Onako kako Fantagraphics nastavlja da ih izdaje tako mi nastavljamo da ih čitamo, pa smo, eto, u Januaru imali najnoviju kolekciju iz edicije „Kompletna biblioteka Karla Barksa“ a u koju se udobno smestio jedan lep broj možda ne najpoznatijih Barksovih priča, ali priča koje svaki njegov poštovalac treba da pročita. Walt Disney’s Donald Duck: „The Lonely Lighthouse on Cape Quack“: The Complete Carl Barks Disney Library Vol. 29 je, naravno, tek prvi put da ću ove godine pisati o Barksovim stripovima, imajući u vidu da je Egmont izdao još dva toma svojeg serijala Karl Barks Patkovgrad na Srpskom jeziku pa će biti još skorih prilika da se kaže nešto o nekim njegovim najvažnijim radovima.

No, u međuvremenu, The Lonely Lighthouse on Cape Quack je nešto što bi se najpre moglo opisati kao „i ostale priče“, dakle, zbirka ne toliko esencijalnih kraćih radova koje je Barks radio nakon onoga što se smatra njegovim zlatnim periodom. Ovo je, onda, verovatno loše – ili makar ne najbolje – mesto da neupućeni čitalac započne svoju odiseju upoznavanja sa opusom velikog autora, ali za nekoga ko Barksa već poznaje i svrstava u najviši red panteona američkih strip-autora ova kolekcija je veoma važan izbor koji pokazuje Barksovo „opadanje“, njegovo sopstveno gubljenje interesovanja za „veliku“ ekspresiju, a onda i svojevrstan gubitak poštovanja na strani njegovih poslodavaca da se čoveku koji je u najmanju ruku bio najveći od svih tokom deceniju i po, makar obezbedi mirna penzija.

The Lonely Lighthouse on Cape Quack je, pre svega, kolekcija kratkih stripova od po deset strana. Ona, za razliku od većine drugih kolekcija u ovom serijalu, nema ni dugačke, pustolovne narative od po tridesetak strana koji su bili unikatno prepoznatljivi u Barksovom opusu ali i generalno se izdvajali između radova autora njegove generacije svojom kompleksnošću tema i slojevitošću pripovedanja, ali ni gegove od jedne table u kojima je Barks destilovao svoje filozofske stavove i komedijaške sposobnosti na najfiniju čistotu. U pitanju je zbirka, dakle, kratkih priča rađenih uglavnom šezdesetih godina prošlog veka, sa Barksom kao kompletnim autorom, a onda i dodatak od nekoliko takođe kratkih priča koje je on uradio samo kao scenarista i to nakon penzionisanja 1966. godine pa onda „povratka“ iz penzije da piše scenarije za druge crtače a na nagovor urednika po imenu Chase Craig. Tu, dakle, dobijamo nekoliko radova iz ranih sedamdesetih u njihovim rekonstruisanim verzijama iz ranih godina ovog stoleća.

Ako ovo zvuči neobično to je zato što jeste: Western Publishing je želeo da i dalje ima Barksa na rosteru, delom zbog imena koje je i dalje bilo prepoznatljivo, delom jer je on i dalje bio profesionalac kome je malo ko mogao da parira, ali očigledno nije želeo da se mnogo troši oko crtača koji bi Barksove scenarije adekvatno grafički predstavili pa su poslednje četiri priče, sve originalno izašle 1971. i 1972. godine gde je Barksove skice i brejkdaunove u gotov crtež i tuš preveo Kay Wright, ovde objavljene u njihovim novim verzijama koje je početkom ovog veka uradio nizozemski crtač Daan Jippes, jedan od najcenjenijih nastavljača Barksovog rada.

Idemo onda redom.

Naslovna priča, čiji je stvarni naslov zapravo Northeaster on Cape Quack je iz 1962. godine i ovo je primer poznog Carla Barksa koji sve svoje najbolje strane uspeva da spakuje u svega deset tabli uzbudljive, neverovatno ekonomične naracije. Ovaj strip ima sve, i nostalgičnu dimenziju ruminacije o tome da moderni svet svojim novim, nesavršenim tehnologijama potiskuje stare, proverene načine i običaje u opskurnost i da time objektivno gubi, i kritiku predatorskog investitorskog kapitalizma koji nema problem da pregazi zakone i ljudska prava da bi se oplodio, a onda i veoma uzbudljivi akcioni sadržaj koji se bavi najvećom olujom što stiže na rt na kome stoji stara kula svetilja, te brodovima kojima jedino svetlo tog svetionika može da pomogne da bezbedno stignu do obale. Ovo je istovremeno i „disaster movie“ spektakl (sa sve vrtoglavo visokim ulogom da brod koji treba spasti nosi poklone za božićnu proslavu u Patkovgradu i da ako on potone, nema ništa od božića) i akcioni triler i božićna bajka i zaista je bio potreban majstor kalibra Carla Barksa na vrhuncu njegovih sposobnosti da se ova pripovest izvede kako treba. Barks je uvek razjarene elemente, a posebno okean, crtao sa neverovatnim žarom a ovde imamo i izvanredan kontrast između prkosno nepobeđene kule svetilje na vrhu i ponosno uspravne božićne jelke na dnu poslednje table.

Hound Hounder onda spušta ton nekoliko registara niže i počinje seriju urbanih priča sa Pajom Patkom koji se bavi posebnim zanimanjima i u tim je zanimanjima dobar, ali zbog nekog greha, često greha gordosti ili pohlepe, do kraja proizvede katastrofu. Ovo je uobičajeni Barksov format, ali Hound Hounder ima ekstra dimenziju socijalne satire jer je u ovoj priči Paja šinter a na meti njegovog lova je pas koji služi kao maskota, ali i izvežbani pas-tragač za lokalne Mlade izviđače gde njegova tri sestrića imaju visoke činove.

Paja ovde ima elemente visoke nadarenosti za posao koje smo videli i u drugim sličnim pričama, on koristi razna hemijska i mehanička pomagala da namami pse-lutalice u svoju mrežu a zatim ih odvozi u kafileriju gde se prema njima postupa humano (on sam tvrdi da ih grad hrani burgerima), ali ne može se prikriti dimenzija represivnosti koju Barks ovde pripisuje čoveku u službi institucije što lovi sasvim nedužne životinje i zatvara ih.

Naravno, ovaj strip je komedija, pogotovo jer Paja psa koji pripada Mladim izviđačima ne može da ulovi koristeći uobičajene tehnike i na kraju koristi činjenicu da je ovaj pismen kako bi ga zbunio i sklepetao, ali njegov mračni podtekst je više nego očigledan. Da je nastala 2026. godine ova priča bi bila (pre)očigledna parabola o autoritarnom, praktično fašističkom postupanju Homeland Security/ ICE službenika prema nedokumentovanim migrantima u SAD ili samo ljudima koji na njih liče, pa je Barks, u ovim godinama već prilično socijalno narogušen, ovim stripom još jednom potvrdio svoju pesimističnu ali nepogrešivu vidovitost.

Pesimizam i cinizam su prisutni već na prvoj tabli narednog stripa, Jet Witch, gde se u gradskoj većnici Patkovgrada raspravlja o „problemu“ dece koja na Noć veštica prave haos po komšiluku kucajući kostimirana na sva vrata i tražeći slatkiše. Paja, u svojoj najboljoj pozi uznemirenog građanina već na prvom panelu uspaničeno proklamuje da nešto mora da se uradi, samo da bi već četiri panela dalje, u dnu strane, izašao iz većnice pre nego što diskusija o tome ŠTA bi moglo da se uradi uopšte započne, objašnjavajući da nema vremena i da je, uostalom, rekao šta je imao. Odbijanje građana da preuzmu svoj deo odgovornosti, prebacivanje obaveza na apstraktni „sistem“, moralna panika zbog zapravo posve benevolentnog ponašanja omladine jedan dan u godini: sve je spakovano u svega pet kadrova.

Ostatak stripa je generalno žovijalniji i bavi se intersekcijom sujeverja i futurističke tehnologije, sa scenama haosa koji Paja kreira u lokalnom zoološkom vrtu i koji se zatim izliva na ulice grada. Barks ovo, naravno, radi sa jakim apetitom.

Boat Buster je, pak, prva od dve priče koje kao da najavljuju OPEK krizu vezanu za cene uvoznog goriva a koja se u stvarnom životu desila tek deceniju kasnije. U Boat Buster se Baja Patak i njegov suparnik, takođe biznismen i bogataš Rockerduck (kod nas prevođen kao Varalić ili ponekad Paralić) takmiče u trci čamaca da bi pokazali čije je gorivo ekonomičnije i ovo je, nakon što malo razmislite, i adekvatna tema za godinu (1961.) u kojoj su cene goriva u SAD ne samo bile na istorijskom minimumu već su i američke firme vodile „benzinski rat“ pokušavajući jedna drugu da istisnu sa tržišta spuštajući se u maltene bescenje. Baja sebi ovde napravi medveđu uslugu time što njegov takmičar, po običaju, bude zlosrećni Paja a koji, da stvari budu grđe uspeva da pobedi u trci a da ipak razočara strica. Barks ovde kreira jednu kinetičku, uzbudljivu akcionu komediju sa jasno odvojena tri dela gega koji vodi do pančlajna i ovo je jedna od najbolje nacrtanih priča u kolekciji.

Kuriozitet je da je ovo prva a onda i jedina priča u kojoj je Barks koristio Rockerducka, dajući mu sjajan vizuelni dizajn i karakter ali se nikada posle ne vraćajući ovoj svojoj kreaciji. Srećom, italijanski autori koji su radili za Dizni u narednim decenijama su spasli ovaj lik od zaborava i dali mu mnogo važnih uloga u budućim stripovima.

Movie Mad je, pak, još jedna od onih situacija u kojima imate utisak da je Barks nekim čudom video budućnost i onda nacrtao strip koji satiriše toksični mentalitet treće decenije dvadesetprvog veka vezan za prenosne kamere koje svi danas imamo u džepu, samo je taj strip nekako izašao 1962. godine. U njemu Paja Patak pokušava da smisli kako da iskoristi malu, ručnu filmsku kameru koju je na poklon dobio za božić i kada mu sestrići predlože da snima njih kako se klizaju na ledu jer će i njima to pomoći da unaprede svoje figure i koreografije, on se složi i krene s njima na klizalište…

…ali naravno prvo počne da snima žene u kratkim suknjama koje im se podižu kada rade piruete. Pajina voajerska sladostrast, koja je šezdesetih mogla biti i simpatična – Barks to svakako crta u jednom pozitivnom tonu – međutim skreće u patološkom smeru kada shvati da mu je zanimljivije da snima sestriće kada padaju i generalno se zatiču u ponižavajućim situacijama nego da ih snima kada klizaju dobro i strip od ove tačke postaje osuda ne samo društva spektakla već baš onih niskih poriva u kojima su razni tipovi osramoćenja i poniženja magnetski privlačni kameri i „prirodan“ materijal za šerovanje. Naravno, Barks stripu daje jednu kinetičnu, vrlo propulzivnu komponentu a Paja do kraja POPRILIČNO strada i dobija karmičku kaznu za svoje grehe. Postoji i čitava dodatna dimenzija emaskulacije ili makar satirisanja rodnih identiteta, prvo sa sestrićima koji umesto mokre odeće moraju da navuku devojačke haljinice, a onda sa samim Pajom koji kameru – visokotehnološki komad moderne, praktično futurističke opreme – nakon poniženja koja je sam pretrpeo pretvara u ženski kodirani mikser za mućenje jaja. Barks na svojim najciničnijim podešavanjima.

Kako su priče ovde, sem prve, objavljivane hronološkim redosledom, Ten-Cent Valentine se bavi Danom zaljubljenih i u njoj imamo drugo ikada pojavljivanje Mage Vračević, veštice sa Vezuva koja pokušava da ukrade prvi novčić što ga je Deda Baja ikada zaradio kako bi ga magijskim pretapanjem pretvorila u amajliju koja će njoj samoj doneti bogatstvo. Barks ovde pravi neke suptilne reference na stare stripove, dodajući priči više kontinuiteta nego što je za njih bio standard u ono vreme (ili nego što je i sada) ali je njen prvenstveni šarm u tome kako veštica u  centru narativa menja svoj izgled kroz priču i poigrava se sa odraslim muškarcima da bi deca – prirodno imuna na njene feminine mahinacije – bila ta koja spasavaju stvar.

Jungle Bungle je, pak neka vrsta Barksovog rimejka sopstvene priče stare nekoliko godina, The Darkest Africa, pa tako on ovde ponovo šalje Paju Patka u Afriku kako bi naučniku pomogao u lovu na „nosoroga sa ružičastim okom“. Ovo je pre svega brza, slepstik komedija sa divljim životinjama koje ne tolerišu prisustvo čoveka u svom okruženju, sa čovekom koji se maskira u drvo (tu je i igra reči jer se naučnik preziva Livingstump umesto Livingstone), ali cela fokusirana na još jedan Pajin specijalni talenat. Ovog puta to je streličarstvo.

Barks je morao i da menja uvodni panel za priču sa vilijemtelovskim prizorom za koji su se urednici plašili da će deca pokušati da ga imitiraju i jedna druge povrediti strelama, ali farsični i komični deo narativa dolazi na red kada Paja u Africi treba da nosoroga pogodi nesmrtonosnom strelom namazanom sredstvom za uspavljivanje. Naučnik koji ga je tim strelama opremio mu daje i strele sa suprotnim dejstvom i Naravno da Barks onda proizvodi urnebesni haos sa strelama koje u životinjama proizvode praktično berserk bes ali i onima koje mogu da sruše drvo tako što će ga uspavati. Ovo je strip u kome se životinje koje na kraju završavaju u kavezima i dalje podsmevaju „ljudima“ – a koji su ovde, dakako, samo antropomorfizovane životinje – pokazujući im da znaju nešto što se ovi ne usuđuju da sebi priznaju, pa imamo posla sa superiorno pesimističnim i istovremeno urnebesno smešnim Barksom u odličnoj formi.

Merry Ferry onda spada u drugu podvrstu narativa u kojima Paja Patak ima neki svoj mali biznis. U takvim pričama on nije „šampion“ svoje profesije, već samo pošteni mali privrednik koji pokušava da opstane u surovom svetu, radeći sa malim profitnim marginama, neograničenim radnim vremenom i boreći se sa nadirućim talasom obezljuđene industrijalizacije i automatizacije. Ovakve narative je Barks radio mnogo puta pre Merry Ferry, ali ovo je verovatno jedna od najboljih njegovih varijacija na ovu temu, kako zbog izvrsno odabranog vizuelnog koncepta na koji se priča oslanja, tako i zbog tople, humane poente koju pravi usred oštre socijalne satire kojom autor vitla unaokolo.

Naime, Paja je ovde „kapetan lađe“ ali zapravo samo malog feribota koji prevozi Patkovgrađane sa kontinentalnog dela grada do jednog od njegovih ostrva. Na početku stripa Pajini sestrići posmatraju velike feribote što saobraćaju preko širokih kanala i prolaze ispod dugačkih mostova, vozeći putnike i vozila na važne destinacije i kontrast sa Pajinom olupanom dereglijom na kojoj jedva da ima mesta za tesnu kabinu, četiri koze, pastira, dve kokoške i jedno kuče je vizuelni simbol klasne razlike koju produkuje prodor modernih tehnologija i velikih investicija u delove svakodnevnog života što su nekada bili domen običnih građana. Paji je, naravno, jasno da je big biznis na putu da ga sasvim istisne iz posla, ali on ima profesionalni ponos i smatra da i dalje radi važnu i korisnu stvar za onaj mali deo zajednice koji ide svakog dana na ostrvo Mudhen, pa makar to uključivalo samo tih par pastira i životinja. Naš kapetan sa velikom ceremonijom svakog jutra vozi i kravu Bossy koja sama ide da pase na ostrvu, a odakle je on uveče i vraća a sa vlasnikom ima dogovor da se vožnja plaća muženjem kante mleka iz njenog vimena. „Da nije ove kofe mleka, ova linija feribota bi bankrotirala“ kaže Paja.

Kontrast njemu nisu samo veliki, skupi feriboti već i proliferacija privatnih motornih čamaca kojima se bogatiji Patkovgrađani voze po reci i kanalima, štaviše često ga drsko i nebrižljivo prskajući vodom i ponekada mu i otimajući mušterije uz implicitan podsmeh. Kada se onda desi nepredviđena prirodna nepogoda i Paja je jedini koji, pored svih čamaca i ferija, može da ljude, mnoge od njih bogataše i ugledne poslovne ljude, bezbedno i na vreme preveze na destinaciju, vreme je za slatku klasnu osvetu. No, Barks bira da u Paji pronađe najplemenitiju zamislivu crtu i njegova lekcija novoj, nadmenoj visokotehnološkoj eliti je briljantno dostojanstvena. Jedan od meni najdražih Barksovih kratkih stripova.

Medaling Around je nova priča o „sukobu“ između Paje i Mladih izviđača i partikularno njihovog „službenog psa“. U ovom partikularnom slučaju, Paja nije negativac – onako kako je bio kodiran u Hound Hounder – već pokušava da napravi dobru fotografiju divlje životinje u šumi oko Patkovgrada kako bi je poslao na lokalni natječaj i osvojio zlatnu medalju. No, slike mu upropaštava previše radoznali pas Mladih izviđača koji mu stalno fotobombuje kadrove i tera životinje kojima se Paja prikrao. Kada stvari eskaliraju naravno da će se doći i do lava, iako tih životinja ne bi trebalo da ima u okruženju civilizovanog severnoameričkog velegrada.

Medaling Around nije preterano dubok narativ i pre svega se bavi kvalitetnom vizuelnom komedijom sa divljim životinjama koju Barks tako dobro crta i satirom pseudomilitarističke prirode organizacije Mladih izviđača, ali je notabilna po tome da se na jednoj slici pri kraju u publici koja aplaudira dobitniku medalje pored Raje, Gaje i Vlaje vidi i četvrto identično pače. U „loreu“ Paje Patka ovo je njegov nezvanični „četvrti sestrić“ koga su čitaoci krstili „Phooey“ (kod nas bi, verovatno, morao da bude „Jaja“) a koga je Barks nacrtao još dva puta u nekim drugim stripovima, kako kažu anotacije u ovoj zbirci: „ili kao privatnu šalu, ili greškom – čak i geniji greše“.

Way out Yonder je, pak, brzi povratak na ruminacije o industrijalizaciji koja više nije samo stvar velikih fabrika i hektara nekada obradive zemlje zauzetih postrojenjima već koja prodire u stvarni, svakodnevni život običnih ljudi vektorom konzumerističkog životnog stila. Barks ovde kontraste postavlja izuzetno snažno: Paja i sestrići kreću na godišnji odmor „koji će otplatiti samog sebe“ tako što će porodica kampovati po divljini duboke provincije i nalaziti zlato ili istorijske artefakte koje će kasnije prodati. Potraga za vrhovima strela nativnih Amerikanaca što se mogu prodati za izvesnu sumu novca se pojavljivala kao motiv u nekim ranijim pričama (o jednoj od njih ćemo pričati u nekim dolazećim nedeljama jer se nalazi u pomenutim Egmontovim zbirkama), ali se ovde pominju i kosti dinosaurusa.

No, Paja i njegovi klinci onda doživljavaju neprijatno iznenađenje kada shvate da je „duboka provincija“ koju oni i dalje naivno smatraju udaljenim, vrlo retko naseljenim pa i mitologizovanim „Indian Country“ mestom istorije i relativno nevine prvobitne zajednice, zapravo sada poprište turističke zabave gde se moderni Amerikanci i potomci starosedelaca jure na skuterima imitirajući bitke koje su videli u vestern-filmovima. Ovo je jedna od najšokantnijih Barksovih vizuelnih metafora, pogotovo kada nam na dnu druge table pokaže odred vojske američke federacije kako juriša na komično premalim mašinama na dva točka.

No, strip se zatim pretvara u Pajin pokušaj da, ako već ne može da ih pobedi onda da proba da im se pridruži i tako ih pobedi: varirajući motiv vezan za nadmetanje proizvođača goriva, ovde Barks Paju stavlja u trku malih motocikala gde on pokušava na sve načine da stigne prvi i zaradi pare koje bi, u nedostatku kostiju dinosaurusa i urođeničkih artefakta, isplatile njegov odmor. Naravno, ovo je još jedna urnebesna Barksova trka a koja vizuelno zabavlja na mnogo načina, kulminirajući u inteligentnom vizuelnom omažu poznatoj karikaturi Charlieja Addamsa iz Njujorkera sa skijaškim tragovima koji prolaze sa obe strane drveta, a njegov protagonist, iako tehnički na kraju uspeva da bude u finansijskom plusu završava sa polomljene obe noge i u invalidskim kolicima, zatvarajući tako komični narativ jednom veselo ciničnom slikom.

The Candy Kid je najotvorenije kritički nastrojen Carl Barks koga ćete čitati u ovoj kolekciji. Klasna tenzija tako česta u njegovim stripovima, pogotovo u ovom poznijem periodu ovde je dodatno zaoštrena akcentovanjem postojanja nove klase (fejk) tehnokrata, ljudi koji se ubacuju u radni proces i nešto u njemu odlučuju iako nemaju nikakve stvarne kvalitete i kapacitete. Ima mnogo stripova u kojima Paja Patak ima novi posao, izrazito se trudi da u njemu bude dobar ali na kraju zbog sopstvene nesmotrenosti ili zbog kučke karme napravi takav haos da mora da pobegne iz grada i, svakako, i ovaj se strip završava sa Pajom na ulicama Timbuktua, ali The Candy Kid je posebno otrovan u svojoj satiri pogotovo jer njena meta nije prevashodno Paja.

Naime, protagonist ovde samo pokušava da smisli način da poseti patkovgradski „Svetski sajam“ a koji je aluzija na isti takav sajam održan 1960. godine u Sijetlu a gde je američka ambicija da se ozbiljno uključi u svemirsku trku stavljena u prvi plan, između ostalog prikazom čuvene „svemirske igle“. Paja na ovaj sajam ne može da uđe kao „publika“ jer su karte preskupe i klasno je, dakle, onemogućen da vidi američke snove o budućnosti koji bi trebalo da budu i njegovi snovi. Zbog toga on odluči da nađe neki, bilo kakav posao na sajmu i završava u kancelariji midl-menadžera koji ga za najgluplji mogući posao prodavanja hrane na štandu podvrgava ponižavajućem i prezahtevnom testu sposobnosti za rad.

Barks ovde ne nosi rukavice: menadžer je narcisoidni ljigavac koji će prvo Paju vrteti na stolici kako bi „simulirao stres na radnom mestu“ a onda mu dati da rešava „veoma kompleksni problem“ koji je sam dizajnirao. Taj problem se bukvalno odnosi na pogađanje da li četvrtasta igračka ide u četvrtastu ili u okruglu rupu, dakle, radi se o testu koji je u stvarnom svetu namenjen deci što još nisu prohodala i njegova nadmena gordost i objašnjavanje nadređenima da je Paja genije jer je rešio sve bez ijedne greške su, naravno, temelj na kome Barks gradi dalju komediju. Paja će, ne sumnjajte, napraviti RŠUM na sajmu, vršeći nenamernu ali veoma slatku klasnu osvetu nad patkovgradskom elitom, bogatašima i političarima. I to je PRELEPO.

Narednu priču, Master Wrecker sam obožavao kao klinac jer je imala za Barksa karakterističnu vizuelnu maštovitost i spajanje nespojivih vizuelnih ideja u skladnu celinu. Ovo je još jedna tipska priča u kojoj Paja ima posebnu ekspertizu i radi svoj posao ne samo bolje od drugih već na nivou koji se nalazi negde između umetnosti i magije. U ovom slučaju radi se o rušenju dotrajalih zgrada korišćenjem mašine koja ima kran, sajlu i veliku gvozdenu kuglu na kraju sajle – a kakve svi znamo iz starih crtanih filmova.

Barks radi sjajne stvari i u tekstu i u crtežu kontrastirajući apsolutno predimenzioniranu mačo-dimenziju Pajinih priprema za rad suptilnosti tog istog rada. Tako je doručak koji Paja jede pre posla ojačan ne samo cinkom, bakrom, kalcijumom već i „bronzom“ pa i „kuglagerima“, palačinke kojima se zasladi su pečene u „masti divljeg jaka“ i namazane bufalo-puterom a kada izađe iz kuće on pored šlema na glavi nosi i oklopljene rukavice kojima iz čiste obesti odvali parče stuba u sopstvenom dvorištu.

Jasno je da ga do kraja stripa čeka resetovanje na uobičajeni luzerski status ali dok se to ne desi apsolutna je milina gledati kako on svoju mašinu koristi da zgrade poruši sa minimumom proizvodnje đubreta, tako da se i drvena, betonska pa čak i staklena građa uredno složi kada se zgrada sruši. Njegov mačoidni nastup sa početka (pogotovo kada kaže da obožava da ruši škole) ima kontrast u tome koliko je njegov rad zapravo precizan, suptilan i artistički i onda čitalac, uprkos tome što ZNA da sledi karmičko poravnanje u jednom momentu krene da navija za patka koji nije STVARNO učinio nikome ništa loše – sem jednom moljcu.

Tragična greška koju Paja čini rušeći klub lokalnih bogataša ne ide njemu na savest i ovo je ponovo više prikaz – i  to veličanstven – klasne osvete gde proleter, opremljen moćnom rušilačkom mašinerijom, uništava „safe space“ otuđene vladajuće klike. Barks ovo apsolutno planski kreira kao spektakl namenjen onima koji sanjaju o revoluciji jer je u poslednjim kadrovima stripa Paja, iako proteran među pingvine*, i dalje ponosno koristi svoju ekspertizu da samo dletom i čekićem sruši iglo i za to dobija aplauz, poražen ali nikada ponižen.

*sestrići pominju da je ovo „Little America“ ali ovaj se lokalitet zapravo nalazi u Vajomingu i u njemu teško da ima igloa i pingvina

Raven Mad je onda poslednja priča iz Barksovog originalnog opusa u ovoj knjizi i poslednja koju je on nacrtao u ovoj kolekciji i ovo nije jedan od njegovih koheretnijih scenarija. Borba se ovde vodi ponovo sa Magom Vračević koja pokušava da ukrade prvi zarađeni novčić Deda Baje a koji je isuviše škrt da plati pravo obezbeđenje dok taj novčić izlaže na lokalnom bazaru što se tog dana održava u patkovgradskom parku. Paja i sestrići su onda regrutovani da brane ovu njegovu dragocenost i ovo je grafički veoma potentna akciona minijatura sa bizarnim metodama obezbeđenja, još bizarnijim metodama pljačke, planom da se novčić lansira pravo u Sunce… I ova priča ima jaku refleksiju na američki veoma bučni ulazak u trku za osvajanje kosmosa, ali njena glavna diferencija specifika je enigmatični gavran koji ponavlja reč što je znamo iz poeme „Gavran“ Edgara Alana Poa i koji je presudan element zapleta i raspleta ovog narativa. Barks čak i u ovakvom haosu motiva i ideja zadržava izvanrednu pripovednu disciplinu i njegov je crtež kao i uvek briljantno čist i uzbudljiv.

Time je, naravno, razočaranje veće kada znate da poslednje četiri priče u kolekciji nije crtao Barks. Kako rekosmo, ovo su scenariji koje je on pisao nakon što su ga ubedili da se vrati iz penzije i koje je originalno crtao Kay Wright po njegovim predlošcima. No, Wrightov rad je smatran nedovoljno dobrim pa je nove verzije stripova trideset godina kasnije uradio Daan Jippes i ova kolekcija objavljuje upravo te rekonstrukcije. I Jippes je, naravno, IZVRSTAN crtač ali onda se mora primetiti i da su ovo scenariji koje je Barks štancovao mehanički, preko volje, bez nekakvog velikog ulaganja intelektualne ili emotivne energije.

Sve četiri priče: Eagle Savers, Hound of the Moaning Hills, Storm Dancers i The Day the Mountain Shook se bave Mladim izviđačima i u tri od četiri se oni sukobljavaju sa Bajom Patkom koji je skoro pa resetovan na svoja fabrička podešavanja iz četrdesetih godina prošlog veka. Ovo više nije odvažni pustolov za koga znamo da je svaku svoju paru zaradio krvavim radim i razumemo što tako fetišizuje novac, već ponovo beskrupulozni kapitalista koji ruši i eksploatiše prirodu zbog svoje zarade i nije ga briga što priroda/ životna sredina strada zbog toga. Naravno, priroda uzvraća a Mladi izviđači su negde u sredini, trudeći se da zaustave nadiranje industrijskog magnata koje razara dragocene prirodne resurse i tera životinje, ali i da mu spasu život kada se on zaigra.

Ima ovde zanimljivih slika – u drugoj priči sa džinovskim životinjama koje su produkt posebne dijete a u četvrtoj sa ogromnim robotom na daljinsko upravljanje koji kopa ispod planine i doslovno produkuje kataklizmu – ali sve ove tri priče su relativno siromašne u domenu slojeva, svode se na akciju i mada Jippes radi odlično, nemaju dubinu i snagu klasičnog Barksa. Jedina koja tome prilazi je Storm Dancers sa svojim halucinantnim prikazom tornada koji podiže školu sa decom nebu pod oblake i prilično suptilnom igrom krivice i karme koju Barks izvodi sa Mladim izviđačima besnim što se leto završava i što će od sutra u školi da ponovo budu „niko i ništa“ nakon meseci provedenih u organizaciji gde imaju visoke činove i pomenutu pseudomilitarističku „ozbiljnost“. Šteta je da je ovo priča koju je napisao kasni Barks jer bi ona u njegovim rukama u nekoj od prethodnih decenija lako mogla da stekne status klasika.

No, i tako The Lonely Lighthouse on Cape Quack je kolekcija sa najmanje dve-tri priče koje JESU klasični Barks u domenu popularnosti i kvaliteta, a činjenica da ih je radio čovek sada već prilično mator i ogorčen na svet koji je video oko sebe i njegove pogrešne smerove razvoja i kretanja joj daje posebnu aromu. Ne moram ni da vam kažem da svako ko sebe smatra Barksovim poštovaocem ovo mora da pročita ako je već savladao poznatije i klasičnije njegove radove, pa izvolite do Fantagraphicsovog sajta da se poslužite.