Dakle, pre nedelju dana je počeo Treći svetski rat a mi smo slegli ramenima i nastavili da slušamo metal. Ako će da pukne, NEK PUCA GLASNO. Više me je potreslo što je Justin Broadrick objavio da zbog teže operacije preponske kile i rizika od budućih sličnih zdravstvenih problema mora da okonča rad svog projekta Godflesh jer bi ga urlanje verovatno brzo ponovo odvelo pod nož. S jedne strane, BEDAK, Godflesh mi je jedan od najvažnijih muzičkih sadržaja u životu IKADA, ali sa druge je u redu da se i okonča u momentu dok je i dalje ovo bend koji ima dobre ideje i pravi solidne albume. Justin će, takođe nastaviti da radi sa svojim drugim projektima u kojima nema pevanja – ili barem ne ovako zahtevnog – a jedan od njih slušamo i danas. Idemo:

Deo 1: BLACK METAL

Erbeet Azhak je manje-više jednočlani belgijski blek metal projekat čoveka sa umetničkim imenom Corvus von Burtle (a pravim imenom Francois Breulet) koji ima i nekoliko drugih jednočlanih projekata pored ovoga. Što nije baš neuobičajeno za blek metal, naravno, pogotovo u njegovoj andergraund ravni. Za debi album ovog projekta je Breulet doveo  i bubnjara u studio da stvari zvuče organskije i to je dobro jer je Only the Vile Will Remain ploča što profitira od haosa a koji naprosto ne bi zvučao ubedljivo sa programiranim instrumentima. Naravno, produkcija je praktično garažna ali pesme su udarnički neuhvatljive u svojim istraživanjima ekstrema, kroz bizarne harmonije, hipnotička ponavljanja i nelogična skretanja pod pravim uglom. Blek metal koji beži od postojećih okvira je ono što bi u idealnom svetu SAV blek metal težio da bude pa moramo da hvalimo Erbeet Azhak za pokazivanje puta drugima:

https://erbeetazhak.bandcamp.com/album/only-the-vile-will-remain

Crowsblood su britanski, engleski Folk Horror Blackened Death Metal bend, ali recimo da je njihov debi album, Bridge To Golgotha najpre zanimljiv blek metal publici jer ona ima najširi ukus i umeće da ceni kombinaciju andergraund prljavštine i jeftinoće sa ambicijom da se kombinuju metal i folk, horor-atmosfera i propisni rifovi. Album zvuči kao da je snimljen u prilično partizanskim uslovima – u Škotskoj – ali mu to daje i osobeni šarm i atmosferu a posebno se čuje da su ljudi veoma investirani u pesme koje prave i sviraju ih kao da im život zavisi od toga. U nekim strogim terminima ovo je solidan demo pre nego nekakav ZREO album, ali ima dušu i to se najviše broji. Ima i vinil:

https://crowsblood.bandcamp.com/album/bridge-to-golgotha

https://machorecord.bandcamp.com/album/bridge-to-gologotha

Blackbraid ima novi EP, Nocturnal Womb i ako ste do sada voleli radove ovog momka iz plemena Mohok, mislim da se nećete loše provesti sa ove tri pesme. I dalje imamo posla sa blek metalom koji je atmosferičan, dakle, koji ne polaže mnogo na memorabilne rifove već na harmonije i teksture ali Sgah’gahsowáh to nekako radi ubedljivo, sa ozbiljnim tempom, osećajem urgentnosti i agresije u svojoj muzici. Meni je ovaj EP vrlo dobro seo na volej:

https://blackbraid.bandcamp.com/album/nocturnal-womb

Šveđani Lightlorn rade atmosferični post-blek metal, sa sve onom prilično razmazanom, prebučnom produkcijom, ali meni se njihov drugi album dosta dopada. The Ebb and Flow of Galactic Tides u toj svojoj razmazanosti i atmosferičnosti zapravo sugeriše tu neku zagledanost u svemir i večnost a opet je njegov izraz oštar i agresivan, i, mislim, u miksu se čuje bas-gitara a mene to uvek izuzetno odobrovolji:

https://lightlorn.bandcamp.com/album/the-ebb-and-flow-of-galactic-tides

Finci Qwälen izgledaju kao banda hipstera (naočari, ironični brkovi i frizure) ali sviraju dosta bučan, haotičan black metal. Sad, možda je i to hipsteraj, no njihov treći album, Veri virtaa edelleen je ploča sirovog zvuka i abrazivne teksture, agresivna u nastupu ali ipak i prilično jasna u nameri da ne bude tek (ironična) rekonstrukcija već postojećeg finskog blek metala. Hoću da kažem, Qwälen imaju dosta osobenog u zvuku i pristupu komponovanju i nakon što shvatite da ovo NIJE samo totalna buka sve vreme, počnete da primećujete suptilnosti u njihovoj muzici. Lepo:

https://qwaelen.bandcamp.com/album/veri-virtaa-edelleen

A onda imate i norveški Rosa Faenskap, a koji sviraju „patricidal black metal“. Već deluje primamljivo a i album Ingenting forblir, drugi za trio koji izgleda JOŠ hipsterskije, zakucava bogami SUROVO. Ovo nije ni čist norveški ni uopšte čist blek metal ali jeste skoro perfektna i skoro do karikature agresivna, surova kombinacija blek metala i hardkora, sa puno tritonus rifova i vrištanja, ali u jednoj ugodno svedenoj, pankerskoj formi. Retko čujem album za koji mogu da kažem da me je pošteno uznemirio i jednako toliko zaintrigirao ali ovo je apsolutno to:

https://rosafaenskap.bandcamp.com/album/ingenting-forblir

Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK

Sons of Gulliver su hard rock/ stoner rock duo iz Teksasa bez gitare. Dakle, ovde bas-gitara mora da radi duple smene i bend se veoma trudi da taj minimalistični setap nadoknadi žustrom, energičnim svirkom. Album Tetrahedric Hellscape Cannon unatoč svom dosta, jelte, ozbiljnom imenu, uglavnom istresa teške, četvrtaste komade stonerskog gruva, sa jako distorziranim basom i grubim, muževnim vokalom. Nema ovde zapravo uopšte mnogo filozofije i sve je u kinetici i znoju. Sasvim korektno!

https://sonsofgulliver.bandcamp.com/album/tetrahedric-hellscape-cannon

Nizozemci Desert Colossus imaju album vrlo lepog, hrskavog zvuka u formi ploče Apparatus a koja pritom nudi prijatan gruv. Ovo je hard rock/ stoner rock bend baziran pre svega na rifovima ali za razliku od brojne sabraće i kolega, razume da je dinamika moćan alat u rukama ljudi koji žele da ga koriste pa pesme imaju finu, ne prenaglašenu, ne odglumatanu dramu. Ima tu i malo grunge popičnosti, ali ni to nije prenaglašeno i ovo je pre svega fini, fazirani desert/ hard/ stoner rock za ljude koji ZNAJU. Pritom, daunloud se plaća koliko hoćete, a to je, mora se reći, vrlo fer, jer pričamo o vrlo kvalitetno produciranom albumu:

https://desertcolossus.bandcamp.com/album/apparatus

Mudslide Blues Band su japanski bend osnovan, tvrdi njihova kineska etiketa, ove godine, a sa prvim albumom koji se zove  Mudslide Blues Band i pun je bluzerskog hard roka na tragu Led Zeppelin. Deluje skoro kao prevara ali album ima sirov, energičan kvalitet žive sesije uhvaćene u studiju, bez mnogo peglanja i njegov duh 1969. godine je prilično zdrav. Pored tri obrade, od kojih je jedna Robert Johnson, bend ima i masu autorskog materijala koji je solidan, sa povremenim zabacivanjima ka folku a što je sasvim okej. Interesantno je:

https://thrashingcultrecords.bandcamp.com/album/mudslide-blues-band

Sunk su iz Dorseta i nisu doom metal bend, nego „doomom inspirisani metal bend“, što u nekakvom preseku, naravno, daje mračni sludge metal. Debi izdanje ove postave, minialbum From The Abyss isporučuje taman koliko treba lepljivih, pretećih ali kul rifova, grubog pevanja i srednjetempaškog gruva. Sve je spakovano u prihvatljivo dobar studijski zvuk i urađeno sa ubeđenjem, pa su Sunk primer benda koji ne preteruje sa idejama ali ih itekako nadomešćuje autentičnošću svirke. A daunloud naplaćuju samo koliko vi želite da date, što je vrlo fer:

https://sunkofficialuk.bandcamp.com/album/from-the-abyss-ep

Sličan, možda za mrvu melodičniji zvuk dobijamo i iz Sijetla na drugom albumu trojke Mother Crone. Ovo je naslovljeno Embrace Death i mada jeste mračni sludge metal u pitanju, ima tu po koji tračak svetla i nešto klasične hardrokerske melodičnosti. No, zvuk je težak, mastan, svirka žustra, a bend je, što se pesama tiče prilično raznovrstan i vidi se da je kvalitetno upotrebio čitavu deceniju vremena što je prošla od prvog albuma:

https://mothercrone.bandcamp.com/album/embrace-the-death-2

Temple Of Void iz Detroita su kolaboracija između članova nekoliko već aktivnih bendova (Hellmouth, Acid Witch, The Highborn itd.) a koja funkcioniše već duže od decenije. Na petom albumu, The Crawl ljudi kombinuju sludge i doom metal sa, recimo, sirovijim gotskim rokom i death metalom za muziku koja je prilično raznovrsna i originalna čak i kada nije uvek sasvim sigurna kuda je krenula. Svirka je uvek snažna i ambiciozna, a zvuk je iznenađujuće živ i sirov pa ovo mora da se preporuči:

https://templeofvoid.bandcamp.com/album/the-crawl

Azken Auzi su francuski okultni sludge metal sastav, i da, ovo jeste ređa kombinacija  ali dosta dobro radi. Uostalom, album Infernua izdaje Argonauta Records a to nije firma koja publikuje makar bilo šta. Infernua je mračna ploča pretećih, disonantnih i repetitivnih rifova, abrazivne teksture ali i hipnotičnog gruva. Ako volite da se osećate teskobno i to vas smiruje, ovi ljudi imaju recept:

A iz Pule dolaze My Pitbull Lucifer, doom metal bend sa pank bekgraundom. Osnovan od članova progresivnih rokera Mighty Zazuum i grindcore superheroja Bolesno Grinje ovo je vrlo siguran, vrlo ubedljiv iskaz koji ne komplikuje preterano ali se oslanja na odlične rifove, čvrst gruv i dobre, epske vokale. Produciran glasno ali pošteno, Welcome to New Earth je album teške ali zabavne dumčine koji će svakom ulepšati dan:

https://mypitbulllucifer.bandcamp.com/album/welcome-to-new-earth

Forever Beyond je novi, četvrti album baltimorskih Black Lung i ovo je jedna zrela, maštovita ploča heavy psychedelic rock usmerenja. Black Lung sviraju tek nešto više od deset godina, ali ovaj album je demonstracija veoma jake želje da se eksperimentiše u polju teškog roka i psihodelije, da se u pesmama izbegnu ponavljanja istih ideja i da se gradi identitet koji neće biti svaštarski već pre svega zainteresovan za ekspresiju različitih ideja, iskustava, emocija itd. Dakle, ovde ima i postpanka i raznih drugih podvrsta teže gitarske muzike ali pre i posle svega ovde čujete grupu ljudi koji rade SVOJU muziku a ne žanr. I to je divno. Odličan početak godine za njujoršku etiketu Magnetic Eye kojoj je ovo već drugo sjajno izdanje u 2026:

https://blacklungband.bandcamp.com/album/forever-beyond

Na sasvim drugoj strani heavy psych spektra su Italijani Desert Collider čiji debi album, Generation Ship: Endless Drift Through Infinity nudi mnogo primalniji, primitivniji, NEODGOVORNO fazirani desert/ stoner rock. Ali ne tehnički inferioran ili bilo šta slično, naprotiv, ovo je perfektno odsvirana i studijski zabeležena muzika, samo je njena estetska ambicija da napravi dobar, zarazan rif i da napravi dobar psihodelični džem, i sve što se događa između je u službi ove dve ambicije. No, miks je prilično solidan – težak a topao – vokali su dobri i ovo je veoma prijatan album:

https://smallstone.bandcamp.com/album/generation-ship-endless-drift-through-infinity

Finci Kaleidobolt sviraju heavy progresivni rok i mnogo se dobro zabavljaju dok to rade ako je suditi po albumu Karakuchi. Ovo je njihova peta dugosvirajuća ploča i pričamo o veoma žustroj power-trio svirci punoj zapaljivih rifova, opasnog rada bas-gitare i vratolomnih ritmova. Pritom ovo su rok-PESME, dakle, sa sve propisnim pevanjem i refrenima koje ćete urlati zajedno sa bendom i nema ni govora o nekakvoj laboratorijskoj, sterilnoj atmosferi. Krljačina za sve pare:

https://kaleidobolt.bandcamp.com/album/karakuchi

Rising Dao su vrlo simpatičan heavy psych kvintet iz Berlina. Njihov album Zero Some Game (haha) nudi i sve rifove koji vam trebaju u životu ali i proggy klavijature, višeglasno pevanje, generalno jedan ’70s ugođaj koji meni uvek prija. Kao Deep Purple koji su uradili BAŠ mnogo magičnih pečuraka, Rising Dao nude opak hardrokerski gruv ali i bizarne psihodelične atmosfere i zvuče kao da se ozbiljno dobro provode dok to rade:

https://risingdao.bandcamp.com/album/zero-some-game-2026

Imamo i novi album britanskih Desert Storm. Ova ekipa radi skoro dvadeset godina i manje više svi znamo šta ćemo ovde dobiti. No, Buried Under the Weight of Reason, njihov sedmi album (iako sam i za prošli, ne znam zašto, tvrdio da je sedmi) je dobro napisan, karakterno odsviran, dobro produciran, sa čvrstim, teškim ali dovoljno toplim i dinamičnim zvukom. Ovo je zvuk benda koji je sazreo i više ne razmišlja da li „ispravno“ svira žanr već uzima elemente svih žanrova koji mu trebaju onoliko koliko mu trebaju i čini ih svojim. Rifčine ovde, dakle, samo polivaju ali ovo nije SAMO rifaški album i bend ume da u svoj stoner/ sludge metal udene i melodičnije teme, atmosferične pasaže, a sve to jaše na konstantno lepom gruvu. Nema greške:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/desert-storm-buried-under-the-weight-of-reason

Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL

Mosh-Pit Justice su bend iz Bugarske koji je, primetićemo, sebe neironično nazvao Mosh-Pit Justice. No, u pitanju nije nekakav gangsterski hardcore nego propisan thrash metal koji se meni PRILIČNO dopada. Future is Denied je već drugi album za bend koji je izašao ove godine (ukupno osmi za 13 godina) i mada nisam siguran zašto ovi ljudi to tako brzo rade, sa muzikom ovde nema nikakvih problema. Ovo je agresivni, lajavi, energični thrash metal stare škole, hrskavog old school zvuka i vrhunske napaljenosti u izvedbama. Pesme su jednostavne ali vrlo efektno napisane i nije slučajno što jedan od članova nosi duks sa motivom prvog albuma Vio-Lence na promo slici. Game recognises game itd.

https://mosh-pitjustice.bandcamp.com/album/future-is-denied

Finski Nattskri svira „pure d-beat thrash“ pa je onda čovek u dilemi da li da ih klasifikuje kao pank ili metal bend. Recimo da je minialbum Blasfemisk Kängthrash ipak mrvicu više metal, malo zbog rifova, a malo zbog kraćih interludija između „pravih“ pesama a koji su snimljeni u šumi, kako pravoverna paganska metal etika jedino i dopušta. Ovo je zabavno i zapravo ne mnogo pretenciozno, pa se meni prilično dopada:

https://nattskri.bandcamp.com/album/blasfemisk-k-ngthrash

Black speed projekat iz Čikaga, Speedpussy najavljuje svoj novi EP, koji izlazi „soon“, singlom Nuclear Bitch sa dve pesme prljavog, ali kvalitetnog i zapravo dobro snimljenog uličnog metala. Naslovna pesma je trominutno rokanje koje ima mrvicu biše „pravog“ black metala u gitarama, ali propisan motorhedovski tempo i generalni antagonizam kakav nas loži u ovoj muzici. Drugo je obrada Bathoryjeve The Return of Darknes and Evil koju sam u životu onoliko svirao da mi je sad nekako milo kad čujem druge da to rade sa ovoliko ljubavi. Cena je koliko date a VREDI:

https://speedpvssymetal.bandcamp.com/album/nuclear-bitch-single-2

Speedpussy su, iako je to teško poverovati, sada već glamurozna verzija black speed metala. Za nešto mnogo garažnije idemo na Novi Zeland gde kvartet Total Violation ima svoj debi album, Speed Dealers. I to je jebanje keve, onako, prelepo, sa puno jeftine distorzije i užasnog vrištanja. No, Total Volation sviraju vrlo ubedljivo i imaju dobre rifove i jak tempo a to što produkcija zvuči kao da je koštala isto koliko i kutija cigara što ju je pevač stukao dokom snimanja (ne gaseći ni dok peva, nagađamo) je sve deo specifične, jelte, andergraund estetike koja ide zovu muziku. Klanje, ali prelepo klanje:

https://totalviolation.bandcamp.com/album/speed-dealers

Imamo i varaždinski dvojac Devilkömmando sa svojim drugim EP-jem, Play It Loud, Play It Proud. I ovo je sirov, garažni black-speed, bez nekih ambicija da se pomeri iz prostora tradicije. Ali KOREKTNO JE, rifovi rade šta treba, solaže su pristojne, ritam i tempo su udarnički a produkcija je sirova na pravi način. Četiri pesme poštene metal polivačine za old school publiku:

https://devilkmmando.bandcamp.com/album/play-it-loud-play-it-proud

We Ride at Dawn je debi album za njemački Witchkrieg i, mislim, nije to sad neka revolucija ili štogod slično ali ima šarma. I ovo je vrlo prljavi blackened thrash metal, manje melodičan od Speedpussy ali sa trudom da prikaže ipak neki osoben karakter. Zvuk je jeftin ali stamen, svirka čvrsta a bend ne imitira druge bendove i ima svoje ideje, a što je meni sasvim dovoljno da ga pohvalim:

https://witchkrieg.bandcamp.com/album/we-ride-at-dawn

Deviance su češki heavy/ thrash metal bend iz Brna a Serpent Season im je drugi album. I slušljiv je! Ne sad nešto mnogo više od toga, ovo je, jelte, prilično standardna ponuda bez nekih velikih uzleta invencije ili produkcijskih bravura, ali, mislim, nije da sam ja sad nešto ZAHTEVNA osoba. Deviance daju čvrste rifove, energičan ritam, poneku solažu i fino prođe dan:

https://deviance.bandcamp.com/album/serpent-season

Jako su simpatični Accuser iz Teksasa a koji su nekoliko godina radili pod imenom Norman Invasion (i tako snimili samo jedan demo). Nakon promene imena i zamene jednog člana, bend je snimio vrlo simpatičan debi EP, Taste of Steel a koji sa svoje četiri pesme nudi ukus, jelte, čelika, ili makar vrlo patiniranog metala visoke kakvoće. Ovo je speed-thrash muzika kao ispala iz najboljeg perioda 1982. ili 1983. godine, sva u oštrim, praštavim rifovima, jakom tempu, napadačkom entuzijazmu. Zvuk je primereno sirov ali topao a pevanje je melodično, sa čestim izlascima u falseto. Dakle, ovde nemamo posla sa muljavim black thrash prangijanjem već dobijamo propisnu herojsku epiku unutar jeftinog, garažnog metal krljanja i to je prelepo:

Više nego solidan klasični thrash dolazi nam iz Španjolske posredstvom benda Peace After Pain i njihovog novog EP-ja, Scratched from Existence. Ovo je dosta jaka ekipa, sa dva albuma iza sebe i Scratched from Existence onda zvuči vrlo profi produciran (ono, jak, prangijajući bas, energične a tople gitare, dobar bubanj, karakteran vokal) i napisano sa potpuno zaokruženom idejom šta se ovde svira. A to je Bay Area Thrash ko kuća. Rifovi razaraju, tempo je brz, refreni su vatra živa i jedini nedostatak ovog izdanja je da ima samo dve pesme i intro. TREBA NAM JOŠ ŠTO PRE.

https://peaceafterpain.bandcamp.com/album/scratched-from-existence

Deo 4: HARDCORE, PUNK, POSTHARDCORE, SCREAMO, FALSE GRIND, BEATDOWN, MATHCORE, CRUSTCORE, POWERVIOLENCE, GRINDCORE, GOREGRIND

Carcaid iz Pariza krljaju thrashcore stare škole na albumu Scream Temple. Ovo je, dakle smeša jednostavnih metal rifova i solaža sa pankerskim pevanjem i energičnim tempom, bez mačogangsteraja i drugih stvari koje su u hardcore ušle polovinom osamdesetih. Pevanje je na Engleskom sa tako jakim francuskim naglaskom da je to milina čuti, a bend ovaj materijal, koji inače daje po ceni što je kupac sam određuje, koncizno i tačno opisuje ovako: „AAAAAAAAAAAAAARRRRRRGGGGGGGG!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!“

https://carcaid.bandcamp.com/album/scream-temple

Before Your Eyes iz Bostona su isto prilično old school hardcore thrash, ali ovo je pankerskiji pa onda i gruverskiji miks, sa ložačkim mid-tempo delovima i geng vokalima koji izvikuju stihove o tribalnim pravilima što vladaju na prljavim bostonskim ulicama. Demo 2026 ima tri pesme i odličnu produkciju, plaća se koliko hoćete i ako, jelte, volite taj proto-mačo hardkor, ovo je veoma dobro:

https://beforeyoureyes.bandcamp.com/album/2026-demo

I opet bend koji podseća na old school hardcore thrash zvuk. Attrition su iz Lidsa a sada valjda preseljeni u Stouk on trent, dakle mesto u kome je nastao Discharge, no, ne zvuče kao Discharge i imaju metalniji zvuk, bliži thrash metalu i mošerskom hardkoru. Demo/ EP Nowhere to Run je sirov, prljav i ima dosta vitalne energije u sebi. A plaća se koliko želite:

https://attritionleeds.bandcamp.com/album/nowhere-to-run

Imamo i simpatični Invasive iz Vašington DiSija, sa albumom  Black Rain a koji je i opet nekakav thrashcore, dakle, okretna, brza muzika sa gitarama koje su ipak bliže metalu nego panku i aranžmanima koji su nešto ambiciozniji od, jelte, nekakvog srednjoškolskog standarda. Ovo sviraju četiri čoveka koji znaju svoj posao ali kvalitet pesama je u prvom planu a produkcija je ugodno jeftina i zapravo odiše jednim zdravim, skoro pa prirodnim kvalitetom, bez digitalnih budževina itd. Meni ovo leglo veoma lepo a nadamo se da će i vama:

https://invasive-dmv.bandcamp.com/album/black-rain

The S.E.T. su hardcore trio iz Baltimora a u kome svira Che, osnivač etikete Flatspot koja onda izdaje i debi EP benda, naslovljen Self Evident Truth. Ovo je vrlo tradicionalni ulični hardcore sa mošerskim gruvom, jednostavnim rifovima i generalno stilom namenjenim mladim, oznojenim muškarcima koji se guraju u mošpitu i lože se da su gangasteri. Ali je i vrlo dobar, sa dovoljno sačuvane pank osnove u zvuku  a i vrlo solidno je snimljen tako da, preporučuje se:

https://flatspotrecords.bandcamp.com/album/fsr91-self-evident-truth

Brazilski bend Välika baš i ne ume da se odluči šta svira pošto njihov EP Tartarus ima i gruverske hardcore pesme i grindcore zakucavanje koje zanese i u death metal smeru. Dobra vest je da oni sve to sviraju prilično dobro i emituju VRLO LOŠE raspoloženje u svakoj od pesama. Ovome najviše doprinosi pevačica koja zvuči kao ranjena zver devedeset posto vremena ali i ostali članovi se trude. Meni je to OKEJ, plus zvuk je glasan ali smisleno glasan:

https://valika.bandcamp.com/album/tartarus

Porcupine iz Čikaga i Pitsburga sviraju nojzični i haotični hardkor na svom EP-ju Martyrdom. Ovo su tri pesme dezorijentišućih promena ritma, disonanci, škripanja mikrofonije i vrištećih vokala, sve sklopljeno stručno i ubedljivo odsvirano. Plus, cena je koliko date i to je vrlo lepo:

https://porcupinehardcore.bandcamp.com/album/martyrdom

Lintworm su moderni post/ metal/ mathcore bend iz Belgije i moram priznati da im je album  Everything Was Still Covered In Glitter vrlo impresivan. Ovo je standardno tenzična muzika sa dosta promena ritma i tempa, manično vrištećim vokalom i neverovatnom količinom disonanci na gitarama ali bend piše pesme JAKO DOBRO i nudi odličan program solidno producirane, agresivne a raznovrsne muzike sa dosta skretanja u nekakvim avangardnim smerovima koje biste očekivali od, recimo, Mikea Pattona. Izvrsni su:

https://lintworm.bandcamp.com/album/everything-was-still-covered-in-glitter

Evo su nam opet Scuffed iz kentakija sa nemaštovito naslovljenim EP-jem koji se zove isto Scuffed ali krlja baš kako treba. Ovo je garažni, ali vrlo kvalitetno odsvirani fastcore/ powerviolence sa introm i četiri pesme koje imaju zapravo dobar, težak zvuk i napisane su da profitiraju i od rafalnih blastbitova i od sporih, mrvećih moš-delova onako kako je bog i propisao da se ova muzika svira kad se nacirkao. Cena je koliko date a provešćete se URNEBESNO DOBRO:

https://scuffed606.bandcamp.com/album/s-t

Akllasqa je solo projekat  iz Montreala u osnovi čijeg zvuka je grindcore a sa nekakvim death metal i doom metal nadgradnjama. Sasvim to lepo zvuči na split albumu sa Fjord, a što je isto jednočlani bend istog čoveka. Kaže „da, toliki sam narcis“. Enivej, oba benda zvuče dobro, sa Fjordom koji je nešto razgovetniji i bliži hardcore thrashu, no sve je to andergraund prljavština i nasilje. Odobravamo:

https://akllasqa.bandcamp.com/album/fjord-akllasqa

Subscum / Kaukolė je split ukrajinskih Subscum i litvanskih Kaukolė i to je jedna apsolutna grindcore tuča. Ukrajinci su prljavi, mutni i MNOGO besni, kanališući baš old school grindcore i deathgrind energiju negde između ranih Carcass, Blood i Assuck. Sa druge strane su Litvanci sa nešto više „crusty“ zvukom ali sa izuzetno preciznom i ložačkom svirkom i onda njihova srazmerno veća razgovetnost ide u smeru proizvodnje još veće agresije. Plus, blastbitovi su im UBITAČNI. Opasnost za ljudsko zdravlje koliko je ovo dobro a još se i daunloud naplaćuje koliko želite, a ima i vinilni seveninčer:

https://kaukole.bandcamp.com/album/split-w-subscum

Clean Torture su dva Nijemca koja ubijaju na albumu  Disgusted By Your Existence sa 28 pesama propisnog grindcore polivanja. I, da, kad kažu „your existence“ misle BAŠ NA VAS. Ovde nema apsolutno nikakvih pokušaja da se kreiraju „atmosfera“ ili bilo kakav kompleksniji koncept, uostalom svega par pesama prebacuje trajanje od jednog minuta a ni jedna ne dobacuje do dva, ali su neposrednost i efektnost izraza VRHUNSKE. Clean Torture me podsećaju na zaista old school grindcore bendove tipa Stench of Corpse ili Fear of God osim što ovde imamo posla sa ljudima koji znaju da sviraju pa muzika zvuči FURIOZNO i istovremeno tehnički impresivno iako je snimljena jeftino i producirana bez mnogo ikakvih budženja. Meni je ovo izvanredno i da imam gramofon kupio bih vinil pošto se daunloud daje za cenu koju sami odredite:

https://cleantorture.bandcamp.com/album/disgusted-by-your-existence

Deo 5: DEATH METAL

Relic iz Milvokija su death metal bend sa veoma teškim, poput granita čvrstim zvukom, niskim štimom, brutalnim rifovima i vokalima. No, na EP-ju Crown of Flies ima taman toliko momenata melodije da ne bude sve monotono i mislim da se bend sasvim fino predstavlja publici na svom debitantskom materijalu Ovo je, dakle, BROOOOTALNO, ali sa ipak osećajem za nekakvu dinamiku i atmosferu i to se valja pozdraviti:

https://relicdm.bandcamp.com/album/crown-of-flies

Legions of Hate je debi EP za meksički bend Brutal Annihilation i, mislim, ako iz imena nije jasno kako ovo zvuči, moraćete da ponavljate neke razrede u metalnoj školi. Dakle, Brutal Annihilation sviraju brutalni death metal garažne produkcije i old school energije. Ovo je zanatski korektno odsvirano ali nema neku veliku tehničku ambiciju i pre svega se vrti oko brutalnog rif-rada i iznurujućih ritmičkih zakucavanja. Kako sam ja ovakve stvari neodgovorno trošio u devedesetima, meni se dopada, uključujući tu krš, old school produkciju. Strastveno i slatko:

https://brutalannihilation1.bandcamp.com/album/legions-of-hate

Indusi Clot imaju za svojih petnaest godina postojanja da pokažu jedan EP, E.T.M.F.M, što nije mnogo reći ćete, ali je DOBRO. Ne sad nešto revolucionarno novo, naravno, ali E.T.M.F.M je EP sa četiri pesme vrlo urednog i pristojno produciranog death metala koji ima i jednu hardcore komunikativnost, promišljene i socijalno angažovane tekstove, dakle sve što je potrebno da mi bend na prvi susret bude simpatičan. Clot ne preteruju sa nekim smelim idejama i inovacijama, naravno, ali unutar tog nekog konteksta gde vidim i, recimo, Misery Index, dakle, tehnički kvalitetno a opet pre svega komunikativno, ova se ekipa lepo smešta:

https://clotindia.bandcamp.com/album/e-t-m-f-m-2

Putrisect su iz Baltimora, nemaju još uvek album, ali novi EP, isto Putrisect im je praktično minialbum i to prilično opakog old school death metala. Ovo je spora, mučna, a opet gruverska muzika abrazivne teksture, sa rifovima koji će vas upecati i mošerskim srednjetempaškim nastupom koji je za respekt. Iako je sve ovde prilično sirovo i primitivno, ono je to na dosta zreo način i mora da se preporuči:

https://rottedlife.bandcamp.com/album/putrisect

Finci Karelian Warcry sviraju blackened death metal, ali njihova muzika ne liči ni na jedan blackened death metal koji trenutno imate u glavi. Njihov treći album, Veripellot stiže deceniju i po nakon prethodnika i nudi zaista osobenu i zanimljivu muziku. Ovde je sloboda forme i bežanje od žanrovskih rešenja u prvom planu i ako vam se možda ne dopadne sve, a ono ćete sigurno u nekim momentima biti prijatno iznenađeni maštovitošću benda:

https://karelianwarcry.bandcamp.com/album/veripellot

Portorikancima Omnifariam se novi EP zove  Ashes of Oblivion i koliko originalnosti ste našli u tom naslovu, toliko ćete ga naći i u muzici. No, to što bend, sa jednim albumom i dosta kraćih izdanja iza sebe, nije specijalno inovativan, ne znači da je ovo loš materijal. Naprotiv, meni se dopada ovaj sirovi, pravolinijski death-black juriš bez mnogo filozofije i sa agresijom u prvom planu. Produkcija dosta svedena ali radi posao. Ima i vinilni seveničner:

https://omnifariammetal.bandcamp.com/album/ashes-of-oblivion

Baš sam se pitao kada će Piss on Christ da nas počaste novim materijalom a oni dropuju EP obrada i remiksa i ODUŠEVE. Fireball EP, naravno, ima dementnu obradu Purpleove proto-thrash pesme Fireball,  sa sve klavijaturama preko blastbita, ali ima i Maidenovu Be Quick Or Be Dead sa još dementnije iskrivljenim rifovima i preteranim tempom. Sjajno je, u jednom totalno underground, fanzinskom smislu a ima i CD verzija u samo pedeset kopija, REAGUJTE:

https://pissonchrist.bandcamp.com/album/fireball-ep-cm1024

Deo 6: KROSŽANROVSKI RADOVI, AVANGARDA, NOISE ROCK, NOISE, POWER ELECTRONICS

Gong Slayer je svoj novi album, Death Valley, snimio „u maloj brvnari deset milja zapadno od nacionalnog parka Dolina smrti“. I još kaže da je ovo tek prvi od mnogih snimaka koji će biti napravljeni na ovom terenu. „Teritorija Gong Slayera je Dolina smrti“. Fajn, fajn, razumeli smo, ovog čoveka inspiriše suvi, vreli krajolik južnog dela SAD, i videćemo koliko će se naredni albumi razlikovati od Death Valley, jelte. On se sam, od prethodnih nekoliko razlikuje po tome što je snimljen sa samo dva gonga, ali, mislim, ovo je generalno minimalna muzika sa epskim rezultatima tako da su i dva gonga sasvim u redu. Ako ste do sada slušali Gong Slayer, znate tačno šta dobijate: elegantni, neužurbani „metalni“ ambijentalni zvuk, kompoziciju od pola sata prefinjenog drona, bez nekih iznenađujućih zaokreta, ali uvek vrhunski hipnotičnu. Meni je ovaj čovek otkrovenje poslednjih nekoliko meseci a vi i ovaj album možete daunloudovati po ceni koju sami odredite:

https://gongslayer.bandcamp.com/album/death-valley

Kako rekosmo, Justin Broadrick će se od sada više fokusirati na svoje druge radove jer Godflesh ide u penziju, pa evo u to ime novog EP-ja jednog od njegovih hiljadu „elektronskih“ projekata u kojima istražuje razne delove spektra buke, basa, distorzije, ekstremnog fidbeka… Exit Electronics je bliži „pravom“ industrialu utoliko što ima ritmove i repetitivne strukture, dakle, nije plutajući ambijent ili amorfni power electronics, ali je na KORAK od toga sa svojom zaista neverovatno abrazivnom, brutalnom zloupotrebom miksete da se od mase već dementnih lupova napravi EKSTREMNA buka. Ali uobličena, suptilna buka ako to ima smisla. Meni je I’m Your Beggar sjajan album sa četiri poduže pesme namenjene samo najjačima, pa izvolite da se merimo, cena je koliko date:

https://jkflesh.bandcamp.com/album/im-your-beggar

Cell Press su montrealski noise rock bend sa već više od pola decenije rada i nekoliko izdanja iza sebe. Zato im i novi EP, Tabula Rasa zvuči tako dobro. Ovo je prilično metaliziran, pa i „hardkoriziran“ noise rock, sa mnogo agresivne svirke, ali istovremeno okrenut dobrom gruvu i odlično produciran. Ako volite iznurujući, skakutavi gruv, agresivnu bas-gitaru, škripeće, disonantne rifove i promukle, urlajuće vokale, ovde ćete se veoma lepo udati:

https://cellpress.bandcamp.com/album/tabula-rasa

Caravanasa iz Buenos Airesa su onda neka pankerskija varijanta noise rocka, sa jeftinijim zvukom i zapravo nešto više melodičnosti u svojim ekspresivnim, bučnim pesmama. EP Ruido je produciran jeftino ali ima smislenu arhitekturu zvuka a bend ima sopstveni identitet i karakter, sa kreiranjem malih ali potentnih, ekspresivnih drama i korišćenjem efekata i studijskih alata za jedan kinematski ugođaj. Fino:

https://caravanas.bandcamp.com/album/bajo-tierra-los-huesos-siguen-haciendo-ruido

Appalachian Anarchy ne menjaju svoj odabrani stil pa im je i novi album, Y’alternative Deathgrass kombinacija bluegrass country muzike i čvršćeg metala. I mislim, ovo je okej kao šala i bend tu šalu okej svira već godinama i mada nikada šalu nije prevazišao, ona je i dalje OKEJ. Ovo je u principu zabavan album instrumentala koji nemaju sad ne znam kakvu SUPSTANCU, ali su sasvim zabavni, idu brzo i, mislim, ko NE VOLI zaošijane violine i superbrzi bendžo preko relaksiranih trešerskih matrica? Only fucking assholes, that’s who. Plus omot je crtao desetogodišnjak:

https://appalachiananarchy.bandcamp.com/album/yalternative-deathgrass

Oh, ruski Tardigrade Inferno je snimio novi album, naslovljen samo Hush i ovo je ploča očekivano dobrog raspoloženja i ukusno sklopljene muzike od teoretski nekompatibilnih elemenata. Kao i na prethodnim albumima, Tardigrade Inferno sviraju tvrdi, jednostavni metal sa ženskim vokalima a iskombinovan sa cirkuskom muzikom, u jednoj neobično funkcionalnoj progresivnoj formi. To može da bude i samo dobra šala, ali bend već pristojan broj godina nastoji da svoje postojanje legitimiše pisanjem kvalitetnih pesama koje će imati smisla i neće biti svedene baš samo na pančlajn. I Hush u tom smislu ne donosi nikakve radikalne zaokrete ali je prijatan:

https://tardigradeinferno.bandcamp.com/album/hush

Wormwood in the Veins of the World je EP restlova koji su ostali nakon što je norveški post-metal bend Feversea prošle godine završio i objavio svoj debi album. Ovo su četiri pesme PRILIČNO dobrog kvaliteta, sa zapravo finim žanrovskim mišmešom između post metala, posthardkora, noise rocka itd, odličnim ženskim vokalima i dosta dinamike u muzici (koju miks i mastering doduše aktivno sabotiraju). Dobro napisano, dobro konceptualizovano i ozbiljno dobro izvedeno:

https://feverseaband.bandcamp.com/album/wormwood-in-the-veins-of-the-world

Deo 7: HEAVY METAL, POWER METAL

Imamo novi Triumpher i Grci i na svom trećem albumu, Piercing the Heart of the World nalaze neku sredinu između onog što su nudili na svoje prve dve ploče. U osnovi je i dalje epski, pompezni heavy metal jednom nogom u power metal vodama, drugom na kolenu u obožavanju Manowar. Mislim, ima to šmeka i bend na ovom albumu zvuči nekako najudobnije smešten u svoju muziku sa najbolje napisanim pesmama i zvukom koji uspešno eskivira da se udavi u produkcijskoj bombastičnosti. Podržava se!

https://triumpher.bandcamp.com/album/piercing-the-heart-of-the-world

More su NWOBHM bend iz Londona osnovan 1979. godine a sa dva albuma koje su snimili 1981. i 1982. godine. Treći, Destructor, je izašao sada, dakle 44 godine kasnije i to je staromodni, šarmantni, blago sleazy heavy metal kakav smo voleli i onda a volimo ga i sada. Nije da More smišljaju išta novo, ali i zašto bi? Njihova muzika zvuči autentično, čak i ako u bendu i nema ni jednog originalnog člana (basista Baz Nichols je u bend došao 1982.) a pokojni Chris Tsangarides, koji je sarađivao i sa TOPT i sa Bruceom Dickinsonom i sa Thin Lizzy je ovde svirao gitaru. Nostalgično i slatko:

Axe Dragger je supergrupa matorih, iskusnih muzičara koji već godinama sviraju rane psihodelične i progresivne metal i hard rock stvari (a i blek metal) a koji se onda dogovore da snime album „čistog“ hevi metala. Dakle, ovde imamo Fredrika Isakssona iz Dark Funeral i Berzerker Legion, Terryja Glazea iz Pantere, koji sviraju sa Minnesota Peteom Campbellom i Bobom Balchom i debi album, isto Axe Dragger, je izdao Ripple Music. Skoro da možete da čujete muziku i bez kliktanja na link, zar ne? Ovo je prijatan, gruverski teški rok sa taman toliko cheesy heavy metal stilizacija da zamiriše, odrađen pošteno, energično i veteranski. Neće osvojiti mnogo bodova za eksperimentalnost, ali ovo je ODLIČAN metal gruv i hard rok drajv i niko pri zdravoj pameti neće propustiti da se uz njega dobro provede:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/axe-dragger

ALBUM NEDELJE

Da li ste ikada voleli muškarca onoliko koliko ja volim Froglorda, gospodara heavy psych/ doom metal/ stoner rock zvuka iz Bristola? NE LAŽITE ME. Froglord, a za koga danas znamo da se, uprkos maskama i čuvanju anonimnosti, zove  Benjamin Oak je sa godinama od neke vrste insularne zajebancije napravio jedan od najkonzistentnije zanimljivih i zabavnih slow’n’hard bendova na britanskom ostrvlju i mada njegovoj muzici i dalje dosta pomaže taj teatralni, zajebantski momenat što u njoj postoji, ona apsolutno nema čega da se stidi u domenu isporučivanja propisnih, jelte, dobara. Novi album, a u sada već urednoj kvartet postavi uspostavljenoj prošle godine zove se  Lower & Slower – Vol.1 i neke smo od pesama već čuli prethodnih meseci u formi singlova. I ovo je vrlo lep spoj propisnog, teatralnog a sirovog doom metala sa swamp/ stoner/ blues-rock elementima a sa kojima je Oak dosta radio proteklih par godina. Dakle, ovde imamo bluzirani doom metal sa nepogrešivim ekscentričnim Oakovim vokalima i puno znojave, žive svirke. A jasno je da ćemo negde uskoro dobiti i Vol. 2. Pa to je razlog za sreću, a Treći svetski rat nek jede gomna:

https://froglord.bandcamp.com/album/lower-slower-vol-1