Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Danas smo veoma darežljivi, pa slušamo čak tri nova albuma sa tri vrlo osobena pogleda na savremeni džez i njegova spajanja sa drugim muzičkim svetovima, a sve u okviru moderne evropske muzike. Ako volite klasičan hardbop i cool jazz, radovaćete se. Ako volite akademsku, ozbiljnu muziku i njene pustolovne susrete sa džez improvizacijom, oduševićete se. Čak i ako volite kad džez krene da koketira pa se i dobro povata sa rokom i serijalizmom U ISTO VREME, nećete biti razočarani. Idemo:
Prvi album koji danas slušamo dolazi iz Nizozemske i izašao je krajem Januara kao najnoviji projekat čoveka nemirna duha i vrlo širokih muzičkih interesovanja, nastao na secištu džeza, moderne kompozicije ali i roka, pa i metala, istovremeno razuzdan po idejama i viziji ali disciplinovan u formi i izvedbi. Friso van Wijk’s Candy Container je album muzike urađene za sekstet koja će vam dobro prodrmati i intelektualne i motoričke kapacitete svojom kinetičkom energijom ali i sposobnošću da kreira evokativne, kinematske zvučne slike.
Friso van Wijk je kompozitor iz Roterdama ali pre svega, da ukažemo, bubnjar i perkusionista. Sam za sebe kaže da svoju muziku uvek posmatra kroz „hiperekspresionističko sočivo“ ali i da ona ide celim spektrom od „totalne racionalizacije“ do „visoke intuicije“. Dakle, pričamo o standardnom „novomuzičkom“ pristupu utemeljenom u postmodernističkom eklekticizmu, žanrovskom agnosticizmu, jednom visokokonceptualizovanom sve-plus-sudopera načinu kreiranja muzike i njenom izvođenju sa takvim zaraznim entuzijazmom da čak ni najnamrgođeniji mrzitelji avangarde ovde ne mogu a da povremeno sebe ne uhvate kako tapkaju nogom ili klimaju glavom u odobravanju.
Van Wijk predaje na roterdamskom konzervatorijumu Cotards i neki od članova Candy Container su studirali na ovoj visokoj školi – na primer alt-saksofonista Jasper van Damme – tako da ovde imamo posla sa muzikom koja je u velikoj meri informisana formalnim, istorijskim poznavanjem klasike i džeza, ali onda u svom ovaploćenju ona nastoji da bude iznenađujuća, pa i spontana u tome kako se u vrlo strukturiranim kompozicijama pravi prostor za čistu improvizaciju i p(r)oigravanje.
Van Wijk ima mnogo različitih aktivnih projekata i generalno piše muziku za različite ansamble, kako za velike, od preko deset članova, tako i za manje, klasičnije „bendove“. Njegov sajt daje lep i jasan pregled njegovih muzičkih radova, a Candy Container je srazmerno nov projekat – „grupa energičnih virtuoza“ – inspirisan jednako džezom, progresivnim rokom i metalom, kao i serijalnom muzikom Pierrea Bouleza i aleatornim pristupima koje je Stockhausen razvijao bežeći od „čistog“ serijalizma. Pominju se i autori poput Joycea i E.E. Cummingsa i skoro da je moguće već čuti kako ova muzika zvuči čim iščitate taj spisak uticaja.
No, dokaz je uvek u pudingu pa mi je zadovoljstvo da kažem da je Candy Container album kvalitetnih, vrlo kinematskih kompozicija velike dinamike i snažnih slika. Van Wijk voli snažne, motoričke ritmove i u njegovim postavkama za ove komade se čuju prog-rokerski i džez-rokerski koreni ali, opet, veliki deo muzike je veoma planski postavljen u neobične, često maltene neprebrojive metrike i ritmove, okrenut više ka slikama i atmosferama nego ka ritmičnosti, Najbolji primer je svakako najduža, devetnaestominutna All set? koja zaista zvuči kao lagano, metodično građenje pripreme za to da se kompozicija započne bar do polovine svog vremena, sastavljena od malih krešenda i hvatanja zaleta, pre nego što pređe u free jazz frikaut, pa onda u čistu apstrakciju.
Druge kompozicije jednako imaju taj disruptivni pristup, sa postavljanjem tema kroz duvače a onda komplikovanjem kroz složene ritmove i improvizacije (The Return of the Returning Returner) ili spajanjem džez-roka, free jazza i serijalističkog organizovanog haosa u Zombie Horses from Outer Space.
Van Wijk ima izvrsne saradnike, tu pomenutu ekipu energičnih virtuoza, i pored van Dammea ovde imamo i odličnog tenor saksofonistu po imenu Joao Driessen, dvojicu gitarista (Jorn ten Hoopen, Frank Jonas) i električnog basistu Basa Kloostermana. I, sad, zaista vam trebaju virtuozi da odsviraju van Wijkove kompozicije, ne samo jer umeju da budu tehnički zahtevne već i jer ova muzika mora da kroz svoj visoko artificijelni pristup – spajanjem ne uvek srodnih žanrova, kreiranjem namerno neprirodnih metrika i korišćenjem egzotičnih harmonija – plasira čistu, nepatvorenu energiju. I ovi ljudi to rade, pa je količina moćne džez improvizacije ovde veoma zadovoljavajuća a čist, kvalitetan miks znači i da ćete u van Wijkovim vrlo gustim kompozicijama gde često svi sviraju u isto vreme velikom snagom moći uvek da se razaberete. Vrlo dobro:
https://trytonerecords.bandcamp.com/album/candy-container
Drugi album za danas je opet nekakav spoj akademske muzike i jazza, ovog puta tako da imamo jednog vrlo avanturističkog džez saksofonistu kako nastupa sa simfonijskim orkestrom i improvizuje uz jednu od najvećih kompozicija sa početka prošlog veka, remek delo kasnog romantizma i ranog modernizma, predložak za slavni balet pod nazivom Žar-ptica, iz pera velikog Igora Stravinskog.
Orchestre symphonique Ose! & Lionel Martin: L’oiseau de feu je, dakle, projekat aranžiranja i izvođenja velikog dela Stravinskog u novoj viziji koja će spojiti ruski folklor, evropsku ranu modernističku muziku i savremeni eksperimentalni džez u nečemu što treba da ima i glavu i rep i smisao i razlog da postoji. Poznajući Lionela Martina, bio sam veoma zainteresovan da čujem snimak izvođenja ove kompozicije iz opere u Sent etjenu Oktobra 2022. godine, u produkciji uglednog festivala Rhino Jazz, i nisam se razočarao.
Martin je neko ko u francuski džez i improvizaciju unosi dobrodošle interferencije i zanimljiv haos. O Martinu sam već pisao pre nekoliko godina hvaleći njegov etnički-fjužn-džez-folk projekat uKanDanZ koji je svakako napravio značajno veće napore da leči postkolonijalne rane od, jelte, prosečnog etničkog-fjužn-džez-folk projekta iz zapadne Evrope. Martin je, kako rekosmo čovek mnogih interesovanja i nepresušne energije, koja mu treba da bi između ostalog vodio i svoju etiketu, Ouch! Records a koja i publikuje ovaj album.
Žar-ptica je, reći će vam svaki ljubitelj Igora Stravinskog, bio momenat kada je ovaj ruski kompozitor napravio svoj veliki, presudni prodor na pariskoj, francuskoj i generalno zapadnoevropskoj sceni i koja je odredila ostatak njegovog života. A ova je muzika, kako to često biva, nastajala pod priličnim pritiskom, jer je tada tek dvadesetosmogodišnji kompozitor, hvaljen za svoje dotadašnje radove, dobio narudžbinu od baletskog impresarija Sergeja Pavloviča Djagiljeva da napiše komad koji će rešiti finansijske probleme njegove trupe što je u Parizu posle inicijalnih uspeha, bila suočena sa brojnim problemima. Kako je – delom i na ime rada Djagiljevovih plesača – ruski folklor postao interesantan publici u zapadnoj Evropi, od Stravinskog je traženo da muzika za novi balet ima jaku sponu sa Rusijom. Plesači su osnovali komitet koji je pisao scenario za balet inspirišući se ruskom poezijom i bajkama a Stravinski, koji je već sarađivao sa Djagiljevim je seo sa Andrejem Rimskim-Korsakovim (sinom Nikolaja Rimskog-Korsakova pod kojim je Stravinski studirao), kome će muzika na kraju biti posvećena, da napiše skor.
Zanimljivo je da je Stravinski u početku bio dosta defanzivan spram ove muzike, govoreći da je napravljena da bude isuviše deskriptivna, što nije bilo onako kako bi on normalno pisao, ali kada je po prvi put u životu došao u Pariz, da prisustvuje premijeri baleta, suočio se sa neslućenim uspehom i pohvalama. Kritika je na sva usta hvalila i koreografiju i scenografiju i kostime, ali je i muzika dobila veoma snažne pozitivne reakcije. Tadašnji opinion-mejkeri su bili oduševljeni prominentnim ruskim folk-motivima u skoru i proglašavali Igora jedinim pravim naslednikom velikih ruskih klasičnih kompozitora poput Rimskog-Korsakova, Musorgskog, Borodina… Stravinskog će na ime ovog baleta želeti da upoznaju brojne pariske važne figure, poput Sare Bernar, Žana Koktoa, Morisa Ravela, Marsela Prusta, Andrea Žida, a Debisi je posle završetka premijernog izvođenja izveden na pozornicu da čestita mladom kolegi i pozove ga na večeru, čime će započeti njihovo dugo prijateljstvo.
U Rusiji je ova muzika primljena sa manje entuzijazma – generalno se tamošnjoj publici i kritičarima nije dopalo kako je Stravinski kombinovao modernističke pristupe sa klasičnim temama, a disonantni momenti su smatrani manirističkim i jalovom zamenom za nedostajuće ideje – mada je Rahmanjinov, makar bio oduševljen. No, Žar-ptica je bila prvi nesumnjivi hit za Stravinskog i obezbedila mu ne samo dalju plodnu saradnju sa Djagiljevim za koga će u naredne dve godine napisati još dva uspešna baleta, uključujući legendarno Posvećenje proleća, već i ostatak velike karijere.
Album o kome danas pričamo je jedna kratka, ljupka kondenzacija originalnog materijala Stravinskog sa lepom ravnotežom između originalnog skora i improvizacije cenjenog soliste, ali i finim balansom između te ranomodernističke i romantičarske fantazije sa džezerskim pristupom improvizovanju. Martin će već tokom uvodnog dela izleteti iz proverbijalnog rezervata i raditi onomatopeje glasanja ptice i njegov tenor saksofon je ovde uvek interesantan sparing-partner onome što radi orkestar.
Lako bi bilo ovo izvođenje nazvati ekscentričnim, na kraju krajeva, Martin je i ceo nastup odsvirao u kostimu od vatreno crvenog perja, ali ovo bi bio propust u prepoznavanju koliko je već originalna kompozicija Stravinskog bila smela i u svoj spoj folklora i avangarde programski ugradila mnogo prostora za prelaženje preko granica i nalaženje novih muzičkih mapa.
„Deskriptivnost“ koja je Stravinskog isprva malo žuljala ovde je podvučena vrlo energičnim, vrlo kinematičnim izvođenjem od strane orkestra, sa mnogo fantastičnih slika koje smo, sa čitavim vekom vremena da ih slušamo mnogo puta, promislimo, prepoznamo njihov uticaj na dalju istoriju muzike danas skloni da vidimo i kao objekte nostalgije, pa je zato ovo drugačije izvođenje tako osvežavajuće. Martinov saksofon je jedna nova dimenzija u poznatom okruženju, način da se osvetle delovi kompleksa što ga je Stravinski izgradio i u kome veliki deo muzike živi poslednjih stodvadeset godina. I mada na ovom albumu nećete čuti mnogo svingovanja, hoćete čuti snažne i odvažne džez improvizacije koje se izdižu iznad gudačkih detonacija i picikato-sprintova kroz skale i daju svemu meru razigrane, obešenjačke zabave koja je uvek i bila deo plana.
https://lionelmartinsax.bandcamp.com/album/loiseau-de-feu
Za kraj današnjeg muzičkog intermeca imamo jedan čisto džez album jer nekada samo želite da čujete dobar sving, prijatan šafl i dvojicu saksofonista koji soliraju u isto vreme. Baptiste Herbin, Michael Cheret: Side by Side je ploča romantičnog old school hardbopa, sva u veselim, poletnim temama i dobrohotnim improvizacijama gde dva dobra prijatelja vrlo primetno uživaju radeći jedan uz drugog i trudeći se da jedan drugog oduševe svojim idejama.
Michael Cheret i Baptiste Herbin su obojica iskusni saksofonisti sa decenijama rada, snimanja i komponovanja iza sebe. Individualno su svirali sa mnogo poznatih domaćih i stranih muzičara, nastupali u mnogo stranih zemalja (uključujući, naravno, i Srbiju) a druže se i zajednički rade više od dvadeset godina. Jedan od njihovih aktuelnih projekata se zove Herbin-Cheret West Coast quartet i to je postava koja je snimila i ovaj album. Pored njih dvojice na svojim matičnim instrumentima u postavi su i kontrabasista Patrick Maradan, kao i bubnjar Philippe Mainez, obojica iz Liona, a gde Cheret i predaje na konzervatorijumu.
Cheret i Herbin generalno rade u dosta različitih idioma. Cheret je tokom svoje tridesetogodišnje karijere radio sa američkim muzičarima kao što su Scott Hamilton, Ralph Bowen, Frank Lacy, Don Braden, Ralph Moore, Gene Perla i sa britanskim trubačem Damonom Brownom, a danas veliki deo vremena provodi kao putujući edukator, odlazeći na različita mesta po Francuskoj gde drži master-klaseve kako za džezere tako i za klasične muzičare koji žele da se upoznaju sa džezom. Herbin je, sa svoje strane neko ko radi i u polju latin-džeza, nosilac je nagrade Django Reinhardt, a 2019. godine ga je francuska Akademija džeza proglasila za muzičara godine.
Za ovaj kvartet je glavna inspiracija bio američki džez iz hardbop i cool jazz faze evolucije ove muzike i koncepcija benda je pre svega utemeljena na aranžiranju pesama saksofoniste Gerryja Mulligana. Mulligan, cenjeni aranžer za zvezde poput Milesa Davisa ili Stana Kentona je, uostalom, tokom pedesetih predvodio džez-kvartet bez klavira u kome je pored njega svirao trubač Chet Baker i ovo se i danas smatra jednom od najvažnijih cool jazz postava svoje epohe.
Za Herbin-Cheret West Coast quartet je, dakle, osnova materijala upravo Mulliganova muzika, aranžirana za kvartet bez klavira i sa dva saksofona i ovo je album konstantne i konzistentne radosti. Postava sa dva saksofona garantuje i mnogo topline u samom zvuku, ali ovde su izvođenja ono što slušaoca odmah uhvati i ne pušta do kraja. Cheret i Herbin ovde rade aranžmane četiri Mulliganove kompozicije i svaka od njih je malo remek-delo pitoresknih tema i sjajnog grupnog improvizovanja sa lepršavošću klasičnog cool jazza i energijom propisne hardbop družine. Pored toga imamo jednu kompoziciju Johnnyja Mandela (Emily, naravno, a koju su svojevremeno snimali i Barbara Streisand i Bill Evans i Tony Bennett), pa onda Halley’s Comet Ala Cohna (na kojoj je originalno Cohn svoj tenor saksofon svirao naspram takođe tenoriste Zoota Simsa), i tri kompozicije koje su napisali Cheret i Herbin.
I najbolja stvar u vezi sa ovim materijalom je njegova ujednačenost. Saksofonisti ovde Mulligana (i ispisnike) tumače na jedan svoj, osoben način a onda kroz sopstvene kompozicije pokazuju na koji način DALJE interpretiraju njegovo nasleđe, nudeći kreativna čitanja nečeg što je odavno deo tradicije i podsećajući da ne postoji zastarela muzika već samo ljudi koji u nekom momentu imaju ili nemaju nadahnuće. Obojica saksofonista ovde sviraju tenor, bariton i alt i druga najbolja stvar u vezi sa albumom je ta njihova telepatska veza u svirci gde uglavnom obojica sviraju u isto vreme i skladno se dopunjuju tako što svako svira nešto svoje a da i jedno i drugo idu u istom generalnom smeru i oslikavaju istu kreativnu teritoriju. Naravno, ima ovde i individualnog soliranja i ono je sjajno, ali ovaj album je, čini mi se, upravo jedno kolektivističko, ZAJEDNIČKO slavlje divnog muzičkog nasleđa i plemenit napor da se ono nadogradi. Prelepo:
