Sa popriličnim i nimalo opravdanim zakašnjenjem, ali sa VELIKIM entuzijazmom pročitao sam kolekciju Zatanna: Bring Down the House, koju je DC izdao negde proleća prošle godine, sakupljajući originalni petodelni miniserijal što je izlazio još 2024. Znajući da je tokom izlaženja ovo bio veoma dobro primljen strip, te da su ga radili autorka i autori koje IZUZETNO cenim, pa i da je nasred naslovne strane kolekcije zalepljen CBR-ov blurb kako je u pitanju „najbolji strip objavljen ove godine“, stvarno je malo i sumanuto da ga nisam čitao kad je bilo vreme, ali za dobre stvari nikada nije kasno. PLUS, interesantno je bilo posmatrati da li je DC, nakon stripa koji je u svakom praktičnom smislu rebutovanje i osavremenjivanje lika mađioničarke Zatanne, seo i uradio nešto novo i zanimljivo sa sada, jelte, osavremenjenom mađioničarkom Zatannom. Spojler: nije. Ali DC je makar (i) ovim stripom pokazao da tu ima ljudi koji se TRUDE i to je lepo.

Hoću da kažem, Zatanna: Bring Down the House je Black Label izdanje DC-jevih stripova, a što je nešto što bi trebalo da znači nešto ali ne znači, zaista, ništa. Jasnije: kada je DC pokrenuo Black Label inicijativu pre nekoliko godina, nije bilo baš najjasnije šta će ova oznaka zaista značiti. Ovo nije ni poseban imprint unutar DC-jevog izdavačkog korpusa (mada ga DC administrativno tako vodi), niti poseban, jelte, univerzum unutar multiverzuma DC-jevih stripova, a svakako nije grupa stripova sa ujedinjenom estetikom. Black Label je tako u nekim svojim momentima bio mesto da se prave stripovi izvan glavnog, kanonskog kontinuiteta DC-jevog mejnstrima, gde će Betmeni, Supermeni i ostali likovi moći da imaju avanture koje bi unutar tog kanonskog kontinuiteta bile nemoguće ili bi imale veliku uredničku cenu jer bi remetile status kvo (dakle, „Elseworlds“ bez Elseworlds brendinga). U drugim je bio „Vertigo-lite“, u trećim najpre šoukejs za autore young adult ili SF proze sa Njujork Tajmsove liste bestselera, da rade sa DC-jevim likovima onako kako se to sa njima inače ne radi itd.

A što je fajn, da se razumemo. Na stranu pompezni brending, ako se Black Label shvati kao prostor za eksperimentisanje, pokušaje koji bi bili „opasni“ u glavnom kontinuitetu, za neobična uparivanja autora sa likovima, drugim autorima i temama, za razmišljanje „izvan kutije“, a sve to bez nekakve čvršće uredničke direkcije (poput onog što su imali Bendisov ili Wayjev imprint), onda će on, svakako, proizvoditi i dosta šuma koji neće imati veliku literarnu ili istorijsku vrednost, ali će iz njega povremeno ispadati i neki biser koji nikada ne bi mogao da nastane „planski“, već upravo tim pomalo nasumičnim mahanjem na sve strane i verom u demone stohastike.

Ne zvuči kao OZBILJNA strategija koju biste smeli da predstavite korporacijskom bordrumu i da očekujete da sutra i dalje imate svoj posao, ali DC je imao dovoljno hitova na Black Labelu (sigurno nije odmoglo ni što je Geoff Johns u prvo vreme Black Label shvatao kao prostor za sopstvene umetničke eksperimente a on je ipak ime sa velikom težinom u DC-ju) da ova inicijativa opstane tokom godina i preživi razne zajebane momente kroz koje je firma prolazila. Štaviše, ako se kvalitet onog što DC radi poslednjih godina meri jedinim validnim kriterijumom – dakle, „da li su bolji od Marvela?“ – onda nema nikakve sumnje da je generalni DC-jev autput bio osetno bolji od Marvelovog (i po prodaji i po, da kažemo, umetničkoj konzistenciji) i da je nekakvo utakanje dobrih iskustava i praksi iz Black Label dela spektra u mejnstrim ovome doprinelo. Otići ću toliko daleko da kažem da je DC-jeva „Absolute“ inicijativa a koja nam je dala par IZVANREDNIH stripova a onda i par prilično dobrih, u priličnoj meri informisana performansom Black Labela, koji je pokazao da publika ima apetita i za radikalnija, pa i eksperimentalnija čitanja superheroja unutar vrlo mejnstrim konteksta.

Ovde sad pravimo prirodan prelaz natrag na temu današnjeg teksta, Zatanna: Bring Down the House, jer je crtač ovog serijala baš Javier Rodriguez, Španac koji je iza i jednog od najboljih stripova unutar Absolute inicijative (Absolute Martian Manhunter, dakako). Iako pričamo o čoveku koji je, nakon diplomiranja na Univerzitetu lepih umetnosti u Barseloni i poludecenijskog rada na španskom tržištu već 2003. godine debitovao u američkoj industriji, i to baš radeći za DC, koji, dakle, ima više od dve decenije iskustva rada u superherojskom stripu, utisak je da tek poslednjih nekoliko godina urednici shvataju kakav je to vanserijski talenat i kako ga je IDIOTSKI traćiti na rad u tekućim serijalima. Utoliko, Rodriguez poslednjih godina dobija poslove koji su odvojeni projekti na kojima on ne treba da se prilagođava već uspostavljenoj estetici i pripovednom pristupu što su ga odredili prethodni crtači već, naprotiv, da svakom od njih da SVOJ pečat i napravi stripove koji će biti NI NALIK onome što pored njih stoji na polici.

Veoma snažno stenujem Rodrigueza godinama unazad jer su njegovi stripovi zaista NI NALIK drugim superherojskim stripovima, bilo dok je radio u Marvelu, bilo dok je radio u DC-ju, a pogotovo kada je došlo do toga da i on može da bira šta će da radi a i da urednici kapiraju da nema smisla da on crta tek obični superherojski program, pa je onda verovatno i ova Zatanna: Bring Down the House doprinela tome da Španca rasporede na Absolute Martian Manhunter. Sa stripa u kome je imao da crta magiju i demone, na strip u kome crta psihotične halucinacije i otelotvorene misli.

Scenaristkinja ovog stripa je Mariko Tamaki, autorka prema kojoj nemam tako unificirano obožavateljski odnos ali čiji su mi neki stripovi bili veoma dobri a neki makar interesantni ako ne idealno realizovani. Kanađanka je, istorijski, autorka koju najviše interesuju mladi, ženski likovi koji ili prolaze kroz traumatizujuće iskustvo ili pokušavaju da zaleče postojeću traumu, ali je i generalno neko kome prilično dobro idu stripovi namenjeni mlađoj publici (hvalio sam neke njene Double Trouble radove za Marvel, recimo). Pre nekoliko godina je imala i, ispostavilo se kontroverzni (meni prilično dobri) grafički roman za DC, I am not Starfire, a koji je bio deo tadašnje DC-jeve inicijative kreiranja serije originalnih grafičkih romana sa eksperimentalnim varijacijama na klasične superheroje. Iako ovo nije bilo u okviru Black Labela, rekao bih da se Zatanna: Bring Down the House nekako prirodno nastavlja na njega.

No, da odmah kažemo, Zatanna: Bring Down the House je manje radikalno odstupanje od „prave“, tj. kanonske Zatanne i glavna stvar u vezi ovog miniserijala je osavremenjavanje Zatanninog „origin storyja“ kako bi se približila modernim senzibilitetima i bila prirodnije uključena u aktuelno „važeću“ istoriju DC univerzuma. Dakle, retkonovanje koje se dešava izvan mejnstrim kontinuiteta ali koje će, verujem na kraju biti upotrebljeno i da se ova „nova prošlost“ pripiše i kanonskoj Zatanni.

Čak i da se to ne desi, a kako rekoh, DC nije u međuvremenu sa Zatannom uradio bogznašta novo niti interesantno, ovo je strip koji smisleno apdejtuje Zatannino poreklo, nudeći savremenoj publici bliskiji mizanscen i lične okolnosti, a da pritom ne kompromituje u nekom fatalnom smislu zrelu verziju Zatanne koju čitamo u tekućem kontinuitetu. Ja sam Tamakijevu, ako se dobro sećam malo i kritikovao što je pišući She-Hulk u Marvelu forsirala traumatski problem glavne junakinje, na neki način obesmišljavajući njene kanonske karakteristike snage, samovlasnosti, autonomije duha i pokušavajući da ranjivost na njih zavari na silu. No, u Zatanna: Bring Down the House ovaj problem ne postoji i mislim da se Zatanna u ovom stripu lako i bez velikih mentalnih salto-mortalea može prepoznati kao nešto mlađa i neiskusnija verzija odrasle, zrele Zatanne koju znamo.

Elem, Zatanna: Bring Down the House se pre svega bavi, dakle, traumom vezanom za Zatannin odnos prema svom ocu. Na početku stripa protagonistkinja je samo obična mađioničarka koja izvodi trikove na pozornici u teatru u Las Vegasu a u koji se ulazi ako ste kupili celodnevnu propusnicu za akvapark. Nije, dakle, po sredi, neki glamur i to je i poenta. Zatanna je žena bez porodice, otac joj je mrtav, i mada je očigledno ODLIČNA mađioničarka, ona nema ni ambicije ni poverenja u sebe da traži u životu nešto više od jeftinog šoua u Las Vegasu i male iznajmljene gajbe koju deli sa zečevima što ih koristi tokom svog nastupa. Čak i kad joj nude bolju tezgu, ona je neće i mada je odbija sa puno šarma i ekstrovertne energije, čitaocu se jasno i spretno saopštava da je ovo žena koja nije prebolela traumu iz detinjstva i  koja u sebe nema dovoljno poverenja.

Ta trauma iz detinjstva nije samo autoritarni otac koji je u dete instalirao kompleks niže vrednosti i refleksno povlačenje pred maskulinim, agresivnim figurama, već i gubitak oca pod okolnostima vezanim za PRAVU magiju, a gde Zatanna nije sigurna koliko treba ili ne treba da krivi sebe. No, očigledno je da krivi sebe POPRILIČNO jer čak i kada se pojave osobe koje se bave PRAVOM magijom i kažu joj da je to i njen talenat, ona insistira da to nije istina i da ona samo ume da izvodi mađioničarske trikove. Dakle, Zatanna je „mađioničarka“ (magician) radije nego „maginja“* (mage) i ovo je onda mesto na kome se dešava njen, jelte, personalni rast u ovom stripu i na kome, uz solidne napore i dosta bolne samorefleksije ona sazreva i pronalazi novu sebe.

*termin za „ženskog maga“ koji sam workshopovao sa koleginicom, doktorkom filologije i koja mi je dala zeleno svetlo da ga uvedem u srpski jezik, ali i dodala da će sve poreći na sudu ako dođe do toga

Ono što je zaista odlično u ovom stripu je da Mariko Tamaki ne odbacuje taj neki originalni Zatannin, uh, „origin“. Gardner Fox i Murphy Anderson su Zatannu i osmislili kao mađioničarku koja radi trikove na pozornici a da istovremeno ima i dodir sa „stvarnom“ magijom/ magikom* i taj spoj burlesknog sa magijskim je bio i zanimljiv i duhovit i blago revolucionaran za šezdesete godine prošlog veka, dajući magijskim motivima preliv subverzivnog i odvajajući ih od old school tretmana magije u stripovima tog doba. Takođe, formatiranje Zatannine (prave) magije kroz izgovaranje fraza unatrag je dalo svemu jedan razumljiv simbolički (i vizuelni) identitet, uspešno otresajući dobar deo balasta koji magija sa sobom nosi u stripovima gde je autori koriste kao deus ex machina rešenje za sve, pošto niko nije seo i napisao jasna pravila kako ona funkcioniše.

*distinkciju između engleskog „magic“ i „magick“ su neki kod nas pokušali da naprave koristeći „magija“ za jedno i „magika“ za drugo ali ne znam je li to dovoljno zaživelo da ga koristim bez objašnjenja?

Elem, Zatanna se u ovom stripu, dakle, nakon nećkanja i želje da ostane u nekom svom malom svetu i doživotno bude smalltime mađioničarka za uglavnom ne mnogo zainteresovanu publiku, prvo susretne sa demonom a onda zatekne i usred napora dve suprotstavljene škole (klana) osoba-koje-koriste-magiju da je privuku svaki na svoju stranu i, pretpostavka je, iskoriste za trijumf u sukobu, a sve uz argumentaciju da je Zatanna jedinstveno moćna i da mora da pronađe u sebi odgovornost za korišćenje moćne magije. Ona to ne bi, ali pre svega ne bi da bude alatka u tuđim rukama pa bude ovde malo bežanja i skrivanja dok se traga za sopstvenim, jelte, identitetom i ambicijama. Pojavi se i John Constantine koga Mariko Tamaki piše prilično uspešno, dajući mu jedan „mekši“, senzitivniji karakter od surovog, ciničnog, britanskog streetwise kodiranja koje mu kanonski pripada, ali mu to ovde i sasvim lepo stoji. Zatanna do kraja, naravno, nalazi sebe, ili makar esencijalni deo sebe, razrešava konflikt koji ju je držao u depresivnoj neodlučnosti tolike godine, prevazilazi traumatsku ukočenost i počinje proces zalečenja.

I to je napisano, pa, korektno, ali ne nužno SJAJNO. Tamakijeva je vrlo solidna na mikroplanu, sa brzim, energičnim dijalozima i relatabilnim reakcijama likova na vrlo, jelte, ekstraordinarne okolnosti u kojima se zatiču. Takođe, likovi su SIMPATIČNI, čak i negativnije kodirani među njima, i imaju karaktera. Problem nastaje na nekom višem nivou, delom jer je sama struktura priče predvidiva i klišeizirana – ali ovo i ne bi bio problem da je egzekucija u mehaničkom smislu bolja – a delom jer, pa, baš ta egzekucija malo škripi.

Ne MNOGO. Ne FATALNO, ovo je i dalje pitak, čitljiv, zabavan strip, ali on ipak ne uspeva da umakne baš sasvim problemu što ga ima mnogo drugih stripova koji se bave magijom a to je to, kako već rekosmo, odsustvo čvrstih pravila kako magija funkcioniše i improvizovanje u prostoru koji nema jasne granice. Neki scenaristi su svesni ovog problema i naprave takođe svestan napor da ga reše – Neil Gaiman* u ranim epizodama Sandmana, Jamie Delano i Garth Ennis (pa i Paul Jenkins) u Hellblazeru, čak i srazmerno nedavno Ram V u Justice League Dark – a neki ne. Mariko Tamaki ovde kao da pravi taj napor, uvodeći prvo previše pravila a onda do kraja ne poentira korišćenjem tih pravila. Strip, konsekventno, ima previše priče o tome da je „ukrasti tuđu magiju“ „najjača magija“, pa objašnjava da od toga „nastaju demoni“, tvrdi da je „davanje magije drugome“ ili nemoguće ili samo tabu itd. itd. itd. ali se do kraja ne raspetlja iz ovoga, niti postavi nekakvu ujedinjujuću teoriju magije koja bi makar čitaocu pomogla da postavi svoje hipoteze o tome šta se dešava i kako stvari funkcionišu (i da se svađa sa drugim čitaocima na internetu o tome). Sve to a da naravno, ovaj strip, koristeći svoj Black Label status, ne ulazi ni u kakav odnos sa onim kako magija „kanonski“ funkcioniše u DC-jevom glavnom univerzumu. Što mu se za sada može, ali ako „ova“ Zatanna „zvanično“ bude unapređena u „pravu“ Zatannu u glavnom univerzumu, biće tu belaja.

*hrk, pljuc

Dakle, sa te strane, Tamakijeva nije uradila nekakav SAVRŠEN posao ali Tamakijeva je uradila apsolutno SAVRŠEN posao na jedan drugi način. Naime, kako rekoh, Javier Rodriguez je crtač koga ne treba traćiti na „obične“ narative. On će UMETI da nacrta i scenu u kojoj likovi samo stoje i pričaju ali to ume da nacrta i bilo koji drugi crtač što radi za DC. Ako ste za crtača dobili Javiera Rodrigueza a ne dajete mu scenario u kome on iz table u tablu radi stvari strašne začudnosti i neshvatljivo višeznačne grafičke i kolorne simbolike, onda ste fejlovali na svom glavnom zadatku. A Mariko Tamaki ovde nije fejlovala i Zatanna: Bring Down the House je strip apsolutne grafičke raskoši od prve do poslednje strane.

Čak i „obične“ scene, kao što je Zatannino buđenje iz sna u prvoj epizodi, ćaskanje sa zečevima u kavezu u sobi pa onda izlazak na trčanje po drumu što ide kroz pustinju Nevade, da bi se posle vratila do centra grada su prepune vatrometa. Zatannina soba je u Rodriguezovoj interpretaciji mesto prepuno scenskih rekvizita i ispunjeno (scenskom) magijom od zida do zida: plakati sa Zatannom u mrežastim čarapama, sjajnom fraku i sa cilindrom na glavi, karte, na stolu, kristalna kugla na stočiću sa prekrivkom od crvene čoje pored zida, tabla za bacanje noževa sa sečivima zarivenim oko ljudske figure – ovo je mesto na kome magija spava i odmara i posle njega je pustinja Nevade, sa svojim ekstremno niskim horizontom i brutalnim osvetljenjem, mesto na kome su senke PRIRODNA pretnja a posle toga je Vegas Strip mesto na kome veštačko osvetljenje i gomila glamura* tvore, jelte, „magične“ prizore i to su naprosto fantastični kontrasti. A tek onda počinje PRAVI deo stripa.

*još jedna od reči za magiju  

Rodriguez je crtač koji, reklo bi se, posle skoro trideset godina profesionalnog rada u industriji, i dalje sebi ne dozvoljava da nacrta tablu koja će biti tek korektno prenošenje vizuelne informacije. Ili makar ne u projektima kao što su ovi koje crta poslednjih godina, gde nije nateran da radi u grafičkom i pripovednom modusu koji je uspostavio neko drugi niti je pritisnut brutalnim rokovima. Utisak je da on želi da čitaoca iznenadi, oduševi ili šokira sa svakim okretanjem stranice, i da će smatrati da je fejlovao ako se to ne desi pa su njemu i „obične“ scene pravi vatromet ideja, eksperimenata (koji su, jer je u pitanju genije, praktično uvek uspešni) i inventivnih korišćenja linije, boje, osvetljenja.

Rodriguez je jedan od retkih savremenih crtača i kolorista koji može da radi praktično bez ikakvog teksturiranja i da to izgleda ne samo dobro nego i savršeno. Čak su mu i senčenja minimalna i najveći deo njegovih tabli otpada na „ravne“, neprekinute površine iste boje i bez detalja. Ali je na tim tablama svaka linija BAŠ tamo gde treba da bude – dakle u pitanju je perfektan CRTAČ – a onda se svetlom on bavi velikim delom kroz kolor i tu drži velikom broju svojih kolega apsolutni masterklas.

Ponovo, na papiru ovo ne bi trebalo da radi, ili makar ne bi trebalo da radi tokom celog stripa: Rodriguezove boje gotovo da uopšte nemaju gradijente, svaka osvetljena površina je osvetljena jednako po celoj površini a sve koje su u senci su jednako u senci, ali sve to izgleda FANTASTIČNO i umesto „ravne“ neuverljive imitacije života naše oko vidi BOLJI život od pravog života, bolje svetlo od pravog svetla. Kontrasti su mu SNAŽNI i kada na slici vidite crno, to je CRNO. A tonovi su mu smeli, jarki i često ih na tabli ima toliko da, ponovo, ne bi trebalo da ovo sve zajedno funkcioniše, trebalo bi da izaziva haos i disonantno sudaranje boja, ali se to nikada ne događa.

Svojim perfektnim komponovanjem slika, ali i postavljanjem tabli tako da su čas modni crtež, čas pastiš evropskih plakata od pre stotinu i više godina, čas crtež u kome nema mnogo samog crteža a konture nam se sugerišu negativnim, belim prostorom omeđenim bojama, Rodriguez izlaže čitaoca stalnom baražu začudnog i divnog, daje mu simbole tamo gde očekuje predmete i vice versa i drži ga u svetu koji je sklopljen od magije i kolektivnog nesvesnog da na svakoj tabli ostane mnogo duže nego što je standard za bilo koji strip i na kraju ostane u tom svetu dugo nakon zaklapanja korica.

A ako još dodam da je letering radio onaj najbolji u celoj industriji, dakle, Hassan Otsmane-Elhaou, a koji svaku liniju dijaloga i svaki zvučni efekat čini osobenim i pravi vam, praktično saundtrak––– za strip onda znate: Zatanna: Bring Down the House se mora pročitati i posedovati. Ne prihvatam opravdanja. Amazon će vam kolekciju prodati ovde.