Pre par meseci, tokom neke kafanske sesije  ovdašnji cenjeni dizajner popularnih odevnih predmeta za mlade i one koji se trude da ih tako percipiraju, Krobilad, dao mi je jake preporuke za dva japanska filma iz poslednjih desetak godina za koje je tvrdio da su važni da se pogledaju. Stavljeni su na listu za gledanje, naravno, pogotovo jer sam i na drugim mestima umeo da ih zatičem preporučene zajedno, kao da su u pitanju filmovi istog autora (nisu) ili da su deo nekakvog zajedničkog ciklusa (nisu). Između ostalog, po internetu se naširoko deli intervju sa Kevinom Baconom u kome on kaže da mu je prijatelj preporučio One Cut of the Dead i rekao mu „prvo ćeš misliti da se radi o najgorem filmu svih vremena ali IZDRŽI LEGENDO“ i Bacon je ne samo izdržao već ga hvali kao jedan od najboljih filmova koje je gledao u poslednje vreme.

One Cut of the Dead je drugi dugometražni rad za režisera po imenu Shin’ichirô Ueda, a koji će ovim filmom napraviti ne samo pokaznu vežbu za to kako da se sa veoma malo para snimi nešto VEOMA cool, nego i da to veoma cool postane veoma uspešno pa onda i veoma uticajno. Ueda je pre ovog filma već napisao i režirao Rice & Boobs, film zasnovan na raspravi o tome čega bi bilo lakše odreći se na ovom svetu, pirinča ili dojki („najdosadnija raprava u ljudskoj istoriji počinje SADA“ kaže i teglajn za film), kao i nekoliko kratkih filmova i segmenata omnibusa Neko bun no 4. One Cut of the Dead je onda nastao kao njegova varijacija na temu koju je video u pozorišnoj predstavi Ghost in the Box! Koju je napisao i režirao Ryoichi Wada i koja je igrana u Tokiju između 2011. i 2014. godine. Štaviše One Cut of the Dead je taj pozorišni DNK neskriveno poneo u svet, pa je film napravljen u tesnoj saradnji sa školom drame Enbu Seminar u Tokiju, koja je pomogla oko izbora i pripreme glumaca za film a onda i u ulozi producenta pomogla njegov nastanak.

One Cut of the Dead je snimljen tokom osam dana Juna meseca 2017. godine sa trupom sasvim nepoznatih glumaca – barem kada su u pitanju film i televizija u Japanu – i koštao je svega tri miliona jena, odnosno oko 25 hiljada dolara da se napravi. Ovo su male pare čak i za standarde niskobudžetnih horor-komedija (i, niste u krivu, deo para je prikupljan kroz kraudfanding na internetu u starom partizanskom stilu), a u koji bi žanr ovaj film bilo najlakše svrstati, pogotovo jer imamo posla sa radom kome ne manjka ambicije, ne samo u intelektualnom već i u tehničkom smislu. Nazvati One Cut of the Dead bravuroznim ostvarenjem mi se čini kao najmanje što možemo da učinimo na ovoj tački, pogotovo što je u pitanju film u koji je najbolje da gledalac uđe bez mnogo, ili ikakvih prethodnih znanja. „Trust me bro“, slažemo se, nije nekakva briljantna destilacija kritičkog čitanja jednog urnebesno postmodernog – i pritom u najboljem smislu te reči naivnog, toplog i emotivnog filma – ali to je naprosto takav film. Ne u smislu da je dovoljno da vam neko ispriča priču i preokrete u njoj pa da „shvatite“ film i onda ne morate ni da ga gledate, naprotiv, One Cut of the Dead je apsolutni vrh kinematografskog majstorstva, produkcija od 95 minuta koju gledate razjapljenih vilica većinu vremena i pitate se ne samo KAKO su zaboga ovo uradili, već i ZAŠTO je ZABOGA neko ovo sebi uradio, ali njegov zaplet i struktura jesu takvi da najbolje rade onda kada film gledate bez znanja šta vas čeka.

Da budemo jasni, ni Shin’ichirô Ueda i njegovi producenti nisu znali šta ih čeka. Pedantne knjigovođe u Enbu Seminaru izračunale su da će biti potrebno da se nekih pet hiljada gledalaca privoli u bioskopska sedišta kako bi ovaj film uspeo da povrati taj svoj skromni, ali ne beznačajni uloženi novac. Imajući u vidu IZRAZITU „niskobudžetnost“ filma a koja se, pogotovo u prvom njegovom kadru jako vidi,* One Cut of the Dead nije imao neku veliku ambiciju da krene u osvajanje japanskog boks ofisa.

*što je, da se niko ne zbuni, ne samo deo plana već i osnova za pravilnu percepciju svih tih bravura koje ćete videti do njegovog kraja

Naprotiv, premijera filma je bila u malom tokijskom arthouse bioskopu sa svega 84 sedišta i sa inicijalnim periodom prikazivanja od svega šest dana. Naravno da TO nije moglo da povrati novac ali su producenti film onda poslali na Far East Film Festival u Italiji, gde je prikazan naredne, 2018. godine i dobio, vele stojeće ovacije publike. Pozitivne kritike iz inostranstva su podstakle trud oko distribucije i na domaćem tržištu pa će krenuti pohod po bioskopima paralelno sa niskom nagrada na festivalima kod kuće i do kraja 2018. godine je One Cut of the Dead postao sedmi najuspešniji film u Japanu te sezone, sa zaradom koja je dosegla gotovo trideset miliona dolara. Publici su davani popusti na ulaznice ako bi se na projekciji pojavila u zombi-kostimima i nakon početnog ulaska u tri tokijska bioskopa, One Cut of the Dead  će biti prikazivan u oko dve stotine sala širom zemlje. Zajedno sa međunarodnom distribucijom ukupna zarada filma je na kraju premašila 31 milion dolara, što znači da je film inkasirao vrednost više od hiljadu puta veću od svog budžeta.

Ako je Train to Busan, korejski zombi-hit iz 2016. godine uspeo da pokaže kako azijski zombi-horor ima potencijala da, sa mnogo manje novca od holivudskih parnjaka, napravi nešto sveže, dinamično i zabavno, stavljajući svoje zombije u voz i dajući im hipertrofiranu romerovsku ljudsku dramu da joj budu pozadina, onda je One Cut of the Dead neka vrsta na Shaun of the Dead nalik odgovora direktno iz andergraunda. Uedin film je ne samo jedno strastveno ljubavno pismo žanru i njegovim herojima, ljudima iz branše koji i dalje vide neku imanentnu, podrazumevanu vrednost u pričama o oživljenim mrtvacima i njihovim susretima sa čovečanstvom, i nastavljaju da snimaju no-budget splatter-ekstravagance sa priučenim, ali entuzijastičnim glumcima i praktičnim efektima pravljenim maltene doslovno pomoću štapa i kanapa, već je onda i prikaz kako sve to na kraju dana može da bude, I JESTE, umetnost.

Umetnost je teška reč i ne treba je prečesto potezati pa onda hajde da još jednom kažemo da je One Cut of the Dead u prvom redu jedno remek delo filmskog zanata, film koji žanr toliko dobro razume – i voli – da sme sebi  da dopusti da u okviru svojih sat i po trajanja prikaže praktično pokaznu vežbu geneze niskobudžetnog zombi-horora, pa da žanr u hodu dekonstruiše i rekonstruiše dok gledalac sedi zatečen i pokušava da shvati da li se on to smeje filmu ili se film smeje njemu, a kada shvati da se smeju zajedno, i da je to smeh radosti što prisustvujete primeru ljudske ingenioznosti, požrtvovanosti i posvećenosti, jelte, umetnosti, i to umetnosti na njenim najpartizanskijim podešavanjima, bez akademskih i muzejskih distanci, onda poslednjih pola sata provodite u praktično ekstazi.

One Cut of the Dead radi paralelno na toliko nivoa da je to pomalo zapanjujuće. On je istovremeno brutalni zombi-horor sa otkinutim udovima i odsečenim glavama, ali i njegova satirična parodija. On je posveta niskobudžetnim produkcijama ali je i sam niskobudžetna produkcija koja se sprda sa idejom niskobudžetne produkcije tako što je JAČA i BOLJA, ne samo intelektualno ambicioznija niskobudžetna produkcija od nekakvog proseka. Onda, on je i kinematografsko remek-delo, demonstracija moći i spretnosti u kreiranju jednog kontinualnog narativa koji gledaoca šokira svakih par koraka a onda i spretna satirična analiza te moći i spretnosti, izmešana sa, kako rekosmo, toplom ljudskom pričom i relatabilnom dramom. Sve ovako na gomili zvuči kao nekakav transcendentni eksperiment, ali One Cut of the Dead je ne samo urnebesno zabavan žanrovski film, već je i toliko kompetentno urađen da ga čovek gleda razrogačenih očiju i, rekosmo, ne samo da se pita KAKO su ovo uradili već i ZAŠTO?

A odgovor je, trust me bro, ZBOG LJUBAVI.

Dakle, gledajte One Cut of the Dead a onda u paketu sa njim obavezno pogledajte i drugi film o kome danas pričamo, još jednu niskobudžetnu žanrovsku ekstravagancu koja je naprosto PRETERANO pametna za svoju kategoriju i gledaoca baca u još jedan vrtlog čuđenja i divljenja gde su pitanja KAKO i ZAŠTO gotovo jednako važna.

No, u slučaju Beyond the Infinite Two Minutes iz 2020. godine, makar je odgovor na ovo drugo pitanje malo jasniji. Naime, ogroman uspeh One Cut of the Dead je proizveo i praktično čitav novi žanr u Japanu, nazvan nagamawashi, okidajući talase nastajanja „mikrobudžetnih“ eksperimentalnih filmova, uglavnom rađenih iz jednog jedinog kadra i mada je Beyond the Infinite Two Minutes zapravo ipak urađen iz više pokušaja a zatim montiran u jedan neprekinuti kadar, on predstavlja i jednu od najuspešnije realizovanih produkcija iz ove mase.

Beyond the Infinite Two Minutes je režiserski debi za autora po imenu Junta Yamaguchi a koji je ne samo bio i iza kamere već je i montirao ovaj film. No, scenario je potpisao iskusniji Makoto Ueda, čovek koji još od polovine prve dekade ovog stoleća radi kao scenarista za televiziju i povremeno film i u biografiji ima respektabilan broj serija i filmova. Naravno, i za njega i za Yamaguchija je Beyond the Infinite Two Minutes predstavljao odskočnu dasku pa su obojica počeli da dobijaju dosta posla za televiziju na ime uspeha ovog filma. Yamauchi je u međuvremenu snimio i svoj drugi dugometražni film, River, a na kome je Ueda ponovo bio scenarista i ovo je takođe veoma solidno ocenjena komedija sa elementima naučne fantastike.

Jer, da bude jasno, Beyond the Infinite Two Minutes je suštinski naučnofantastični film, ili makar naučnofantastična komedija koja se ne bavi time da detaljno objasni izmeštenost narativa ovog filma iz naše svakodnevne realnosti ali radi dosledno, disciplinovano i pažljivo na tome da pokaže kako promena samo jednog jedinog detalja u toj realnosti donosi velike posledice, oslanjajući se na urnebesni glumački ansambl da gledaocu „proda“ premisu na najubedljiviji način.

Beyond the Infinite Two Minutes je snimljen za gotovo istovetnu sumu od tri miliona jena kao i njegov uzor ali je u pitanju film koji ne usvaja manifestno estetiku niskobudžetne produkcije. Naprotiv, on će već na početku delovati i ambiciozno i elegantno, prateći veče vlasnika kafea u Tokiju koji, uglavnom razočaran svojim (privatnim i poslovnim) životom ostavlja šankericu da kafe zaključa a on se povlači u svoj stan koji se nalazi u istoj zgradi, samo na spratu, da malo vežba gitaru za nastup koji on i ortak imaju u drugom baru za koji dan, pa i da mašta o ćerki obližnjeg muškog frizera za koju svima kaže da je mnogo mlađa od njega i da prema tome nisu viđeni da budu par…

Beyond the Infinite Two Minutes, dakle, izgleda izvrsno na svom početku sa pažljivo odabranim lokalitetom u Kjotu, dobro postavljenom scenografijom i svetlom i, presudno, izvrsnom kamerom koja glatko i autoritativno prati glavnog junaka sa jedne na drugu lokaciju, i nikada ne prekidajući kadar počinje da nam prikazuje događaje koji će mu potpuno promeniti život.

Štaviše, Beyond the Infinite Two Minutes je toliko spretan u tom metodičnom odmotavanju jedne ne samo neverovatne već i tehnički nemoguće priče a kroz jedan neprekinuti kadar da se gledalac zaista sve vreme pita KAKO je ovo moguće. Uedin scenario, dalje, posle određenog vremena, postaje toliko komplikovan da se i pitanje ZAŠTO nameće bez obzira što vam je jasno da je ovaj film, sniman pred sam početak pandemije imao ambiciju da bude One Cut of the Dead za neku novu generaciju. Ovo je, kao i mnogo dobrog naučnofantastičnog materijala iz bogate istorije žanra priča koja svoj spekulativni motiv obrađuje dosledno i gledaoca uvlači pre svega tim osećajem da on RAZUME šta se pred njim dešava i da bi on sam postavljao ista pitanja i imao iste reakcije kao i ljudi na ekranu. A opet, taj spekulativni motiv je skoro bezobrazno jednostavan i zasniva se, takođe „na ekranu“, odnosno na kompjuterskom monitoru koji stoji u spavaćoj sobi glavnog junaka i koji te večeri, neobjašnjivo ali nepogrešivo, počne da mu prikazuje dešavanja iz budućnosti udaljene svega dva minuta.

Makoto Ueda se već duže od dvadeset godina bavi vremeplovnim narativima. I pre nego što je počeo da radi za televiziju on je, u okviru pozorišne trupe Europe Kikaku radio tekstove koji su se bavili ovim motivom. Prvi veliki hit ovog pozorišta je bio upravo naučnofantastična komedija Summer Time Machine Blues iz 2001. godine koji će onda 2005. biti prenesen na film u režiji Katsuyukija Motohira. Ueda je ovde u ulozi koscenariste imao priliku da svoj originalni koncept i tekst proširi ali je film i dalje, mudro, zadržao jedan sveden, razumljiv opseg radnje, vremena i mesta.

I ovo je upravo ono što čini Beyond the Infinite Two Minutes tako efektnim. Ueda je tokom narednih godina napisao više vremeplovnih priča pa i režirao nekoliko kratkih filmova po njima a jedan od njih, Hauringu iz 2014. godine je i bio neka vrsta zametka iz koga će nastati  Beyond the Infinite Two Minutes. I, iako je sa svojih stodeset minuta trajanja Beyond the Infinite Two Minutes praktično deset puta duži od Hauringu, radi se o filmu koji BESPREKORNO koristi tu svoju jednu jedinu lokaciju koju ima, tih nekoliko komada scenografije koji su mu bitni u radnji, taj svoj mali ansambl i dešavanje u realnom vremenu.

Ako ovo sve zvuči kao da posmatramo filmovanu pozorišnu predstavu rađenu sa skromnim budžetom i mnogo o-ruk entuzijazma, svakako vredi ukazati da je mnogo pozorišne logike i tehnike pripovedanja ušlo u Beyond the Infinite Two Minutes. Scenski rekviziti kao imenovani, prikazani i zatim za radnju presudni elementi dešavanja pred kamerom su ovde sasvim direktno prepisani iz pozorišnog načina rada a i čitav ansambl glumaca dolazi upravo iz Uedinog uskog kruga prijatelja, tj. iz pomenute trupe Europe Kikaku.

No, Yamaguchijeva režija i montaža su ono što film presudno odvaja od njegovih pozorišnih korena i zapravo ovo je jedna od onih situacija u kojima je gledalac sve vreme svestan da je pravljenje čitavog filma iz jednog kadra bila ne samo smela odluka da se razigraju i prikažu kreativni mišići već i ključni deo njegove estetike. Kao film koji se pre svega bavi ekranima i njihovim simboličkim ulogama kao prozora kojima vidimo druga mesta i druga vremena, Beyond the Infinite Two Minutes i samog gledaoca onda zarobi na dvodimenzionalnoj, omeđenoj površini sočiva kamere koja se pomera ne onako kako bi gledalac da prati radnju nego onako kako Yamaguchi bira da mu je prikazuje. Sve ono što se oko kamere dešava – čega je gledalac postao svestan gledajući One Cut of the Dead – u Beyond the Infinite Two Minutes je pažljivo izmešteno u podsvest i gledalac ima jedno gotovo voajersko iskustvo bestelesne, neme svesti koja se kreće oko ljudi što prolaze najluđu noć u svom životu, imaju neverovatne skokove logike i intelektualna prosvetljenja, emotivne lomove i momente heroizma, trenutke pohlepe, bljeskove shvatanja ali i sasvim razumljive kognitivne konfuzije kada se suoče sa večnošću… Naravno,  tu su i neke jakuze…

Beyond the Infinite Two Minutes šokira sigurnošću sa kojom se bizarna (ali jednostavna) premisa dosledno razvija u komplikovanu teoriju manipulacije kauzalnošću događaja, ali i time kako Yamaguchi spretno koristi ekrane da gledaocu prikaže ono što bi verbalnim objašnjavanjem ispalo prekomplikovano – pa i na kraju ne razumljivo – a onda pušta izvanredno ekspresivne i zabavne glumce da rade kao da su na bini i kreiraju jednu dinamičnu, urnebesnu atmosferu koja je na pola puta između Doctor Whoa i Top Liste Nadrealista.

I ovaj film ima prostora za momente nepatvorene, čiste ljudske emocije, dajući nekim od svojih protagonista prostor da budu ranjivi i višeslojni, a jedan od ovih momenata je rezervisan i za odavanje pošte manga-autoru po imenu Fujiko F. Fujio* i njegovim naučnofantastičnim pričama koje su inspirisale Uedu da se bavi vremeplovnim narativima.

* Fujiko F. Fujio je, naravno, pseudonim pod kojim je Hiroshi Fujimoto, tvorac Doraemona pisao i crtao od 1989. godine do svoje smrti nekoliko godina kasnije, a nakon dugogodišnjeg kreativnog partnerstva sa Motoom Abikom, sa kojim je zajedno radio pod pseudonimom Fujiko Fujio, dakle, bez „F“ u sredini.

Beyond the Infinite Two Minutes nije kreirao novi žanr u japanskom filmu i, velikim delom i zbog pandemije, nije ostvario tako veliki uspeh kao One Cut of the Dead. Ipak, radi se apsolutno briljantnom malom naučnofantastičnom filmu koji svoju spekulativnu premisu koristi snažno i dobro i za koji je gotovo nezamislivo da u nekom momentu neće dobiti svoj „zapadnjački“ rimejk. No, teško je zamisliti da će išta imati ovu kombinaciju eksplozivne pozorišne energije, strahovito disciplinovanog rada kamerom i neverovatno efikasne montaže. Beyond the Infinite Two Minutes je, dakle, garantovano odličan provod ali i film koji treba i puštati deci u filmskim školama da budu svesna koliko je ZAISTA širok horizont mogućnosti. Pa da onda i od njih za koju godinu očekujemo neočekivano.