Kada mi je ljubazni nameštenik strip-odeljenja knjižare Delfi u centru Beograda, da ne pominjem hodajuća enciklopedija stripa, čovek sa partizanskim imenom Kreša, preporučivao mangu Sani (odnosno, u originalu, Sunny) na čitanje, između ostalog je, hvaleći na sva usta njenog autora, rekao da je u pitanju „japanski Sivi dom“. Nisam stigao da pitam čoveka sa objektivno premalo godina da zna šta je Sivi dom kako uopšte zna za Sivi dom, jer sam bio suviše zauzet nošenjem svih šest kolekcija ovog stripa prema kasi. Ispostavilo se da je Sani zaista uporediv sa još uvek najboljim umetničkim radom Darka Bajića, gde strip i njegova serija čak i pokrivaju približno isti period recentne istorije, ali i akcentuju humanu, empatičnu stranu ljudske prirode u, jelte, neprirodnim uslovima. Uz, naravno, razlike koje su i pre pedesetak godina postojale između Japana i Srbije.

Lagunina izdavačka strategija kada su mange u pitanju čini se da je dobrim delom utemeljena na dugačkim, šonen hit-serijalima poput Alise u Ničijoj zemlji, Obećane Nedođije, Komi ne ume da komunicira… Ovaj poslednji je, čak, jedino od strane Lagune i jedino u Srbiji objavljen u celini na bilo kom drugom mestu na planeti nakon Japana, a što sugeriše i da DECA U SRBIJI OVO ČITAJU. I to je, da još jednom isprojektujem sentiment koji me čitavog obuzme kada pišem o šonen stripovima što ih publikuju domaći izdavači, prelepo. Strip je jedna od najpristupačnijih i, ako ćemo da se gađamo teškim rečima, najdemokratskijih formi umetnosti i uzgajanje novih generacija strip-čitalaca (a onda među njima i autora) je društveno koristan, bogougodan posao.

Sani je, onda, neka vrsta blage anomalije u Laguninom manga-katalogu. U prvom redu, ovo je seinen manga, dakle strip formalno namenjen nešto starijoj, zrelijoj publici (onoj što je anglofoni zovu „young adult“ populacijom). U drugom redu, ovo je srazmerno kratak serijal koji je u svom originalnom magazinskom životnom veku – ili, da budemo tehnički precizni, dva svoja originalna magazinska životna veka – izgurao skromnih tridesetsedam epizoda i one su zatim sakupljene u pomenutih šest kolekcija a koje su u Laguninoj ediciji ugledale svetlo srpskog dana tokom leta 2024. godine u vrlo solidnom prevodu Mateje Matejića – čoveka koji je, uostalom, svoju reputaciju izgradio prevodeći neke od najvažnijih japanskih proznih autora poput Mišime i Dazaija a radio je i kultne mange Monster i Berserk.

No, to što je ovo „seinen“ strip ne znači da pričamo o narativu nabijenom nasiljem, eksplicitnim seksom ili drugim žanrovskim sadržajem. Naprotiv: ovde nema zombija kao što je slučaj sa drugom Laguninom velikom seinen mangom (Ja sam heroj) a, ako  ćemo da poredimo, čak je i Alisa u Ničijoj zemlji značajno nasilniji i po mnogo osnova stresniji strip nego što je to Sani. Sani je publikovan u magazinima specijalizovanim za zreliju publiku jer ima po koju psovku i momente u kojima adolescenti prelistavaju pornografske časopise i komentarišu žene u njima, ali pre svega jer je u pitanju ne-žanrovski rad, onako kako žanrove shvataju i klasifikuju u Japanu ali i onako kako ih mi vidimo. Ovo nije čak ni „drama“ u nekakvom tehničkom smislu jer Sani zaista nema mnogo dramske dinamike i narativnih lukova koji smišljeno rade ka kulminaciji što treba da oslobodi nakupljenu tenziju. Sani je pre svega ono što u engleskoj žanrovskoj taksonomiji zovu „slice of life“, strip koji prikazuje život grupe osoba na jednom mestu i ima i pomalo dokumentarističku dimenziju u tom svom prikazu, samo suptilno, umetnički dodajući malo poetskih aroma u svoje verističko, realističko pričanje o grupi dece koja žive u „domu“ i ljudima što se tamo o njima staraju.

Kada smo rekli da između Sani i Sivog doma postoje razlike a koje su vezane za razlike između Srbije i Japana, onda je važno da se definiše o kakvom „domu“ zapravo pričamo. Zvezdana deca, dom u regionu Kansai je nešto što u Srbiji nije postojalo krajem sedamdesetih godina, pa ni danas zapravo ne postoji. Ovo nije „Kazneno popravni dom“ za maloletnike koji su prekršili zakon – kao što je slučaj sa serijom Sivi dom – niti je, tehnički gledano, u pitanju dom za nezbrinutu decu. Iako u prevodu na Srpski sami klinci iz ovog doma govore da žive u sirotištu i o sebi pričaju kao o siročićima, istina je da veliki deo njih ima roditelje i da nisu u pitanju uvek nužno roditelji koji su izgubili pravo starateljstva nad svojim potomcima na ime socijalne ili neke druge problematike.

Diferencija specifika ovog doma, ali i celog serijala Sani, u odnosu na ono što bi nama bilo blisko i prirodno je, dakle u tome da su mnogu decu u ovom stripu, u dom doveli baš roditelji, koliko mi možemo da vidimo u nekim slučajevima osobe sasvim integrisane u društvo, ali koje su zbog određenih okolnosti u nekim momentima odlučile da nisu u stanju da se adekvatno staraju o svojoj deci i predale ih instituciji.

Ovo je naravno prilično nezamislivo u našem društvu, ali u Aziji sistemi socijalne podrške ne rade na iste načine kao u Evropi i percepcija socijalne isključenosti, siromaštva, deprivacije itd. je drugačija. Otud je jedan od najvećih izvora stresa za decu koju gledamo u ovom stripu ne iskustvo socijalne uskraćenosti ili porodično nasilje koje je onda proizvelo razdvajanje od roditelja već, suprotno, osećaj da su se njihovi roditelji njih voljno odrekli jer im se deca ne uklapaju u preferirani životni stil. Ovo zvuči brutalno i u nekim scenama ovog stripa čitaocu će se srce legitimno izlomiti na komadiće kada bude svedočio momentima u kojima se vidi da roditelj svoj život organizuje da mu bude lakše – emotivno, socijalno, finansijski – i da u njemu naprosto nema mesta za izdržavanu osobu, odnosno dete, koja zahteva pažnju, vreme, toplinu, novac…

Ali Sani nije brutalan strip i njegova ambicija nikada nije da prikaže ljudsku hladnoću i surovost, naprotiv. Ovo je strip u kome su ljudi, pa, puni mana i nesavršeni, u kome svi, deca i odrasli, često greše i rade stvari zbog kojih će se kajati, ali on nije strip osude i moralne poduke koja treba da prikaže kako svaka akcija ima reakciju i da je život zapravo tehnička vežba iz minimiziranja štete a maksimizovanja profita. Sani je pre svega strip o zajedništvu a koje je i samo fluidna kategorija, sa likovima koji će se često osećati usamljeno u grupi, odbačeno usred napora da im se obezbedi najbolje odrastanje, nevoljeno iako im se i prašta i ugađa.

Drugim rečima, zajedništvo je ovde vrhunska vrednost ali ono u Sani nema, za Japan često karakterističnu, idealizovanu sliku kolektivizma sa strogim podsećanjima da se žrtvovanje pojedinca za kolektiv podrazumeva i da individualne sudbine nisu važne sve dok kolektiv opstaje. Ovde je kolektiv – dom u kome žive deca, upravnik i zaposleni u domu, njihova rodbina – mesto i tuge i razočaranja i dosade, zatupljujuće repeticije stalno istih dana i stalno istih jeftinih i ne mnogo ukusnih obroka, ali i mesto na kome je mašta najslobodnija na svetu, a osuda, ako i postoji, ima samo vaspitnu funkciju i ne nosi uz sebe resantiman odrasle osobe ka slobodnom, nesputanom detetu. Dom u ovom stripu je, najkraće rečeno, mesto beskonačnih drugih šansi i po tome je savršen.

Autor ove mange, Taiyō Matsumoto je šest godina živeo u sličnoj instituciji, ali po sopstvenim rečima, iako je oduvek planirao da nacrta strip koji će se baviti ovom temom, delovalo mu je kao malo čudno da svoju karijeru započne baš takvim stripom. Njegov prvi strip, objavljen kada je imao samo dvadeset godina nije se bavio ovom temom, a nisu to radili ni njegovi naredni stripovi koji su ga proslavili. Matsumotov prvi hit bila je bokserska manga Zero 1990. godine, pa je onda i Hanaotoko iz 1991. bio serijal usredsređen na bejzbol. No, Matsumoto nije imao nameru da radi isključivo sportske mange pa je njegov prvi VELIKI hit, Tekkonkinkreet iz 1993. godine bio uže žanrovska, fantastička pripovest o klincima koji se bore protiv jakuza u fiktivnom futurističkom (i praktično distopijskom) gradu. Tekkonkinkreet je i prvi Matsumotov rad koji je ekranizovan, mada je animirani film nastao tek 2006. godine.

Matsumotova kasnija manga, ponovo sportski orijentisani Ping Pong je dobila ekranizaciju ranije, 2002. godine, a za njom je sledio fantazijski GoGoMonster pa onda psihodelični, eksperimentalni No. 5, vidno inspirisan evropskim bande dessinée herojima, pre svih Moebiusom. Matsumoto je i inače sazrevao pod jakim uticajem francuskog stripa, sa Bilalom i Moebiusom među njegovim uzorima, mada se, naravno, njegovi primarni uzori nalaze među nekim od najvećih imena japanskog stripa, kao što su Shotaro Ishinomori, tvorac serijala Kamen Rider i Super Sentai, jedan od utemeljivača tokusatsu televizije i bioskopa i čovek koga ne bez razloga već decenijama zovu „kraljem mange“ i, naravno, Katsuhiro Otomo, čovek sa mnogim zaslugama ali u najširim krugovima poznat prevashodno kao tvorac Akire a onda i neko ko će sa ekranizacijom Akire celom svetu predstaviti Anime ne više kao jeftinu televizijsku zabavu za decu već kao vizionarski animirani bioskop za odrasle.

Štaviše, Otomo je i bio presudan za izbor profesije kod Matsumota koji je prvo planirao da bude fudbaler ali je onda pročitao Otomov Dōmu, pa je tokom studija književnosti počeo da crta mange. Matsumoto je svoj uspeh u stripu pronašao relativno rano, ali je i ulagao u sebe, pa je tako, čim je pobedio na prvom konkursu za strip sebi platio put u Francusku i odlazak na reli Pariz-Dakar.

Njegove stripove onda zaista u velikoj meri informiše bogatstvo interesovanja i iskustava i kada ih čitate jasno vam je da nije u pitanju mangaka koji od jutra do mraka samo sedi i crta a onda ode na večeru uz koju strese nekoliko šoljica sakea pa se vrati kući da kolabira. Za Sani, Matsumoto je isprva planirao da svoja iskustva šestogodišnjeg života u domu pretoči u autobiografski narativ ali je na kraju nacrtao strip sa fiktivnim likovima i radnjom prožet uspomenama na dom u kome je živeo.

Sani iz naslova je, naravno, Sunny, model automobila japanske firme Nissan koji je imao dug život i veliku nacionalnu a onda i nezanemarljivu internacionalnu popularnost. Kao jedan od simbola japanskog podizanja iz pepela Drugog svetskog rata i autoritativnog ulaska u modernu potrošačku kulturu, Sunny je u ovom stripu iskorišćen na ironičan ali ne negativan način. Naime, pokvareni, već poprilično zarđali Sunny, ostavljen blizu doma u kome stanuju deca je neka vrsta neksusa ovih priča, lokalitet gde je „odraslima strogo zabranjen pristup“ i mesto na kome se klinci skupljaju da sede za volanom i zamišljaju sebe kao sportske vozače ili tajne agente, ali i da na zadnjem sedištu prelistavaju porno-časopise ili da u njemu imaju teške, sudbinske razgovore o tome kako polako zaboravljaju lica svojih roditelja i kako se zbog toga plaše.

Matsumoto je Sani pisao kao seriju samostalnih priča, praktično polaroida iz života dece iz doma i njihovih tamošnjih staratelja, povezanih više preovlađujućom atmosferom euforičnog očaja nego postojećim ali ne naročito snažno akcentovanim narativnim kontinuitetom. Matsumota ovde najviše interesuju emocije i raspoloženja dok likove stavlja u svakodnevne situacije i istražuje njihov unutrašnje živote. Deca ovde imaju momente zaljubljivanja, momente rešenosti da pobegnu i svoju sreću traže na drugom mestu (među jakuzama u velikom gradu, ili sa majkom koja, pokazuje se, živi mnogo srećnije otkada je ostavila muža, propalicu, a sinu okrenula leđa), imaju momente u kojima se odlučuju da usvoje životinju nađenu na ulici, imaju opsesije koje traju dan ili dva, imaju sukobe u školi sa „običnom decom“ i epizode intenzivnog stida što nisu kao obična deca i što im, čini se, na čelu piše da su domci, imaju momente velikih lomova ali i malih epifanija, momente plemenitosti a koji ponekada podrazumevaju inventivno i dosledno laganje onih do kojih im je najviše stalo.

Potpuno je jasno da je ovaj strip napravio neko ko je ovaj život proživeo. Konstantna buka, konstantna dečija graja, konfuzija, kakofonija sukobljenih želja, potreba, frustracija, oduševljenja, zahteva, inaćenja, ideja i ambicija je u ovom stripu predstavljena sa neverovatnom životnom ubedljivošću i ovde taj Matsumotov pristup, bez građenja velikih dramskih lukova i teatralnih kulminacija omogućava da Sani čitate uz osećaj da samo kroz prozor gledate u zgradu koja se nalazi u komšiluku, da svu ovu decu poznajete ako već ne možete u svakom trenutku da se setite svačijeg imena, da su sve njihove životne priče o napuštanjima, tugi, snovima o povratku u roditeljsku kuću, njihove kapricioznosti i gluposti koje prave iz dosade skupljene u jedan metaiskaz svakog dana, ali da taj metaiskaz nikada ne iscrpljuje svoju životnu energiju.

Ima u ovom stripu i „pravih“ dramskih momenata, sa klasičnim zapletima, kulminacijama, preokretima i raspletima, ali i oni su uvek tihi, realistični, bilo onda kada jedan od starijih dečaka dopušta svom ocu, pijancu da ga zameni jedno veče u njegovom poslu raznošenja novina, bilo kada problematični, albino-delinkvent iz doma odlazi na par dana kod majke i shvata da majka od njega traži da je zove po imenu a ne da joj govori „mama“ kako bi se lakše napravila distanca, kako bi, da ne uvijamo, NJOJ bilo lakše, bilo kada klinci imaju susrete sa „pravom“ problematičnom omladinom koja je već zagazila u vode organizovanog kriminala, razbojništava, iznude, seks-trafikinga… No, Matsumoto nikada ne dozvoljava da osnovni ton stripa bude kompromitovan i ovo su uvek dostojanstvene, tihe priče koje se neretko završavaju sa nekoliko panela – ili tabli – potpune tišine i kontemplativnog lebdenja iznad statičnih ali živih prizora predgrađa.

Takođe, njegovi glavni likovi su uvek dostojanstvena, plemenita ljudska bića, čak i kada greše i kada se ponašaju glupo. Pažnja sa kojom su oslikani upravnik doma i njegovi saradnici, ali i njegov sin (za koga ne znamo je li njegovo biološko ili usvojeno dete) koji  povremeno poseti dom i klinci ga OBOŽAVAJU su ne očigledno idealizovane ali zapravo IDEALNE starateljske figure, ljudi koji znaju i da se iznerviraju pa i da kazne decu kada ova preteraju, ali kojima je dužnost brige za mlade osobe DALEKO više od pukog posla i jedan potpuno podrazumevani, apsolutni moralni imperativ. Ovo je vrlo „azijski“ postavljeno, ali su likovi pritom oslikani sa toplinom i dubinom koje nisu karakteristične za uobičajeno rigidne, patrijarhalne starateljske figure u japanskoj fikciji.

Matsumoto je vrlo osoben crtač, spreman da eksperimentiše sa različitim stilovima od stripa do stripa. Možda je ova raznolikost i zaslužna za njegovu prepoznatljivost i relativno često osvajanje nagrada (pored nekoliko japanskih prestižnih nagrada za strip, on u vitrini ima i dva američka Ajznera sa konstantnim prisustvom na ovom velikom tržištu), ali kod njega je ipak uvek prepoznatljivo to da on crta slobodno, bez geometrijske strogosti i snažnog oslanjanja na fotoreference koje karakterišu veliki deo savremene mange. Sani je kvintesencijalni Matsumoto sa svojim neurednim, bučnim linijama, stalnim ljuljanjem i krivljenjem rakursa, likovima koji prkosno idu nasuprot standardu lepote koji važi za gotovo sav moderni japanski strip. Njegovi likovi su pre svega ekspresivni – čak i kada pokušavaju da licem ne odaju ni delić emotivne bure koja se dešava ispod površine – i Matsumoto ih često crta sa zarumenjenim obrazima, otvorenim ustima, slinama koje im cure iz nosa, uzimajući japanske folklorne i popkulturne stereotipove i dajući im treću dimenziju i sirovu, jaku emociju iza prepoznatljive fasade. Reći da je Sani strip osobenog izgleda je, naravno, najmanje što može da se primeti i važno je dalje prepoznati Matsumotovo majstorstvo u variranju lejauta tabli i perfektnom rasporedu oblačića za tekst i zvučnih efekata tako da postigne taj fon dezorijentišuće buke, stalno dinamične komunikacije koju deca ispaljuju na sve strane u očajničkoj nadi da će dobiti fidbek, biti prepoznata, biti VREDNOVANA.

Sani je izlazio prvo u magazinu Monthly Ikki japanskog izdavača Shogakukan, između 2010. i 2014. godine, a onda je uspeo da preživi i gašenje tog magazina i 2015. se dostojanstveno završi u drugoj publikaciji iste kuće, Monthly Big Comic Spirits. Amerikanci su ovaj strip u izdanju Viz Media imali prilike da čitaju već od 2012. godine a iako smo ga mi dobili znatno kasnije, vredi napomenuti da je najava da će se raditi animirana filmska adaptacija stripa došla tek prošle godine. I ovde u režiserskoj stolici sedi Michael Arias, dakle, Amerikanac na već decenijskoj pečalbi u Japanu a koji je pravio i Tekkonkinkreet (a zapadna publika ga zna i kao producenta serijala The Animatrix), ali je i vrlo intimno vezan za Matsumotov rad i zapravo je preveo na Engleski većinu njegovih stripova koji su publikovani u SAD. Film se ne očekuje pre 2029. godine pa imate JAKO mnogo vremena da strip pročitate, zavolite ga, otplačete koliko je potrebno i budete ona osoba koja će sebi bližnje ODVUĆI u bioskop da zajedno plačete kad dođe vreme. Laguna će vam ovaj izvanredni umetnički rad prodati na ovom mestu.