Prošlogodišnji kineski akcioni film The Shadow’s Edge je pomalo i razmetljiva demonstracija toga kako kineske akcione produkcije danas mogu da izgledaju, sa glamuroznim CGI efektima i vratolomnim montažama što mogu da izađu na crtu i vrlo skupim holivudskim radovima poput Fast & Furious, ali onda sa dodatnim slojevima kvalitetne borilačke koreografije, ambicioznog policijskog procedurala, tople ljudske priče o učenicima koji streme tome da prevaziđu svog učitelja, pa sve to krunisano susretom dve legende hongkonškog akcionog bioskopa postavljene da igraju dve karakterne uloge likova većih-od-života koje će morati da imaju brutalni finalni sukob u završnici što proliva iznenađujuće veliku količinu krvi. The Shadow’s Edge sam uzeo da gledam pre svega jer su ljudi-koji-znaju rekli da je ovo ubedljiv, za gledanje obavezan povratak Jackieja Chana u formu, makar u čisto kineskim produkcijama, ali ovo je film koji bi i bez Chana u jednoj od glavnih uloga zavredeo pažnju. No, nema nikakve sumnje da je Chanovo prisustvo u ansamblu učinilo dosta na tome da se odobrovolje producenti i finansijeri mnogo spremniji da investiraju u romantične drame i komedije nego da grinlajtuju jedan visokobudžetni, glamurozni akcioni film.

Uostalom, režiser i scenarista The Shadow’s Edge, Larry Yang, kineski građanin ali malo i britanski đak kad se priča o studijama filma, je tokom svoje karijere začete 2012. godine uglavnom i režirao romantične drame i komedije. Njegov najpopularniji film, Mountain Cry iz 2015. godine je bio dirljiva ruralna priča o ženi koja gubi muža nakon doseljavanja u novi kraj i načinu na koji seoska zajednica pomaže porodici da prevaziđe gubitak. Yang je posle Mountain Cry snimio i jednu romantičnu komediju, Adoring iz 2019. godine a onda se u postpandemijsku rotaciju vratio akcionom komedijom u kojoj je igrao Jackie Chan, Ride On. Nastao zato što je Yang – kao i svaka zdrava osoba – dugogodišnji ljubitelj Jackiea Chana i inspirisan dokumentarnim filmom što ga je autor pogledao, a koji se bavio kaskaderima zaposlenim u produkcijama hongkonških kung fu filmova, Ride On je bio dovoljno uspešan da Chan i Yang dobiju šansu da naprave i The Shadow’s Edge. Ovaj je film, možda i neočekivano, morao da prevaziđe priličnu skepsu na strani potencijalnih finansijera u Kini koji u ovom trenutku klasični akcioni film smešten u savremeni kontekst i bez istorijskih i fantazijskih elemenata smatraju srazmerno neisplativim ulaganjem – čak ni Donnie Yen, primetićemo, danas ne snima ovako skupe filmove, bez obzira na svoj visoki formalni položaj u establišmentu nasleđen od baš Jackiea Chana – ali je Yang uspeo da producente odobrovolji kako prilježnim radom na scenariju, demonstrirajući da je ovo i duboka karakterna priča a ne samo frivolni akcijaš, tako i regrutovanjem nekih jakih imena u ansambl. Tako je pored Chana Yang u kast doveo još jednu legendu hongkonškog akcionog filma za nas matore, a onda za mlađu publiku člana vrlo popularnog K-Pop boj-benda, Seventeen i jednu od najpopularnijih mladih glumica u Kini.

Ovo na neki način opravdava paralele sa franšizom Fats & Furious koja je i sama posle određene tačke počela da se oslanja na svojevrsni star power garantovan gravitacionom silom velikih zarada što su prethodni nastavci obezbedili, no u pogledu priče, dinamike likova, odnosa ka establišmentu i na kraju katarzične pobede dobra nad zlim, The Shadow’s Edge je u punoj meri savremeni kineski film sa svim dobrim i lošim konotacijama koje to može da nosi.

No, dodatna paralela je i u tome da je za Yanga ovo bio dugo godina željeni projekat-iz-strasti jer je u pitanju, doduše prilično labavi, rimejk hongkonškog akcionog trilera iz 2007. godine Eye in the Sky. Njegov autor Yau Nai-hoi je bio hvaljen za ozbiljnu, mračnu atmosferu i realistično rukovanje motivom tehnologije praćenja i nadgledanja a koja je u tom filmu bila centrirana na sisteme kamera i monitora postavljene u kockarnice. Publika je, naravno, u bioskope hrlila i jer je ovo bila prva uloga za Kate Tsui, pobednicu takmičenja za Miss Hong Konga 2004. godine, ali i jer je pored nje u filmu bio veteran hongkonškog akcionog bioskopa, jedan od dvojice glumaca sa imenom Tony Leung, a koga, jasnoće radi, zovemo Tony Leung Ka-fai.

Larry Yang je prava na rimejkovanje Eye in the Sky otkupio pre dosta godina, fasciniran likovima i željan da im da više prostora da dišu i razviju se – jedna od glavnih zamerki originalu je bilo upravo kratko trajanje i nedostatak supstancijalnijih razrešenja – a onda je dugo radio na scenariju, trudeći se da očuva osnovnu ideju filma, onu o timu za nadzor koji očajnički traži sumnjivu osobu što mu spretno izmiče, a da ne prepriča istu priču. The Shadow’s Edge je onda film sa novim likovima i ambicioznijim, dalekosežnijim zapletom a koji se i dalje spretno oslanja na tu premisu vezanu za tehnologiju nadgledanja i praćenja i njena ograničenja kada dođe u susret sa stvarnim svetom.

The Shadow’s Edge je takođe i film u kome se nasuprot Jackieju Chanu nalazi baš Tony Leung Ka Fai, ovde regrutovan da igra glavnog negativca i teško da ćete naći zaoštreniji rivalitet i krvaviji finalni sukob dvojice muškaraca pri kraju sedme decenije svojih uzbuđenjima ispunjenih života od onoga što nam Yang daje sa ovim filmom.

Kao i mnogi moderni kineski filmovi, The Shadow’s Edge veliki akcenat stavlja na prikaz establišmenta, u ovom slučaju policije, kao efikasne, moderne, štaviše prilično futurističke i dobro podmazane mašinerije koja radi na polzu građana i sklopljena je od časnih, požrtvovanih jedinki što će podrediti i sopstveni privatni život svetoj dužnosti. No, The Shadow’s Edge je posebno istaknut u svom glam-washingu establišmenta jer se bavi upravo nadzorom i praćenjem građana, a u cilju zaštite tih istih građana, demonstrirajući nam i posvećenost i požrtvovanost specijalnog odeljenja policije u Makau tokom urnebesno dinamičnog uvodnog set pisa gde grupa mladih, maskiranih razbojnika vrši sumanuto smeli upad u trezor dobro obezbeđene banke da ukrade – od svih stvari – svesku u kojoj je upisan kod za dekripciju digitalnog „novčanika“ sa apsurdno visokim iznosom kriptovalute koja u njemu sedi i čeka da je neko opljačka.

Ovo otvaranje ima svu energiju klasičnog hongkonškog akcijaša sa sumanutim kaskaderskim podvizima i briljantno režiranom smenom napete trilerske igre mačke i miša sa dinamičnom kung fu akcijom, samo sve to podignuto na višu potenciju koju garantuju današnje digitalne tehnike snimanja, srazmerno visoki budžet i ambicija da se bude na istom nivou sa popularnim holivudskim radovima. Ovde se koriste maske i presvlačenja u hodu ne bi li se zavarale sveprisutne kamere, hakerski rat u pozadini besni dok se momci na terenu šaketaju sa policijom a kada na kraju izgleda da im nema spasa, oni se spasu odvažnim skokom sa vrha tornja i padobranskim spuštanjem u hotel preko puta. Yang ovo radi jako dobro, vladajući perfektno pripovedanjem koje skače između kriminalaca i policije, vodeći nas kroz vrlo kompleksne prostore modernog poslovnog centra i hotela bez gubljenja koraka, prikazujući i policiju i lopove kao sposobne i odvažne. Takođe, utisak visokog budžeta i glamurozne produkcije podvlači se time da Yang koristi široke i duboke, dobro osvetljene kadrove sa perfektno koreografisanim glumcima i statistima, prikazuje impresivne panorame Makaoa u pozadinama akcije i The Shadow’s Edge sebe već na početku definitivno razdvaja od niskobudžetne akcione produkcije koja mora da radi sa skromnim setovima, tamnijim osvetljenjem, muljavim handheld kadriranjem rađenim iz velike blizine.

Nakon tog uvoda kreće „karakterni“ deo filma i ovo je izrazito „kineski“ rad sa likovima što grade svoje teze i postavljaju konflikte koji će biti razrešeni u finalu dva sata kasnije. Ovo je, naravno, potencijalni rizik za gledaoca, pogotovo zapadnog, kome naglašavanje (pseudo)porodičnih veza i obaveza što uz njih idu može da bude i dosadno i krindži ali Yang ovde ima na svojoj strani upravo taj odlični ansambl što je uspeo da ga sklopi. Tony Leung Ka-fai, tako, igra bivšeg obaveštajca koji je već decenijama na pogrešnoj strani zakona i predvodi grupu mladih, odvažnih provalnika i hakera koje voli kao svoje usvojene sinove. Policija zna za njegovo postojanje, ali on je neuhvatljivi prazni prostor u njihovim dosijeima, čovek bez imena, ličnog opisa i jasnih korena, više definisan legendom što se oko njega spontano sagradila nego čvrstim faktima. Genije za nadzor – sa nadimkom Shadow – Leungov lik ne samo da decenijama nije fotografisan ili bio uhvaćen bilo kojom nadzornom kamerom, već je i svoje „sinove“ naučio kako da se bore protiv policijskog nadzora efikasnim, pametnim metodama koje im omogućuju odvažne pljačke kakve niko drugi ne uspeva da izvede

Sa druge strane je policijska jedinica koja, poražena u uvodnom set pisu shvata da sve skupe kamere, satelitske, infracrvene i druge tehnologije, sav 5G internet i veštačka inteligencija u centru sistema koja sve podatke procesuje brže od bilo kog ljudskog operativca nisu dovoljne kada naspram sebe imate čoveka sa ogromnim iskustvom i odlučnošću, pa se onda iz penzije vraća Wong, bivši stručnjak za nadzor i praćenje a koji se povukao iz posla nakon karijere u kojoj je napravio samo jednu jedinu grešku.

Ali ta greška je života koštala njegovog partnera, a ćerka tog brata, dakle, Wongova još-malo-pa-bratanica je sada i sama policajka u jedinici punoj mladih, neiskusnih policajaca koju njen još-malo-pa-stric mora da poduči tehnikama praćenja i nadzora kakve hladne, bezosećajne mašine ne mogu da rade.

Ima nečeg istinski dijaboličnog u tome da se Yangov scenario esencijalno bavi „humanizacijom“ praćenja i nadzora, na površini šaljući toplu, ljudsku, progresivnu (u kontekstu treće decenije dvadesetprvog veka) poruku o tome da mašina ne može da zaista zameni čoveka i da je oslanjanje na automatizaciju pre svega znak odustajanja od „skupe“ radne snage a ne put u bolju efikasnost rada, ali u svojoj suštini normalizujući intenzivni nadzor i praćenje kao ne samo neizbežne i poželjne elemente modernog policijskog posla već im dajući i kul dimenziju, zamenjujući mašinski glamur požrtvovanjem i snalažljivošću mladih, posvećenih policajaca.

I, sad, naravno, policijski procedurali decenijama unazad nadzor i praćenje kodiraju pozitivno i daju voajerskom osnovu preliv fantazije o moći, ali su malo ambiciozniji među njima, od Reynoldsovog Sharky’s Machine pa do Parkovog remek-dela Decision to Leave ispitivali i psihološke komponente ovog posla, ulazeći u karakterizacije nadzirača i pokazujući da ovo nije aktivnost bez svoje emotivne, psihološke i moralne cene.

Kod Yanga nema ove paulausterovske refleksije i The Shadow’s Edge se pre svega bavi tehnikama praćenja, formatirajući ih kao svojevrsne supermoći i postavljajući središnji deo filma slično Kosinskovom Top Gun: Maverick, sa ekscentričnim matorcem što je istovremeno okoreli veteran koji prvo nadobudne klince mora da nauči da ništa ne znaju a onda sa njima razvije jedan nežan, očinski odnos koji će do finala podrazumevati i njegovo personalno žrtvovanje na terenu kada postane jasno da se veoma posvećeni negativac može poraziti samo ulaženjem u direktan klinč sa sopstvenom, ličnom krivicom i traumama.

I ovo, da se razumemo, funkcioniše vrlo dobro. Chan je naprosto odličan kao penzionisani „čiča“ koji nestandardnim metodama vodi svoje učenike putem personalnog, jelte razvoja i uzgaja u njima međusobno poverenje i lojalnost. On ovde značajno plauzibilnije igra „starog čoveka“ nego što je bio slučaj u The Foreigner (mada je to i, jelte, osam godina striji film) i emituje tu auru nekoga ko mlade razume i ne osuđuje za njihovu ishitrenost i zabludu da sve znaju, ali i koji im neće popuštati dok u sebi ne pronađu tu neku najbolju verziju sebe.

Tony Leung Ka-fai je, međutim, JOŠ BOLJI, nudeći jedan moćan performans veterana obaveštajne službe koji se reinventovao kao psihopatski kriminalni genije. Njegov opseg je izuzetan i Shadow je u njegovoj interpretaciji i neko kome se gledalac divi za nadljudsku metodičnost, disciplinu, pažnju za detalj, sposobnost da misli pet koraka ispred svih ostalih, iako u njemu prepoznaje i izvitopereni, patrijarhalni toksin nekoga ko je navikao da je njegova uvek najpametnija, poslednja i neporeciva, a do kraja ga se i plaši na ime praktično horor-kodiranog, slešerskog kapaciteta da ne samo opstane i izbegne da bude uhvaćen već i da do poslednje scene predstavlja kredibilnu, strašnu pretnju. Mnogi slični filmovi imaju tipske, klišeizirane karaktere ove sorte na mestu glavnog negativca (na primer The Accountant 2) ali Leungov impresivni performans ovde pravi veliku razliku i zaista sjajno postavlja poslednji, veliki fajt između njegovog i Chanovog lika.

I mlađi delovi ansambla su odlični. Pomenuo sam, doduše ne po imenu, Wena Junhuija, a koga uglavnom znaju kao samo Juna i koji je napravio veliku karijeru u Koreji kao deo boj benda Seventeen, a koji filmu daje malo tog heartthrob šmeka za klinke. No, pravo otkrovenje je još mlađa glumica Zhang Zifeng, koja igra Wongovu pomenutu ne-baš-bratanicu i apsolutno se nameće kao najintenzivniji lik u filmu. Zifengova je i inače prepoznata kao izuzetno talentovana, sa već dosta nagrada u vitrini i uživa jaku popularnost u Kini na ime desetina komedija i drama što ih je uradila (a ima jedva dvadesetpet godina), a uloga mlade policajke koja se bori da prevaziđe osudu koju oseća prema čoveku što je radio sa njenim pokojnim ocem, ali i protiv muškošovinističke atmosfere u odredu u kome radi je iskoristila mnoge njene dobre strane, od karakternog, ekspresivnog lica, preko sitne, devojačke građe, do izuzetne posvećenosti savladavanju akcione koreografije. Zifengova je naprosto jedna bomba devojačke energije u centru filma i nosi mlađi deo ansambla na svojim plećima.

I kad smo već kod akcije, The Shadow’s Edge ni malo ne razočarava, nudeći posle tog dinamičnog, glamuroznog uvodnog set pisa nekoliko vrlo dobrih scena sa mnogo kaskadera, puno dobro režirane pucnjave, odlično koreografisanih borilačkih veština. Naravno, kada imate Jackieja Chana u postavi, a koji je i bio supervizor za akcione scene, znate da radite sa najboljim od najboljih, no ovde i Yang impresionira dinamičnom, uzbudljivom režijom scena praćenja, uspevajući da gledaoca ubaci u paranoju obraćanja pažnje na svaki, pa i najsitniji detalj – videti scenu na pijaci, na primer, ili onaj sjajni momenat u liftu – a što onda sve kulminira u fantastično urađenom set pisu u stambenoj zgradi gde svako igra svoju igru dok se igranje ne završi urnebesnom tučom, dajući nam svu tenziju Mannovog susret Ala Pacina i Roberta De Nira na ručku u The Heat, ali sa kung-fu razrešenjem kakvo samo Jackie Chan zna da zakuva.

No, sam kraj filma je verovatno najimpresivniji jer ovde Yang, Chan, Leung i ostatak ekipe ne idu na glamur, CGI, raskošne setove i drugu Fast & Furious galanteriju. Poslednja borba odvija se u jeftinom restoranu i ovde se dva čoveka u drugoj polovini sedme decenije života, krvavo, bez milosti bore na život i smrt. Ovde nema ni tipično džekičenovskog slepstika (prisutnog u nekim ranijim scenama) i Yang sve režira kao brutalni, sudbinski sukob kojim kulminira drama što smo je gledali poslednja dva sata, zadržavajući i dalje preglednost, čitkost i čistotu slike, kadriranja i montaže koje su i do tada karakterisale film.

The Shadow’s Edge, naravno, nije neki ambiciozni pokušaj revolucionisanja žanra ili njegove dekonstrukcije – uostalom on nije ni prvi rimejk Eye in the Sky; 2013. godine je Cho ui-seok napravio korejski rimejk pod naslovom Cold Eyes – ali u krajoliku modernog kineskog akcionog filma on je veoma siguran brak spretno i, ako je to uopšte pravi izraz, simpatično urađene propagande, žanrovski efektnog procedurala i savršene, eksplozivne akcije urađene sa visokim budžetom ali pre svega bazirane na fizičkim kapacitetima ljudi ispred kamere. Kao jedna od poslednjih velikih akcionih uloga Jackieja Chana, on na najlepši način podseća na važnost i dragocene lekcije njegovog legata i zbog toga spada u obaveznu lektiru.