i sveta.

Iran je poslednjih godina skrenuo u veoma lošem smeru. Onako kako je ekonomija počela da mu se razvija nakon uklanjanja ekonomskih sankcija po postizanju bečkog sporazuma o ograničenju nuklearnog programa, tako se čini da je i Islamska republika ojačala svoje napore za dominaciju na Bliskom istoku i u zapadnom delu Azije, sa sve ozbiljnijim ulaganjem u transnacionalnu, militantnu „Osovinu otpora“ i sponzorisanjem organizacija poput Hezbolaha u Libanu i Hamasa u Palestini, Hutija u Jemenu, podržavanjem Asadovog režima u Siriji tokom mnogo godina, saradnjom sa autoritarnim režimima u Venecueli, Severnoj Koreji, naravno Rusiji… To da se u međuvremenu u regionu pojavila još gora sila – Islamska država – i da će Iran onda sarađivati i sa nekim svojim tradicionalnim rivalima i neprijateljima kako bi se ona porazila, a ovde mislim i na Tursku i na SAD i na Irak je dodatno podsećanje na to da se loši ljudi i loši režimi lako dogovore kad je to potrebno a mi ostali zabagujemo oko akademskih ideoloških nekompatibilnosti…

Čak i aktuelni predsednik Irana, Masud Pezeškian, umereni predstavnik reformske struje u iranskoj politici – da ne pominjemo i osoba sa delimično kurdskim poreklom – a koji je izabran 2024. godine sa velikom prednošću ispred ultrakonzervativnog Saeda Džalilija, signalizirajući da je za njega glasao veliki deo srednje, građanske klase, uglavnom smatrane apolitičnom a kojoj se takođe malo smučilo iransko kretanje u sve konzervativnijem smeru, je morao da tokom ove dve godine podržava Osovinu otpora i glasne, vidljive aktivnosti usmerene protiv Izraela. Uprkos tome što je njegova platforma bila pre svega liberalizacija odnosa prema ženama, pravljenje distance u odnosu na radikalno islamističko tvrdo jezgro, nastavak nuklearnih pregovora, Pezeškian je uveliko bio zasenjen Vrhovnim vođom i njegovom tvrdom linijom odnošenja prema „građanističkom“ buđenju u ovoj velikoj državi. Politički zatvorenici u Iranu su danas sve prisutnija realnost, smrt od torture u zatvoru je česta pojava – ironično, ovo su bile i stvari koje su u velikoj meri bile zaslužne za udruživanje veoma različitih političkih frakcija u projektu obaranja šahovog režima i dovođenju Homeinija na vlast pre gotovo pola veka – a smrtna kazna je u snažnom porastu, uključujući nakon Pezeškianovog dolaska na funkciju, kao alatka kažnjavanja i represije, pogotovo prema nacionalnim manjinama i sa porastom žena u opštoj statistici egzekucija.

Drugim rečima, dok Pezeškian na televiziji i dalje izgleda kao mnogo pristojnija osoba od islamističkih jastrebova i njegovih konzervativnih prethodnika (prevashodno Ahmedinedžada i Raisija, dok je Ruhani, sa svojom centrističkom i liberalnijom platformom delovao malo prihvatljivije) i čak se izvinio okolnim državama što ih je iranska vojska raketirala u znak odmazde nakon američko-izraelskog napada (vrlo ilegalnog, ako treba da i to dodamo*), dosta je jasno da je Iran u svakom praktičnom smislu okupiran od strane islamističke frakcije koja nema ni najmanju nameru da popusti i umekša svoje ultra-konzervativne stavove.

*mada je, naravno, najveći deo aktivnosti Osovine otpora VEOMA ilegalan i teško da bi iko mogao da argumentuje da su Iranu čiste ruke u svemu…

Ovaj preopširni pregled iranske političke situacije je možda i višak, ali poslužiće da se kontekstualizuje ono o čemu se u ovom filmu radi. Kada se u obzir uzme da je 2022. godine smrt kurdske devojke Mahse Amini u rukama iranske Moralne policije – uhapšene jer nije pokrila kosu na ulici u skladu sa propisanim standardom – bila okidač za veoma masovne proteste koje je režim ugušio u krvi, kao i da smo slične proteste gledali ovog Januara, sa ženama koje pale Hamneijeve slike i ponosno pokazuju kosu, pa da su i oni ugušeni u krvi sa, procena je, nekoliko desetina hiljada ubijenih građana od strane vojske i policije, film kao što je Offside deluje kao da je snimljen na drugoj planeti. Njegova radosno prkosna, protofeministička srž je gotovo u domenu fantastike u 2026. godini iako recentne ankete pokazuju da se gotovo tri četvrtine iranskog stanovništva, recimo, protivi obaveznom pokrivanju kose za žene na javnim mestima.

Jafar Panahi, autor kreativno izrastao radeći kao asistent Abbasa Kiarostamija je već svojim prvim filmom polovinom devedesetih skrenuo na sebe pažnju internacionalne filmske javnosti i dobio Zlatnu kameru na Kanskom festivalu i zatim nastavio da dobija nagrade na mnogim, uglavnom evropskim festivalima. Ukorenjen u niskobudžetnom neorealizmu i prepoznat kao bitno lice trećeg talasa novovalne iranske kinematografije, Panahi je sebe uspostavio kao disidenta koji pravi „nezgodne“ filmove što obrađuju prepoznatljivo druge, kontroverznije teme od onoga čime se bave radovi uglednih režisera i festivalskih ljubimaca kao što bi bili njegov mentor Kiarostami ili Majid Majidi.

U pripremama za pisanje o ovom filmu prisetio sam se i da je 2004. godine naš omiljeni bad boy filmske kritike u Srbiji, Crippled Avenger, u ruminacijama vezanim za tadašnji FEST, pored bacanja drvlja i kamenja na Panahija (da kod njega „nema neke ozbiljnije filmske supstance“, da on „ne može da prevaziđe svoje nepoznavanje zanata“ da mu je pripovedanje kao da ga je „preuzeo iz nerafiniranog crnotalasovskog filma iz šezdesetih. Srpskog.“, da se Jafar „pravi da govori istinu, da radi dokumentarno, a zapravo nas opasno laže i opasno stilizuje stvari“, a to sve uz napomenu da priča o najboljem filmu koji je ovaj do tada snimio) dodao i da se radi o klasičnom disidentu koga sponzoriše država, „kao što su ovi naši koji su kao bili disidenti a inače su živeli u petosobnim stanovima preko puta SANU.“ Avengerov pančlajn: „Naporosto (sic) ne mogu da verujem da u Iranu, pazite, dakle govorim o Iranu gde je razlika između reformista i konzervativaca kao između DS i DSS-mala i slobode odavno nije bilo, [Panahi] može da snimi film, i da ga montira i da ga razvija i da ga iznosi a da pritom zaista bude ekstremno subverzivan.“ će onda biti stavljen na test svega par godina kasnije, upravo sa filmom Offside.

Offside je došao nakon filmova koji su već bili kritički nastrojeni prema iranskoj svakodnevnici i režimu i od strane režima dobijali sankcije. Dâyere iz 2000. godine je dobio Zlatnog lava u Veneciji za svoju kritiku položaja i tretmana žena, a u Iranu je bio zabranjen za prikazivanje. Talâ-ye Sorx iz 2003, film koji je bio povod Avengerove ruminacije, napisao je Kiarostami a bavio se korupcijom i klasnim razlikama koje vode čoveka u zločin i uprkos osvajanju nekoliko nagrada na međunarodnim smotrama (uključujući nagradu žirija u programu Izvestan pogled u Kanu) nikada nije prikazan u Iranu, uz obrazloženje da je „isuviše mračan.“

Panahi će onda biti svestan da za Offside neće dobiti ni dopuštenje da ga snimi – u Iranu filmove odobrava vlada, preko ministarstva koje se danas zove Ministarstvo kulture i islamske orijentacije, a koje je odgovorno i za nadzor izvoza i uvoza filmova, knjiga, drugih umetničkih materijala, kao i za „regulisanje pristupa medijima, u skladu sa iranskim kulturnim principima, uključujući praćenje sadržaja na Internetu“ – pa je ministarstvu podneo scenario za koji je smatrao da je dovoljno „nedužan“ kako bi ga ovi odobrili. Uostalom, priča o nekoliko mladih dečaka koji odlaze na utakmicu od koje zavisi plasman Irana na Svetsko prvenstvo u fudbalu u Nemačkoj bi trebalo da je dovoljno nekontroverzan sadržaj za čak i najljuće islamističke komisije, n’est-ce pas?

No, čak i tako, proces odobravanja se otegao, Panahiju je rečeno da scenario mora još da se menja i da će proces potrajati barem godinu dana, a utakmica sa reprezentacijom Bahreina se približila pa je on onda naprosto uzeo i snimio film, bez odobrenja, koristeći svoj originalni scenario, napisan zajedno sa Shadmehrom Rastinom, a inspirisan događajem od pre nekoliko godina kada je išao da radi prenos fudbalskog meča a njegova mlada ćerka ga pitala zašto ona ne može da ide sa njim na utakmicu.

Ženama je pristup fudbalskim utakmicama u Iranu zabranjen već 1979. godine, odmah nakon revolucije, a uz obrazloženja koja su u međuvremenu evoluirala, od toga da se tamo psuje i da to ženske uši ne smeju da slušaju, pa do modernije interpretacije zabrane da gledanje muškaraca koji pokazuju gole noge i ruke nije primereno. Uprkos ovome, Iran ima nezanemarljivu populaciju žena koje su ljubiteljke fudbala a ulazak na utakmice je neka vrsta prkosnog, feminističkog čina koji osvaja teritoriju ravnopravnosti i smeje se u lice islamističkom režimu. Pre svega nekoliko godina, 2019, se dvadesetdevetogodišnja Sahar Khodayari spalila u znak protesta jer ju je nakon pokušaja da uđe na teheranski stadion Azadi kako bi gledala meč svog omiljenog kluba, Esteqlal, uhapsila Moralna policija. Ovo je dovelo do nacionalnih protesta – na kraju krajeva, „azadi“ je persijska reč koja znači „sloboda“ na Farsiju, Urduu, Paštu, Kurdskom i Hinduu – pa je ženama kasnije te godine bilo dopušteno da prisustvuju fudbalskim utakmicama, ali da njihov udeo u publici ne pređe tri procenta, sve dok nova potpuna zabrana nije stupila na snagu 2022. godine.

Fudbalski stadion Azadi je u centru radnje Panahijevog filma i on je zapravo scene ulaska na stadion snimao u praktično dokumentarističkom stilu, sa malom, gerilskom digitalnom kamerom kojom će biti snimana publika i vojska ispred i unutar sportskog borilišta tokom fudbalskog meča između Irana i Bahreina od kojeg je zavisio iranski plasman na Mondijal u Nemačkoj. Panahiju će ovo biti i prvi film snimljen u digitalnoj tehnici, uz obrazloženje da je ovakvu kameru bilo i mnogo lakše nositi unaokolo i koristiti a da se ne izazove sumnja od strane uniformisanih lica.

Iako je Offside film od sat i po i ostavlja utisak da period utakmice predstavlja gotovo u realnom vremenu, istina je i da je ovo film sniman nekih 38 dana, sa više dolazaka na lokaciju, a što još impresivnijim čini i montažerske bravure ali i podvige ostatka ekipe koja je sa ovom produkcijom napravila nešto zapanjujuće neposredno i ubedljivo, sasvim tečno u svom pripovedanju i snažno utemeljeno na lokaciji, uprkos gerilskom načinu snimanja.

Offside počinje scenom u kojoj se stari otac, vozeći se automobilom prema stadionu Azadi, svega koji sat pred početak odsudnog meča reprezentacije, vajka ljudima u kolima da je njegova luda ćerka pobegla na utakmicu i da mora da je pronađe. On insistira da se presretne autobus sa navijačima, sve mladim momcima koji, noseći iranske zastave skandiraju i pevaju podršku Iranu, te sprdaju Bahrein kao autsajdere, ali ne nalazi svoje dete koje je, kako bi to u Nintendu rekli, u drugom autobusu. Neimenovana ćerka, nafarbana po licu nacionalnim bojama, uspešno stiže do stadiona i uprkos neverici napaljenih momaka sa kojima je delila prevoz, uspeva da kupi kartu od tapkaroša – a koji je dodatno uceni da mora da kupi i poster po BEZOBRAZNO previsokoj ceni – i zaputi se ka jednoj od kapija.

Njen pohod na utakmicu onda biva zaustavljen kada je vojska koja se bavi obezbeđenjem sportske priredbe izdvoji iz mase i, nakon njenog neuspešnog pokušaja bekstva, odvede u ograđeni prostor na spoljnoj strani tribina gde je još nekoliko devojaka, uglavnom tinejdžerki i cura u ranim dvadesetim godinama, koje su svaka za sebe pokušale da uđu na meč. Neke su i uspele, pa su onda primećene u masi i promptno uklonjene, jedna od njih čak u vojničkoj uniformi koju je ko zna gde našla i uspela da zavara „stražu“ dovoljno dugo da sedne u svečanu ložu gde je na kraju prepoznata kao „strano telo“.

Panahijev početak filma je u toliko stereotipnom lo-fi arthouse ključu da čovek na to mora da ima i pomalo somatsku reakciju. Zar ću devedeset minuta morati da gledam, smrknuto će sebe zapitati, duge kadrove snimane drmusavom kamerom držanom u ruci, koji se fokusiraju samo na jednog čoveka dok on ide unaokolo i nešto priča umesto da gledam iskomponovane scene u kojima ljudi nešto RADE? No, Offside se iz ove klopke veoma brzo izvlači i uprkos tom dokumentarističkom senzibilitetu koji uspostavlja na samom početku, brzo postaje neka vrsta komičke farse sa skoro pozorišnom disciplinom u korišćenju ograničenog prostora na raspolaganju i interakcijama unutar glumačkog ansambla.

Offside se dešava na, praktično tri lokacije: unutar ograđenog prostora u kome privedene devojke vojnici drže dok po njih ne dođe prevoz koji će ih prebaciti u postaju Moralne policije, u muškom toaletu na stadionu (a koji, nagađate, i nema ženske toalete) i na kraju u autobusu koji devojke prevoz u Moralnu policiju na samom kraju meča. Ovo nije u nekom strogom smislu pokušaj uspostavljanja tročinske strukture narativa ali elegantno vodi pripovedanje putem sve intenzivnijeg naglašavanja farsične prirode ne samo čitave ove situacije gde su devojke de fakto na stadionu, mogu da čuju sve psovke iz publike i da meč prate na osnovu „komentara“ koji daje jedan od prisutnih vojnika, ali ne mogu da vide teren, već i čitavog iranskog društva koje svoj oficijelni moral zasniva na seriji sve teže odbranjivih supozicija i apsurdnijih aksioma. Panahi nije neprijatelj Irana i ovaj film satirizuje pseudomoralističke temelje rodne segregacije čak i bez potrebe da se poziva na predrevolucionarni period (a koga se on, rođen 1960. godine i te kako seća), naprosto pokazujući staru istinu da se i najduhovnije ideje o uređenju društva, a koje su možda i bile progresivne u sedmom veku nove ere, svode na recikliranje floskula od strane ljudi što naprosto nemaju mnogo vremena za duhovnost u žrvnju svakodnevne borbe za opstanak i na kraju dana služe samo opstanku konzervativnog patrijarhalnog režima na vlasti.

Kontrast je ovde napravljen spretno i odmereno, bez veštačkih neprijatelja i nacrtanih negativaca. Devojke su mlade osobe prepune entuzijazma za fudbal i patriotskih emocija u trenutku kada se lomi sudbina reprezentativnog plasmana na Mondijal. One pokazuju i veliko poznavanje sporta, diskutuju o igračima kao bilo koji sportski i fudbalski gikovi bilo gde na svetu a naspram njih su vojnici koji bi najradije bili ma gde drugde nego ovde, sa poslom koji im je neugodan i dužnošću koju moraju da pravdaju pozivajući se na religijske moralne vrednosti o kojima ni sami ništa ne znaju. Postoji i suptilna ali jasna klasna podela u ovom kontrapunktu, sa devojkama od kojih neke očigledno dolaze iz bolje stojećih srednjeklasnih porodica i za koje je ovo sve uzbudljiva avantura prkosnog bunta protiv zastarelog patrijarhata  ali pre svega čin iz ljubavi prema sportu, koji neke od njih i treniraju u tajnosti, dok je glavni vojnik prikazan kao momak sa sela koji ni ne prati fudbal jer ima previše briga vezanih za svoju stoku kod kuće kojom je i trebalo da se bavi ali nije mogao da dobije odsustvo baš na ime utakmice koju obezbeđuje. Uostalom, na prethodnoj reprezentativnoj utakmici odigranoj na ovom stadionu, onoj kojom je Japan sebi obezbedio plasman u Nemačku, na kraju je poginulo pet ljudi iz publike u gužvi koja je nastala na izlasku. No, devojke podsećaju da je tu japanskim navijačicama bilo dopušteno da prisustvuju meču.

„One ne govore naš jezik pa ne razumeju psovke“, kaže vojnik suvo i naprosto ne može da shvati zašto baš njemu da zapadne bejbisitovanje grupe devojaka koje su odabrale da mu zagorčavaju život umesto da su lepo sedele kod kuće i gledale prenos utakmice kao normalan svet.

Panahi nema MNOGO zapleta u ostatku filma ali veoma autoritativno vodi likove kroz farsične situacije i komične momente. Epizoda sa sprovođenjem jedne od devojaka u toalet – pod improvizovanom maskom – je posebno uspela jer je u pitanju geg od možda devedeset sekundi koji Panahi uspeva da razvuče na dobrih 15-20 minuta i da to naprosto RADI sa sve više dodatih slojeva apsurda i farsičnih momenata kako se ulazi u tehnologiju vršenja nužde na mestu gde ne bi ni smela da se zatekne žena. Kolonizovanje ultimativnog prostora muške intime je urađeno kao najfizičkiji deo filma i funkcioniše izvrsno.

Panahi je ovo snimao sa naturščicima, uglavnom skupljajući studentkinje koje su mu preporučili prijatelji i koje jesu i u stvarnom životu bile zainteresovane za fudbal. Njegova ambicija da filmu obezbedi dokumentarističku dimenziju – „da sam koristio profesionalne glumce, ovo bi unelo element neverodostojnosti u film“ – je, pak, najuspelija u tom besprekornom osećaju za vreme i njegov protok gde Panahijeva režija i montaža zaista gledaoca stavljaju u poziciju da oseća kao da prati priču koja se odvija bez prekida i prati utakmicu onako kako ona teče.

Sa strane glumačkog ansambla, pak, dobija se neka vrsta farsične pozorišne predstave diktirane kako statičnim lokacijama na kojima se najveći deo radnje dešava tako i njihovim kapacitetima da odglume svoje uloge. I ovde Panahi zapravo vrlo srećno pogađa senzibilitet i pristup, svestan da će njegove glumice i glumci raditi u ključu najbližem školskim skečevima ali onda uspevajući iz njih da izvuče zabavne humorističke deklamacije pa i nekoliko uspelih, vrlo fizičkih momenata. Rad kamere i njena putanja kroz prostor su veoma promišljeni i sigurni tako da ožive i sam ansambl koji je osciluje između ravnog izgovaranja teksta i prenaglašene ali beskrajno šarmantne šmire, a posebno se mora primetiti koliko film NE pati od problema sa osvetljenjem koji znaju da nasmrt umrtve i skuplje arthouse produkcije. Prema kraju Panahi izvodi i razne bravure sa vizuelnim pripovedanjem, pogotovo kada se stvari dešavaju u i oko autobusa kojim se devojke vode u Moralnu policiju, uspevajući da zaobiđe potrebu za ekstenzivnim „objašnjavanjem“ konteksta i konotacija i sasvim je fer reći da je Offside u tom smislu majstorski rad. Razigran, optimističan, idealističan a opet ne i banalan u svojoj naivnosti.

Ono što je došlo nakon što je Offside završen je, pak, manje simpatično. Film je, naravno, bio zabranjen za prikazivanje u Iranu i vlada je glatko odbila i molbu kompanije Sony – internacionalnog distributera filma – da se dopusti makar ograničeno prikazivanje u domaćim bioskopima kako bi mu bilo omogućeno da se kandiduje za Oskara. Dvadeset godina kasnije, ni jedan bioskop u Iranu nije prikazao ovaj film. No, gore od toga, ovaj će film Panahiju doneti i dovoljno pažnje od strane režima da krenu prvo privođenja pa hapšenja. Njegova podrška Zelenom pokretu u Iranu – nekoj vrsti persijskog pandana Arapskom proleću – a zatim – barem se tako tvrdi – pokušaj da snimi dokumentarni film o problematičnom reizboru Mahmuda Ahmedinedžada u drugi mandat završio se ponovnim hapšenjem. Uslediće suđenje za „okupljanje i zaveru sa namerom da se izvrše zločini protiv nacionalne bezbednosti zemlje i propaganda protiv Islamske Republike“, presuda od šest godina zatvora i sudska zabrana snimanja filmova u trajanju od dvadeset godina.

Panahi je naravno, veliko ime i Iran – a što se i u samom filmu pominje – brine o tome kakav će mu biti PR u svetu, ili je makar brinuo pre petnaest godina pa je Panahi najveći deo kazne odslužio u kućnom pritvoru a danas može da se kreće po Iranu mada ne i da napušta zemlju. Pre par godina mu je ponovo suđeno i dobio je godinu dana zatvora zbog „propagandnih aktivnosti“, a ove godine se oglašavao osudama zločina režima, ali država očigledno ne ulaže prevelike napore da od njega napravi primer, svestan da je Panahi preveliko ime na zapadu. Otud i njegova uglavnom uspešna produkcija novih filmova koje snima u tajnosti i uglavnom u njima sam igra a koji uspevaju da dođu do zapadnih festivala…

Offside je, kad na stranu stavimo njegovu zanatsku bravuroznost, film koji prikazuje srednjeklasnu perspektivu vezanu za iranske podele i rodnu represiju. Ona uz sebe, rekosmo, ima optimistički, idealistički i patriotski predznak i film šalje jednu osnažujuću poruku o tome da su neke stvari naprosto ISPRAVNE po sebi i da će na kraju sve biti dobro a da ako još nije dobro, znate već, sigurno još nije kraj. Trenutno se nalazimo u jednom od najmračnijih momenata savremene istorije i mada je veoma teško verovati u optimizam koji ovaj film isijava, alternativa je jedino duboka nihilistička paralisanost.  A na taj luksuz, drugarice i drugovi, naprosto nemamo pravo.

https://m.ok.ru/video/11028151470690