Red Vector je strip u kome pomoćnica zapovednika osvajačke kosmičke flote što dolazi sa planete Galarije svom šefu planetu Zemlju opisuje sledećim rečima: „Planeta sa jednim mesecom i 8,1 milijardom humanoida koji zauzimaju površinu približno duplo veću od Galarije. A sve to prilično neefikasno brani dosta primitivan sistem projektila koje su oni izgleda uperili sami na sebe.“  Oh…

Red Vector, petodelni serijal izdavača Mad Cave Studios od prošle godine i sa kolekcijom koja je izašla početkom Februara, ima te simpatične momente jukstapozicioniranja klasične spejs-opere sa apsurdnostima našeg aktuelnog istorijskog trenutka. Štaviše, njegova temeljna ideja je upravo taj kontrast fantastičnog/ naučnofantastičnog, sa sve baroknim uniformama kosmičkih trupa, nezamislivo moćnim kvantnim kompjuterima, energetskim oružjem, nadrndanim veštačkim inteligencijama i skokovima kroz vremeprostor, i svakodnevnog života na planeti Zemlji u ovom trenutku naše povijesne zbiljnosti a gde Zemljani muče svoje muke i jedni druge maltretiraju oko gluposti koje, kada se uzme u obzir veličina kosmosa i sve što se u njemu dešava, deluju banalno, besmisleno, glupo. Mad Cave Studios i baziraju dobar deo marketinga ovog stripa na pitanju „šta ako se međuzvezdani rat odjednom sruši u vaše zadnje dvorište“ i stavljaju u glavnu ulogu – i na prvu tablu prve epizode – Coru Martinez, američku rendžerku koja u pustinji Sonora sedi na granici sa Meksikom i pokušava da nađe zdravu ravnotežu između pomaganja ilegalnim migrantima da ne izginu i odvraćanja njihovih rođaka od pokušaja da pređu u SAD.

Iako je ideja da je Cora Martinez, dakle, protagonistkinja ovog stripa, to čitaocu nikako neće biti jasno na toj prvoj tabli, pogotovo što na toj prvoj tabli Cora nema ni uniformu ni opremu ni oznake i, imajući u vidu plašt i kapuljaču, te kuče sa zaštitnim naočarima, više deluje kao da je i ona deo „fantastičkog“ sloja ovog stripa. A onda je strip napušta, lansira se u svemir, bavi se drugim likovima i vraća joj se tek mnogo strana kasnije, preko drugih likova.

Ovo nije idealan način pripovedanja, čak i ako vam je bio cilj da ta prva tabla zaista bude malo nedorečena, dvosmislena, da svojim ne do kraja objašnjenim kontekstom bude navlaka koja će čitaoca zaintrigirati i uvući u dalji narativ. Red Vector ima više nedostataka ovog tipa i radi se o stripu kome je, i pored vrlo solidnih autorskih imena u kokpitu, valjalo malo više uredničkog peglanja. Ponegde tempo nije idealan, ponegde su tranzicije između scena malo nagle – a ne na dobar način – a ponegde čitalac mora da pronađe rezervno gorivo za suspenziju neverice jer su situacije gotovo detinje naivne i cheesy, čak i za spejs operu. No, ovo je šarmantan strip, brzog tempa, simpatičnih likova i atraktivnog crteža i mada u njemu ima psovki i nešto malo „pravog“ nasilja (tj. vidi se krv), verujem da bi mladi čitaoci a.k.a. deca u njemu prilično uživali.

Scenario su ovde radili David DB Andry i Tim Daniel, ljudi koji imaju solidnog iskustva u strip industriji. Andry je preko dana fizioterapeut a noću piše stripove i do sada je zabeležio nekoliko serijala za Vault (End After End, Denizen, Resonant), pisao je za Creepshow za Skybound/ Image a na Mad Caveu je pisao ili piše serijale poput Morning Star i Crush Depth, oba u tandemu sa Danielom. Daniel je, pak, svoju strip-karijeru počeo pišući The Walking Dead: Survivor’s Guide, pa ga je Kirkman kasnije ubacio i u televizijsku seriju The Walking Dead, gde je, naravno, bio jedan od zombija. No, 2012. godine mu je Image, verovatno po istoj vezi, publikovao autorski strip Enormous – kasnije serijalizovan za 215Ink – pa je Daniel onda radio za BOOM!, Vault (saradnja sa Andryjem na End After End) i Monkeybrain.

Solidan, dakle, spisateljski pedigre, ali po mom osećaju, crtač ovog serijala, Chris Evenhuis je neko ko će od ovog stripa najviše dobiti u CV-ju. Evenhuisu ovo nije nekakav debi u mejnstrimu, on već iza sebe ima serijale za Image (Sister Crash, Radiant Black – Shift), Aftershock (Monstro Mechanica) i IDW (GI Joe, Wynona Erp), no, ovde se prilično snažno iskazao na polju dizajna, kreirajući nekoliko prilično kul  i ikoničkih detalja, a i generalno na polju lejauta, naracije i kolorisanja. Leterer je ovde bio Buddy Beaudoin i imao dosta solidnih rešenja, doduše u nekim momentima na granici čitkosti. Ali cenimo trud!

Red Vector ima standardnu, možda i generičku spejs operu u svojoj srži, ali Daniel i Andry mudro i spretno računaju na to da čitalac ima nekakva prethodna iskustva sa tim žanrom pa je onda njihova naracija efikasna, brza i milosrdno lišena obimnih ekspozitornih dampova. Štaviše, jedna od stvari koje mi se najviše dopadaju u vezi sa Red Vector je baš to da on kreće sasvim in medias res i ostvaruje veoma dinamičan, snažan start koji čitaoca zgrabi za revere, ubaci ga usred kosmičkog rata gde borbene letelice zuje unaokolo i gađaju se laserima, prikaže mu negativca sklonjenog iza šlema i okićenog dugačkim plaštom a koji drži tipično psihopatske govore za koje on smatra da su otmeni, onda ga baci u smeru međudimenzionog prolaza koji je jedan od likova u stripu, talentovani inženjer, uspeo da iz teorijske ravni premesti u domen opipljive realnosti ali ga je pomenuti negativac odmah upotrebio kao oružje, pa ga strmekne na planetu Zemlju gde će, zajedno sa glavnim likovima da za dlaku izbegne pogibiju i susretne se sa Zemljanima kojima će saznanje da su upravo postali poprište međuzvezdane bitke između imperijalističkih ugnjetavača i plemenitih pobunjenika prilično da pokvari popodne.

To da se čitalac u ovome svemu neće pogubiti jeste posledica spretnog korišćenja žanrovskih tropa i samorazumljivih koncepata u scenariju, ali Evenhuisu ovde svakako treba skinuti kapu za to kako je on sve to nacrtao da može da se isprati ta ekstremna promena lokacije i tona stripa.

No, Red Vector JESTE nesavršeno realizovan i ono što mogu da kažem je da je ovo ambiciozna priča sa više likova i više ideja i koncepata nego što je skromni petodelni format ovog miniserijala – pritom ispunjenog sa dosta akcije – mogao da idealno iznese. Ovde želim da hvalim Daniela i Andryja za sve što su hteli da udenu u jednu nominalno prostu i generičku spejs operu, ali i da ukažem da činjenica kako Mad Cave funkcioniše maltene isključivo na bazi miniserijala (sem kad su u pitanju stripovi sa jakim, licenciranim IP-jem poput Flasha Gordona) treba da služi kao putokaz scenaristima da se ne zaleću baš bezglavo u kompleksne narative koji će na kraju morati da posežu za pomenutim detinjim i cheesy razrešenjima da bi nekako zaokružili sve što su autori zamislili.

Notabilno, kada dvojica protagonista stripa padnu na Zemlju i susretnu se sa Corom Martinez, Red Vector prestaje da bude samo spejs opera i ulazi u domen simboličkog, višeslojnog pripovedanja u kome čitalac treba da prepozna sličnosti i kontraste između dva sloja priče. Jedan je taj kosmički rat, dobrim delom kopipejstovan iz Star Wars, u kome imamo veliku represivnu naciju što tlači druge, i inženjerskog genija koji, iako visoko pozicioniran u imperijalističkoj hijerarhiji, gledajući kako njegova tehnologija biva korišćena za praktično genocid, odlučuje da se okrene protivi svojih i pridruži pobunjenicima a koji mu, s razlogom, ne veruju i zapravo ga mrze jer su njegovi izumi korišćeni da ubijaju njihov narod. Sa druge strane, na Zemlji, imamo mučnu tenziju u pustinji sa pripadnicima pograničnih patrola koji maltretiraju migrante i ponašaju se prema njima daleko represivnije i nehumanije nego što bi ijedna ideja „očuvanja bezbednosti američkih granica“ zahtevala ili čak dopustila.

Daniel i Andry nastoje da ovde povuku paralele a da opet ne ispišu svoje pančlajne do kraja, to jest da stvari drže dovoljno apstraktnim kako bi čitalac sam pronalazio poente. Ovde se ne pominju ni ICE ni DHS, niti strip pravi nekakve direktne aluzije na Izrael i ono što njegova administracija radi u Gazi* ali strip sasvim korektno obilazi sve ove teme na jedan žanrovski, simbolički način i nudi nimalo dvosmislenu kritiku tamo gde je potrebna, ali i optimističke epizode ljudske požrtvovanosti i solidarnosti tamo gde je TO potrebno.

*Genocid. To radi, ako ste se pitali šta radi.

A što je sasvim okej za jednu ipak akcijom nabijenu spejs operu. Red Vector pored Star Warsa ima u svoj DNK udenute i niti OG verzije Battlestar Galactica te romana/ filma Enemy Mine i veoma je simpatično videti kako gomila koncepata iz sedamdesetih godina prošlog veka sasvim pristojno funkcioniše u modernom stripu. Takođe, neke karakterizacije su prilično uspele i kada se spontano formira ansambl u središtu radnje, sastavljen delom od vanzemaljaca-u-bekstvu, delom od zbunjenih, pa i nevoljnih Zemljana koji nisu očekivali da će baš danas da saznaju da postoji inteligentni život u svemiru i da taj inteligentni život dolazi da ih sve pobije, tu imamo lepe kontraste, dobre interakcije, korektan humor i par zanimljivih akcionih momenata u kojima nije poenta u spektaklu nego u detaljnosti postavke set pisa i potrebi da se u magnovenju nađe inteligentno rešenje za nemoguću situaciju.

Tek u završnici strip postaje naglašenije zbrzan, dok scenaristi nastoje da materijal koji bi, idealno, zahtevao tri ili četiri broja razrade, spidranuju u jednoj i po epizodi i to onda znači da je finale slabije od sredine a što nije ni toliko retko u ovom našem voljenom medijumu, ali nikada nije ni idealno ni poželjno.

E, sad, kako sam već rekao, Chris Evenhuis je MVP ovog stripa i on je taj koji uspeva da stvari izgura preko linije cilja bez osramoćenja i sa dovoljnim nivoom kvaliteta da ne odemo na spavanje namršteni. Njegov stil mi u nekom drugom kontekstu možda i ne bi odgovarao, ali je za ovaj strip, mislim, vrlo prikladan. Evenhuis koristi digitalne alatke za crtanje i linije su mu veoma uredne, štaviše preuredne za neke moje standarde, pozadine su mu uglavnom skromne i bez detalja a senčenja gotovo mehanička, ali u ovom stripu to sve nekako RADI. Delom jer je lejaut dinamičan i uklapa se sa maštovitim, često kinematskim komponovanjem kadrova. Delom jer Evenhuis radi lepe, upečatljive likove kao ispale iz nekog old school omladinskog štiva i daje im ponovo dinamične, energične poze i gestove, pakujući ih pritom u jednostavan ali ponovo upečatljiv dizajn odeće i opreme. Delom je i jer mu je kolor iznenađujuće dobar, sa ponovo jako naglašenim digitalnim radom, ali koji je dovoljno vibrantan, dovoljno dinamičan, sa puno interesantnih kontrasta i kvalitetnog svetla. Ja se često žalim na digitalne kolore kada ih ljudi rade na brzinu i stripovi izgledaju beživotno i nedinamično, ali Red Vector je primer da se sve to može uraditi mnogo bolje ako čovek ima znanja, vremena i volje da se cima.

Red Vector, dakle, nije nikakav budući klasik, štaviše u pitanju je simpatičan ali decidno nesavršen strip za mlade. No, njegovo baratanje žanrom je ugodno, njegova ambicija da se to spoji sa „realnim“ temama i nešto o njima kaže je plemenita, a crtež je lep i ovo je jedan od modernih stripova koji me podsećaju na to kakvi su stripovi bili u mom detinjstvu, kada nisam od svakog očekivao vrhunsku literaturu niti životni preokret i zadovoljavao sam se dobrom akcijom, simpatičnim likovima i iskrenom porukom. Pa ako biste da se i vi zadovoljite, a pošto Mad Cave nikako da srede svoj sajt, izvolite do Amazona da kupite kolekciju. Nećete se kajati.