Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Prošle nedelje smo se ekskluzivno bavili evropskim džezom pa je danas red da malo stvari izbalansiramo sa dva izdanja jako dobrog, jako svežeg američkog jazza a koji izvode neki naši stari znanci. A od kojih su neki Evropljani.

Malo sam se prepao shvativši da se na jesen ove godine navršavaju tačno dve decenije otkada sam prvi i jedini put uživo gledao Davea Douglasa. Onda sam proverio koliko on ima godina – 62 – pa se prepao jer bi to moralo da znači da sam i ja već stigao u neke ozbiljne godine. „Kad pre“, mislio sam puštajući netom izašli Dave Douglas: Four Freedoms da me ponese svojom slobodnom a disciplinovanom svirkom i nekako me resetuje na godine u kojima sam bio mlad i zdrav (well, ish) a život je bio uzbudljiv a ne samo stresan.

Douglas je jedan od najvećih trubača istočne obale SAD poslednjih trideset i kusur godina, čovek uzgojen na vrlo tradicionalnom džez zvuku – jedan od prvih notabilnih poslova nakon završavanja visoke muzičke škole na Univerzitetu Njujork biće mu svirka u grupi Horacea Silvera sa kojom je svirao turneje u SAD i Evropi 1987. godine – a koji se onda nekako prirodno uklopio u eksperimentalni, avanturistički milje njujorške Downtown scene i onda uz njene legendarne muzičare i sam izrastao u legendu, autorsku figuru, cenjenog bendlidera.

Douglas je još krajem osamdesetih svirao sa ljudima kao što su bili Don Byron, Tim Berne, Marty Ehrlich, radio u eksperimentalnim rok bendovima i išao na turneje sa pozorišnim trupama, uključujući radikalno politički orijentisano lutkarsko pozorište Bread and Puppet Theater, a onda je u ranim devedesetima krenuo da se nameće kao lider. Njegov prvi autorski album iz 1993. godine, možda i malo proročki naslovljen Parallel Worlds, je bio kombinacija slobodnijeg džeza, serijalne kompozicije, autorskih komada i aranžmana Weberna, Ellingtona, Weilla, Stravinskog (!!!), a na njemu su svirali već tada veoma etablirani Downton likovi kao što su Mark Feldman, Erik Friedlander, Mark Dresser…

Ovo je Douglasa lansiralo u centar menhetnske Downtown scene i jedno vreme je radio sa masom bendova, upisujući sate, dane, i mesece na turnejama sa velikim muzičarima kao što su bili Uri Caine, Chris Speed, Joey Baron… Naravno, jedna od najvažnijih stvari koje će mu se desiti u ovom periodu biće uključivanje u kvartet Masada, jedan od najdugovečnijih projekata Johna Zorna sa fokusom na jevrejskom nasleđu i njegovoj evoluciji u dijaspori. Spoj hardbopa, free jazza i klecmer narodnjaka koji je obeležio zvuk Masade je onda nekako i najavio Douglasovo interesovanje za balkansku narodnu muziku i autorski ulazak u njenu fuziju sa džezom nekoliko godina kasnije.

Spisak nagrada koje je dobio i doprinosa koje je Douglas dao američkom džezu (uključujući osnivanje trubačkog festivala u Njujorku, rad na fakultetu muzičkog univerziteta Mannes, rad na izdavaštvu itd.) bi nam oduzeo previše prostora. A i sve je to dobro dokumentovano na drugim mestima. Dovoljno je da kažemo da sam Davea Douglasa gledao uživo samo taj jedan put, na beogradskom Kolarcu i da sam, kako rekoh, očekivao puno i dobio puno i da je sada zanimljivo videti šta je dvadeset godina sazrevanja uradilo njegovoj muzici.

Four Freedoms je album autorske muzike, sa devet kompozicija koje je novi Douglasov kvartet snimio na festivalu Getxo Kultura u Španiji leta prošle godine. On je i vrlo eksplicitno formatiran oko koncepta četiri fundamentalne slobode koje je šestog Januara 1941. godine u svom obraćanju naciji tadašnji američki predsednik Franklin D. Roosevelt izložio kao puki minimum koji bi morao biti garantovan svakome u celom svetu. Sloboda govora, sloboda verovanja, sloboda od siromaštva, sloboda od straha su stvari oko kojih Douglas sklapa ovaj album, postulirajući da su ovo stvari oko kojih zaista ne može biti nikakve diskusije.

I u tom smislu, ovo i nije album-diskusija, nije čak ni album-borba za te neke slobode, već najviše album-proslava, dakle, album optimizma i istraživanja slobode unutar strukture i strukture unutar slobode. Ovo poslednje se odnosi i na muziku koja je, u skladu sa Douglasovim legatom, istovremeno čvrsto postavljena u koncepcijskom i stilskom smislu, sa jasnim motivima i usmerenjima svake od kompozicija, ali onda sa slobodom da se improvizuje za svakog od muzičara.

A kakvi su to muzičari! Douglas se za ovu priliku ponovo ujedinio sa starim saborcem, bubnjarem Joyjem Baronom i to je prelepo. Baron je sa Douglasom decenijama svirao u Masadi ali generalno je u pitanju jedan od najeksplozivnijih, najmaštovitijih Downtown bubnjara, muzičar sa fantastičnim osećajem za propisni sving, neko ko narodnjački gruv ume da odradi tako da bi ga zvanice na nekakvoj svadbi u Vranju gađale smotanim novčanicama od po sto evra najveći deo nastupa, ali onda i neko koga je John Zorn zvao kad god mu je trebalo da ode podaleko od, jelte, skripta, i spoji džez sa grindcoreom ili nekim sličnim ekstremnim usmerenjem. Baron je u vreme snimanja ovog materijala imao punih sedamdeset godina i ako mislite da su mu tolike decenije pod pojasom ikako umanjile kapacitete da bude IZVANREDAN, u krivu ste. Ovo je Baron na svojim najizvanrednijim podešavanjima,  kadar da pruži propisnu free jazz ekstazu (slušajte ajlerovsku Fire in the Firewood) ali i apsolutno pouzdan pratilac koji postavlja fundamente svake kompozicije da ostali muzičari ne brinu i bezbedno rade šta hoće.

Na kontrabasu je Nick Dunston, jedno od najvrelijih novijih imena njujorške avangarde. Kompozitor kontrabasista, improvizator, muzičar koji trenutno podjednako učestvuje u radu njujorške i berlinske avangardne scene, Dunston je baš onaj kalibar ličnosti kakav želite da imate naspram Barona kako biste imali konstantnu tenziju i idealna njena razrešenja u ritmičkom delu albuma.

A onda je na klaviru briljantna Poljakinja Marta Warelis o kojoj sam već pisao prošle godine. Trenutno deo nabujale nove nizozemske scene improvizatora i avangardista, Warelisova ovde ima priliku da demonstrira kapacitet za snalaženje u okruženju koje je isto onoliko posvećeno tradicionalnim džez-vrednostima gruva, melodije, „cool“ atmosfere, kinematske imaginacije, koliko i smeloj improvizaciji.

Podrazumeva se da sve to ide jedno uz drugo kao čokolada i smoki. Douglas je, naravno, primarni glas ovog albuma, njegov slatki, melanholični a optimistični ton trube je ono što predvodi većinu kompozicija. Ono kako on otvara Grits (uklapajući se u Baronov plesni, razigrani gruv) ili Dreams We Hold je ono kako ga pamtite, kao trubača prepoznatljivog karaktera, poštovaoca tradicije i nalazača sopstvenog izraza u njenom korpusu. Grits je i karakteristična po jakom poigravanju sa dinamikom u jednom energičnom, brzom hardbop formatu i na najbolji način uspostavlja potpuno-akustičnu, tradicionalno-modernu prirodu ovog kvarteta. Kada Marta Warelis uđe u ovu kompoziciju, to su pointilističke najave oko njene sredine kojima najavljuje momcima da je bolje da se malo sklone u stranu a onda počinje vatromet soliranja, razgradnje osnovne harmonije, dobacivanja bizarnim sinkopama sa raspoloženim Baronom.

Kod Douglasa je free jazz uvek bio upakovan u uredne, diskretne pakete a ovaj album ima nekoliko tih kratkih momenata zaletanja u energične freakout pasaže, no sloboda se ovde osvaja i postepeno, spontanije, kao u pomenutoj, ajlerovski ekstatičnoj – ali ne nužno bučnoj, muzičari ovde prave mesta jedni drugima i ne takmiče se u tome ko će biti glasniji – Fire in the Firewood, ali onda i vrlo disciplinovano, kompozitorski posloženo u naslovnoj Four Freedoms koja beži od prebrojivih metrika i nudi užurbanu, ali prijateljsku avangardu. Militias je, pak, bliža kolektivnoj improvizaciji u kojoj trubač samo zadaje smerove i intenzitete a ostali ga prate sa mnogo svojih ideja.

Drugde imamo južnjački intonirani gruv Sandhog, pa onda Sing Sing koja je praktično optimistična balada, sa sve prigušnikom na trubi, energični freebop u My First Rodeo gde će Douglas oscilovati između sviranja teme i doniajlerovskih uskovitlanih solaža a ostalo troje raditi teksturirani, diskretno užurbani free jazz. Album zatvara tiha, spora, veličanstveno avetinjska Ruminants u kojoj se Douglas provlači kroz lavirint noćnih zvukova i pomalo strašnih harmonija što ga kreiraju ostalo troje  da nam ponudi umirujući zrak svetla i uverenje da će na kraju sve biti dobro. Samo ne zaboravite na te fundamentalne slobode i biće sve pet.

https://davedouglas.bandcamp.com/album/four-freedoms

Drugi album danas je još jedno podsećanje u kakvog je vrsnog muzičara i autora izrastao čikaški saksofonista Keefe Jackson, ali i kako se dobre stvari mogu dobiti kada spojite dve scene koje su se razvijale individualno, razdvojene okeanom, ali sa zajedničkim poštovanjem za korene muzike koju su evoluirale. Uostalom, album se i zove „nežno podsećanje“, tako da tu nema šta da ne bude jasno.

These Things Happen: A Gentle Reminder je ploča aranžmana neke vrlo bitne muzike iz domena „klasične avangarde“ a onda i autorskih kompozicija koje su izgrađene na nasleđu te klasične avangarde, kao i album ludački dobrih izvođenja ludački dobrog kvarteta. These Things Happen je postava u kojoj se tri muzičara sa prkosno izdržljive scene čikaškog free jazza i, generalno, slobodne, eksperimentalne muzike susreću sa nizozemskim pijanistom koji spada u trenutno najzaposlenije improvizatore scene što je definisala neke od utemeljujućih dimenzija evropskog pogleda na free jazz i improvizaciju, e da bi svirali Monka i Mengelberga. I to je, naravno, izvanredno.

O Keefeu Jacksonu sam poslednji put pisao jesenas, povodom albuma izvanrednih improvizacija sklopljenih uglavnom oko ambicije da se ukrste muzike i nasleđa Erica Dolphyja i Leeja Konitza. Beše to dobro i tu sam već primetio koliko je Jackson sada zreo, MOĆAN muzičar, a bio je tu i kontrabasist Jason Roebke koji svira i na ovom albumu. Čikaški deo These Things Happen upotpunjava Mikel Patrick Avery, koji ovde svira bubnjeve – i to kako! – ali koji je u životu inače i elektronski muzičar i fotograf i multimedijalni umetnik čiji su filmski projekti čvrsto vezani za neke od najvećih imena čikaške scene iz poslednjih tridesetak godina (Tortoise, Rob Mazurek, Jeff Parker…). Svirao je, naravno, sa Robom Mazurekom, onda na poslednjem albumu Big Thief i sa još mnogo projekata a sa These Things Happen pokazuje koliko mu dobro ide hardbop i njegovo transformisanje u free jazz.

Nizozemske boje ovde brani Oscar Jan Hoogland, jedan strašno zaposleni pijanista koji radi u mnogo projekata i muzičkih konteksta, trudeći se da etos slobodne improvizacije unese u sve od avangardnog roka do afričke muzike. Sa Arnoldom de Boerom iz The Ex je svirao afričke turneje, a nastupao je i sa senegalskim griotom po imenu Molla Sylla (perkusionista u ovoj kombinaciji je bio Frank Rosaly), ali nabrojati sve njegove zanimljive projekte značilo bi produžiti ovaj tekst za još nekoliko masivnih pasusa pa ću vas umesto toga ohrabriti da sami potražite ove informacije na njegovom sajtu.

U međuvremenu da kažemo kako je A Gentle Reminder drugi album kvarteta (na prvom je, izašlom pre četiri godine, kontrabas svirao Joshua Abrams) i da je programski napravljen da bude sudar ostavštine Theloniousa Monka i Mishe Mengelberga. Debi iz 2022. godine, naslovljen samo These Things Happen je imao dve Hooglandove kompozicije i izbor Monka, Deweyja Redmana i Herbieja Nicholsa, a sa novim albumom bend nešto energičnije i radikalnije ulazi u sudar avangardnih ekstrapolacija hardbopa sa Monkove strane i Mengelbergovih free eskapada koje su došle iz pozicije momka što je voleo šah, Ellingtona, Monka i Johna Cagea.

Konsekventno, ovo je album užasno zabavne muzike. Monkove kompozicije se sviraju sa puno entuzijazma – slušajte kako je Green Chimneys razigrana – ali onda imamo na programu i Mengelberga i Hoogland – koji je radio aranžmane za njegove kompozicije na ovom albumu – naširoko objašnjava koliko su zapravo u slučaju obrada na ovom albumu mogli, i morali, da budu radikalniji nego kod originala. Naravno da kroz te obrade dobijamo jednu prečišćenu, destilisanu srž diskusije između američkog džeza nastajalog na nasleđu hardbopa i njegovih ekstrapolacija i evropskih ukrštanja klasičnih harmonija sa hardbopom i odlazaka u slobodnu improvizaciju koje je predvodio Mengelberg.

No, album je pored toga i prepun autorskih kompozicija i ovo je za mene izuzetno oplemenjujuće jer postaje jasno da u liku Keefea Jacksona imamo posla sa vanserijski dobrim autorom koji radi u besprekornom hardbop/ free jazz modusu uspevajući da spoji komunikativnost muzike utemeljene na frazama i motivima sa improvizatorskom slobodom. Jackson je ovde napisao dve kompozicije, Hoogland četiri i sa ovim albumom se These Things Happen pomera u smeru postave koja više nije pre svega eksperiment u spajanju dve muzičke tradicije povezane istim nasleđem već i njihova energična ekstrapolacija. Ovaj album je snimljen još 2022. godine (kada je izašao prvi a koji je bio snimljen 2016.), na Hajd Park Džez festivalu u Čikagu i ne znam tačno zašto se čekalo čak četiri godine da se ovaj materijal objavi, no sada kada jeste objavljen, ovako izvanredan kakav je, prirodno je reći da me veoma zanima šta ova postava namerava da radi dalje. Slušajte:

https://keefejackson.bandcamp.com/album/these-things-happen-a-gentle-reminder

https://corbettvsdempsey.bandcamp.com/album/a-gentle-reminder