Ne bih da mnogo lajemo o ministru na aparatima jer postoji rizik da budemo kao oni a to nije poželjno. Nek metal kaže ono što reči ne mogu.

Deo 1: BLACK METAL

Oh, uveravam vas da sam sasvim slučajno kao prvi album koji danas pokrivam stavio nešto što ima baš ovako sugestivan naslov… Enivej, Teksašani Necrofier su načelno suviše melodični i atmosferični za neki moj uži ukus, ali njihov treći album, Transcend into Oblivion je bez sumnje ozbiljna ploča, napisana studiozno, odsvirana sa ubeđenjem. Ovo nije tek šugejz sa blastovima kako to ponekada ume da bude u modernom blek metalu i Necrofier umeju da napišu dobar, pamtljiv rif, da naprave atmosferu koja je i kinematska i nije samo, jelte, veponizovana melanholija i mada je zvuk dosta razmazan, ovo je album koji mi je iznenađujuće prijao:

https://necrofier.bandcamp.com/album/transcend-into-oblivion

Norvežani Blodørn sebe entuzijastično opisuju kao tradicionalni norveški blek metal bend koji prenosi „istinski duh sve slave devedesetih godina“. I zaista, njihov treći, aktuelni album, naslovljen  Det Finnes Ingen Trone ima tu kombinaciju jednostavnih, strejt aranžmana, vrlo upečatljivih, melodičnih folk/ vikinških tema, sirove, analogne produkcije i energije u izvedbi. Ovo je vrlo old school, ali demonstrira da ti neki stari modeli nikada nisu bili prevaziđeni i da naprosto i danas zvuče jednako arhaično i jednako aktuelno kao i kada su ih pre tri decenije radili Darkthrone i Isengard. Lepo!

https://blodornnorway.bandcamp.com/album/det-finnes-ingen-trone

Isto Norvežani, Slagmaur obeležavaju dvadeset godina rada pod ovim imenom svojim četvrtim albumom, Hulders Ritual i to je zreo, karakteran blek metal koji perfektno spaja neposrednost i sirovost tvrde struje ove muzike sa odmereno avangardnim nadgradnjama. Ovde, da se razumemo, nema nekih pretencioznih aranžmana, orkestara, horova, neke velike elektronike, i Slagmaur jednu praktično pankersku jednostavnost i neposrednost raspliću u duže, ambicioznije pesme koje pametnim miksom, dobro odmerenim ponavljanjem i sa samo malo teatra postižu razorne efekte. Opasna ploča koja me po ko zna koji put učvršćuje u uverenju da je blek metal naprosto norveška muzika a svi drugi moraju da pitaju za dozvolu:

https://slagmaur-no.bandcamp.com/album/hulders-ritual

Njemački Farson svoj post-blek metal našli su nakon dosta eksperimentisanja sa „post“ zvukom, krećući od posthardkora i do svog drugog albuma, a koji izlazi deceniju nakon prvog, dostigavši kompleksnu, skoro progresivnu formu. Ein Stumpfes Instrument je ploča puno mišićave svirke ali ne nužno agresije. Ovo je post-blek metal koji više naglašava matematičke komponente muzike nego melanholičnu emociju koja je pravilo u ovakvom kontekstu, ali nije ni puka akademska stilska vežba. Farson umeju da zvuče strastveno u svojim izvedbama i pesme su im više guste nego, jelte, pretenciozno prenapuhane, igrajući na okretnost i energiju blek metala više nego na klasičnu prog-rok monumentalnost. Meni se to vrlo dopalo, pogotovo uz topao, dinamičan zvuk i lep miks. Lepo:

https://revolvermannrecords.bandcamp.com/album/ein-stumpfes-instrument

Francuzi Mortis Mutilati svoju muziku opisuju kao „funeral black metal“ i u tekstovima se između ostalog bave ljubavlju prema pogrebima, erotizujući i romantizujući smrt. Tako im zvuči i muzika pa je njihov šesti album naslovljen Death Worshippers da bi sve bilo jasno. No, meni je ovo odlično i pored izražene romantične i melanholične crte u zvuku. Ljudi pišu vrlo dobre pesme, imaju kvalitetan zvuk i miks – dakle decidno NISU u za savremeni blackgaze standardnom prebudženom/ razmazanom modusu – i sve je puno odličnih rifova pored obaveznog programa nežnih razlaganja molskih akorda. Kad čujete momente koji su čist heavy metal, pa čist thrash, i kako se sve to dobro uklapa uz blek metal osnovu setićete se da su Francuzi par generacija ispred svih ostalih kad se radi o inventivnosti ovog stila:

https://mortismutilati.bandcamp.com/album/death-worshippers

Niški jednočlani projekat Nebeski je pre nekoliko dana debitovao EP-jem na kome je neke srpske patriotske pesme obradio u stilu ekstremnog metala sa blek metal osnovom. Iako sam zamerio izvestan deficit maštovitosti, nisam mogao da poreknem da ovo ima potencijala. No, sa novim EP-jem, Za koji život treba da se rodim, koji je upravo izašao počinjem da sumnjam da ću ubuduće mnogo pažnje obraćati na Nebeski jer ovo i stilski i idejno ide na strane koje mi prosto nisu zanimljive. Naslovni komad je obrada možda najbolje a meni svakako najdraže pesme jugoslovenskog progresivnog roka i mada je Nebeski radi kao solidno producirani blackened death metal, ona u sebi nema nikakve tragove monumentalne drame što su je kreirali Dado Topić i grupa Time pre pola veka. A što biste, mislim, računali da je naprosto prirodno za bilo kakav blek metal koji živi na monumentalnoj drami. Ovo je jednostavno isti tekst na sasvim drugu muziku koja je… korektna ali me ne uzbuđuje preterano. Druga pesma, Hriste bože Dušana Kaurovića i Ljubomira Simovića je još problematičnija, delom zbog svoje istorijske veze sa srpskim nacionalističkim inicijativama sa kraja osamdesetih i statusa nezvanične himne JSO, a delom jer i nju Nebeski radi bez ikakve veze sa originalnim temama i harmonijama, pretvarajući je u jednostavan deathcore komad koji nije LOŠ ali je sasvim generički. EP zatvara nova verzija  Za koji život treba da se rodim urađena u stilu pravoslavnog crkvenog pevanja i dok je ovo solidan aranžman, sa dobrim pevanjem, nagađate da i ovo nema nikakve veze sa originalnom pesmom. Nebeski je ne samo talentovan muzičar već i vrlo pristojan aranžer i producent ali ovo što pravi je potrošna, površna muzika koja sa svojim predlošcima ima vrlo malo veze. I to je tako… Barem za sada. Svakako poslušajte, a ako biste kupovali, plaćate koliko hoćete:

https://nebeski1.bandcamp.com/album/za-koji-ivot-treba-da-se-rodim-ep

Portugalski Sardonic Witchery je od prošle godine apgrejdovan iz solo-avanture u dvočlani projekat i kako bi se ovo ozvaničilo, gomila starijeg materijala je snimljena ponovo i kompilirana na albumu  Under The Sign Of The Trident. I ovo je jednostavan blek metal sa korenima u drugotalasnoj estetici i sa mrvicu više melodije u zvuku nego to biste čuli kod sličnog benda pre trideset godina. Album sadrži većinu hitova ovog projekta, poput, jelte, Black Fucking Metal, Sofrimento Da Ordem Do Tempo (DISCIPLINA) ili Die for Satan i kome se ovi naslovi pesama dopadaju može da bude siguran da će mu se dopasti i muzika, sada snimljena prilično čisto i primamljivo upakovana:

https://sardonicwitchery.bandcamp.com/album/under-the-sign-of-the-trident

Iz Švedske su, pak, Fayenne, bend sa tri žene i jednim muškarcem u postavi i blek metal ekipa koja, osvežavajuće, govori i o nekim ženskim temama na ženski način. No, debi album, The Calling from the Depth vrlo stabilno stoji u tradiciji švedskog i nordijskog blek metala uopšte, nudeći hladnu, distanciranu atmosferu, ubedljivu, energičnu svirku, agresiju koja je efikasna, ekonomična, sigurna u sebe. Miks je pristojan, sa prominentnom bas gitarom i dosta dinamike a muzičke teme su hipnotične i prosto zovu na ponovljena slušanja. Odličan debi:

https://fayenne.bandcamp.com/album/the-calling-from-the-depth

Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK

Iz Latvije nam stiže prijatni drugi album benda Zintnieks, jedne doom/ drone pa i doomgaze ekipe koja voli dugačke pesme, spor tempo, ekstatičnu energiju. Ilgas pēc vasaras rītiem ima pet pesama i dok jedna od njih traje pet minuta i 40 sekundi, sve ostale su poduže, pa zabacuju i preko šesnaest minuta. No, bend se trudi da to vreme iskoristi dobro, razvijajući pesme iz jednostavnih ideja u moćna krešenda  gde gitare zvone a pevačica pušta glas da ječi. Ima šarma!

https://zintnieks.bandcamp.com/album/ilgas-p-c-vasaras-r-tiem

Stalno pričam kako Portland u Oregonu porađa bendove neobično visoke maštovitosti i eksperimentalnog duha pa evo da istaknemo i Abronia, šestorku koja pored dve gitare, basa i jednog velikog bubnja ima i tenor saksofon, flautu, pedal stil gitaru, razne sitnije udaraljke i peva mu žena. Album  Shapes Unravel je briljantna kombinacija halucinantne amerikane, psihodeličnog roka i krautroka, možda i malo vrlo mekanog doom metala, ali je sve sklopljeno na najbolje načine, sa ritualnim kvalitetima i uvek zanimljivim radom svih muzičara u postavi a koji se čuje zahvaljujući zaista čistom miksu sa lepom separacijom instrumenata i dovoljno dinamike. ZANIMLJIVO!

https://abronia.bandcamp.com/album/shapes-unravel

Ennui je funeral doom postava iz Tbilisija i njihov peti album, za malo manje od deceniju i po rada, se zove Qroba. A što bi značilo „nestajanje“ i ovo je vrlo solidan funeral doom metal, bez nekakve velike ambicije da proširi granice žanra ali sa dobrim razumevanjem kako taj žanr treba da zvuči. Ovo su, dakle, dugačke, teške, melanholične ali ne dosadne pesme sa dovoljno varijacija u tempu, dovoljno dinamike, dovoljno ubacivanja death metal rifova da se svako lepo provede čak i kad treba mirno da sedi i po četrnaest minuta. Dakle, ne revolucionarno, ali VRLO dobro u okviru funeral doom estetike:

https://ennui-funeral.bandcamp.com/album/qroba

Za manje spor, nešto gruverskiji, ali i dalje dramatičan i težak doom metal tu nam je španski sastav Hela i njihov četvrti album, A Reign To Conquer. Hela nisu snimili album od pre pandemije pa je ova nova ploča prilično snažan iskaz, ekspresivna ruminacija o „samoći, mentalnom haosu i potrazi za iskupljenjem.“ Idealne teme za doom metal a bend ovo radi sa dosta melodičnih tema, melanholičnih atmosfera i praskave, bučne produkcije. No, lepo se to sve posloži a i pevačica Raquel Navarro apsolutno uverljivo predvodi navalu. Hela sviraju melodičnije i više „emo“ nego što ja volim u doom metalu a ipak mi se dosta dopada ovaj album. To, mislim, znači da je vrlo solidan:

https://hela.bandcamp.com/album/a-reign-to-conquer

Još dalje od tradicionalnog dooma su Matador iz Brajtona. Njihov album, Above, Below and So, sa pesmama koje govore o „rođenju, životu i smrti“ je delom atmosferičniji post-metal a delom čvrsti sludge doom i to se dosta dobro uklapa jedno sa drugim. Bend razume energiju rifa koji se kompulzivno ponavlja ali ume da radi i kompleksnije, progresivnije teme, pa onda i tu neku „emo“ dramu što je mladi danas vole. Ne branim, dobro je ovo:

https://matadorlives.bandcamp.com/album/above-below-and-so

I da se vratimo funeral doom zvuku, tu nam je Post Luctum iz Merilenda i njegov novi album, Timor Lucis. Post Luctum je jedan momak, sa četiri albuma u pet godina i mada ni njegova muzika ni na koji fundamentalan način ne evoluira svoj žanr, ona je i prijatna za slušanje i dobro producirana i, ultimativno, ne smara PREDUGAČKIM pesmama. Najduži komad na Timor Lucis je kraći od osam minuta i mada ovo albumu daje jednu prijatnu ekonomičnost, na neki način i pokazuje da se  autor, Ian Goetchius uglavnom drži onog poznatog, bez ambicije da eksperimentiše. Što nije neki veliki greh, ovo je ploča koja svoje poruke o ranjivosti, osećaju izolovanosti i izopštenosti stavlja u prepoznatljivu, familijarnu formu i spretno plasira. To je ponekad sasvim dovoljno:

https://postluctum.bandcamp.com/album/timor-lucis

Lepo zvuče Poljaci Weedpecker na svom petom albumu, naslovljenom samo V. Ovo je meditativna ploča psihodeličnog roka koji ima i težinu i širinu, da ne pominjemo dužinu (pesme biju i preko deset minuta) ali koje nisu napadne, nisu isforsirano epske i teatralne. Naprotiv, Weedpecker ovde zvuče jako zrelo, neusiljeno, sa psihodeličnim efektom i sanjivim gruvom koji izlaze prirodno i daju vam puno pozitivne energije, a da onda dobijate i dosta propisne, „staromodne“ svirke sa složenim prog-rokerskim harmonskim progresijama i hardrokerskim solažama. Odlično izdanje za, nagađate, italijanski Heavy Psych Sounds Records:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/weedpecker-v

Da ne budemo baš sasvim bez prljavog, faziranog heavy psych zvuka potrudiće se Španci Mientras las abejas duermen čiji se album zove samo, jelte, MLAD. Ovo je kombinacija pustinjskih meditacija, zvonkih, melodičnih metal akorda i stonerskog gruva, ni prva ni poslednja u ljudskoj istoriji ali sasvim pitka, producirana da bude energična a da ne mora da se zapinje baš iz sve snage i prefinjeno psihodelična. Nemam zamerki:

https://mientraslasabejasduermen.bandcamp.com/album/mlad

Argentinci The Curse of Sahara, pak, zvuče mnogo nemirnije, mnogo razigranije na albumu Sumthin’ wrong?, četvrtom za ovu ekipu što radi bar desetak godina. Sumthin’ wrong? Je nervozna ploča sa mnogo zanimljivih ideja i pesama koje forsiraju fazirani, skoro fanki gruv, dovitljive efekte, rokersku pozu ali dosta progresivno razmišljanje. Originalno je, ima adekvatno „pomeren“ miks i puca od energije a da ne mora da gazi po gasu sve vreme, dakle, vredi:

https://thecurseofsahara.bandcamp.com/album/sumthin-wrong-lp

Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL

Njemački trio Avalon već slikom saopštava kako će im zvučati EP Astral Claw, njihov prvi posle par demo snimaka. Ovo je patinirani, old school speed metal koji se pravi da je 1981. godina i zvuči napaljeno i uzbudljivo. Naravno, krš zvuk iz 2026. godine nije isto što i krš zvuk iz 1981. ALI DOBRO, ljudi su se potrudili da bar ne zvuče beživotno na način koji je to danas depresivno često prisutan u metalu. Pesme su zato pisane baš sa starinskim stilom na umu i to je meni vrlo simpatično a nekom mlađem će možda zvučati zastarelo i prevaziđeno. Poštujem. Ako ste kao ja, ovo treba da čujete:

Vrlo su prijatni kolumbijski Acid Blast na svom debi EP-ju, Doomsday. Ovo je thrash metal pravljen u tradiciji ’80s thrasha, sa dobrim rifovima, energičnom svirkom, puno energije koja mošpit pretvara u carstvo veličanstvenog haosa, sociopolitički osvešćenim tekstovima, pevačem koji peva visoko, napaljeno, pozivajući na akciju, puno horskih, geng-vokala itd. Acid Blast stvaraju u najboljem formatu očigledno inspirisanom velikanima poput Death Angel, Exodus i Vio-lence i nude dobro produkciju, primerne muzičke kvalitete ali pre svega KARAKTER i to je neprocenjivo:

https://acidblast.bandcamp.com/album/doomsday

Pitsburški Razorblade ima novi EP, Sentenced to Rot i mada je ovo praktično solo projekat Samuela Bankera (poznatog pod nadimkom Uncle Slammy), ovde imamo propisan trio u studiju sa četiri pesme poštenog „thrash metal punk“ rokanja. Dakle, sirovo, pravolinijski, sa jednostavnim rifovima i besnim solažama što se ne brinu baš previše za harmonije, odsvirano u brzoj traci i sa produkcijom koja je jeftina na najbolji način. Užitak a cena je ona koju sami odredite:

https://razorbladepgh.bandcamp.com/album/sentenced-to-rot

Javier Ortiz iz čileanskih thrash majstora Demoniac ima novi EP svog solo projekta H.Mortiz i ovo je jeftino produciran ali opasno naoštren thrash metal za sladokusce. Ortiz piše dobre pesme i svira ih sa puno entuzijazma, nudeći old school zvuk koji će vas vratiti u osamdesete i period kada su scenom vladali Dark Angel i Sepultura a desetine latinoameričkih bendova se oštrile za borbu i mene ovo apsolutno diže, ono, u visine. Ako u thrash metalu tražite više gruva i uličnog poziranja, ovo nije za vas, ali ako uvek maštate o tome da može i mora brže, Fantasma je materijal kome treba da date šansu:

Night Roar je izraelski blackened thrash bend sa maksi singlom (sami ga tako zovu) Satanic Ritual, i jednom kad prođe predugački a ne preterano efektni intro, dve pesme što slede su SOLIDNE. Ovo je jednostavan, pravolinijski black-thrash ali zvuk je kvalitetan i zdrav, svirka entuzijastična, rifovi su okej i sve ima satansko-navijačku atmosferu kojoj je nemoguće odoleti. Ne mnogo originalno (ni malo originalno kad već pričamo) ali prija:

https://nightroar666.bandcamp.com/album/satanic-ritual-maxi-single

A Dying Victim Productions, taj bastion kvalitetnog old school metala ove nedelje u ponudi ima odlični debi minialbum švedskih Venthiax. Iako ovaj trio forsira old school speed metal imidž, sa redenicima, nitnama i motorom koji na promo fotografiji jaše basistkinja Wendy, naslov izdanja je Rites of Ra i neke od tema imaju nešto, jelte, ezoteričniji prizvuk. Druge su čist ulični speed, tako da je ovo onaj idealni metal-trio koji prži iz sve snage, svira brzo i peva o, da proverimo „Speed Metal Mayhemu“. Venthiax imaju odličan nastup, sviraju energično i ubedljivo, snimljeni su dobro (bez preterivanja sa studijskim peglanjem i budženjem) i isporučuju baš onu količinu znoja, mirisa kože i gvožđa koja vam je potrebna da preživite dan. Lekovito:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/rites-of-ra

Znate ono kad već na osnovu omota imate osećaj da će bend da pokida? E, pa, debi album poljskih Chaingün ima toliko grozan a istovremeno cool omot, kao da ga je moja pubertetska mašta diktirala nekom savremenom, ali kljastom GenAI modulu u pero preko četrdeset godina vremenske distance, da sam ZNAO da će ovo valjati. Još se i zove  Nukin’ the Heaven’s Door – pa prelepo. Chaingün, koji dakle, na omotu imaju humanoidnu kozu sa rotirajućim mitraljezom na mestu jedne ruke, prže sirov i šarmantan blackened speed metal i pišu vrlo cool pesme sa sve solidnom produkcijom i puno dobrodošle zlovolje. Nema ovde neke VELIKE originalnosti, ali ova momčad roka iz sve snage i ZNA šta radi. Mora se slušati:

https://chaingun666.bandcamp.com/album/nukin-the-heavens-door

Prijatno iznenađenje stiže iz Beograda sa debi albumom trija Sunovrat. Ova ekipa mladih muzičara je od početka decenije radila kao Atomic Fault, prošle godine promenila ime i uradila album a koji je meni impresivan. Kuluk je dobro ime za ploču beogradskog thrash metal benda, to ćemo se složiti, a i to da je bend tekstove većinski napisao i izvodi na Engleskom je sasvim zdrava strategija. No, važnije od toga je da je i muzika zdrava, nudeći atmosferični, mračni thrash metal sa elementima death metala ali i crossover thrasha, tako da ovde imamo i poneki blastbit, pa geng vokale, pa gomilu dobrih thrash rifova i tako ukrug. Album je vrlo solidno produciran a pesme bih ja, da se pitam, malo skratio i učinio aranžmane grčevitijim, sa bržim prelascima iz jednog u drugi deo. No, to će doći uz sazrevanje, ali svi rifovi su DOBRI a bend zaista zvuči impresivno i kad svira brzo, i kada udara gruv za hedbeng. Gitarista i pevač Aleksa Šakić (koji peva i u meni sjajnom grindcore bendu Gnoj) je ODLIČAN i Sunovrat, uz vrlo pristojne tekstove koje nude, potvrđuju da beogradski thrash naprosto DOMINIRA. Plus, daunloud plaćate koliko hoćete a što je za ovako kvalitetan materijal posebno pošteno:

https://sunovrat.bandcamp.com/album/kuluk

Deo 4: HARDCORE, PUNK, POSTHARDCORE, SCREAMO, FALSE GRIND, BEATDOWN, MATHCORE, CRUSTCORE, POWERVIOLENCE, GRINDCORE, GOREGRIND

Guerrero su kolumbijski metalizirani hardcore bend sa EP-jem naslovljenim kratko i jasno Riot. Očigledno, ovo je besna, razjarena muzika, sa thrashcore osnovom ali jako niskim štimom i debelim zvukom tako da se uklapa u moderni hardcore imidž mačosiledžijstva, a da ipak održava sponu sa sociopolitičkim, jelte, osvešćenim hardkorom iz njegove zlatne faze osamdesetih godina prošlog veka. Enivej, ovo je DOBRO, sa pevanjem na Španskom koje zvuči STRAŠNO besno i mnogo kvalitetne agresije:

https://guerrerohcthrash.bandcamp.com/album/riot

Kad smo već kod mačosiledžijstva imamo vrlo solidan EP teksaških Bloodmoney, sa četiri pesme metaliziranog hardkora, naslovljen No Paradise. Ovo je izuzetno solidno, i zvučno i muzički i u smislu projektovanja tog nekog etitjuda i karaktera, sa mnogo energičnog beatdown naboda ali i sa dobrim, imaginativnim rifovima i nivoom zrelosti koji pokazuje da je ovo bend sa pedigreom i iskustvom. Plus cena je koliko date a to je jako pošteno za ovako dobar materijal:

https://bloodmoneytx.bandcamp.com/album/no-paradise

U sličnom stilu imamo i Avenge iz Los Anđelesa čiji demo snimak, naslovljen samo Demo, ima pet pesama mošerskog metaliziranog hardkora sa abrazivno visokim vokalima, puno klecačkog gruva, solidnom produkcijom. Ovo je možda za nijansu manje maštovito od odličnog Bloodmoney, ali ovih pet pesama – po istoj toj ceni  od koliko date – traju kratko, zvuče slatko, producirane su dobro i generalno nude nekoliko minuta znojavog mošpit programa kome se nema šta zameriti:

https://avenge.bandcamp.com/album/demo

E, sad, imamo i novi album masačusetskih A Wilhelm Scream, a koji metalizirani hardcore sviraju u melodičnom ključu tako da zvuče, mojem uhu, kao metalnija, modernija verzija bendova koji su devedesetih objavljivali za Fat Wreck Chords i slične etikete. Ne, dakle, moj izabrani zvuk, ali album Cheap Heat je VEOMA dobro napisan, još bolje odsviran, produciran skupo i kvalitetno i ovo je onoliko intelektualna ekstenzija melodičnog, himničnog pank roka koliko sam ja u stanju da svarim. I dobra je, mnogo pesama ovde mogu da vidim kao totalne hit-singlove ako to danas ima smisla. Poslušajte:

https://awilhelmscream.bandcamp.com/album/cheap-heat

Za tradicionalniji (i dalje metalizirani) hardcore tu su Grave Heist iz Hadson Velija u Njujorku. Njihov novi EP, Fate of the World je negde između Cro-Mags i BioHazard, dakle, čvrsto smešten u baštinu mošerskog, uličarskog hardcorea koji pravi pauze za teretanu ali generalno živi teško i jači je zbog toga. Znate već ceo dril:

Mental Vermin je novi grindcore projekat čoveka koji se uglavnom predstavlja kao William Edwards, pravo ime mu je Christian Badia, a za ovaj projekat je usvojio pseudonim Christian Edwards. Argentinski muzičar ima mali problem da odluči ko je, a to se vidi i po tome da često, reklo bi se impulsivno započinje i okončava muzičke projekte. Njegov primitivni death metal projekat Massacred mu je bio opsesija do prošle godine pa ga je onda naglo rasformirao, pa je pre neki dan oglasio da ga restartuje. Nažalost, njegov MNOGO BOLJI old school goregrind projekat Hatefilled je, čini se, u potpunosti mrtav, ali, evo, upravo smo dobili prvi demo Mental Vermin, Demo 2026 i to je grindcore KO KUĆA. Četiri kratke pesme prikazuju uticaje pre svega Agoraphobic Nosebleed (mada Badia pominje i Insect Warfare i Napalm Death), sa ekstremno visokim BPM-om i brzom smenom tempa u aranžmanima. Volim grindcore kad je ovako zujav, hitar, lakonog i Badia to odlično radi pa se nadam da uskoro dobijemo još materijala ovog projekat a za sada ovo treba da kupite (cena je koliko date) jer je on vrlo osetljiv na to ako ljudi ignorišu njegovu muziku:

(EDIT: Hahahah, u primerenoj demonstraciji svoje nestalnosti, Badia je ovo uklonio sa Bandcampa u roku manjem od pet dana i tako NEĆETE moći da ga čujete ako ovaj tekst čitate na dan izlaska. Ostavljam ga ipak, sa sve linkom jer verujem da će uskoro biti dostupan.)

https://mentalvermin.bandcamp.com/album/demo-2026

Deo 5: DEATH METAL

Raízes su dvojica Brazilaca iz Rio de Žaneira sa debi EP-jem  Domínio das Sombras a koji sakuplja neke njihove prošle godine napravljene singlove. Ovo je death metal pravolinijskih aranžmana i zasnovan na ponavljanju jednostavnih ali prijemčivih rifova. Dakle, ne naročito slušalački zahtevan, ali sa ipak jednom karakternom dimenzijom koja mu daje šarm. Pesama je čak sedam pa je ovo praktično mali album, a produkcija je ugodno jeftina i prija mojim ušima. Izdanje za, jelte, andergraund publiku:

https://raizesdeathmetal.bandcamp.com/album/dom-nio-das-sombras

Šveđani Harrowed imaju brkove kao da je 1985. godina a i debi album, The Eternal Hunger im se kreće negde oko tih vremenskih koordinata. Ovo je, naravno, još jedno prestižno Dying Victims Productions izdanje, odlična rekonstrukcija i ekstrapolacija klasičnog metal zvuka iz vremena kada je medijum evoluirao velikom brzinom i svakih par meseci nas iznenađivao nečim novim. Naravno da Harrowed, kao i njihove druge Dying Victims kolege ne donose mnogo SUŠTINSKI novog, ali ovo su bendovi koji te klasične forme uglavnom sviraju sa svežinom i kvalitetom daleko iznad modernog proseka. Kod Harrowed pričamo o nekoj ranoj formi death metala, sa još uvek dosta thrasha u zvuku, i bend zvuči i sigurno i autentično, izbegavajući da bude imitacija Possessed ili Death ili raznih švedskih preteča. Ovo je, dakle, i energično i atmosferično sa užasno prijatnom old school patinom koja sve obavija ali i sa vrlo čistom produkcijom koja nije karakteristična za savremene old school death metal rekonstrukcije. Ovde to više nego dobro funkcioniše i The Eternal Hunger je eminentno slušljiva ploča:

https://harroweddeathmetal.bandcamp.com/album/the-eternal-hunger

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/the-eternal-hunger

Isto Šveđani Internal Decay su se posle svog debi albuma 1993. godine rasformirali, ali, evo, trideset i kusur godina kasnije, okupili su se ponovo i izbacili EP Fires of the Forgotten. I to je simpatičan, pitak švedski death metal sa merom melodičnosti i himničnosti vikinškog metala koja je za mene osvežavajuća. I zvuk je „mekši“, bez previše kompresija i budženja, sa dosta dinamike, a koja prija muzici što ima i tiše delove u kojima čujemo gitare bez distorzija, klavir itd. Lepo je kad nas podsete da death metal može da bude i ovakav:

https://internal-decay.bandcamp.com/album/fires-of-the-forgotten

Indusi Fleshcrave su svoj dosadašnji opus singlova, a krunisan EP-jem Godhand koji sakuplja neke od njih i daje par novih pesama, posvetili manga-serijalu Berserk Kentara Miure, jednom od najuticajnijih japanskih i azijskih uopšte stripova iz poslednjih trideset i kusur godina. Muzički, ovo je death metal old school orijentacije i uredne, tehničke ali ne FETIŠISTIČKI tehničke svirke. Recimo da bih Fleshcrave stavio negde u fiokicu u kojoj su deaththrash bendovi poput, na primer Thanatos i da oni tu lepo pasuju. Pristojan, uredan zvuk, takođe:

https://fleshcrave.bandcamp.com/album/godhand-ep

Australijanci DeathFeeder sviraju chainsaw death metal i to je to. Ovde nema nekih velikih invencija u pisanju pesama ili nekog analitičkog, dekonstruktivnog, eksperimentalnog pristupa muzici, pa EP Unleashing Ruin nudi samo znoj, buku i šamaranje iz sve snage. Sasvim na mestu ako ste raspoloženi za baš takav death metal ugođaj. DeathFeeder za sada ne pokazuju ambiciju da se izdignu iznad razine korektnog faksimila muzike iz opusa Entombed, Dismember itd, ali su simpatični i u tehničkom smislu više nego impresivni:

https://deathfeeder1.bandcamp.com/album/unleashing-ruin

Extinction su italijanska postava utemeljena još 1995. godine ali Horned God joj je tek četvrti album. Ali zanimljiv je. Ovo je death metal u osnovi ali onda sa elementima thrash metala, heavy metala, black metala, čak sa, na momente, prelazima u death ’n’ roll i mada vam se ne mora sve što ovi ljudi rade dopasti, treba ceniti napor da se razmišlja izvan readymade rešenja i eksperimentiše. Zvuk je pritom dobar, album je koncepcijski ozbiljan i vredan da se posluša:

https://extinction2.bandcamp.com/album/the-horned-god-album-2026

Sepulcherous su verovatno američki bend, ali ovo treba potvrditi. Ono što na osnovu slušanja njihovog prvog demo snimka, Nocturne Plague može sa sigurnošću da se kaže je da ljudi vole kavernozni old school death metal zvuk i da to povezuju sa finskim death metalom devedesetih godina prošlog veka. Ovo je svakako materijal samo za ozbiljne gurmane koji u ovakvoj muzici traže izraženu hermetičnost i neprozirnu tminu jer ovih par pesama idu teško, sporo, klateći se kao živi mrtvac koji je BAŠ DOBRO odstojao ispod zemlje, pa i kada se tempo poveća kavernozni odjeci svemu daju meru psihodelične dezorijentacije. Meni je to VRLO dobro, for the record:

https://carrionchalice.bandcamp.com/album/nocturne-plague-demo

Unburier su Britanci a njihov novi EP, As Time Awaits je solidna ploča sa tri pesme modernog death metal zvuka koji otvoreno koketira i sa savremenim thrashom pa i metalcoreom. I to je jedna prilično tehnička a istovremeno pitka kombinacija sa dosta onih fora koje vole deathcore i metalcore publika ali i sa nekim solidnim rifovima i pristojnim gruvom gde treba. Tri pesme, dosta dobar program:

Već sam u par navrata skretao pažnju štovane publike na Open Flesh Wound, slamming death metal ekipu iz Pensilvanije, a oni su, evo, snimili novi EP, Through the Septic Cavity. Kao i u prethodnim prilikama, reći ću da bend nema nekakvu ambiciju veću od toga da svira DOBAR SLEM, i to se materijalizuje u pet pesama solidne produkcije, lepog, plesnog gruva, neljudskih vokala. Dakle, dobijate TAČNO ono što piše na, jelte, pakovanju, sa sve nekim uglednim gostima kao što su Ryan Giordano iz Internal Bleeding i Angel Ochoa iz Cephalotripsy/ Abominable Putridity. Ako volite slem, ovde nema greške:

https://openfleshwound.bandcamp.com/album/through-the-septic-cavity

Nisam siguran šta bi ime benda Mastication Of Brutality Uncontrolled zapravo trebalo da znači, ali da je u pitanju ime koje odmah sugeriše da ćete slušati slam/ brutal death metal, to je sigurno. Ova nemačka ekipa je pre jedanaest godina imala debi album, pa pauzirala do sada, promenila skoro celu postavu i sada je ovo skoro ceo bend Despondency pod drugim imenom (bez bubnjara, pošto ovde jedan od gitarista svira bubnjeve). Elem, drugi album, The Epoch Of Anthropogenic Deities je vrlo solidan. Bez neke velike ambicije da izmišlja nešto posebno novo u brutal/ slamming death metal orbiti, on nudi energično odsvirane, dobro producirane pesme što forsiraju „tehničku“ svirku i kompleksne rifove više od prosečnog, jelte, garažnog slem benda. Dakle, ako ste ljubitelj Dying Fetus, Abominable Putridity i sličnih „tehničara“, Mastication Of Brutality Uncontrolled i te kako imaju šta da ponude:

https://masticationofbrutalityuncontrolled.bandcamp.com/album/the-epoch-of-anthropogenic-deities

Za brutal death metal fanove koji ZNAJU šta valja, a to je indonežanski brutal death metal, imamo Ritus Panoptis, debi EP benda Fordity. Fordity nisu nekakvi inovatori u domenu brutalnog death metala, ali ovo je, kao i većina indonežanskog materijala iz ove branše koji promovišem, VEOMA DOBRO. Ljudi prosto mrve smenjujući rafalne blastbitove i meljući mošerski gruv i Fordity to samo rade na dovoljno višem nivou od proseka koji vlada u ostatku sveta da podsete na indonežansku superiornost. Dakle, rifovi su malo zanimljiviji, pesme ekonomičnije aranžirane, miks je bolji. Ovde nema ničeg OSIM brutal death metal zakivanja ali ako TO volite, bićete vrhunski usluženi:

https://fordity.bandcamp.com/album/ritus-panoptis-ep-album-2026

Cemetery Reign iz Nju Meksika nudi vrlo kvalitetan old school death metal sa zvukom koji asocira na kasne osamdesete i rane devedesete, iako je, naravno, veštački patiniran da tako zvuči, pošto ovo sve svira jedan čovek. Ali taj čovek, David McMaster ne samo da zna da namesti taj debeli zvuk i posloži prostrani miks, nego i piše odlične rifove i generalno pesme koje KRLJAJU a da opet ne zvuče posebno agresivno. Ovo je prosto užitak u dobrim, ložačkim temama stručno razvijenim u mošerske, energične pesme i to se mora ceniti:

https://carbonizedrecords.bandcamp.com/album/confined-to-time

Merilendski CrusHuman izbacuju svoj drugi album ni dve godine nakon prvog i ponovo je to saradnja sa Horror Pain Gore Death Productions na, verujem, obostrano zadovoljstvo. CrusHuman sviraju mesnat, ložački death metal koji se pakuje u kratke, kompaktne pesme (samo dve su duže od tri minuta) i ume da posloži i gruv i blast i sve što treba. Imperial je i dobro producirana ploča i mislim da može vrlo lepo da se proda i hardcore publici na ime svoje komunikativnosti i tog naglaska na dobrom gruvu i razgovetnim tekstovima. Vrlo zabavno:

https://hpgd.bandcamp.com/album/imperial

Cryptic Shift su iz Lidsa i njihova muzika je naučnofantastični, prilično tehnički, dosta progresivni death metal. Overspace & Supertime, kao njihov drugi album, je demonstracija moći sa samo pet, ali podužih pesama – najduža traje gotovo pola sata – što rade konceptualni narativ (koji se dešava paralelno prvom albumu od pre pola decenije) i nude nerd-friendly muziku koja ima svoju osobenost i ne zvuči kao mehaničko spajanje, recimo, Blood Incantation i Wormed. Cryptic Shift, naprotiv, u svom tehničkom, progresivnom zvuku imaju dosta thrash metal elemenata pa bi neka poređenja mogla da se naprave i sa Vektorom, kada bi Vektor bio više death metal bend. U svakom slučaju ovo je i zahtevna i istovremeno zabavna ploča kvalitetne muzike i dobre produkcije namenjena sladokuscima i ozbiljno kalorična, pa predlažem da se udobno smestite, natočite sebi omiljeno piće, stavite neke dobre slušalice i krenete u svemir:

https://cryptic-shift.bandcamp.com/album/overspace-supertime-2

Deo 6: KROSŽANROVSKI RADOVI, AVANGARDA, NOISE ROCK, NOISE, POWER ELECTRONICS

Njet. Nema ničega ove nedelje.

Deo 7: HEAVY METAL, POWER METAL

Black Swan su i za mene možda previše mejnstrim/ AOR orijentisani ali ova svojevrsna hard rok supergrupa sklopljena na nagovor predsednika Frontiers Records da se napravi bend u kome će Robin McAuley da u prvi plan stavi svoje kvalitetne vokale, dakle ta grupa ima DOBAR novi album. OK, Paralyzed bi verovatno bio još bolji da je izašao 1985. godine kojoj po stilu i zvuku pripada, ali ne treba potceniti kolektivni pedigre i iskustvo što ga članovi (sve ovejane kajle iz Mr. Big, MSG, Dokken, Foreigner, Winger, Whitesnake itd.) donose u ovu ekipu. Pričamo o veoma dobroj muzici koju sviraju neki surovi profesionalci i mada naravno, sve to ima previše mainstream glama za mene, ne može se poreći da je odlično:

Čileanski  Burning Path imaju istoimeni debi album i ovo je zapravo nastavak benda Lucifer’s Hammer samo pod drugim imenom nakon nasilne smrti jednog od članova tog benda. Tragedija koja na kraju rađa nešto lepo je kliše, ali heavy metal jeste muzika koja pokušava od klišeiziranih tragedija da napravi nešto plemenito. Burning Path je, da se razumemo, ODLIČAN, jedna tipična ploča za neo-NWOBHM koju ćete naći u katalogu sjajne nemačke etikete Dying Victims Productions, sa tanušnom, decidno ne-modernom produkcijom, rifovima kao ispalih iz najboljih momenata osamdesetih, melodičnim , herojskim pevanjem, puno epske energije spakovane u ulične himne. Biser andergraund ponude:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/burning-path

Savage Gods je singl sa dve pesme za njemački Cruel Force a kojim se najavljuje njihov četvrti album što izlazi krajem Marta. I veoma se lepo najavljuje sa dve pesme old skool krljačine negde između heavy i speed metal formata, pune do vrha, ulične epike i prljave himničnosti. Ovo je toliko napaljujuće da se plašim šta će mi pun album ovakve muzike uraditi. No, o tome ćemo brinuti za mesec dana a za sada RAZVALJUJ:

https://cruelforceofficial.bandcamp.com/album/savage-gods-2

Imamo i novi Mega Colossus. Ekipa iz Raleja u Severnoj Karolini se već prethodnim izdanjima dokazala, pa je novi album, peti po redu, Watch Out!, jedna vrlo sigurna procesija melodičnih hevi metal komada koja zadovoljava na prvi poljubac a onda pruža i dosta dugoročnog užitka. Bend je svoj izraz rafinirao kroz dve decenije rada i ovo je sada eminentno pitka muzika sa lepim, melodičnim pevanjem i zaraznim refrenima, a da opet nudi propisan trud oko aranžmana, komponovanih solaža, dobre, klasične hevi metal rifove. Izuzetno kvalitetan heavy metal zvuk koji zadovoljava Iron Maiden fana u meni a da ne imitira Mejdne ni na jedan direktan način. Dakle, sjajno:

https://colossusmetal.bandcamp.com/album/watch-out

A iz Švedske dolaze Templar i njihov debi album je još jedna nepogrešiva ploča novog talasa tradicionalnog hevi metala koji u ovoj zemlji buja poslednjih par decenija a RAZBUKTAO se (ako talas može da bukti) poslednjih nekoliko godina. Ovo je, baš kako očekujete, snimljeno starinski, prijatno melodično i cheesy, ali bez kok-rok stilizacija i sa jakim korenima u ’70s hard roku, doomu, okultnom roku. Dakle, kogod da voli Satan, ali i Manilla Road pa i Iron Maiden ovde će se jako dobro udati a etiketa Jawbreaker, za koju snimaju i zemljaci Midnatt, ali i nemački Acid Blade ovde ima još jedno lepo pero za svoju kapu:

https://jawbreakerrecords.bandcamp.com/album/conquering-swords

ALBUM NEDELJE

Skandinavski hevi metal ove nedelje dobro reprezentovan, pa imamo i drugi album finskih Chalice, naslovljen Divine Spear i izašao za Dying Victims (a koji ove nedelje, ako ste se zabrojali, imaju čak ČETIRI i to ODLIČNA izdanja). Divine Spear je ploča melodičnog, punokrvnog heavy metal zvuka koji pritom ne fetišizuje retro saund iz sve snage kao neke kolege. Mislim, ovo je jako dobro napisano i jako dobro odsvirano a producirano je malčice modernije nego što biste očekivali, imajući u vidu izdavača. No. Chalice samo zvuče malo bombastičnije od očekivanog i ne preteruju sa studijskim peglanjem, pa njihove energične pesme sa mnogo epskih tema i šmekerskih rifova imaju potrebnu dinamičnost i živost u svojoj studijskoj formi. Kompozicije su pritom urađene veoma autoritativno i imaju mnogo slojeva i interakcije između različitih harmonija i ritmova koje koriste a da ne zvuče svaštarski i neusmereno. Kada su Chalice izdali debi album pre nekih šest godina meni je to bilo pristojno ali mi je donekle smetao vokal. No, Verneri Pouttu je za pola decenije dosta rafinirao svoj izraz, prestao da traži teatralni efekat po svaku cenu i sada zvuči prirodnije, neusiljeno, pitko. To važi i za ceo album koji i sam manje forsira bombastičnu, cheesy melodičnost prvenca i ima, za moj ukus, zreliji, progresivniji karakter koji mi se jako dopada. Chalice su primer grupe koja se razvija u smeru za koji bih ukazao drugima kao poželjan, sa poštovanjem za tradiciju a bez robovanja readymade rešenjima, sa puno inventivnosti a sa opet dobrom, čvrstom formom heavy rock muzike koja do slušaoca stiže sigurna u sebe, spremna za konzumaciju. Odličan album i nekoliko vanserijski dobrih proggy pesama od kojih bih izdvojio Empyrean Liturgy ali pre svih Hollow Curtain. Uživajte:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/divine-spear