Lepo je, za promenu, raditi posvetu muzičaru koji nije umro posle duge i svetle karijere. Michael Henry McBrain, a koga svi znaju pod nadimkom „Nicko“ je sedmog Decembra 2024. godine odsvirao svoj poslednji koncert sa Iron Maiden. Nakon skoro pune dve godine rada i turneja tokom kojih se oporavljao od posledica moždanog udara, posle četrdeset godina sviranja u Iron Maiden, Nicko je otišao u zasluženu penziju. Ostajući član benda, ali za žive nastupe zamenjen Simonom Dawsonom, Nicko je danas redak primer rokenrol sedamdesettrogodišnjaka koji u toj penziji može da zapravo uživa.

Ali zašto SADA, Mehmete, kažete vi, Nicko se penzionisao pre petnaest meseci a za Dawsona kao njegovu oficijelnu zamenu smo saznali odmah sledećeg dana. Uostalom, Dawson već godinama svira sa Steveom Harrisom u bendu British Lion i mada se po internetu divlje spekulisalio da će vruću stolicu da zauzme Mike Portnoy ili Aquiles Priester, Dawson naprosto već ima razrađenu hemiju sa šefom i drugom polovinom ritam-sekcije Iron Maiden i na neki način je njegov izbor i najbolje rešenje da ’Arry sve drži i dalje „u porodici“. Sa godinama se pokazalo da kod Maidena Harrisovo (i Smallwoodovo) insistiranje na „profesionalizmu“ ne znači „ti si zaposleni u firmi gde sam ja šef i ima da znaš svoje mesto“ već više „nemoj da kasniš na probe, nemoj da se useravaš od pića toliko da ne možeš da sviraš i bićemo zapravo familija“. Ovo je jedan od onih bendova koji su običavali da zajednički igraju fudbal u periodima kada bi tehničari nameštali binu i opremu za koncert i Nicko je tu u svoje vreme bio raspoređen kao golman. Pretpostavljam da, sada kada su ovo ljudi u sedmoj deceniji života, fudbal više nije na programu, ali Dawson je svejedno čovek koga na snimcima sa prošlogodišnjih koncerata gledamo kako se osmehuje oko glave i peva tekstove i, da, on je dobra zamena za čoveka koji je tokom četiri decenije bio arhitekta velikog dela zvuka ovog benda.

Tako da je odgovor na vaše pitanje – zašto SADA? – najviše to da je Steveu Harrisu danas rođendan, da puni sedamdeset godina, da su Iron Maiden u niskom startu za drugi deo turneje Run for Your Lives kojom proslavljaju pola veka rada, da je meni najlakša i najdraža stvar na svetu da ponovo naglas mislim o tome kako je ovo najbolji metal bend u istoriji, ne samo u nekakvom efemernom estetskom smislu već i u pogledu doslednosti u svom ponašanju, tretmana ljudi oko sebe, generalne poruke koju šalju već decenijama i čine svet boljim samim svojim postojanjem.

A Nicko McBrain je bio ogroman deo svega toga, čovek sa fizionomijom profesionalnog boksera i karakterom mečeta koale, jedan od najinventivnijih bubnjara u metalu a kome niko normalan ne bi dao posao da mu drži tempo, i bubnjar koji je toliko uticao na moje sopstveno sviranje da svaki put kada sednem za bubnjeve moje telo preuzme njegov duh i vodi me kroz akcente, prelaze, sinkope. Sad, razlika je svakako u tome da Nicko ima i tehniku i ukus a ja ni jedno ni drugo, ali poenta je tu: Nicko je ugradio toliki deo sebe u mene da je zaslužio makar mali spomenik sa moje strane u vidu četiriiposatnog mikstejpa i malo gikovanja.

A zanimljivo je to: kada je Steve izbacio Clivea Burra* iz Maidena i doveo Nicka da ga zameni, ja sam sa svojim drugarima, hardcore fanovima Maidena, onako kako to dvanaestogodišnjaci jedino i umeju da budu, imao silne i gorljive diskusije da li je McBrain bolji od Burra ili ne.

*Zvanične biografije Maidena uglavnom citiraju Harrisa koji kaže da se Burr previše odavao stimulativnim sredstvima i da je to uticalo na njegov kvalitet i konzistenciju svirke, pozivajući se na njegovo povraćanje u lavor tokom nekih nastupa na The Beast on the Road turneji 1982. godine. Sam Burr je pričao da je to netačno i da je izbačen jer je želeo da dobije slobodan period kako bi ožalio preminulog oca, dok Dickinson u svojoj autobiografiji kaže da su se Steve i Clive jako svađali i da je to uticalo i na koncertne nastupe pa je na kraju Steve rešio da šutne temperamentnog bubnjara. Šta god da je od svega ovoga istina, uvek treba isticati da je, nakon što mu je bila dijagnostikovana multipla skleroza krajem devedesetih, Burr otišao u prilično duboku finansijsku dubiozu, nesposoban da svira a sa puno para trošenih na terapiju, Iron Maiden radio  seriju dobrotvornih nastupa da mu pomogne i da su pare ovako prikupljene bile osnov za uspostavljanje fonda za pomoć bivšem bubnjaru.

Moji drugovi su bili unisoni u tome da jeste, a pretpostavljam najpre na ime toga da je to onda značilo da Steve Harris ne može da pogreši i idealnost Iron Maiden je bila očuvana. Ja sam, pak, već tada nesrazmerno fokusiran na slušanje bubnjeva u muzici u odnosu na druge instrumente, jedno vreme smatrao da je Burr bolji. Danas znam i zašto – Burrova tehnika je bila vrlo snažna, sa gotovo identičnom jačinom svakog udarca i forsiranjem visokog ali konzistentnog tempa, dok je Nicko bubnjar sa značajno više dinamike u svirci, čime mi je zvučao „slabije“, sa mnogo tiših delova a i njegova tendencija da opasno „ljulja“ tempo u živim izvođenjima pesama je činila da zvuči malo nepouzdano. No, brzo sam se navikao na činjenicu da je Nicko suptilniji bubnjar, koji će svirati zapravo više nota od Burra, češće praviti sinkope koje maštovitije odgovaraju na Steveove ritmičke linije, činiti bubanj praktično ravnopravnim instrumentom bas-gitari i običnim gitarama.

Hoću reći, Nicko McBrain nije bubnjar koji drži tempo – on je još osamdesetih i sam govorio da „nema koordinaciju“ niti „tehniku“ – ali je bio prvi bubnjar koji je mene osvestio za činjenicu da se bubnjevi SVIRAJU  a ne tek udaraju, da propuštanja i tišine jednako čine svirku kao i udarci, da se ritmovi različitih metrika mogu uspešno i estetski zadovoljavajuće kombinovati u okviru istih tema…

Popularno je za kvalitetne rok bubnjare reći „on je u stvari džez bubnjar koji svira rok“, takve stvari su govorili i za Billa Warda i za Iana Paicea i za maltene svakog jačeg momka iz te generacije a što je bila i naprosto refleksija toga da je u njihovo vreme džez bio ravnopravno zastupljen u tada dostupnim medijima i da su jednako, pa verovatno i češće slušali i gledali džez bubnjare kao i bubnjare iz drugih stilova muzike. Nicko je nešto mlađa generacija, ali i za njega važi isto: na kraju krajeva on i jeste poželeo da svira bubnjeve nakon što je na televiziji gledao bend Davea Brubecka i njegovog bubnjara Joea Morella koji je solirao i potpuno prespojio dečakov mozak tako da je ovaj otišao u kuhinju, uzeo dva noža i njima počeo da svira po nameštaju sve dok ga užasnuta majka nije pitala šta to ZABOGA radi i što joj je skinuo farbu sa kuhinjskih elemenata i šporeta.

Naravno da tu ima dosta glupe, internalizovane inferiornosti koju rokeri osećaju pred džezerima pa se onda bubnjar koji ima dosta „osećaja“ i ume da svira sa većom dinamikom, u zanimljivijim metrikama i da pravi smislene sinkope proglašava džezerom. Kod McBraina je zaista zgodno to što je on, kada je udarao jako, udarao STVARNO jako i time kompenzovao taj antirokerski, pseudointelektualni diskurs kako je san svakog rok (ili, eto, metal) bubnjara da se levelapuje u džezera jer je to podrazumevano superiorna klasa. Ali njegovo sviranje JESTE uvek bilo bogato, lepršavo, inventivno, štaviše malo i nametljivo u tom ljuljanju tempa, izmeni metrike, varijaciji dinamike, i da je preko puta sebe imao „normalnog“ basistu a ne manijaka kalibra Stevea Harrisa koji je i sam svirao kao da u bendu pored njega nemaju još dvojica gitarista, McBrain možda ne bi u Maidenima potrajao duže od sezonu ili dve.

Štaviše, najfascinantnija stvar u vezi njegovog drmusavog, gotovo ADHD pristupa sviranju sa više nota u jednoj pesmi nego što su drugi bubnjari svirali tokom celog albuma (ili, čak, karijere) je to da je on izrastao u esencijalni deo najvećeg metal benda u istoriji* tokom osamdesetih godina prošlog veka kada su producenti bubnjare terorisali da sviraju što ravnije mogu, sa što manje dinamike, sa što mašinskijim sviranjem na metronom a onda ih i često zamenjivali ritam-mašinama.**

*znam šta vam je na vrh usana ali setite se ko u Metallici svira bubnjeve i meditirajte malo nad tim koliko bi taj bend bio drugačiji da za bubnjevima ima nekog ko ZNA da svira

**Još tada mi je bilo teško da pojmim kako je Gary Moore, čovek koji je samo par godina ranije u bendu imao ljude poput Tommyja Aldridgea i Iana Paicea na bubnjevima, dakle, neke od apsolutno najboljih bubnjara hard roka i hevi metala, 1987. godine ceo album Wild Frontier snimio sa ritam mašinom…

McBrain je već na studijskim albumima svirao neurednije, razbarušenije, inventivnije i eksperimentalnije nego praktično bilo koji mejnstrim bubnjar njegove generacije – pomenuti Ian Paice je, recimo, kod Moorea svirao mnogo umirenije nego u svojim prethodnim bendovima, Deep Purple i Whitesnake – a onda je te već iznenađujuće komplikovane bubnjarske aranžmane na koncertima dodatno razrađivao, dodajući note na note, sinkope na sinkope, brejkove tamo gde bi ga normalan producent ne samo vratio nego i išamarao. Srećom, pokojni Martin Birch je bio sve samo ne normalan producent i kao takav producirao je neke od najboljih albuma hard end hevi muzike svih vremena (uključujući, eto, neke od ključnih ploča Deep Purple, Black Sabbath, Whitesnake, Rainbow, Blue Oyster Cult…), pa je njegov posao bio izgleda uglavnom da pazi da se sve to što McBrain odsvira nekako uhvati mikrofonima i privoli na vinil. Naravno, nije to bilo ni lako, pogotovo kada su Maideni počeli da snimaju duže ploče pa je narezivanje mastera počinjalo da postaje obiljan izazov. Na relativno šugavim domaćim (well, Jugotonovim, a on je danas Croatia Records) vinilima baš i nismo dobijali uvek dovoljno kvalitetan zvuk* pa je i mnogo Nickovog suptilnijeg rada sa tišim udarcima i mnoštvom nota u odvažnim metrikama meni postalo čujno tek kada su se krajem devedesetih pojavili kršteni CD masteri koje je radio neko ko se razumeo u svoj posao.

*mada sam i ja to slušao na gramofonu koji je svoje najbolje dane video verovatno početkom sedamdesetih, EVO UBIJTE ME ŠTO SA DVANAEST GODINA NISAM IMAO PARA ZA NAJNOVIJU TOSCU

Ali čak i tako, Nicko je zvučao potpuno drugačije od svih drugih bubnjara u metalu do tada, ali, da se razumemo, i OD tada. U nekim ranim pohvalama novinara i poznatih kolega na njegov račun, dakle, kad je prešao iz Trusta u Iron Maiden* on je poređen sa Johnom Bonhamom i Keithom Moonom, a što je, da se razumemo najteža artiljerija koju ste u to vreme uopšte mogli da potegnete. Ne i nezaslužena, mada slutim da je Nicko na ovo reagovao samozatajno, ne želeći da ga stavljaju u tako visoke ešelone hard rok plemstva tako rano u karijeri.

*i, u zabavnoj istorijskoj epizodi, na njegovo mesto u Trust je došao Clive Burr, dakle, čovek koga je on netom zamenio u Maidenima. Dodatno: pošto je Nicko Clivea zamenio usred turneje i pošto je počeo da svira i pre nego što su sve formalnosti oko ugovora i administracije bile obavljene, Nicko je svoj prvi nastup sa Iron Maiden na nemačkoj televiziji svirao noseći masku Maidenove maskote, Eddieja na glavi.

I, da se razumemo, Nicko nikada i nije zvučeo kao Bonham ili kao Moon, nikada ih ne biste pomešali. Bonham je bubnjar izrazite težine i mada, naravno, apsolutni gospodar gruva i briljantno inventivnih fraza, ništa u Nickovom sviranju nije ZVUČALO kao da uzima od Bonhama, pogotovo jer je on uvek svirao više – ali često tiših – nota. O Moonu da i ne pričam, divlji bubnjar The Who je bio jedan od pionira sviranja sa dva bas-bubnja a Nicko McBrain je upravo poznat po tome da je tokom cele karijere odbijao da svira dupli bas-bubanj jer je ovo smatrao, ne šalim se, nepriličnim.

Umesto toga, McBrain će razviti tehniku sviranja bas-bubnja koja svakako jeste svoj koren imala u Bonhamovim u ono vreme gotovo neshvatljivo zahtevnim radovima desnom nogom, ali će je postaviti u pesme sa daleko kompleksnijim ritmičkim programom. Ovde je McBrain izgradio jednu praktično simbiotsku vezu sa Harrisom, čovekom najzaslužnijim za taj osobeni zvuk i identitet Muzike Iron Maiden i umesto da se uz njega maštovito uklapa, onako kako su to radili Burr i Sampson pre njega, sviraće praktično nasuprot basisti, postavljajući se kao ravnopravan muzičar koji donosi drugu polovinu muzike u bend. Sa Nickom za bubnjevima Maiden će strelovito krenuti da svoj blago progresivni NWOBHM zvuk razvija u smeru zrelog, progresivnog metala, no, istovremeno će bend početi da piše i sve više pesama sa hit-singl potencijalom a koje će, za razliku od praktično svega što ste mogli čuti na radiju ili videti na televiziji  to vreme, imale izluđujuće užurbane, guste ritmičke matrice. Two Minutes to Midnight, Flight of Icarus, Wasted Years, Can I Play with Madness, su sve bile pesme koje je McBrain svirao NEPOTREBNO komplikovano, prateći rifove i bas-linije a onda ih pretičući, pa trčeći OKO njih.

A sa druge strane, zanimljivo je koliko je u poslednjih četrdeset godina malo bubnjara uzelo i nadgradilo Nickovo sviranje. Onako kako se metal razvijao, bubnjarske tehnike su počele sve više da forsiraju gustinu nota – što na neki način JESTE Nickov legat – ali suprotno Nickovom izrazitom korišćenju sinkopa, neočekivanih akcenata, praznina u svirci, ta gustina je onda postala vrednost po sebi. Metal bubnjevi su danas jako često bazirani na gustom polivanju duplim bas-bubnjem i figurama koje imaju mnogo nota istog trajanja i iste jačine a što su sve antiteze onog što je McBrain doneo u Iron Maiden i metal. I, mislim, volim metal, volim mnogo savremenih bubnjara, ali niko od njih nije kao Nicko.

U donjem mikstejpu smo, uz punu simboličku, jelte, svest, odabrali pedeset pesama iz raznih delova opusa Iron Maiden, krećući od osamdesetih a završavajući u 2024. godini sa snimkom na kome se čuje koliko je posle moždanog udara McBrain pojednostavio svoje sviranje (i još uvek zvučao odlično). Ovo su delom živi snimci, sa oficijelnih izdanja, ima nekoliko pirata, par snimaka sa radio-prenosa, pa onda dosta B-strana raznih singlova, jedna obrada, a ima i par komada za koje naprosto ne znam odakle su, ali su DOBRI. Da bismo predupredili nejasnoće, menadžovali očekivanja i u startu onemogućili frustracije, pripremio sam mali FAQ koji ću vas moliti da prvo konsultujete pa ONDA krenete da slušate muziku i čitate moje ruminacije o njoj:

Pitanje 1: Zašto samo živi snimci? Zar Nicko nije najbolje snimljen baš na studijskim sešnovima pod brižnom supervizijom Martina Bircha?

Odgovor: Prvo, ovo nisu samo živi snimci, ima ovde dosta B-strana koje daju studijske pesme a koje i ne postoje u živim verzijama, a na par mesta (Back in the Village, Montsegur) iskoristio sam standardne studijske verzije objavljene na albumima zato što žive verzije i ne postoje (mada za neke od njih postoje apokrifne priče da su izvođene na koncertima u nekim izuzetno retkim prilikama). Drugo, otkada čitam intervjue sa Steveom Harrisom, Bruceom Dickinsonom itd. oni govore da je Maiden „živi bend“ i da njihova muzika svoju pravu formu dobija tek na bini, dok je studijski snimak maltene samo nužno zlo. A što ima neke ironije u sebi jer su od svih velikih metal bendova osamdesetih Maideni na svojim koncertima nekako bili najanarhičniji. Kada sam prvi put čuo Brucea kako peva uživo bio sam praktično šokiran jer nije zvučao skoro ni nalik onome na pločama. Takođe, gitaristi su stalno ubacivali trikove i ukrase i gde treba i gde ne treba a ritam sekcija je ludački ljuljala tempo. U odnosu na njih su Judas Priest, Saxon, Scorpions pa čak i Motorhead zvučali kao filharmonije. Ali onda mi je brzo postalo jasno i da ideal koncertnog izvođenja i nije da se uradi najbliža aproksimacija studijske verzije već naprotiv, da se uhvati energija specifičnog trenutka i da su Maideni ovo radili bolje nego skoro iko drugi. Otud su ovde forsirane koncertne pesme i njihovo poređenje sa studijskim originalima može da vam pokaže i koliko je sam Nicko tokom godina i decenija menjao i razvijao aranžmane, dajući svakoj od pesama nove pečate novih vremenskih epoha u kojima su izvođene.

Pitanje 2: Mehmete šta si ovo radio sa kompresijama? Neke pesme se čuju prelepo, sa sjajnom separacijom instrumenata, a neke su sve u crvenom sve vreme, ko ti je dao da se igraš mastering-inženjera?

Odgovor: Ne, vidite, ovo na dušu ide pre svega Steveu Harrisu. ’Arry je u nekom momentu pred kraj prošlog veka odlučio da je samo najglasnije dovoljno glasno i počeo da masteruje žive albume Maidena kao da nas mrzi. Štaviše, ako slušate recimo A real Live One i A real Dead One, dva živa albuma snimljena na istoj turneji, izašla iste godine, sa istim inženjerom zvuka i istim inženjerom masteringa, čućete kako je sa ovim drugim Harris još gledao da se muzika miksuje i masteruje tako da ima dinamiku i separaciju a sa ovim prvim je sve spljeskao samo da bude glasno i da udara. Onda je i mnogo budućih živih albuma tako rađeno a što je dodatno bizarno jer je kod studijskih albuma Harris imao obrnut proces pokušaja da se uhvati prirodna dinamika do mere da je A Matter of Life and Death iz 2006. godine objavljen bez masteringa, dakle sa samo finalnim studijskim miksom koji je publikovan na CD-u, vinilu itd. Tako da, nisam mnogo srećan što su mnogi od ovih snimaka dinamički ravni i divljački iskomprimovani ali se Nickovo briljantno sviranje čak i tako probija do slušaoca.

Pitanje 3: Au, pa kakav ti je ovo izbor? Pa fale sve moje omiljene pesme! Pa gde ti je____________

Odgovor: Dobićete šamar. Svakom je NEKA pesma Iron Maiden omiljena pesma. Čak i Bring Your Daughter to the Slaughter koja, for the record, i nije pesma Iron Maiden. Al o tome ćemo opširnije kad Bruce umre ili se penzioniše, šta prvo dođe. Tako da, ako smo hteli da ovaj mikstejp ima nekakav razuman broj pesama, morali smo negde da napravimo granicu. Pa neke SVOJE omiljene pesme ovde nisam stavio (na primer Sun and Steel, na primer Flash of the Blade, na primer Only the Good Die Young, na primer još jedno 3-4 verzije Remember Tomorrow). Jedini izbor koji bi zadovoljio SVAKOGA bio bi onaj u kome bismo čitav opus Iron Maiden spojili u jedan mikstejp od više desetina sati a onda bi Steve platio nekog da me pogubi dronom i šta bismo time dobili?

Idemo onda, dakle, redom, pa dokle stignemo:

Fotografija je iz 1988. godine, a mikstejp možete strimovati ili slobodno skinuti sa donjeg linka:

https://mega.nz/file/mZ03hRaQ#aySWNuBBhWnsuhj5q-x2hQVNSzAPZzL5ICkwMc3AfMY

1. Powerslave (The Wicker Man Single, 2000)
2. Where Eagles Dare (A Real Dead One, 1993)
3. Be Quick or Be Dead (A Real Live One, 1993)
4. Caught Somewhere In Time (Soundboard Recording Yokohama, Japan, 28/09/2024)
5. Dance of Death (Orchestral Version) (Fan-Made)
6. The Evil that Men Do (Can I Play With Madness/ The Evil That Men Do EP, 1990)
7. Man on the Edge (Live, ???)
8. The Wicker Man (En Vivo, 2012)
9. Wrathchild (Death on the Road, 2005)
10. Heaven Can Wait (Live at Donington, 1993)
11. I’ve Got the Fire (Montrose Cover) (Flight of Icarus Single, 1983)
12. For the Greater Good of God (Rock in Rio, 2019)
13. Revelations (Sverige Ullevi, 2005)
14. Aces High (Nights of the Dead, 2019)
15. Holy Smoke (Censored US version, 1990)
16. Afraid to Shoot Strangers (A Real Live One, 1993)
17. Wasted Years (Death on the Road, 2005)
18. Fear of the Dark (Rock in Rio, 2002)
19. The Clairvoyant (Donington, 1988)
20. Prowler (Sverige Ullevi, 2005)
21. Still Life (Maiden England, 1988)
22. Ghost Of The Navigator (Rock in Rio, 2002)
23. Iron Maiden (Live in Globen, 2006)
24. Black Bart Blues (Can I Play with Madness EP, 1988)
25. Sherif of Huddersfield (Wasted Years EP, 1986)
26. Futureal (???, 1999)
27. Rainmaker (Death on the Road, 2005)
28. 2 Minutes To Midnight (A Real Dead One, 1993)
29. Murders in the Rue Morgue (Sverige Ullevi, 2005)
30. Moonchild (Maiden England, 1988)
31. Rime of The Ancient Mariner (Flight 666, 2009)
32. No More Lies (Death on the Road, 2005)
33. 22 Acacia Avenue (Live After Death, 1985)
34. Infinite Dreams (Maiden England, 1988)
35. Tears of a Clown (Tokyo 1^st Night (Bootleg), 2016)
36. Run to the Hills (Sverige Ullevi, 2005)
37. The Trooper (A Real Dead One, 1993)
38. The Prisoner (Maiden England, 1988)
39. Phantom of The Opera (Running Free/ Run To The Hills EP, 1990)
40. Charlotte the Harlot ’88 (Can I Play With Madness/ The Evil That Men Do EP, 1990)
41. Seventh Son of a Seventh Son (Maiden England, 1988)
42. Killers (The Clairvoyant/ Infinite Dreams EP, 1990)
43. Remember Tomorrow (Sverige Ullevi, 2005)
44. Paschendale (Death on the Road, 2005)
45. Children of the Damned (Live After Death, 1985)
46. The Number of the Beast (Flight 666, 2009)
47. Montsegur (Dance of Death, 2003)
48. Flight of Icarus (Rock in Rio, 2019)
49. Back in the Village (Powerslave, 1984)
50. Hallowed Be Thy Name (Death on the Road, 2005)

Powerslave

Ovo sam stavio na početak jer spaja mnogo toga što McBrainovo sviranje čini tako bitnim: ova pesma ima mnogo promena ritma, zasnovana je na „orijentalnom“ gruvu a koji ide preko rifa što je gotovo identičan rifu koji je dve godine ranije Gary Moore svirao na End of the World. I tamo gde je Ian Paice, čovek ČUVEN po ekstremnom komplikovanju čak i kad svira pratnju, makar i vreme dok je bio u Deep Purple, svirao jednostavan, relativno ravan ritam, McBrain je ponudio metal verziju nekakvog haremskog bita, pa onda i divlje kratke solaže u kulminaciji dugačkog instrumentalnog dela u sredini pesme.

Where Eagles Dare

Siguran sam da nije baš slučajno da je ovo bila prva pesma na prvom albumu koji je sa Maidenima snimio Nicko McBrain. I, evo, dan-danas ne umem da shvatim kako je Harris uopšte došao na ideju da napiše ovakav rif i kako je onda Nicko rekao „ma naravno, druže, evo kako ću to JA da sviram“ i onda prosuo nešto za šta i dan-danas morate da odete na JuTjub i pogledate njega lično kako objašnjava ritam da biste ga pravilno odsvirali. Where Eagles Dare je, naravno, kultni ratni akcioni film sa Clintom Eastwoodom i Richardom Burtonom sa kraja šezdesetih a pre Maidena su pesme sa ovim naslovom imali King Tubby/ Harry Mudie pa onda Misfits, ali Maidenova pesma je takva kanonada ritmova, takav hiperkinetički prog-metal sa šest minuta apsolutnog prebijanja – kakvo je već 1983. bilo naprosto PRETERANO za bend koji je imao ambicije da ga puštaju na radiju – da mi je i dalje prva asocijacija uvek Maiden.

Be Quick or Be Dead

Fear of the Dark je već bio album duboke dekadencije za bend koji je, u eri grandža i alternativnog roka i metala i sam počeo da gubi malo teritorije iako nije spadao u klasičnu hair metal ekipu. Bruce je već bio jednom nogom izašao iz grupe i hvatao zalet za solo karijeru, Martin Birch je posle ove ploče otišao u penziju a najmanje pola pesama su bili neinspirisani fileri koje su članovi pisali pokušavajući da emuliraju stare pesme Iron Maiden (Afraid to Shoot Strangers, From Here to Eternity, pa i naslovna). Još gore, kada su pokušavali nešto novo (Weekend Warrior) to je bilo kilavo. Be Quick or Be Dead je onda neka vrsta izuzetka, energični skoro-pa-thrash-metal komad za otvaranje albuma kojim su Maideni, po rečima samog Brucea hteli da kažu reč-dve protiv „kapitalističke kopiladi“.  Mc Brain ovde svira jedan u suštini jednostavan, praktično D-Beat hardcore thrash ritam, ali to radi sa za sebe karakterističnim sofisticiranostima i dinamikom i pesma između ostalog zvuči kako zvuči zbog njegovog savršenog akcentovanja.

Caught Somewhere In Time

Caught Somewhere In Time je jedna od pesama u kojoj se čuje „galloping“ ritam, karakterističan za McBraina kao komplikovanje nečega što je u zametku već imao na nekim od pesama sa albuma Savage, jedinog koji je snimio sa francuskom grupom Trust (npr. u Mindless…). Ovo nije i prva pesma u kojoj je Nicko radio ovaj ritam (The Trooper, sa Piece of Mind ima tu distinkciju) ali jeste pesma u kojoj ovaj pristup daje celom komadu jednu strahovitu tenziju. Već to da su Maideni svoj šesti album započeli pesmom od sedam minuta gde ritam sve vreme zvuči kao juriš teško oklopljene konjice je dovoljno da shvatimo koliko je ovaj bend još pre četrdeset godina RADIKALNO bio drugačiji od svojih kolega. Ova živa verzija je iz 2024. godine, sa poslednje turneje koju je Nicko uradio sa bendom i čuje se ne samo koliko je posle moždanog udara morao da pojednostavi ritam, već i to da je njegovo ljuljanje tempa još naglašenije. Uprkos svemu, ovo je i dalje gruv kakav malo koji drugi bubnjar ima u svom repertoaru. E, sad, zašto Bruce prvo traži od Jokohame da se oglasi a posle se obraća Tokiju, ne znam. Možda je na koncertu (održanom u Jokohami) bilo mnogo publike iz susednog Tokija i onda čovek želeo da ih ispoštuje. A možda je samo zaboravio gde je. Ni on baš nije mladić.

Dance of Death

Ovo je studijska verzija pesme sa istoimenog albuma ali uz dodate (sintetičke) orkestracije od strane nekog, meni nepoznatog fana sa interneta. Odabrao sam nju a ne neku od živih verzija jer se ovde ipak čuje više dinamike u svirci i onda je Nickovo šetanje između menueta kojim je Harris započeo pesmu i marševskog nabijanja kada se ritam razvije veoma upečatljivo.

The Evil that Men Do

Maideni su uvek na koncertima svirali brže nego na pločama, ali verovatno nikada brže nego na toj prvoj turneji sa Blazeom Bayleyjem 1996. godine. Nisam siguran da li je Harris bio osvežen prisustvom novog pevača na bini ili je gaženje po gasu dolaziloiz Gersovog smera a svi ostali rekli „challenge accepted“, tek, dok su im studijski albumi u ovoj fazi postajali sve sporiji i meditativniji, koncertni snimci sa ove turneje su urnebesno brzi. U ovoj verziji The Evil that Men Do, jednog od stalnih koncertnih favorita ostalih sa albuma Seventh Son of the Seventh Son, tempo je toliko apsurdno visok da Nicko jedva stiže da povremeno doda malo „galopa“ u ritam i time tripletima akcentuje i svojim učini nešto što je inače „običan“ četvoročetvrtinski rad. Ali zato je Nicko – Nicko i niko drugi nije Nicko. Inače, evo, već trideset godina se špekuliše ZAŠTO Harris nije dozvolio bendu da se preštimuje pola tona niže i prilagodi se Blazeovom prirodnom registru ne bi li ovaj pevač zvučao kako treba dok izvodi stare pesme. A posle su se preštimavali za Dickinsona kad se vratio. U svakom slučaju Blaze ovde mora da se forsira i zbog brzine i zbog neugodno visokih nota koje mora da peva i mada definitivno ne zvuči DOBRO, meni je ta ranjivost koja se čuje u predrefrenima i refrenima naprosto prelepa.

Man on the Edge

Ne znam da li je i Man on the Edge snimljena na istoj turneji ali po tempu koji se čuje, verovatno jeste. Ovaj, prvi singl sa prvog albuma koji je Maiden snimio sa Bayleyjem je i bila prva njegova kontribucija bendu u autorskom smislu. Sa imaginarijumom – za Maiden standardno – preuzetim iz Schumacherovog filma Falling Down i rifovima koje je pristavio Gers, Man on the Edge je bio baš onakav proto-thrasherski komad kakav je bio potreban da se vidi da se Maideni posle Brucea na scenu vraćaju u borilačkom raspoloženju. I, mislim SJAJNA je to pesma sa nekim antologijskim stihovima (There’s a Hole in the Sky for Angels to Kiss) a čiji tekst nema neku specijalnu poentu ali zvuči JEBENO dobro. Nicko i ovde radi taj ultrarazbijački D-beat thrash, udarajući veoma snažno i uklapajući akcente sa rifovima a ako ste gledali video snimke sa ove turneje znate i da je Blaze svirao vazdušne bubnjeve na koncertima jer je i sam prepoznao šta je u pesmi najjače. Kasnije žive verzije sa Bruceom su bile bolje otpevane, ali neposrednost ovih originalnih izvedbi je dragocena.

The Wicker Man

Prvi singl sa povratničkog albuma sa Bruceom je bio skoro pa matematički precizno napravljen da spoji staro sa novim i ubrizga old school Maiden fanovima nostalgičnu infuziju a da publici koja je stasala tokom Bayleyjevih godina pokaže kako elementi prog roka i folka neće bit prognani iz „novog“ Maidena. I, mislim, sve je kako treba: pesmu su sa Harrisom pisali Smith i Dickinson, povratnici u bend, Nickov ritam je kao i obično perfektno ugođen sa kompleksnim ali tečnim rifovima a kada krene stadionsko-ložački „your time will come“ post-refren a Nicko navali na bas pedalu kao smrt na babu čovek može malo da umre od miline. Naravno, da ne propustimo da ukažemo i da je naslov pesme (ne nužno i sam tekst) ponovo baziran na filmu, ovog puta kultnom klasiku britanskog horora. Sigurica.

Wrathchild

Već sam pisao koliko je Wrathchild SAVRŠENSTVO u pogledu nuđenja perfektnog teškorokerskog gruva (koji sam, za promenu čak i ja naučio da odsviram prihvatljivo dobro) i koliko je to pesma bez ikakvog sala, koja ide od krešenda do krešenda bez gubljenja koraka. Ovde treba istaći kako McBrain ODVALJUJE te bubnjeve radeći gruvčinu sa težinom koju čak ni Burr nije imao. Perfekcija.

Heaven Can Wait

Heaven Can Wait je još jedna pesma za koju je Steve Harris naslov uzeo od filma – ovog puta od romantične komedije iz 1943. ili, er, obične komedije iz 1978. godine – a  onda napisao tekst koji nema veze sa njim već se bavi njegovom višedecenijskom opsesijom umicanja smrti. Naravno, sam tekst o anđelu smrti koji dolazi po dušu čoveka koji do kraja pesme ipak ne umre je zbrljan i ne naročito dobar (posle su i Meat Loaf pa i Michael Jackson imali pesme istog naziva i, er, ova je definitivno najbolja), ali ovo je i jako dobar primer kako je Harris spajao progresivne tendencije sa činjenicom da mu je bend postajao sve stadionskiji i da je potrebno da muzika reflektuje i ovu istinu. Tako je Heaven Can Wait pesma složenih rifova i vratolomne brzine – Nicko radi prelepe stvari sa kontračinelom u finalu kada je otvara na svaki paran udarac – ali onda ona ima i srednji, srednjetempaški deo gde se peva ono „ou ou, ou o o o o o, ou ou“ a publika diže ruke i pridružuje se bendu. Bruce je na ovoj turneji već bio jednom nogom izvan benda pa peva preko kursa a i priča tokom pesme jer mu je dosadno, no Nickova izvedba je prelepa.

I’ve Got the Fire

U prošlom mikstejpu koji je bio posveta Paulu Di’Annu imali smo raniju, živu verziju ove pesme koju je Clive Burr svirao kao da pokušava da uništi bubanj. Nickova studijska verzija je mirnija ali on u njoj svira toliko otmeno i opušteno da je čini potpuno svojom. Kapiram da je i bubnajr Montrosea, Denny Carmassi ovo čuo i pomislio kako je McBrain naprosto pesmu odvukao u budućnost bez pardona I DA JE TO U REDU.

For the Greater Good of God

Maideni su sa godinama od benda optuživanog za antihrišćanstvo jer su pesme bazirali na horor filmovima iz četrdesetih, pedesetih i šezdesetih, došli do benda koji će hrišćanstvo a pogotovo katolicizam kritikovati snažno, dosledno i sa argumentima. Harrisova For the Greater Good of God iz 2006. godine je bila jedan od centralnih delova jednog ozbiljnog, natmurenog albuma sa dugačkim pesmama i bez masteringa, kako bi sva težina poruke i iskrenost svirke bili predstavljeni slušaocu. Za McBraina ovo će biti kombinacija vrlo standardnih delova njegovog repertoara, od kontraritma u 1-2-3, 1-2-3, 1-2 metrici, preko prelaska u marševski ritam za predrefrene i refrene pa do kulminacije u refrenima sa bučnim prelazima. No, on to radi, i u ovom poznom živom izvođenju, veoma ubedljivo i snažno. Hajlajt ove verzije pesme je Bruce koji je Harrisovu kritiku hrišćanskih imperijalističkih osvajanja veoma primio k srcu pa onda u jednom momentu i uzvikne „get on your knees and puke!“. Pre-le-po!

Revelations

Revelations je primer pesme koja daje kvintesenciju Maidenovog pristupa progresivnom roku i metalu. Kod njih, pogotovo u pesmama koje je, kao ovu, napisao Bruce, nikada poenta nije bila napisati najkompleksniji rif ili najneprirodniji ritam već pre da se kroz aranžman neki, često veoma jednostavni elementi, raspletu u nešto složeno, višeslojno pa i monumentano. Tako je osnovni rif Revelations, koji se posle razvije u razložene akorde što ih Smith i Murray sviraju u dijatonskim trijadama naizgled BESMISLENO prost za bend koji snima već četvrti album a iza sebe ima kompleksne pesme poput Killers ili Phantom of the Opera, ali Revelations je pesma koja pametno aranžira svoje teme i mnogo profitira od dinamičkih i ritmičkih varijacija. McBrain je veoma važan deo ove formule i naravno, pošto pesmu ovde svira dvadeset i više godina nakon što ju je snimio, ubacuje gomilu novih ukrasa i trikova, nota između nota i brejkova koji nekako samo pomažu da sve zvuči još tečnije.

Aces High

Jedna od najtežih Maidenovih pesama za pevanje, Aces High je svejedno i danas u repertoaru benda, naprosto jer je u pitanju jedna od njihovih najboljih pesama i knjiški primer tog njihovog sub-thrash metal pristupa sviranju brzih pesama standardizovan sa Nickovim dolaskom u grupu. Nicko onaj denflovani rif pre i posle solaže svira sa naprosto previše udaraca – kako bi vam rekao svaki bubnjar pre 1983. godine – a to onda svemu daje poseban „feel“.

Holy Smoke

Nije da Maideni i pre Holy Smoke nisu imali pesme koje su bila pre svega „zajebantski“ komadi, spravljeni oko simpatičnih rifova i aranžirani korektno ali bez ambicija da budu išta više od solidne teškorokerske prangije kakvu bi svirao bilo koji drugi NWOBHM bend krajem sedamdesetih ili početkom osamdesetih… No, nikada pre takva pesma nije bila prvi singl sa novog albuma, niti su one uopšte dospevale na albume. Ako ih je bend i snimao u studiju, one su završavale na B stranama singlova i onda je Holy Smoke, nakon progresivnog Seventh Son of the Seventh Son označio spuštanje lopte i srazmerno skromnu ambiciju albuma No Prayer for the Dying. Bilo je već vreme velike grunge (i donekle thrash) revolucije u kojoj su alternativni rok i metal nadirali da sa scene zbrišu hair metal dekadente i Maideni su i sami sebe zatekli u raskoraku, nesigurni da li da nastave da komplikuju ili da probaju povratak korenima. Posledica su dva bledunjava albuma od kojih je No Prayer for the Dying ipak bolji (drugi je bio Fear of the Dark, prepun filer-pesama i nakon koga je Bruce i otišao iz benda) a Holy Smoke je beskrajno šarmantna pesma sa bonus-prednošću da iz sve snage piša po evanđelističkim TV-propovednicima koji su onoliki narod izvarali u osamdesetima. McBrain ovo svira sa entuzijazmom iako ovde nema skoro ničeg novog za Maiden, a cenzura koja se čuje u ovoj verziji je smešna jer se u obe instance vrlo dobro čuje da Bruce izgovara reč „shit“.

Afraid to Shoot Strangers

Evo, Afraid to Shoot Strangers je jedna od BOLJIH pesama sa Fear of the Dark, a i ona je samo kompilacija već odsviranih Maidenovih ideja. No, ima neke fine (melo)drame u tome kako McBrain vodi pesmu iz tihe, kontemplativne tuge, preko odlučnog sporog ali teškog pa onda srednjetempaškog ritma do tog ipak dosta generičkog brzog finala. Takođe, nije da se u nekim od stihova nismo mogli pronaći u ono vreme, u ulozi negativaca koji ubijaju po Balkanu, iako je Steve bio inspirisan pre svega Zalivskim ratom…

Wasted Years

Wasted Years je kvintesencijalni Iron Maiden singl. Iako je album Somehwere in Time označio i fazu intenzivnog ekserimentisanja sa progresivnim aranžiranjem pesama (dakle, sa puno repeticije i „matematičkog“ prolaska kroz skale) koje je gurao Harris, on nije bio toliko lud da ne skapira kako u Smithu ima ozbiljnog hitmejkera. Wasted Years je onda pesma koja ima klasičan top-40 refren, za dizanje ruku u vis na stadionu, ali ima i taj JEBENO moćan uvod koji se u pesmi ponavlja nekoliko puta. Meni je uvek bilo fascinantno kako i pored očiglednog radio-friendly potencijala koji pesma ima i producirana je da bude HITČINA, Nicko u njoj svira stvari koje ni jedan drugi bubnjar u to vreme nije svirao, sekući ritam, ubacujući svoje akcente, čak i na tom uvodu komplikujući odbrojavanje bas-bubnjem kroz promenu metrike svaki put kada se harmonija promeni. LUD ČOVEK. Takođe, ovo živo izvođenje u kome Bruce pušta Adriana da peva delove refrena sam je PRELEPO a i Adrian je uvek imao divan glas.

Fear of the Dark

Zvučaće možda i malo patološki ali Fear of the Dark je pesma koju MRZIM a ona već skoro tri i po decenije odoleva kao jedan od njihovih najvećih hitova. Ali tu i jeste problem: ovo je pesma klinički i cinično sklopljena da bude hit, sa folklornim temama u samoj muzici (ali i u tekstu, mada na jedan banalan, „mrzelo me da razmišljam“ način) i najprvoloptaškijim refrenom na svetu. No, da se ne lažemo, Steve je to sve ipak majstorski aranžirao i napravio pesmu koja ide od krešenda do krešenda i iz svoje osnovne melodije iscedi svaku kap potencijala. Volim kako Nicko u živim verzijama perfektno ubrza tempo kada pređe u drugi refren iako se u teoriji ovde svira u duplo sporijoj metrici.

The Clairvoyant

Ahh, u ovoj pesmi McBrain po prvi put* svira pomenuti 1-2-3, 1-2-3, 1-2 ritam i to radi pri suludo visokom tempu, ubacujući više udaraca nogom nego što bi bilo koji zakon propisao. The Clairvoyant je mogla da bude samo filer za drugu stranu albuma Seventh Son of a Seventh Son, ali u velikoj meri je njegova brza i agresivna svirka ono što pesmi daje identitet, posebno u refrenu kada navali sa obe ruke na kontračinelu i izvadi joj dušu.

*drugi put. Prvi put je to ipak bilo na prošlom albumu u pesmi o trkaču na duge staze.

Prowler

Maiden sve sviraju brže uživo… Osim onog što sviraju sporije uživo. Pa tako ova pesma koju je u studiju snimio Doug Sampson u McBrainovoj verziji – ovaj koncert u Švedskoj je bio jedna od vrlo retkih prilika da on svira Prowler – ima jednu tromu, ali tešku dimenziju i to dobro zvuči. Posebno ukazujem na rad na rajd čineli u završnom delu! E, sad, kako je tekst, kao i veliki broj tekstova iz perioda Paula Di’Anna prilično problematičan sa strane, jele, imaginarijuma zlostavljanja žena malo je i uznemirujuće čuti sa koliko entuzijazma Bruce ovo peva. Ali, mislim, dobra pesma je dobra pesma… J.. jel’ tako?

Still Life

Mnogo sam se nadao da će bend svirati ovu pesmu kada je 2014. godine u Beogradu na ušću radio neku vrstu replike originalne turneje iz 1988. kojom je promovisan Seventh Son of the Seventh Son, ali, nažalost nije. Still Life je jedan od tajnih aduta albuma Piece of Mind, ploče koju uglavnom pamtimo po hitčinama kao što su The Trooper, Where Eagles Dare i Revelations. No, ovaj komad, skriven kao druga pesma na drugoj strani je jedna perfektna mala drama sa temeljem u lavkraftovskom kosmičkom hororu i McBrainovom fantastičnom imaginativnošću svirke. Ovo je u suštini jedna od tiših Maidenovih pesama a bubnjar onda za treću strofu radi nešto što nije ni malo tiho a da opet sve ima smisla. Genije. Naravno, Bruce zaboravlja tekst. Čak i svega pet godina nakon što je snimio original, jer Bruce je Bruce.

Ghost Of The Navigator

Ozbiljno mislim da album Brave New World ne bi ni na šta ličio da na njemu nije svirao McBrain. Kada je izašao meni je zvučao kao da slušam SOLIDAN Iron Maiden tribjut bend i ni jedna od ideja koje su imali Steve, Gers, Dickinson, Smith, pa čak i Murray (koji potpisuje jedan komad) nije delovala posebno sveže. Ali je Nicko to odsvirao ZA MEDALJU. Ghost Of The Navigator bi u nekom drugom bendu bio patetičan power metal komad sa narodnjačkim melodijama a kod njega je to bio i dalje tvrdi, pošteni, znojavi heavy duty heavy metal. Ovde dobijamo i brze delove, i marševski ritam, pa i onaj 1-2-3, 1-2-3, 1-2 ritam ali to šta Nicko radi desnom nogom u srednjetempaškom delu predrefrena gde se izgovara naslov pesme je ČUDESNO, kao John Bonham na steroidima.

Iron Maiden

Iron Maiden je praktično jedina pesma na kojoj McBrain svira jednostavnije od onog što je zabeleženo u studiju. Verovatno pod pritiskom od strane Stevea koji je, nagađam, smatrao da je Sampsonovo originalno komplikovanje u strofama samo usporavalo nešto što treba da bude agresivan NWOBHM komad, McBrain od svog dolaska u bend ovo svira samo sipajući odozgo jaki kontraritam i to naravno zvuči divno. U ovom partikularnom izvođenju je slatko kako Bruce, kad na kraju ponavlja da će Željezna djeva doći „po tebe i po tebe i po tebe“ pokazujući po sali, u jednom trenutku kaže „a posebno po tebe“. Ne znam na koga je mislio ali ZNAM da će taj čovek to pamtiti do kraja života.

Black Bart Blues

Evo, to je ono o čemu sam pričao: Black Bart Blues je VOLJENA pesma iz Seventh Son faze benda ali niko nije bio toliko lud da misli da ovo treba da ide na album. Spakovana na B-stranu singla Can I Play with Madness (u 12“ verziji je bila dodata i obrada Thin Lizzyjeve Massacre) ovo je pesma posvećena oklopu koji su Maideni držali u tur-busu u to vreme a koji je Bruce kupio vozikajući se po Floridi 1983. godine, sa mini-radio dramom dodatom kako bi se ovekovečila epizoda u kojoj je ženska, jelte, poštovateljka muzike benda uspela da dobije prolaz do busa obećavajuči oralni seks. Lake, jelte, teme, ali pesma koju ceo bend svira sa prelepim entuzijazmom. Nicko, naravno, odšrafi zglobove i odradi jedan lepršav, divan gruv, a kad Bruce najavi „here comes the guitar solo“ dobijamo magiju.

Sherif of Huddersfield

I još jedna slavna B-strana, Sherif of Huddersfield je posveta Maidenovom menadžeru Rodu Smallwoodu, ali i praktično obrada (ili ako hoćete, evolucija) pesme Life in the City starog Smithovog benda Urchin. Meni je ovo i danas veoma duhovito, sa Bruceovom perfektnom parodijom jorkširskog govora, te Nickovim sjajnim ritmom koji je istovremeno i relaksiran i agresivan. Obožavam ovu pesmu.

Futureal

Pored Man on the Edge, Futureal je jedina pesma iz Bayleyjeve faze koju od svoje volje mogu da pustim i slušam da bih uživao. Zato što je brza. Ovo je živo izvođenje za koje ne znam kad je bilo, ali je Bruce ponovo u bendu (i peva Blazeovu pesmu bolje od Blazea… jebiga) a bend svira brzo, precizno, sa bubnjarem koji zakucava sve što treba gde treba.

Rainmaker

Dance of Death je meni bio album gde je prva polovina bila povratak Maidena u kreativnu formu a druge manje-više generička reciklaža. Rainmaker je, kao singl, bila BAŠ DOBRA, spajajući brži tempo, pevljive melodije i neodređeno, jelte, ekološku tematiku u jedan baš funkcionalan spoj. McBrain ovo svira na autopilotu, naravno, ali on i to radi savršeno.

2 Minutes To Midnight

Ali zato je 2 Minutes To Midnight jedan KLASIČAN Smith-Dickinson dvojac iz faze kada su obojica osećali da bend više nije samo Harrisov i da njihovi doprinosi apsolutno određuju veliki deo njegovog identiteta. Istovremeno pravljena da bude hit – bila je prvi singl sa Powerslave – ali i da bude ozbiljan, mračan komad o mid-80s strahu od globalnog nuklearnog (i drugog) rata, ona je tačno negde na prelasku iz srednjeg u brzi tempo i naprosto zahteva bubnjara kao što je McBrain da bi radila. Naravn, ovde je on svira skoro deceniju kasnije i dodaje gomilu novog materijala u aranžman. Ama GENIJE.

Murders in the Rue Morgue

McBrain je često, svirajući Burrove pesme osećao potrebu da udara KAO LUD, valjda jer je i Burr udarao veoma jako. Tako i na ovom izvođenju Murders in the Rue Morgue on stvari radi sporije nego što ih je u živim verzijama svirao Burr, ali udara i jače od prethodnika, demolirajući sve pred sobom i svejedno postavljajući svaku notu u komplikovanom Harrisovom ritmu na njeno mesto.

Moonchild

Meni je Moonchild jedna od najomiljenijih metal pesama ikad. Čak i studijska verzija sa malo muljavjim, manje izdefinisanim zvukom nego što smo do tada bili navikli (bend je promenio studio za Seventh Son i snimao album u Nemačkoj umesto na Bahamima kao do tada) je izvanredno dobra a žive verzije su još jače. Tempo je, kao i ovde, suludo jak, McBrainova korišćenja triola da završi taktove – i da to zvuči kao topovska salva – su izvrsna i generalno ceo bend zvuči kao da je na granici incidenta.

Rime of The Ancient Mariner

Kultni prog-metal komad i prva pesma koju je Steve napisao da traje duže od deset minuta, Rime of The Ancient Mariner je i prepričavanje dugačke poeme jednog od ključnih engleskih romantičarskih pesnika kroz za 1984. godinu naprosto BESMISLENO kompleksan aranžman. Maiden su sa ovim komadom u svoju muziku ubacili i teatarsku dimenziju a McBrain ovde radi toliko ritmova, od kojih su neki suludo komplikovani da je već tada bilo jasno da je na sasvim drugij planeti od kolega.

No More Lies

Opet pesma sa Dance of Death, opet Steveova opsesija time da posle smrti mora biti NEČEG osim praznine i opet komad koji bi trebalo da je generička reciklaža postojećeg Iron Maiden materijala, ali je zapravo odlično napisan i savršeno izveden hevi metal. McBrain ovde ima nadahnute momente prelaska u kontraritam u krešendu pesme i to sjajno zvuči.

22 Acacia Avenue

Nije da u vreme Clivea Burra Maideni nisu pisali pesme sa sumnjivo mnogo različitih ritmova. Ovaj komad, koji zatvara prvu stranu The Number of the Beast je nastavak pesme Charlotte the Harlot sa prvog albuma ali je mnogo ozbiljniji u tematskom smislu (narator ovde očajava nad profesijom žene kojoj se obraća i do kraja pesme odlučuje da je spase prostituisanja) a onda i muzički ambiciozniji. McBrain sve Burrove ritmove odrađuje besprekorno, podižući tempo taman toliko da pesma dobije lepu dodatnu tenziju u ovoj živoj verziji a publika u Hammersmith Odeonu u Londonu savršeno odgovara na Bruceove pozive.

Infinite Dreams

Infinite Dreams je kvintesencijalni Harris i zapravo seme iz kog će izrasti JAKO MNOGO kasnijih Maiden pesama. Sa svojim postepenim građenjem tenzije do krešenda, čestim promenama ritma, dugačkim i brzim srednjim, instrumentalnim delom, te opsesijom pitanjem ima li ičega iza smrti, Infinite Dreams je pesma iz koje su kasnije nastale i No More Lies i Afraid to Shoot Strangers, i Brave New World pa i sama Fear of the Dark… No, ovde su ideje još bile sveže, a sloboda u njihovom kombinovanju opojna i ovo živo izvođenje posebno dobro zvuči.

Tears of a Clown

Book of Souls nam nije ostavio mnogo, jelte, besmrtnih Maiden hitova. No, ova Harrisova (i Smithova) posveta nedavno preminulom Robinu Williamsu se izdvaja tim trudom oko nepravilnih, snažno sinkopiranih naglasaka i McBrainovim odličnim snalaženjem u refrenu koji bi u bilo čijoj drugj interpretaciji bio ravan i „običan“.

Run to the Hills

Run to the Hills je primer kako je McBrain neke Burrove ideje naprosto morao da „hakuje“ kako ne bi polomio ruke. Pogotovo u tempu kojim je ova pesma svirana nakon studijskog snimka. Njegovi naglasci u refrenima su, dakle, manje eksplozivni nego što je to radio Burr, ali svejedno, on ovo svira PRILIČNO DOBRO.

The Trooper

The Trooper je pesma sa kojom je McBrain uveo „galopirajući“ ritam u repertoar Iron Maiden, samo dosledno razvijajući nešto što je već bilo očigledno kao element Harrisovih rifova i tema na prethodnim albumima ali što prethodna dva bubnjara nisu znala (ili htela) da pretvore u obavezni sastav. Nije da možemo da ih zbog toga kritikujemo jer je sviranje ovog ritma toliko zahtevno da ga čak i McBrain JEDVA postiže (i to samo na nekim mestima) u ovom izvođenju koje odlikuje toliko visok tempo da čak i on većinu vremena odustaje od komplikovanja.

The Prisoner

Volim kako Nicko svira ovu Burrovu pesmu, uprošćavajući i umekšavajući neke od njegovih ideja da bi mogao da je svira BRŽE. The Prisoner je još uvek „stari“ Maiden, dakle, onaj u kome preovladava street metal žestina a harmonski program se samo stidljivo proširuje u nešto novo, no bubnjevi su veliki deo tog novog i proširenog Maidena. Sad, McBrain ovde ne udara tako jako kao što je to radio Burr, ali njegov sinkopiraniji, gruverskiji pristup daje ovom izvođenju šarm.

Phantom of The Opera

Ali zato je McBrain uvek bio strašno precizan i snažan u sviranju Phantom of The Opera. Rani primer Harrisovog prog-metal patenta, Phantom of The Opera je i u ovoj verziji uraganski moćan u osnovnoj temi a onda i zanimljivo prekomplikovan u sredini. Nicko ovo udara baš krvnički.

Charlotte the Harlot ’88

Iz nekog razloga su Maideni nekoliko svojih ranih pesama ponovo snimili 1988. godine, sa novim pevačem i bubnjarom i Charlotte the Harlot u ovoj verziji nema uličnu oštrinu koju je imala na prvom albumu, ali zvuči snažno. McBrain generalno ne voli te vrlo mehaničke, mašinski precizne i po jačini sve iste udarce u doboš kakvi se ovde zahtevaju u refrenu ali svira ih DOBRO.

Seventh Son of the Seventh Son

To što sam 2014. godine na ušću video Maiden kako uživo izvode ovu pesmu mi je jedan od hajlajta života. Seventh Son of the Seventh Son je vrhunac albuma koji je već imao dosta eksperimentisanja sa folklornim motivima i progresivističkim aranžiranjem. Ovo je naslovna pesma koja svu dramu i teatar što ju je već imao Rime of the Ancient Mariner pakuje u deset minuta kompaktne, ubitačne svirke, ne brinući se za to da na kraju mora da ponovi strofu sa početka kako bi se pesma „zaokružila“. Harris je ovde leteo bez kompasa, na čistu intuiciju i bio je NEPOBEDIV. Mnoge kasnije pesme koje ponavljaju ideje sa albuma Seventh Son of the Seventh Son naprosto zvuče algoritamski sklopljene (čak i neke koje volim, kao Dance of Death, recimo) i kad počnu odmah znate i kako će se završiti. Seventh Son of the Seventh Son NIJE takva i ona radi mnogo neočekivanog a da opet sve do kraja ima smisla. Nickov ritam je ovde superiorna komplikacija i inače komplikovanih srednjetempaških marševa koje on toliko voli, sa obe ruke koje rade sve vreme i duplim akcentima na krajevima taktova. Klasik!

Killers

Već sam više puta rekao da mi je Killers jedna od najboljih metal pesama ikad. Njen kompleksan a tečan aranžman, njena smena ritmova, njena krešenda, taj moćni brzi a ne prebrzi tempo, sve je u njoj izvanredno. McBrain je ovde takođe uvek davao sve od sebe pa i u ovoj verziji ni malo ne štedi energiju i radi sve što je Burr radio sa karakterističnom MASIVNOŠĆU zvuka.

Remember Tomorrow

Na kraju sam odabrao ovu verziju Remember Tomorrow, sviranu u Švedskoj, prenošenu na televiziji i radiju jer je u njoj tempo IDEALAN. Maideni su do 2004. godine naučili da ponekada bude efektno i da se svira SPORIJE od studijske verzije pa je Remember Tomorrow ovde ne užurbana, ne nestrpljiva NWOBHM drama već brutalni prog-metal EP. Sampson je bio dobar bubnjar ali Nicko je ovu pesmu učinio apsolutno svojom.

Paschendale

Što se mene tiče, Paschendale je jedan od najboljih a verovatno poslednji izvanredan prog-metal komad koji je bend napisao. Paschendale ne zvuči kao pravljen po formuli već kao da formulu prepoznaje a onda transcendira sa Smithovim ubacivanjem klasičarskih tema u Harrisovu folk osnovu. Paschendale je monumentalan ep o  očaju „velike klanice“ prvog svetskog rata a McBrainov doprinos je i u dinamici koji perfektno kontroliše i u složenim ritmičkim akcentima koje radi preko rifova. Jedna od najboljih metal pesama svih vremena? Nego šta!

Children of the Damned

Dokaz da je Bruce tekstove zaboravljao i svega  dve godine nakon što ih je snimio u studiju je i ova ubitačna verzija klasične Children of the Damned, jedne od prvih pesama koje će Maidene dovesti na nišan religioznih aktivističkih organizacija i kojima će Maiden uzvratiti decenijama pljuvanja po pohlepnim, neiskrenim hrišćanima. Nikada nisam čuo živu verziju ove pesme u kojoj Bruce tekst otpeva tačno a ova verzija, iz Hammersmith Odeona 1984. je razorna između ostalog i po tome kako Nicko perfektno odrađuje već razorne Burrove ritmičke matrice.

The Number of the Beast

Videti iznad. Dobro, Bruce ovde zna ceo tekst ali ovo je pesma sa istog albuma, isto je produkovala probleme na strani, jelte, hrišćanskih konzervativaca i Nicko isto svira Burrov razorni ritam sa mnogo posvećenosti. Jedino što se sve dešava dve i po decenije kasnije. Ali Maiden su sazrevali SJAJNO.

Montsegur

Ne znam da li je bend ovo ikada izvodio uživo a što je šteta jer je Montsegur ne samo jedna od originalnijih, najmanje šematskih pesama iz ovovekovnog opusa Maidena, nego je i jedna od najboljih u svom kombinovanju bombastičnog srednjeg tempa i jako melodičnih refrena. A opet, ovo nije radio-friendly pop-metal hit, već ozbiljna, brutalna kritika pokolja koji su nad katarima izvršile snage Luja Devetog u trinaestom veku. Dakle, katolici. Deluje kao nešto distancirano i daleko od današnjih, jelte, dana, ali kad čujete sa koliko vitriola Bruce izgovara „As we kill them all so God will know his own/ The innocents died for the Pope on his throne/ Catholic greed and its paranoid zeal/ Curse of the grail and the blood of the cross“ znate da ovde nije bilo zezanja.

Flight of Icarus

Flight of Icarus je mesto na kome su Maideni naučili da lete. Hoću reći, ovo je bio trenutak u kome je Harris prepoznao da Smith i Dickinson pišu pesme koje su STVORENE za singl pa je onda i ova (malo poetski smušena) kompresija mita o Ikaru i Dedalu najavila album Piece of Mind i, jelte, pokidala. Refreni su bili moćni, solaže epske ali McBrain, novi bubnjar je, svirajući nešto što je trebalo da bude samo ritmička podrška ostatku benda zapravo izmislio novi Maidenov gruv i promenio sve u njihovom zvuku. Pre Flight of Icarus Maideni nisu imali ovakve pesme i sa njom je street metal bend bespovratno evoluirao u smeru stadionske atrakcije. But in a good way!

Back in the Village

Na JuTjubu postoji komadić živog snimka sa sredine osamdesetih gde se čuje kako Bruce najavljuje ovu pesmu i ona počinje, kao dokaz da su Maiden ipak makar jednom svirali Back in the Village na koncertu. Ne znam je li to autentično i jednako ne znam ZAŠTO se ova pesma nije svirala uživo i zašto se ne svira i danas. Kao komad koji je otvorio drugu stranu albuma Powerslave on je pokazao da Smith i Dickinson itekako mogu da rade u Harrisovom progresivnom modusu a da opet napišu brzu, sumanuto energičnu NWOBHM komadinu. Bruceovi izleti u falseto ovde zvuče jedva kontrolisano, rif je sulud prekomplikovan, a McBrain prati sve njegove složenosti besprekornim ritmičkim odgovorima.

Hallowed Be Thy Name

I čime završiti nego pesmom kojom su Maideni, uostalom, ispratili i Brucea iz benda? Ovo je još jedan Burrov komad ali koji je McBrain proširio, obogatio, dodajući, pogotovo u finalnom jurišu prema liniji cilja mnogo sasvim nepotrebnih ali genijalnih naglasaka koji dopunjuju Harrisove komplikacije na idealan način. Genije ostaje genije. Zauvek. Hvala ti, Nicko.