Evo nas opet. Mafija bije, studenti se izvinjavaju popovima. Nikad gore vreme za pamet, i nikad bolje za metal.
Deo 1: BLACK METAL
Malo war metala iz Brazila, napravljenog u kućnim uslovima ali izvođenog sa svom ubeđenošću demona koji hvata zalet iz pakla da polomi vratnice raja i počini tamo seriju ratnih zločina – pa to uvek dobro dođe. Hordes Of Wrath je jednočlani black/ death projekat iz Porto Alegrea a čiji jedini član, Moisés Alvez voli da pravi pesme sklopljene gotovo ekskluzivno od blastbitova i brijućih, napaljenih rifova. Naravno, to je takav stil muzike i naravno da je dinamički dosta ravan i da nije za svakoga. No, drugi album projekta, Army of One ima jednu čistotu i iskrenost koja mene snažno šarmira a njegova jeftina, jednostavna ali u potpunosti funkcionalna produkcija je primer kako ne morate imati puno para da biste realizovali svoju viziju efektno i snažno. Cena je, naravno, koliko date:
https://hordesofwrath.bandcamp.com/album/army-of-one
Ritual Clearing / Disfigure Split je split EP dva blek metal benda iz Nove Engleske, sa dosta različitim stilovima a koji se skladno dopunjuju. Disfigure u svom melodičnom, modernom blek metalu imaju malo crustpunka a od njihove tri pesme je jedna kratki akustični instrumental koji lepo preseče između dve duže, glasnije numere. Ritual Clearing, pak, prže sirov, mračan blek metal sa dve pesme brutalnog juriša u produkciji koja daje sve od sebe da emulira prljavštinu drugotalasnog blek metala. Vrlo lepa ponuda a koju imate i na vinilu u izdanju takođe konektikatskog Redscroll Records:
https://disfigurebandct.bandcamp.com/album/ritual-clearing-disfigure-split
https://ritualclearing.bandcamp.com/album/ritual-clearing-disfigure-split
Iako sam u svojoj glavi projekat Nerraka iz Singapura do sada vodio uglavnom kao blek metal ekipu, istina je i da novi, treći album, The Warriors, ima dosta death metal elemenata i da pričamo o jasnije isprofilisanom blyck death zvuku ovog puta. To valjda ide sa tom postepenom evolucijom razmišljanja benda otkada je od jednočlanog projekta apgrejdovan u „pravu“ postavu. No, sve to na stranu, The Warriors je prevashodno zabavna i žestoka ploča black-death metala sa malo „etničkih“ začina ali fokusirana pre svega na energičnu svirku i dobar rif. Odlično:
https://nerraka.bandcamp.com/album/the-warriors
Tusci Archæic su APSOLUTNO previše melodični, previše simfonični itd. za moj ukus, ali opet, njihov drugi album, Hades Gigas je toliko pompezan i ekstrovertan da ni ja ne mogu da ostanem sasvim imun na njegov cheesy šarm. Dakle, ako volite užasno disciplinovani ekstremni metal, sa mnogo bubnjarskih rešetanja, oštrih gitara i promuklih vokala, a da preko idu zaslađene orkestarske melodije, melanholični klavirski motivi i orgijastički horovi, Archæic ISPORUČUJU:
https://archaeic.bandcamp.com/album/hades-gigas
Kad smo kod melodičnosti, losanđeleski ØVI kombinuju moderni, ’gejzerski blek metal, moderni, melodičniji blek metal pa i malo metalkora za svoj osobeni zvuk. I dok to nije po definiciji nešto za šta bih se zapalio, EP Hedera Helix je vrlo dobro napisan, ima konceptualnu konzistenciju bez obzira na žanrovske elemente koje koristi i čak mu je i ta moderna, ekstremno glasna produkcija nekako primerena i doprinosi muzici umesto da joj smeta. Interesantno i kvalitetno:
https://oviorder.bandcamp.com/album/hedera-helix
Astre je francuski (jednočlani?) projekat kod koga imamo smešu blek metala sa hardcoreom i raznim „post“ elementima. EP Anemoia je, pak, vrlo uredan u svom izrazu i očajavanju nad žrtvovanom generacijom, nudeći melodične ali tenzične rifove, energičan tempo, vrištanje. Ovo je i jeftino ali pametno snimljeno i obezbeđuje muziku koja čoveka i telesno i emotivno ali i intelektualno angažuje u dovoljnoj meri da ovaj projekat stavi na listu za praćenje. A daunloud EP-ja plaćate po želji:
https://astrebm.bandcamp.com/album/anemoia
Iako nisam neki srpski patriota, a definitivno ne pravoslavni vernik, moram da primetim da je niški jednočlani projekat, Nebeski, dosta zabavan. Njegov prvi EP, isto Nebeski je pristojno produciran (strogo kućno ali kvalitetno) komplet obrada srpskih patriotskih pesama poput Tamo Daleko ili Marša na Drinu u aranžmanima koji su moderni i dosta, jelte, krljački. Da citiram samog umetnika: „NEBESKI ne pristupa ovim pesmama kao klasičnim obradama, već kao atmosferičnim rekonstrukcijama. Zadržavajući originalne tekstove na srpskom jeziku, projekat gradi novi zvučni okvir u kojem se prepliću hladne gitarske teksture, monumentalni aranžmani i ritualna atmosfera karakteristična za moderni evropski black metal. Melodije koje generacijama bude osećaj snage, stradanja i patriotizma ovde dobijaju novu dimenziju — mračniju, introspektivniju i emotivno intenzivniju.“ I, da, prilično to kul zvuči čak iako nije PREVIŠE maštovito i u meni ne izaziva patriotske rezonance. Ali kul zvuči i plaća se koliko date pa evo, kome ne smeta, nek čuje i ispoštuje:
https://nebeski7.bandcamp.com/album/nebeski-ep
Gde je Srbija, tu je i Turska, kaže stara mudrost, pa evo onda, da kažemo da istanbulski Stone Cult ne sviraju, jelte, stoner rock, već, uprkos imenu, blek metal. Ali sladak. Debi album, The Great Ritual of Night and Death im je pun jednostavnih, ali ljupkih pesama sa melodičnim temama i pamtljivim rifovima, sve to odsvirano sa dosta strasti i producirano OKEJ (mada glasno). Ni Stone Cult ne preteruju sa nekakvim inovativnim pristupom ni zvuku ni aranžiranju, ali ovo je vrlo pitka ploča modernog blek metala koja će zadovoljiti i rifaše i atmosferičare:
https://stonecult.bandcamp.com/album/the-great-ritual-of-night-and-death
Da ostanemo na Balkanu, The Magus su grčki blek metal bend koji je započeo rad 2022. godine i već ima drugi album, Daemonosophia. Ovo je trio iskusnih muzičara (bubnjar Giannis Votsis svira u Dephosphorus, Shadowmass, Thou Art Lord i još gomili bendova a ni ostala dvojica nisu početnici) i njihova kombinacija je pun pogodak, sa dimenzijom klasične helenske blek metal opakosti ali onda i sa ekspanzivnijim aranžmanima koji ubrajaju i elemente hevi metala što obogaćuju izraz benda. Ovo nije „blackened heavy metal“ već i dalje punokrvan blek metal u koji se prirodno dodaju komadi tkiva iz drugih izražajnih formi i to čini Daemonosophia i pustolovnim i vrlo zanimljivim albumom:
https://necromantiathemagus.bandcamp.com/album/daemonosophia
Nismo još završili sa Grcima. Phasma sviraju kombinaciju black, death metala i deathcorea, ali neka ih ovde jer je njihov treći album, Purgatory DOVOLJNO blek metal za moje potrebe. Ovo je i vrlo tehnički izbrušena muzika pa je možda i previše uredna za blek metal, ali s druge strane ona zaista ispoljava BESTIJALNU agresivnost i onda se sve to lepo uklapa. Najbolja stvar kod Phasma je što ne komplikuju PRETERANO a što je česta boljka „tech“ bendova i ovde ima puno navijačke deathcore atmosfere između pržećih black i death metal rifova i to nekako prelepo legne jedno uz drugo. Mastering bučan, prebučan, uši otpadaju ali ovi ljudi ga tako kolju da mi ni gluvoća u najavi ne smeta:
https://phasmametal.bandcamp.com/album/purgatory
Imamo JOŠ Grka. W.E.B. imaju živi album, Darkness Alive snimljen u Atini i njihov pompezni, teatralni blek metal sa simfonijskim elementima se sa puno autoriteta seli u živi ambijent i nudi ozbiljnu predstavu. Ovde se epski egejski motivi lepo mešaju sa metal krljačinom a gudači i horovi dodaju taman koliko treba arome nečemu što je već stamen, bogat program rifova, opresivnog ritma i brutalnih vokala. Moćno:
https://webdarkmetal.bandcamp.com/album/darkness-alive
Trance of Perversion je split EP između brazilskog jednočlanog Trance of the Undead i čileanskog dvojca Chaos Perversion. Ovo je sve hermetični, vrlo „andergraund“ blek metal, a gde čileanski bend ima kavernozni, ali i nešto pompezniji zvuk sa mračnim melodijama i ritualnim napevima u pozadini, dok je Brazilac ekstremno sveden ali i vrlo dobar u svoje dve dugačke pesme rokanja i tmine. Ploča za sladokusce, dakle, plus, mora se poštovati taj old school omot ceo urađen tušem:
https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/trance-of-perversion
https://tranceoftheundead.bandcamp.com/album/trance-of-perversion
Njemački multiinstrumentalista Tobias Püschner muziku pravi pod pseudonimom Daidalos negde od 2020. godine i Dante mu je drugi album. I u skladu sa naslovom albuma, to je raskošna, razmahana tapiserija melodičnog black-death zvuka, sa orkestarskim aranžmanima i mnogo buke. I veoma je simpatična. Ne sad nešto AVANGARDNA ili išta slično, ali treba znati napraviti ovoliko zaslađenih tema i aranžirati ih kroz vratolomnu metal svirku, još i to solidno producirati, a ovaj čovek to zna pa mu vredi pokloniti malo pažnje:
https://daidalosmusic.bandcamp.com/album/dante
Iz Kvebeka dolaze Incandescence sa svojim petim albumom, Hors temps i, mislim, ovo je moderni, melodični, ekspresivni blek metal/ post blek metal, sa kvalitetnim pesmama i vrlo bučnim masteringom. Skoro da ne umem da smislim išta drugo da kažem o Incadescence, jer, jelte, njihova muzika, da se poslužim stereotipom, govori sama za sebe. Ona nije ni inovativna ni originalna, ali bend je izvodi autoritativno i čini je, jelte, svojom i ko voli ovakav blek metal ima da se nauživa:
https://incandescenceband.bandcamp.com/album/hors-temps
Unmother su londonski post-blek metal sastav koji se na svom drugom albumu, State Dependent Memory bavi temom urbanog otuđenja. Što je kul. Mislim, svi post-blek bendovi se bave NEKAKVIM otuđenjem, ali ovi imaju nekakav originalan ugao iz koga napadaju i ploča je i muzički prilično zanimljiva sa relativno svedenim, repetitivnim, pa time i prilično hipnotičnim, pesmama i zvukom koji je glasan ali nije preglasan i ne zamara uši kako to kod kolega ume da bude običaj. Dobro je ovo a daunloud plaćate po želji što je vrlo fer za muziku ovog kvaliteta:
https://unmother.bandcamp.com/album/state-dependent-memory
Autrijski jednočlani blek metal projekat Heidnir zvuči makar isto toliko kao da slušate post-pank (sa malo gotske romantike da zamiriše) koliko i da slušate blek metal pa autor muzike, Andreas Krempler ovo zove „Austrian Black Art Music“ radije nego samo blek metal. Nije njegov treći album, Der kosmische Tanz, baš mnogo po mom ukusu, dakle, romantičan je i melodičan, ali moram da poštujem to da je originalan i da zvuči autentično, ekspresivno, bez tipskih rešenja i imitiranja drugih bendova i zato ga preporučujem za slušanje:
https://dunkelheitblackmetal.bandcamp.com/album/der-kosmische-tanz
Boje švedskog satanskog blek metala ove nedelje brane odlični Nazghor. Bend postoji od 2012. godine, A World Ablaze mu je već osmi album i ovo je moderan blek metal, sa dosta melodije i atmosfere, ali sa dovoljno old school zloće i agresije u zvuku da svi budemo zadovoljni. A World Ablaze je glasna, bučno masterovana ploča gde se brutalni blastbitovi mešaju sa epskim melodijama i horskim napevima iz pozadine, pa je čitav osećaj kao da ste se zatekli u jednoj od onih odsudnih bitaka između dobra i zla koje toliko opisuju u Svetom pismu i satelitskoj literaturi. Jedino ne znam jeste li sebe zamišljali baš na ovoj strani:
https://nazghor.bandcamp.com/album/a-world-ablaze
Ali možda mrzite kada blek metal uopšte ima ikakvu melodičnu dimenziju. Možda ga volite samo kad je sav u prostim, old school rifovima i kada je do karikature besan, agresivan i usmeren na to da koliko najbolje može odglumi posednutost demonima. Za vas su onda Cadaveric Messiah, black-death ekipa iz Kolumbije čiji prvi album, Entombed in Yahannam nudi baš takvo iskustvo. Ovo je old school mučionica na tragu Blasphemy i Beherit, snimljena jeftino ali sasvim efektno a odsvirana kao da se muzičari trude da svoje instrumente ne samo odsviraju nego u potpunosti POKORE svojoj sadističkoj volji. Cadaveric Messiah su sastavljeni od iskusnih, zaposlenih muzičara iz već poznatih bendova (tipa Funeral Vomit, Crucifixor ili Butchery) i vidi se da je ovo sirovina i primitiva sklapana pažljivo i sa jasnim konceptom. Lepo!
https://cadavericmessiah.bandcamp.com/album/entombed-in-yahannam
OK, za sasvim suprotnu stranu slušalačkog spektra ponudićemo Bizarrekult i njihov treći album Alt som finnes. Ovo je norveški post-blek metal bend koji podseća da su Norvežani najbolji čak i kad se odmaknu od tradicionalnih formata i iz sve snage prigrle blackgaze emotivnost. A i žestok je to album uz sve njegove šugejzerske elemente i očigledno je jednako zainteresovan da vas polomi koliko i da vas navede da meditirate o težini postojanja. Pesme imaju puno atmosfere, ali imaju i propisno metalsko krljanje, sa rifovima i gruvom, da ne pominjem brzu, agresivnu svirku i ovo se vrlo lepo sluša:
https://bizarrekult.bandcamp.com/album/alt-som-finnes
Isto iz Norveške su i Diabolus, Mecum Semperterne! ali ovaj je kvartet bliži fabričkim podešavanjima, odnosno, njihov debi album, Diabolus, Mecum Semperterne! je pravoveran satanistički blek metal. Ne i generički, iako ova četiri momka, sa još mnogo drugih aktivnih bendova, voze energično, brzo, a opet čuvajući nordijsku distanciranost i hladnoću, pesme su napisane kvalitetno i fino kombinuju rifove, gotovo subliminalne vokale i mnogo dobrog rada sa klavijaturama i horovima. Takođe, pesme umeju da POTRAJU. Sve je to producirano tako da imate utisak da ste u snu i tačno iza brda se odvija okultni obred koji MORATE da vidite ali ne uspevate da pokrenete noge, i to je u ovom slučaju POZITIVNO. Diabolus, Mecum Semperterne! nude taj razdvojeni, psihodelični ugođaj okultnog, onostranog i satanskog ne ugađajući ukusu ni old school 2nd wave purista ni modernijih atmosferičnih blek metal ljubitelja, već kreirajući sopstveni zvuk i prosecajući sopstveni put. I to je veličanstveno.
https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/diabolus-mecum-semperterne
I za norveški het-trik imamo četvrti album projekta. Misotheist. Brage Kråbøl je vredan čovek i pod ovim imenom je za osam godina snimio četiri albuma a pored toga imao nekoliko izdanja sa takođe jednočlanim Enevelde, a radi i sa upravo hvaljenim Diabolus, Mecum Semperterne! gde svira bubnjeve. No, iz Misotheist kuhinje stiže nam hermetični, suvi norveški blek metal, pa je novi album, De Pinte prirodan nastavak pretprošlogodišnjeg Vessels by Which the Devil Is Made Flesh. Ovo je, dakle, satanistička, strastvena a opet svedena krljačina sa atmosferičnom/ melodičnom završnom obradom, ali usredsređena na klasične forme, ritmove, instrumentarij. Nije Kråbøl ovim albumom ništa inovirao, ali i ne mora jer je njegov pristup muzici ČIST i sa jasnom vizijom:
https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/de-pinte
Monolith of Ephemerality je debi album za italijanski Dwellnought i to je jedna monstruozna ploča. A i monstruozno dobra. Čemu sam se i nadao kada su Caligari Records najavili ovo izdanje, pošto ova firma uglavnom zna da izabere i ne brine mnogo kog je (pod)žanra muzika sve dok kida. A, evo, Dwellnought su baš to, svirajući nešto između black i doom metala, ali ne samo da kidaju nego i ne rade u klasičnim modusima ni black ni doom metala, nalazeći neku idealnu tačku preklopa na kojoj sve što se čuje zvuči sveže i osobeno. Delom je u pitanju i miks koji forsira reverberaciju i epski, slojeviti zvuk, delom je što su pesme po deset i sedamnaest minuta pa imaju prostora da mnogo rade, a delom i to da ljudi sviraju kao posednuti demonima. Često se pominju nekakvi rituali i obredi kad pričamo o ekstremnijim varijantama blek metala, ali Dwellnought ovakve opise itekako zavređuju. Slušajte:
https://caligarirecords.bandcamp.com/album/monolith-of-ephemerality
A da još jednom kažem koliko mi je kul da je nemački Fucking Kill Records izrastao u firmu koja je od tr00 underground korena gde se publikovao garažni death metal i grindcore, došla do toga da je i dalje underground i tr00, ali da objavljuju ekskluzivna izdanja metala koji je prilično avangardan. Najnoviji primer su Šveđani Trespasser i njihov treći album, יְהִי אוֹר. Trespasser su duo anarhističke i antifašističke provinijencije, a יְהִי אוֹר (tj, „neka bude svetlost“) je ploča o apokalipsi, blek metal koji se kombinuje sa etničkim temama, krlja bez milosti ali u to krljanje ubacuje mejdnovske harmonije i generalno uspeva da bude muzički raznovrstan i, čak, anarhičan, a da sve to ima smisla. Imajući u vidu koliko je ovo mali izdavač, plašim se da će Trespasser ostati nezapaženi u masi drugih izdanja ove nedelje pa ih ja posebno podvlačim na ime originalnosti i čisto cool faktora koji njihova muzika ima sa svojim ritualnim refrenima i kombinovanjem bendža i duvača sa propisnim metal riljanjem. Ne propustite, biće vam žao:
https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/trespasser
https://trespasserxvi.bandcamp.com/album/–4
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Troll Teeth su nešto duže od dve godine šutali a sada se vraćaju EP-jem Troll Teeth: Sluagh Vol. II i to je, pa, neobavezno. Ali simpatično. Od četiri pesme jedna je nova (i njihova) i govori o turobnosti modernog istorijskog trenutka u kome se ljudi, jelte, zamenjuju veštačkom inteligencijom iako za to nema dobrih razloga. Ostale tri pesme su kaveri projekata poput The Stone Eye, Wax Mekanix i The Blue Void i mada je to sve zezanje sa prijateljima (EP i izlazi za Electric Talon, a koji drži jedini član Wax Mekanix) i vrlo je lo-fi, kakav je bio i prethodni EP, svakako ima šarma i nudi jedan zdravi pank-rok etitjud:
https://talonrecordsusa.bandcamp.com/album/troll-teeth-sluagh-vol-ii
Beloruski stoner-metalci Die Balista su svoje ime promenili u Krisa a onda ponovo snimili svoj prvi album. I’m gonna swing from the chandelier, from the chandelier je, dakle, programsko rebutovanje koncepta, ali muzički ovo je jednostavan, pitak, garažni stoner/ sludge program sa pesmama koje ne pucaju od neke inventivnosti ali imaju prijatan gruv i hrskav zvuk. Više i ne tražimo jer ovih šest pesama naprosto fino cure i ko voli muziku što je istovremeno konfrontativna ali i potpuno prijateljska, naći će srodne duše u bendu Krisa. Cena je, takođe, koliko date:
https://krisa.bandcamp.com/album/im-gonna-swing-from-the-chandelier-from-the-chandelier
Skeletizer su simpatičan stoner-doom sastav iz Orlanda sa Floride. Njihovo debi-izdanje je mini album, Sounds from the Doomshed, jedna ljupka ploča kratkih, energičnih pesama, pankerske estetike, močvarnog zvuka i srazmerno brze svirke. Ovo je više „doom ’n’ roll“ nego običan stoner-doom i to je okej, sa jeftinim ali pristalim zvukom i dosta entuzijazma u svirci, pa se sve to presluša kako treba:
https://skeletizer.bandcamp.com/album/sounds-from-the-doomshed
Die Alone je drugi album za čileanski stoner-doom trio Loud. I, sad, iako se ljudi zovu tako kako se zovu, njihova muzika zapravo izbegava moderne studijske tehnike za pojačanje zvuka, pa je Die Alone ploča dosta old school saunda, muljava, mutna, a onda time i šarmantnija. Bend pritom radi jednu pankersku, neposrednu verziju tog stoner-doom metala, sa džemerskim gruvom i spontanom energijom i to se fino uklapa iz lo-fi kvalitet snimka. Pošten, prljav podrum-core:
https://loudhorror.bandcamp.com/album/die-alone-full-album
GOZD su poljski post-rok i post metal bend sa albumom prilično ’gejzerske atmosfere i pogoleme težine. Trees Are Silent mi nije doneo neko veliko uzbuđenje na konceptualnom planu, ovo je šugejz gruv sa distorzijama, ali izvedba je dobra, melanholične harmonije i repetitivne, jednostavne teme rade posao i da je ovo producirano malo tiše bilo bi i bolje. A i ovako je sasvim okej:
https://gozd.bandcamp.com/album/trees-are-silent
Za nešto radikalnije i zabavnije imamo novi album projekta Druid Stone a koji je jednočlani transrodni doom metal/ noise rock bend iz Virdžinije. Album The Living Dead je duhovit, raznovrstan i možda vam se neće sve na njemu jednako dopasti ali mislim da ovde ima dosta bučnog, doomerskog gruva i zanimljivih gitarskih i vokalnih tema da se niko ne smori i pobegne pre kraja. OK, produkcija je apsolutno prebučna, ali ovo je anarhična muzika i to onda nekako ide uz nju:
https://doomhippies.bandcamp.com/album/the-living-dead
Girasol su Argentinci a ako znate Argentince, znate da vole da sviraju prljav, gruverski, psihodelični stoner rock. Manguparija. EP El Cielo Está Iluminado ima samo četiri pesme ali ovde se SVIRA baš za sve pare, sa gomilom fine gitarske pirotehnike, ali i dobrim, čvrstim gruvom koji, pak zna za dinamiku i ne ide svom snagom sve vreme, sa odličnim vokalima i tekstovima na Španskom. Ovo je bluzerski a hevi, gruverski a metalno i uživaćete u svakom sekundu:
https://girasolheavyblues.bandcamp.com/album/el-cielo-est-iluminado-2
Švedski rodno mešoviti sastav Electric Hydra ima album From the Fallen I to je kvalitetan hard rock/ heavy metal sa stoner rock elementima. Dakle, ume da bude sporo, ume da bude teško, ali je i generalno dosta melodično i fino koristi vokalne harmonije. No, gitarski rad je ovde ozbiljan i Electric Hydra ne samo da ne zapostavljaju teške rifčine u svom repertoaru već i imaju zvuk koji forsira masni rokenrol ugođaj a što meni veoma prija. Sve najtoplije preporuke za ove divne žene i muškarce:
https://electrichydra.bandcamp.com/album/from-the-fallen
Hm, generalno retko gunđam da bend ima prejeftinu produkciju ali imam utisak da portorikanski Ender zaista zvuče kao da su snimili demo dok slušate minialbum Ender II: In Silent Throne. Mislim, ovo je vrlo progresivni, vrlo ambiciozni death-doom metal, sa velikim rasponom ideja i zvuka i bend zapravo ima impresivno dobar miks za sve ono što radi na ovom materijalu. Ali zaista mu treba samo MALO bolji studio, sa boljim kutijama i boljim mikrofonima da bi bio ono što čujemo da treba da bude. Ovako kako jeste, mislim da će oduševiti andergraund publiku ali Ender apsolutno zaslužuju više:
https://enderpr.bandcamp.com/album/ender-ii-in-silent-throne
Ripple Music ove nedelje imaju peti album benda Suplecs iz Nju Orleansa, Hymns Under a Blood Moon Sky, a koji stiže solidnih petnaest godina nakon prethodnog. Suplecs ovde ne rade ništa posebno novo ili dramatično, ali ovo je vrlo prijatna ploča zrelog, patiniranog stoner rocka sa bluz osnovom i urednom hard ’n’ heavy razradom. Dakle, pesme su dobre, bend ih izvodi proživljeno i naprosto trese jak, moćan gruv, vokali su kvalitetni a zvuk debeo, možda i mrvicu preglasan ali sa dovoljno topline da ova rokerska, šmekerska ploča bude ugodna (Takođe, kad ste već na Bandcamp stranici Ripple Music overite njihovo reizdanje Rollerballovog albuma Submarine takođe izašlo ove nedelje jer KIDA):
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/hymns-under-a-blood-moon-sky
Imamo i novo izdanje Heavy Psych Sounds Records. Dakle, Poljaci Belzebong znaju šta vole: da se drogiraju i da prave igre reči pa im se novi album zove The End Is High i to su samo četiri ali vrlo dugačke, spore, teške, VRLO drogirane pesme stoner doom gaženja sa naslovima tipa Bong & Chain ili 420 Horsemen. Dakle, ljudi se preterano mnogo zajebavaju, ali muzika je možda ne neki REVOLUCIONARNI ali ugodni (mada jako glasni) teški, jelte, psihodelični rok i metal uz koji će se svako osetiti bolje:
https://belzebong.bandcamp.com/album/the-end-is-high
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/belzebong-the-end-is-high
Ako niste nameravali da mnogo koristite sopstvene uši ovih dana, dobro je, jer izašao je novi Chained to the Bottom of the Ocean. Doduše, momčad iz Springfilda u Masačusetsu su na Let Us Not Speak Of Them But Look And Pass On ipak nešto promenili u masteringu i miksu pa ovo nije više monoblok zvuka nategnutog do pucanja, već ipak nešto toplije i dinamičnije. I u svirci se to čuje, sa pesmama koje imaju prostora i praznina da udahnete, ali, da se ne zavaravamo, ovo je i dalje ESKTREMNO abrazivan, EKSTREMNO mračan, pesimističan sludge-doom metal čiji je manifest, jelte, ispisan u samom imenu benda. Ovde TREBA da se osetite teskobno, izmučeno, da se plašite za svoj život i u tom momentu ekstatične panike Let Us Not Speak Of Them But Look And Pass On dobija svoj puni smisao. Za slučaj da nisam bio sasvim jasan: Chained to the Bottom of the Ocean su i do sada bili izvrsni a sa ovim izdanjem sazrevaju u pravu stranu. Odlično je:
Treba li nam u životu još jedan album sa obradama Black Sabbath? Jebiga, treba. Iron Man’s Anthem: A Tribute to Ozzy Osbourne je kompilacija koju je napravio fanzin/ lejbl Witching Buzz – Occult Vibe Haven i ovde imate dvadestdve pesme uglavnom iz Black Sabbath faze Ozzyjevog rada, ali i sa nekoliko komada i iz njegove solo-karijere. I ima tu dopadljivih varijacija na poznate, jelte, teme. Neke pesme su, naravno, puke rekonstrukcije, čiji je cilj da zvuče što bliže originalu i, mislim, i to je OK jer Sabat je Sabat i ne možete zaista unaprediti savršenstvo, ali neke su i zanimljivi eksperimenti, kao što je na primer skroz akustična verzija Wheels of Confusion (koja po aranžmanu neodoljivo podseća na Planet Caravan, a koja, pak, u verziji na ovom albumu dobija melodičnu metalcore obradu). Electric Funeral je gadno „zadumljen“ i to mu lepo stoji a simpatično je i kako Necro Weasel sviraju Never Say Die, strejt i pošteno. Sve to za dolar znači da ovome VREDI posvetiti malo vremena:
https://witchingbuzz.bandcamp.com/album/iron-man-s-anthem-a-tribute-to-ozzy-osbourne
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL
Virdžinijski blek-trešeri The Day of the Beast imaju peti album, Nightspawn Descendants i ovo je sasvim simpatična ponuda. Za razliku od velikog dela black-thrasha koji kao osnovu zvuka uzima old school garažnu muljavinu, ovi ljudi su bliži savremenim melodeath podešavanjima i to je vrlo adekvatno za ono što sviraju. Dakle bend ima čist zvuk, svira precizno i mada se kvalitetna tehnika dobro čuje, akcenat je na dobrim rifovima i žustrim, strastvenim pesmama. Komada je deset, puni su do vrha dobrih rifova i pamtljivih tema, brzina i žestina su adekvatni tako da, izvolite:
https://thedayofthebeast.bandcamp.com/album/nightspawn-descendants
Evo sad to o čemu smo pričali: Lead Injector su omladinska blek-treš ekipa iz Drezdena i njihov debi album, Witching Attack – sa sve gotik-metal vešticom na omotu koja nosi kožni šorc, čizme na pertlanje do kolena, mrežaste iscepane čarape i špicast šešir, kao da je krenula u KST namaskenbal, a onda mora da sačmarom vraća oživeli skelet u njegov grob – nudi taj muljavi, garažni saund i old skul etitjud. I meni je sve to vrlo šarmantno, pogotovo što Lead Injector ipak pišu pesme sa svešću da ne treba sve da budu iste niti da u njima sve bude isto. Ovo jeste jednostavna, strejtforvard muzika, ali nije GLUPA i ima autentičnost na kojoj će joj mnogi pozavideti:
https://leadinjector.bandcamp.com/album/witching-attack
Volite transrodni američki thrash metal projekat Transgressive i nervira vas što ne snimaju ploče češće? Niste sami, ali evo malo utehe, The Recreant je DRUGI thrash metal projekat Alicije Cordisco i upravo je izbacio album. The Code is V… Outlive the Code je ploča punokrvnog thrash i crossover thrash zvuka sa pevačicom – Ruby Rockatansky – koja iznosi srce na teren i tamo ga ostavlja da izgori, i sa apsolutnom kanonadom rifova i lošeg raspoloženja. U poređenju sa Transgressive, koji su u poslednje vreme postali skoro barokni u aranžiranju, ovo je suvlji, mošerskiji krosover treš i, mislim, sve je kako treba:
https://therecreant.bandcamp.com/album/the-code-is-v-outlive-the-code
Indonežani Slakter su dočekali, posle solidne decenije rada, svoj prvi album, i to za nemački Witches Brew a što je prilično prestižno mesto da na njemu debitujete. Infernal Exekution Reign je, nimalo iznenađujuće, ploča old school thrash metala koja podseća na Bay Area Thrash predloške, ali i na prljavije stvari poput brazilskog thrasha i ranog death metala iz osamdesetih. Dakle, ovde se sprinta napred, rifovi su oštri i ložački a zvuk je zdrav, jeftin i POŠTEN. Posebno mi se dopada vokal koji je kao pokojni Peter Steele iz perioda kada je pevao u Carnivore, ali RAZBIJEN. Slakter su odlični i ovo je treš metal kakav vole treš metal gurmani:
https://witchesbrewthrashes.bandcamp.com/album/infernal-exekution-reign
Španski Liver Killer je sada ponovo jedan čovek iz Barselone sa EP-jem Single Use Only na kome se on vraća svojim korenima i pravi pet pesama dopadljivog crossover thrasha. Izdanje sakuplja pare za organizaciju koja se bavi prevencijom suicida, ali se i bavi promišljanjem konačnosti, što podseća da krosover nije muzika samo o jedenju pice i voženju skejta. No, ključno, ovo su dobre, energične, zarazne pesme sa jeftinim ali dobrim zvukom i ako Volldammus ponovo okupi živu postavu i izvede ove pesme u klubove, biće tu lomljave:
https://liverkiller.bandcamp.com/album/single-use-only
Ah, njemački trešeri WrestleManiacs su snimili prvi album, Don’t Try This At Home i sve lepe stvari koje sam rekao za njihov demo pre tri meseca stoje i za album. Ovo je zabavni, kvalitetni rokerski thrash metal, sa nekim ODLIČNIM pesmama, dobrom produkcijom i puno energije. Plus, pevač zvuči kao Đavo iz Tasmanije! Osam kratkih pesama i neodgovorno mnogo zabave:
https://wrestlemaniacsrule.bandcamp.com/album/dont-try-this-at-home
Treba slaviti ovu nedelju jer smo dobili novi EP omiljenog ruskog treš metal projekta, Смерш. Сергей Крючков je proredio i izdanja svog projekta i svoje etikete Global Thrash Attack otkada Rusija navaljuje na Ukrajinu, ali, evo, Детство, kako se ovaj EP zove pokazuje da nije izgubio ni mrvu oštrine. Pričamo o tri PERFEKTNE, kao nožem odsečene thrash metal himne u prepoznatljivom angažovanom maniru ovog projekta, sa surovim rifovima, ložačkim tempom, odličnim solažama, dobrom produkcijom. Смерш mi se uvek izdvajao iz svoje generacije po toj neposrednosti poruke, odbijanju da se svede na dobar faksimil ’80s thrasha, podsećanju da je ova muzika pre 40 godina imala jaku socijalni angažovanost. Tako da je i ovo ozbiljna i obavezna lektira. A plaća se po želji:
https://globalthrashattack.bandcamp.com/album/thrash-metal-ep-2026
Deo 4: HARDCORE, PUNK, POSTHARDCORE, SCREAMO, FALSE GRIND, BEATDOWN, MATHCORE, CRUSTCORE, POWERVIOLENCE, GRINDCORE, GOREGRIND
World of Malice su, po sopstvenim rečima „LOW IQ ILLEGAL CARRY BEATDOWN FROM MICHIGAN“ i onda naravno da EP Bastard nudi samo uličarsko nasilje i negativnost. Ali DOBRO uličarsko nasilje i negativnost. Mislim, ovo je jednostavna, sirova muzika jeftinog zvuka, ali sve je to i žestoko i autentično i neposredno, prepuno nisko naštimovanih metal rifova i nesvete distorzije. Ko voli, neće se razočarati:
https://worldofmalice313.bandcamp.com/album/bastard
Iron Rain su dva lika iz Oklenda koji prave „chainsaw hardcore“ a što je u prevodu kao da ste izmešali Nails i Entombed. Mislim, sasvim ljupka i zdrava kombinacija i EP Eternal, iako suštinski kućna produkcija ima i težinu i ozbiljnost i može da se lepo posluša:
https://dotcursor.bandcamp.com/album/eternal
Boycott The Baptist su britanski punk/ crust (pa malo i grindcore) bend sa novim EP-jem, Father Egg i ovo su četiri pesme kinetičkog, energičnog hardkorpanka koje ne prihvataju minimalizam u idejama i aranžmanima uobičajen za ovakvu muziku. Naprotiv, jedna od pesama je ovde duža od šest minuta, ali Boycott The Baptist ovo sve rade ne gubeći sirovost i andergraund autentičnost koju asociramo sa ovom muzikom. Lepo:
https://boycottthebaptistuk.bandcamp.com/album/father-egg-ep
Pouzdani dileri kvalitetnog hardkorpanka, HFY! Records iz Arkanzasa imaju novi EP teksaških Toxic Menace i to su četiri pesme metaliziranog hardcorea koji se smešta na sasvim lepo mesto između (nešto) modernijeg hardcore izraza sa njegovim hip-hop uticajima, i klasičnog hardcore thrasha/ crossovera iz osamdesetih. Zvuk je trešerski, zdrav, vokali ložački, tempo dobar i ovo je muzika uz koju se na žurkama i u klubovima lomi inventar. Cena za daunloud je koliko date a ima i CD:
https://hfyrecords.bandcamp.com/album/by-any-means-necessary-hfy-032
Uhhh, neoprezno spuštena garda natrčao sam na direkt pravo u facu klikćući na Running order 2k25, kompilaciju koju je izbacio klub No Safe Place iz Nanta u Francuskoj. Mislio sam da će ovo biti nekakav osrednji hardcore produkt, ali ljudi su sakupili na jedno mesto dvanaest bendova koji su svirali u No Safe Place tokom prošle godine i ovo je VRHUNSKI izbor hardcore/ beatdown/ grindcore muzike. Iz nekog razloga, svi bendovi imaju po jednu pesmu sem Tina Turner Fraiseur koji imaju tri, ali to su odlične tri pesme (a i jako su kratke) pa je u redu. Dakle, ovo je baš BAŠ dobro i pošto se daje po ceni koju sami odredite, ne treba da se brinete:
https://hcnosafeplace.bandcamp.com/album/running-order-2k25
Argentinci No.Zero sviraju metalcore sa solidnom količinom Nu Metala u svom zvuku. I mada to nisu neki meni omiljeni stilovi, minialbum Lapsus Persona je, sa svojih sedam pesama, vrlo simpatičan: ovde se svira čvrst, težak gruv, vokali su manični (a naravno pevanje je na Španskom) i ne smetaju mi preterano odlasci u melodične, himnične refrene. Ako volite metalcore, vama će ovo biti i bolje nego meni.
https://nozero.bandcamp.com/album/lapsus-persona
Pa onda imamo FUCK, berlinski hardcore bend koji i sam svira uglavnom u srednjetempaškom gruvu ali sa mnogo prljavijim zvukom i jeftinijom produkcijom. EP Worldpeace Can Be Done ima tri pesme vrlo besne muzike a taj andergraund zvuk mu je, naravno, plus. Moš iz treš! A cena je koliko date:
https://fuckhcpunk.bandcamp.com/album/worldpeace-can-be-done
Perikunta iz Helsinkija sviraju sirovi d-beat hardcore, a koji nije toliko sirov da nema poneku melodiju na albumu Tyhjyyden vanki. Takođe, ima ovde pesama od preko četiri minuta sa sporijim tempom i atmosferičnim, dumerskim pristupom. Osnovna pank estetika se ipak uvek poštuje, pa je ovo razuzdano distorzirano, puno mikrofonije, vokali su samo dranje itd. Meni se, naravno, dopada a kad se dopadne i vama plaćate koliko hoćete da bi ga daunloudovali:
https://perikunta.bandcamp.com/album/tyhjyyden-vanki
Hex su singapurski beatdown hardcore kvintet čija jedna članica nosi Bolt Thrower majicu na promo fotografiji i to je sve što je potrebno da se zna. EP No Salvation until Death is Permanent ima dve pesme mučnog, teškog nabadanja sa hardcore gruvom i sirovim metalskim rifovima a zvuk je lep, ne preglasan a opet agresivan i žestok. Izvedbe su, razume se, intenzivne i sve je idealno za petominutnu hedbeng sesiju u mošpitu vaše dnevne sobe:
https://hexxhc.bandcamp.com/album/no-salvation-until-death-is-permanent
Dismembered su filipinski deahgrind sastav čiji EP, isto Dismembered zvuči kao da ste usred death metal albuma pustili čopor uplašenih pacova da sami nađu izlaz. Dakle, ovo je haotično, preteće, kompetentno a opet vrlo konfuzno i nekako je time i šarmantno.
https://dismemberedgrind.bandcamp.com/album/dismembered
U vrlo gusto naseljenu teritoriju bendova koji se zovu Detriment stiže i još jedan duo, sa Floride, a koristeći debi EP, Eternal Expiration, da se legitimiše. Ovo je energični, znojavi deathgrind urađen u minimalnim ali i dalje adekvatnim produkcijskim uslovima i sa prilično uspešnim pogađanjem svojih meta. Dakle, ovo je brza, agresivna muzika jednostavnih, ložačkih rifova i ono gde nema na raznovrsnosti ona ima na ekonomičnosti i neposrednosti izraza. Sasvim lepo:
https://detrimentfl.bandcamp.com/album/eternal-expiration
Imamo i debi album za ukrajinski Strup a koji prže vrlo klasičan slovenski deathgrind. Ali dobro prže. Abyssurge, kako se album zove me je prilično jako teleportovao dvadeset i kusur godina unazad u vreme kada su Dead Infection i Squash Bowels harali scenom i ovo je TO. Ne nešto komplikovano ali kompetentno, sa mnogo zaraznih rifova i poštenih, mitraljeskih blastbitova kako bog zapoveda i miluje:
https://rottedlife.bandcamp.com/album/abyssurge
Cavity Injector su grindcore/ deathgrind ekipa iz Monroa u Nju Džersiju a Demo 2026. su snimili u studiju kod Andrewa Leeja iz Ripped to Shreds. I ovo zvuči jako slatko, onako, jeftino a lišeno filozofije i pretenzija. Samo, dakle, četiri pesme krljačine i blastbita sa smešnim goregrind „žaba“ vokalom i gde jedva jedna od njih pređe trajanje od minut. PRELEPOST.
https://cavityinjector.bandcamp.com/album/demo-2026
Nijemci 5 Stabbed 4 Corpses su negde između brutalnog death metala i „party“ verzije goregrinda, ali ih stavljam među grindcore bendove jer njihov četvrti album, For Corpses ima one tipične evropske momente sa polka-ritmovima i šaljivim pig-squeel vokalima koje su proslavili bendovi poput Gutalax i koji prave ršum po koncertima. Album ne puca od neke velike originalnosti, ali 5 Stabbed 4 Corpses sviraju časno i energično, imaju dovoljno dobar zvuk i bude to pitko:
https://5stabbed4corpses.bandcamp.com/album/for-corpses
Red Asphalt je, koliko shvatam, edukativni film koji se pušta ljudima u SAD kad uče da voze a u kome se vidi, jelte, krv po asfaltu i druge posledice neoprezne vožnje. Naravno da je to i naslov jedanaestog albuma kalifornijskih deathgrind legendi Exhumed. I, mislim, ljudi sviraju preko tri decenije, jasno je da vi znate kako oni zvuče i da oni znaju da vi znate i da neće da se šetaju predaleko od fabričkih podešavanja. No, sa godinama je Exhumed dobio jednu širinu da u svoju muziku ubacuje i hevi metal i rok elemente onoliko koliko mu prija pa i ovde između blastbitova i neljudskih vokala imate bluzerski gruv i simpatične solaže. Svakako, dobar zvuk i momačka svirka se podrazumevaju, a pesme nisu komično prekratke i ovo je na korak od, jelte, mejnstrim metala. Ali u dobrom smislu:
https://exhumed.bandcamp.com/album/red-asphalt
Oh, solunski Vomit Mass se svetu predstavljaju izvanrednim prvim demo-snimkom pod naslovom No God, Just Rot! Ovo je mešavina grindcore bombardovanja sa malo old school death metalskog gruva, dakle, deathgrind sa tako eksplozivnom svirkom i rafiniranom agresijom da se ja sav naježim. Vomit Mass su kao Terrorizer ili Mule Skinner pogurani korak ili dva ka death metal strani spektra, EKSTREMNO dobri svirači i sa materijalom koji je produciran izvrsno. Od osam pesama jedna je obrada Venoma, a demo se daje po ceni koju sami odredite. Ne propustite ovo malo remek-delo:
https://vomitmass.bandcamp.com/album/no-god-just-rot
Kad smo već kod vrhunskog grindcorea/ deathgrinda, evo nečeg čemu je titula albuma nedelje izmakla ZA MRVU. Teksašani Trucido su, dakle, odabrali baš Dan zaljubljenih da izbace svoj drugi album, Epiphanic Delusions of a Spirtual Warfare i to je ZLOBNO. Grubo nacrtani, art brut omot sugerisaće nekakvu podrumsku gadariju – što bi bilo sasvim u redu – ali Trucido je jedan od bendova u kojima bubnjeve svira Bryan Fajardo, natprirodno izvanredni mitraljezac iz takvih legendi poput Gridlink ili, recentno Barren Path tako da odmah znate da i ovo MORA biti nešto posebno. I jeste. Trucido kažu da je ovaj album izraz gneva i frustracije, sve to vezano za društvene okolnosti u kojima se nalazimo, pa onda njegovih sedamnast pesama dolaze kao brutalno destilisane emanacije tog gneva i frustracije kroz nisko naštimovane, meljuće rifove, rafalne bubnjeve i dementne vokale. Produkcija je adekvatna, sa instrumentima koji imaju masu i teksturu ali su onda i miksovani dobro, uz lepu separaciju i bez za savremeni ekstremni metal karakterističnog iživljavanja sa kompresijom u masteringu. Ovo je grindcore na svojim najizvanrednijim podešavanjima, pa ako ste se malo zamorili od dobroćudnih ali (još uvek) nekompetentnih podrumskih početnika, žudite za nečim tehnički impresivnim a opet laserski usredsređenim na ČISTU destrukciju, Trucido se prirodno pakuju uz asove žanra poput Insect Warfare, Assuck, Discordance Axis itd.
https://trucidogrind.bandcamp.com/album/epiphanic-delusions-of-a-spirtual-warfare
Deo 5: DEATH METAL
Simpatični su Contraferrous, death metal kvintet iz Solt Lejk Sitija a koji se tematski fokusira na prava životinja. Tako i prvi EP, Splitting the Eyes ov Speciesism ima pet pesama ogorčenosti i besa zbog eksploatacije životinja a što se lepo uklapa uz njihov prilično old school death metal. Contraferrous imaju jeftinu, garažnu produkciju ali i pesme koje podsećaju da death metal ne mora da bude sviranje svom snagom sve vreme, već muzika koja sasvim lepo podnosi različite dinamike i atmosfere. Za sada je ovo prilično obećavajuće:
https://contraferrous.bandcamp.com/album/splitting-the-eyes-ov-speciesism
Izraelci Neder na svom debi albumu, Abjection imaju samo šest pesama ali ovo je žestoka, energična muzika posle koje osećate da ste dobili beng za svoj bak. Neder sviraju melodični death metal, ali ovo pre svega znači da pesme imaju nešto pamtljivije rifove i da aranžmani više forsiraju brzinu i energiju a manje nekakvu ogromnu kompleksnost metrika i harmonskih varijacija. Hoću da kažem, Neder nemaju onu „pop metal“ dimenziju koja je danas česta u melodeath muzici i meni se njihov pravolinijski, žustri nastup prilično dopada:
https://neder.bandcamp.com/album/abjection
Za dobar, prilično ozbiljan, iako na prvi pogled očekujete opuštenu zajebanciju, death metal i deaththrash imamo novi EP čikaških Necronomicon Ex Mortis. Ova ekipa radi poslednje 3-4 godine i izdaje uglavnom kraća izdanja, ali kvalitet novog EP-ja je apsolutno kandiduje za album. Zombie Blood Nightmare, naime u svojih šest pesama trpa mnogo ozbiljne svirke ali i kvalitetne horor atmosfere. Bend se inspiriše horor filmovima sedamdesetih i osamdesetih a muzički su kao neki unapređeni, modernizovani spoj ranih Death i Sadus. Mislim, odlični su, sa aranžmanima koji su tečni, raznovrsni, odličnim rifovima i beznaporno tehničkom svirkom. Ne propustiti:
Death Beyond je drugi album za losanđeleski Whipworm a što su dva čoveka koji sviraju u Titan i Qaalm. Ovo je tehničkiji i progresivniji death metal sa konceptualnom osnovom albuma koja se bavi pismom mrtvog čoveka i svirkom koja je kao moderniji Death/ metalskiji Cynic, samo sa nešto ipak skromnijom produkcijom. No, Death Beyond je solidno napisan, pošteno aranžiran i odsviran i vredi svačijeg vremena:
https://whipwormmetal.bandcamp.com/album/death-beyond-2
Teksašani Distain su četvorica klinaca koji vole da prave, jelte, morbidnu muziku, pa im se tako novi EP (zapravo minialbum) zove For Morbidities Sake. I ako volite primitivan (estetski) ali korektan (tehnički) death metal sa brutal death/ slam elementima i VHS horor usmerenjem, ovde nećete ništa pogrešiti. Distain su daleko od neke originalnosti ili svoje kreativne zrelosti ali njihova muzika je puna uzbudljivih rifova i jedne tipično mladalačke napaljenosti, a opet je izvedena dovoljno disciplinovano da zvuči solidno:
https://distaintx.bandcamp.com/album/for-morbidities-sake
Undertoker iz Santa Kruza u Kaliforniji su se za svoj Demo 2026 slikali na groblju, ali bogami i muzika zvuči kao da je snimana u kriptama tog istog groblja. Ovo je toliko old school death metal da imate utisak da je sav truo, poluraspadnut, spreman da se transformiše u gomilu mokrih krpa i kostiju ako kinete negde u krugu od pet metara oko njega. A ovo mislim kao kompliment i, naravno, Undertoker uspevaju da sa tim pećinskim, horor zvukom spoje i malo modernih slemova, tako da je kombinacija zdrava, potentna i iznenađujuće savremena:
https://undertoker.bandcamp.com/album/demo-2026
Kao neko ko često gunđa da mu je deathcore dosadan, moram da istaknem koliko mislim da su Worm Shepherd zabavni na novom EP-ju, Dawn of the Iconoclast. Ovo je pet pesama vrlo tehničkog, na svaki zamisliv način preteranog simfonijskog blackened deathcorea i, mislim, kome može da se NE dopadne ređanje blastbitova i breakdown mlevenja, sa sve gudačima i epskim refrenima, a spakovano u BESMISLENO komprimovan master? Samo jebenim šupcima, rekao bi Marki Mark kada bi bio ovde sa nama. Unique Leader, naravno:
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/dawn-of-the-iconoclast
Švajcarci Defaced posle jedanaest godina diskografske pauze izbacuju novi album kao da su samo skočili napolje po cigare. Nije problem, slušaćemo jer je Icon, između ostalog i sasvim pitka ploča. Štaviše, možda i PREVIŠE pitka za mene, jer u njoj ima elemenata komunikativnosti i melodičnosti koji vuku na metalcore što nije moja preferirana verzija death metala, ali u nekoj sumi svih stvari, ovo je energična ploča glasne i prijemčive muzike, odsvirana junački i sa solidnom produkcijom. Ako volite taj malo moderniji zvuk koji Defaced dodaju na klasičnu death metal matricu, onda je to još bolje.
https://defacedswiss.bandcamp.com/album/icon
Nisam siguran da ljudi znaju šta reči uopšte znače. Recimo, Kanađani Bayonet Dismemberment kažu za svoj EP Skull Crushed by a Tank da im je „the third full-length assault from Vancouver’s five-piece brutal death metal unit“ iako, jelte, ovo DECIDNO nije „full length“, kao ni prethodna dva EP-ja. Bayonet Dismemberment nemaju ni jedan „full length“ do sada, ali nema ni veze. Ono što ima veze je pitanje valja li ovaj novi EP? Nije loš. Nije ni nešto neviđeno inventivan i ovo je pristojan, dobro produciran brutal death metal/ slam gde na jednoj pesmi gostuje Ricky Meyers iz Suffocationa i to je lepo. Mislim, ljudi sviraju dobro, pesme su korektne ali nije da osvajaju nečim POSEBNIM. No, nekada je i tehnički kvalitet sasvim dovoljan a ovde toga ima koliko hoćete:
https://bayonetdismemberment.bandcamp.com/album/skull-crushed-by-a-tank
20 Buck Spin ove nedelje imaju drugi album irskih black-death metalaca Coscradh i, hej, ovi ljudi su LEPO sazreli. Prvi album mi je bio solidan, ali jeste umeo da bude monoton i imam utisak da su Coscradh sa njim, pre četiri godine, iživeli svoju fazu „sva agresija sve vreme“ svirke. Otud je Carving the Causeway to the Otherworld ploča interesantnije naracije, raznovrsnije strukture. Da se ne brinemo, i dalje je ona ekstremno agresivna i puna ubitačnog blastovanja, ali sada je war metal koji ova ekipa prostire pred nama slojevit, teskturiran, pun zanimljivih skretanja i sluša se sa APETITOM:
https://20buckspin.bandcamp.com/album/carving-the-causeway-to-the-otherworld
Dissentience iz Pensilvanije maju novi EP, Kaiju i to su četiri pesme kvalitetnog deaththrash metala. Dissentience sviraju u nešto melodičnijem modusu od proseka, ali ovo je prilično oštar, više old school izraz od savremenog melodeatha i meni se sviđa kako ljudi kombinuju trešersku pravovernost sa nekim melodičnijim delovima. Pesme su poduže, kompleksnije nego što očekujete, zvuk zdrav, sve je kako treba:
https://dissentience.bandcamp.com/album/kaiju
Vijetnamskom triju Kinh je Nghiệm prvi album i ovo razbija. Bend insistira da ovde nema pravila i da je ovo „brutalna fuzija death metala sa hardcoreom, thrashom, black metalom i hip-hopom“, ali na programu je uglavnom veoma solidan, mošerski death metal sa ložačkim trešerskim rifovima i perfektnom kombinacijom bržih blastbit deonica i srednjetempaškog, hedbengerskog plesnog programa. Produkcija je solidna, svirka je žustra a rifovi su neodgovorno zapaljivi tako da ovde nema mnogo filozofije, žurka je od početka do kraja:
https://kinh.bandcamp.com/album/nghi-m
Skumhammer iz Londona kolju izrazito ružan i agresivan death/ black metal na svom eponimnom debi albumu. Nije ovo neka VELIKA ploča, ima pet pesama i traje manje od dvadeset minuta ali je u pitanju suva krtina pravoverne agresije i poštene, znojave svirke. I, mislim, pesme nisu inovativne, ali su dobre, rifovi su ložački, mnogo toga je čist grindcore u ovoj muzici a produkcija je, mada je niko ne bi nazvao LEPOM, zapravo okej za ovo što se svira. Plus, to ime, Skumhammer, pa to je jeveno kul:
https://sonicraid.bandcamp.com/album/skumhammer-3
Rusi – preseljeni u Njemačku da umaknu Putinovom represivnom autoritarizmu – Kadavereich i dalje na svom Bandcampu kažu da će novosti o prvom albumu uskoro biti objavljene iako je taj prvi album, Perversa Mysteria, upravo publikovn. E, pa nek je nazdravlje, jer je ovo prilično šarmantna ploča death metala sa drusnim, čvrstim zvukom i jakim rifčinama, a onda i sa dosta simpatične „atmosferičnosti“ sa često evokativnim, bolesnim melodijama. Vidi se da je ovo debi jer Kadavereich tresu sa puno entuzijazma, i, mislim, pesme zaista imaju odličan odnos atmosferičnije i gruverskije svirke sa ozbiljnim prženjem. Plus, bubnjar peva a meni je to uvek megacool. Sve preporuke:
https://kadavereich.bandcamp.com/album/perversa-mysteria-2
Žudite za death metalom koji je toliko izvaljen iz ležišta da zvuči kao direktan prenos iz azila za najteže mentalno obolele osobe na dan kada im je Lončar iz čiste lopovske kurobolje ukinuo terapiju? Slušali ste Tomb Mold i Acausal Intrusion i, šta ja znam, Ulcerate i Impetuous Ritual i treba vam nešto GORE od toga? Ne časite ni časa onda i odvojite malo vremena i pažnje za poljski projekat Exudation koji je psihodelični i psihotični death metal spakovao u četiri pesme košmarnih halucinacija na albumu Ołtarz. Ne znam ništa o bendu, ne daju o sebi mnogo podataka, ali ovo je vrlo jasno postavljena, vrlo NAMERNO napravljena muzika kao iz zaista najdubljih ponora podsvesti. Njene kompozicije se vuku napred kao da se sapliću o sopstvene noge, odjekuju kao da su zarobljene u sopstvenoj lobanji i plaču najružnije na svetu. Dakle, vredi da se čuje! Plaća se koliko hoćete:
https://exudation.bandcamp.com/album/o-tarz
Za uredniji ali ne PREVIŠE uredan death metal tu su Danci Shadowspawn i njihov četvrti album Cadaver Dogs. Ovde ima svega pomalo, i pamtljivih melodeath rifova, i mošerskog gruva i blastbitova i death ’n’ roll zezanja… Nije da mi se sve podjednako dopada, ali Shadowspawn imaju neki svoj fazon i to je sasvim kul fazon:
Kostarikanski Oceans of Darkness imaju novi EP, Condemned i to je dopadljiva kombinacija blackened death i doom metala. Suštinski, doom je ovde osnova, sa sporim, tužnim pesmama, ali je njegova, jelte, ekspresija, ekstremnija, sa brutalnim vokalima i dosta mošerskog gruva. No, melanholične teme nikada se ne predaju pred navalom brutalnosti pa se krhka ravnoteža održava na zadovoljstvo sviju. Zvuk je dosta, hm, prirodan pa je i to zanimljivo:
https://oceansofdarkness.bandcamp.com/album/condemned
Australijski Vilifier nisu snimili ništa od 2013. godine a sada se vraćaju EKSTREMNO sirovim debi albumom Skullthrone. Ovo je death metal sa jakim nadevom blek metala, kao da je 1989. godine i bendovi poput Blasphemy i Merciless zamagljuju porozne granice između srodnih, savezničkih ali, kao, distinktnih žanrova. Ovo svakako nije muzika za ljude koji u metalu cene melodiju, dobar zvuk ili, uopšte razgovetnost, ali je ona VRLO dosledna, vrlo dobro usredsređena na svoju metu i krlja BEZ MILOSTI:
https://vilifier.bandcamp.com/album/skullthrone
Archatron je debi album za čikaški death metal bend Embittered i prilično jako udara. Embittered sebi pripisuju izvesnu avangardnu komponentu ali muzika je ovde uglavnom moderni death metal sa dosta disonanci i jako nabudženim zvukom i akcentima na rifu i gruvu. Nemam zamerki, i, naprotiv volim kad čujem novi bend koji svira i u brutal death metal modusu a da to nije samo klinačko loženje na splatter horror i nihilističko nasilje već zrelija muzika koja ima prostora i za šire harmonske zahvate. Vrlo solidan prvenac:
https://embittered1.bandcamp.com/album/archatron
Deo 6: KROSŽANROVSKI RADOVI, AVANGARDA, NOISE ROCK, NOISE, POWER ELECTRONICS
Mother and Son Hardcore iz Grend Rapidsa u Mičigenu uopšte ne sviraju hardcore. Recimo da EP ritual sedi bliže posthardcore ili noise rock klasifikaciji a što je sasvim u redu jer u bendu, kad smo već kog toga, nemamo majku i sina. Uzgred, ako uzmete da pretražujete ime benda, naletećete na stotine linkova za sajtove koji će pokušati da vam prodaju pornografiju zasnovanu na incestuoznim fetišima. Samo kažem. Enivej, ritual je ploča ne baš RITUALNIH ali svakako blago obrednih srednjetempaških hard/ alt rock mudrolija sa gitarama koje su između metal nabijanja i noise rock disonanci. Pevačica je kvalitetna, pa ume i da pusti neki melodičan refren, ali i da vam uđe pod kožu mučnim pretraživanjem dementnijih delova ljudskog iskustva, a zvuk je zdrav i energičan. Lepo iskustvo:
https://motherandsonhardcore.bandcamp.com/album/ritual
Nisam siguran ni gde tačno spadaju Lash Meat iz Džordžije ali nije ni da je to važno. Ovo je glasni, bučni, energični, malo zastrašujući teški rok koji možete, u zavisnosti od preferenci opisivati kao noise rock, alternativni rock ili posthardcore. Sigurno je da ćete dobiti dobar, dementan gruv, mnogo distorzije i smenu vrištećih i melodičnih, ekspresivnih vokala, pa i malo progresivnih/ psihodeličnih strategija, a sve to spakovano u dve kratke, ekonomične pesme na EP-ju Seven Fishes / Lockheed Mockingbird. U celini, ovo je odlično i dobija jake preporuke za slušanje a cena za daunloud je koliko VI odredite:
https://lashmeat.bandcamp.com/album/seven-fishes-lockheed-mockingbird
Gong Slayer, ambijentalni muzičar iz Novog Meksika koji svu muziku stvara koristeći metalne gongove je očigledno neumoran. Sonic Intuition mu je peto izdanje za četiri meseca, a sva su bila odlična. Za ovu priliku imamo povratak na format od samo jedne kompozicije a koja traje 33 minuta i napravljena je sa četiri gonga različitih dijametara, te izborom različitih maljica. Kao što sam i ranije rekao, ovo je vrlo kompetentno urađen „old school“ ambijentalni rad, nalik na one iz vremena dok ambijentalna muzika još nije imala ni to ime i pravljena je na akademiji. Gong Slayer operiše metodično, nudeći hipnotičke, veoma čiste metalne teksture i njihove oscilacije i ovo radi sa odličnim uhom za muziku i zvuk. Otud verovatno i naziv izdanja. Sjajno je a daunloud kao i obično plaćate po želji:
https://gongslayer.bandcamp.com/album/sonic-intuition
Za ljubitelje industrial metala, imamo novi EP svačijeg omiljenog projekta iz Oklahome, Black Magnet. Pressure Sessions ima samo dve pesme, ali ovo je besan, energičan industrial metal u prepoznatljivom stilu benda koji kaže da je sa godinama nekako uspeo da zaboravi koliko je LAKO praviti besnu, energičnu muziku. Smoreni od „industry bullshita“ sa kojim moraju da se rvu u svom poslu, i nakon dve godine pravljenja albuma, ljudi su sa ovim hteli da urade dva komada bez mnogo filozofije i razmišljanja, pa to tako i zvuči, spontano, prirodno, LJUDSKI:
https://blckmgnt.bandcamp.com/album/pressure-sessions
Lammping iz Toronta imaju novi album, Risky, i to je ponovo saradnja sa drugim muzičarima u njihovom ciklusu kreativnih ukrštanja vizija. U osnovi je i dalje taj neki relaksirani hip-hop, sada sa malo downtempo/ jazz elemenata, tako da ovde nema baš mnogo, jelte „metala“ pa čak ni „hard roka“ ali je u pitanju ploča superiorne ritmičke strukture, lepih, psihodeličnih i generalno evokativnih tema i ambijenata i naprosto vrlo dobro curi i sluša se sa apetitom. Preporuke od mene ko kuća:
https://lammping.bandcamp.com/album/risky
Nikada nisam čuo za finski bend Stam1na a oni rade već trideset godina, od toga više od dvadeset pod ovim imenom. Mea culpa, maxima, naravno, ali barem da ukažem da je novi album, Apnea maštovita i interesantna ploča progresivnog metala koja za osnovu ne uzima, kako je to danas izgleda standard, djent zvuk, nego thrash. Ali, mislim, sadržaj je zaista originalan, sa zanimljivom centralnom estetikom, mnogo razmišljanja izvan žanrovskih granica a sa opet stalnim vraćanjem žanru. Kao i u nekim drugim slučajevima, nije mi ovde sve jednako dobro ali jeste mi sve zanimljivo:
Aaron DC Edge ima novi projekat, The Forest of Knives i ovo je duo sa pevačem po imenu Chad Kappe iz Ilinoja koji ima nekoliko bendova za koje niste čuli. Ali EP The Decomposition ga snažno perporučuje, a preporučuje i Aarona koji mi dugo nije zvučao ovako inspirisano i The Forest of Knives zadržava abrazivnost i težinu njegovog solo projekta The Lumbar Endevaor, ali mu dodaje čitav jedan novi eksperimentalni sloj negde između noise rocka i simfonijskog metala i to je prelepo. Ovo su samo dve pesme i mada jesu dugačke, MALO SU. Jedva čekam još:
https://theforestofknives.bandcamp.com/album/the-decomposition-ep
Deo 7: HEAVY METAL, POWER METAL
Simpatični su Ice Howl iz Indijane na svom novom EP-ju, The Ledger of Timeless Watchers Pt. 2, sa četiri pesme heavy metal epike inspirisane doom metalom ali odsvirane u maniru power metala. Ova kombinacija ima neke elemente koji meni ne rade kako treba, pre svega ta „plastična“ produkcija sa užasno nedinamičnim bubnjem, ali bend generalno piše prijemčive, melodične pesme i izvodi ih sa dosta ubedljivosti a gde pevačica Zebah Latifi naravno dosta doprinosi svojim moćnim, zvonkim glasom. U celini prilično dopadljivo:
https://icehowl.bandcamp.com/album/the-ledger-of-timeless-watchers-pt-2
Čileanci Asedio imaju sirovu, analognu produkciju na svom debi albumu, Confrontación Heroica i mada će to verovatno biti malo suviše cheap modernom uhu, ljubitelji old school andergraund metala će imati čemu da se raduju. Ovo je melodičan, herojski heavy metal sa speed metal brzinom i mnogo pevanja u visokim registrima. Ta garažna produkcija ga, srećom, uvek drži čvrsto uzemljenog i kad god postoji rizik da se pretera sa cheeseom, ljudi ga minimizuju oštrim, brzim gitarskim radom i brzim tempom svirke. Meni je to, naravno, sve prelepo:
https://fhmrecords.bandcamp.com/album/confrontaci-n-heroica
Nijemcima Aeon Gods je Reborn To Light drugi album (prvi je bio 2024. i dosta mi se dopao) i sa njim se kvalifikuju za NAJ-Scarlet Records bend od svih Scarlet Records bendova iako nisu, jelte, Italijani. Prosto, ovo je EKSTREMNO sladak, ekstremno melodičan, epski ali nežan i senzitivan power metal sa puno znojave svirke, mejdnovskih harmonija, helloweenovskih solaža i, razume se, orkestracija. Od ovog može da se uđe u preddijabetes ako ne pazite, ali da smo hteli da se pazimo ne bi slušali power metal:
https://scarletrecords.bandcamp.com/album/reborn-to-light
Za nešto klasičniji/ uličniji heavy metal tu su nam Nijemci Tracerfire sa svojim prvim EP-jem, Iron Will. Ovo su četiri pesme u street metal/ NWOBHM stilu, sa osvežavajuće prijatnim zvukom, dakle bez modernih budževina i kompresija. Gitare su ovde „tanke“ i hrskave, bubnjevi imaju mase koliko da se čuju a ne da se od njih ne čuje ništa drugo i generalno mi se miks ovog izdanja dopada više od, jelte, savremenog proseka. Muzika je takođe sasvim fina, sa trudom oko pesama, dužim komponovanim solažama, rifovima koji su tradicionalni i funkcionalni, solidnim vokalima. Lep debi:
https://tracerfire.bandcamp.com/album/iron-will
Michael Monroe ima novi album, Outstellar i, mislim, nije da taj čovek ikome išta treba da dokazuje. Aktivan od kraja sedamdesetih – kad je još bio maloletan – Monroe je predvodio svakako najveći skandinavski rok i metal bend osamdesetih godina (Hanoi Rocks, za slučaj da neko baš ne zna) i mada glam metalce možda prati nezaslužena fama da su samo nakokainisani uspaljenici kojima drugi pišu pesme i produciraju albume, on je pravi muzičar i autor koji danas ne radi ništa revolucionarno ali, kako se na Outstellar čuje, radi DOBAR teški rok. Ovo je, pre svega, kvalitetno i autoritativno trese unutar svog odabranog žanra, a da nije neki do beživotja uglancan studijski produkt. Drugo, Monroe ovde zvuči autentično, duhovito, podseća da je dobar pevač ali da je važnije od toga da imate karakter i, eto, verujem da ćete se lepo provesti:
Finci ove nedelje totalno dominiraju mojim vremenom odvojenim za metal. Pored svega što sam do sada nabrojao, tu su i Temple Balls iz Oulua sa svojim petim albumom, takođe naslovljenim Temple Balls. Ovo izdanje označava povratak benda na Frontiers Records i, pretpostavljam, njegov usredsređeni napor da postane međunarodno prepoznatljiv hevi metal projekat, pa je i muzika himnični, poletni, raspevani metal gde svaka pesma zvuči kao da je pisana da bude singl, sa glasnom, mesnatom produkcijom i arsenalom oprobanih fora iz ’80s heavy metal kataloga. Mislim, Temple Balls teško da će osvojiti mnogo poena za originalnost, ali ovo je ODLIČAN hair metal/ top-40 zvuk sa pesmama uz koje se zaista lako tapka nogom i klima glavom u ritmu a i refrene popamtite nakon prvog kruga pa ih onda mrmljate uz bend. Jebiga, neke stvari su prosto kvalitetne čak i kad nemaju trunku originalnosti i kogod da voli muškarce sa raščešljanim frizurama kojima trebaju hektolitri regeneratora kad krenu na turneju, ali i da ti muškarci sviraju bombastični metal po uzoru na Motley Crue i LA Guns, samo sa ipak malo modernog šmeka, ovde će se MNOGO jako udati. Frontiers ne greše:
Dokaz za ovaj poslednji iskaz je i Transatlantic Radio, američki AOR/ hard rock bend sa švedskim članovima i debi albumom Midnight Transmission za istu etiketu. Ovo je pravljeno pola decenije (dakle, započeto tokom duboke pandemije) i totalno je urađeno u stilu ’80s AOR/ power pop/ kok rok heroja u rasponu od Survivor, preko kasnijih Van Hallen, pa do Journey, Foreigner ili čak i Bon Jovi iz poznije faze. Nije da ja takve stvari vrtim baš svaki dan, ali jebiga, dete sam sedamdesetih, sve se to vrtelo po radiju u vreme dok sam ga slušao i, mislim, Transatlantic Radio su algoritamski napravljeni da pritisnu dugmad za nostalgiju svakome iz moje generacije. Ali, mislim DOBRI su, sa supersleazy refrenima, puno klavijaturističke izmaglice ali ipak energičnim, nabijajućim ritmom. Nema odbrane od ovoga:
Extinctions End je novi, peti studijski album za britanske hevi metalce Kaine, čiji su se studijski i živi opus poslednjih godina skoro ekskluzivno vrteli oko koncepta ekstinkcije. Hoću reći, letos su imali živi album Final Extinction – Live, sada imaju Extinctions End, valjda smo, jelte, završili sa ekstinkcijama? No, da ne bude zabune, ljudi i dalje sviraju vrlo dobar heavy metal utemeljen u ’80s zvuku ali sa modernim, osobenim interpretacijama tog zvuka. Bend zvuči sigurno, i izvođački i autorski, ali i karakterno, dakle, ne samo kao imitacija nečeg što je bilo popularno pre četrdeset godina. Takođe, da ne bude zabune ovo je materijal sklopljen od pesama sa postojećih izdanja koja su se bavila ekstinkcijama ali u novim, nanovo snimljenim verzijama jer su Kaine smatrali da su radovi tokom pandemije neadekvatno zabeležili njihovu kreativnu viziju. Nemam zamerki, ovo je dobar, kvalitetan materijal koji će lepo leći svakom poštenom metalcu:
https://kaine.bandcamp.com/album/extinctions-end
Bleak House su britanski hevi metal bend osnovan 1972. godine i nazvan po Dickensovom romanu, a za koji verovatno nikada niste čuli (bend, ali i roman, jer ste, da se složimo, neškolovana svinja), jer nikada nisu objavili album. Bend je imao jedan EP 1980, pa drugi 1982. godine, i onda se raspao 1983. Reujedinjenje je došlo 2000. godine, ali osim jednog živog albuma koji je izašao tada, dobili smo i samo tri kompilacije raznih objavljenih i neobjavljenih snimaka od kojih je poslednja izašla pre osam godina. Tako da je EP, Tyrant, o kome danas pričamo prvo pravo, jelte, NOVO izdanje za bend od 1982. I, mislim, oh, simpatično je. Ovo je jednostavan, energičan a melodičan NWOBHM, sa tri pesme finog tempa, dobrih rifova, dobre produkcije, pristojnih vokala. Nije u pitanju nikakav revolucionarni komad muzike, niti nekakav povratak iz mrtvih da iz početka ispiše istoriju, ali ovo je DOBAR hevi metal za ljude koji vole dobar HEVI METAL. I to je dovoljno:
https://bleakhousenwobhm.bandcamp.com/album/tyrant
Mighty Dragonlords of the Promised Land su nemački power metal bend sa fantazijskim, konceptualnim tekstovima i muzikom koja je negde između Helloweena, Blind Guardiana i muzike za osmobitne video igre iz osamdesetih. Dakle, EKSTREMNO za mene. Debi album, takođe naslovljen Mighty Dragonlords of the Promised Land nema mnogo power metal teatralnosti u sebi, i zapravo je jedna zdrava, čista rekonstrukcija pompe ove muzike na jednostavan, prijemčiv način. Dakle, cheesy ali veoma prisno, blisko, neposredno. Meni je to sjajno:
https://mightydragonlords.bandcamp.com/album/mighty-dragonlords-of-the-promised-land-album
Super su slatki i Šveđani Devious Bastards sa svojim drugim EP-jem, Until the End. Osnovani 2024. godine, Devious Bastards su idealan primer za ono što zovem novm talasom švedskog hevi metala, bend apsolutno posvećen street metal zvuku osamdesetih gde se ne samo svira MOMAČKI, sa pržećim rifovima i himničnim, navijačkim refrenima, već je i produkcija old school i lišena savremenog glancanja. Devious Bastards imaju i lepe solaže i ove tri pesme su apsolutno slavlje za svakog tradicionalnog hevi metalca (sve dok ne traži nekakvu VELIKU originalnost u muzici):
https://deviousbastards.bandcamp.com/album/until-the-end
I Finci imaju konja za TU trku. Serpent Gates su heavy metal bend iz Tamperea sa debi albumom The Veil of Darkness koji zvuči kao malo „komercijalniji“, malo hardrokerskiji Iron Maiden ili, eto, Bruce Dickinson solo. Pošto, mislim, pevač, Antony Parviainen toliko dobro peva i toliko zvuči kao Dickinskon da inače solidnu muziku zaista vozdiže na nivo lektire. Parviainen je bendu dodat za ovo snimanje, inače je pevač u Psychework i ne znam da li će ostati i za naredna izdanja Serpent Gates, ali ako ne ostane biće jebeno triki ispratiti ovaj nivo šmekerstva. Prosto, i da ponovimo, ljudi sviraju odlično i pesme su dobre, ali ovakav kvalitet vokala je vanserijski i apsolutno morate čuti ploču zbog toga:
https://serpentgates.bandcamp.com/album/the-veil-of-darkness
Zepter nije bend Filipa Zeptera i ni jedan od četvorice članova ove ekipe iz Linca ne preziva se Zepter. Ali Zepter jeste ODLIČAN hevi metal bend čiji debi album, Zepter prelep odnos melodičnosti i energije, rifaškog rokanja i razrađenih harmonskih tema, kao iz zlatnog doba NWOBHM zvuka od pre četiri i kusur decenija. Dalje, Zepter je lepo napisana ploča ali je i produkcija prelepa, bez kompresija, sa lepim zvukom koji deluje kao da je uhvaćen na stari način, mikrofonima u sobi u kojoj su stajale kutije, a miks i master prosto dišu. Ovo je sjajan primer kako možete svirati muziku koja je melodična, umiljato fantazijska, a istovremeno u njoj sačuvati miris znoja i ulične štroke. Plus, Zepter traje manje od 35 minuta, dakle, materijal je i VEOMA EKONOMIČAN. Prelepo:
https://zepter.bandcamp.com/album/zepter
ALBUM NEDELJE
Slavlje za celu porodicu donose izrazito pouzdane japanske heavy/ power metalke Lovebites sa svojim petim albumom, Outstanding Power. O Lovebites sam pisao već mnogo puta i svaki njihov album mi je bio odličan pa mi je veliko zadovoljstvo da prijavim kako je Outstanding Power možda i najbolji do sada. Ovde ne samo da nismo dobili skretanje u „komercijalnije“ vode, metal bliži popu, ili ikakav moderniji zvuk na tragu onog što rade zemljakinje Babymetal, nego je Outstanding Power i najbrži album Lovebites do sada, produciran sa najviše topline i živosti. Pesme su napisane uobičajeno ambiciozno, sa baroknim aranžmanima i visokim tehničkim standardima, ali Lovebites nekako uspevaju da izbegnu bezdušnost koja često mori moderni power metal sa njegovim fokusom na preciznoj svirci, hipereditovanim i studijski ispeglanim miksevima i glasnom masteringu. Outstanding Power, razume se, ima himnične refrene i koristi Asamine vokalne kapacitete iz sve snage, ali ovo je propisna HEVI METAL ploča koja, čak i kada skrene ka, recimo, izrazito melodičnom metalu, kao u Forbidden Thirst, više zvuči Iron Maiden nego kao Running Wild… Ništa protiv Running Wild, da se razumemo, samo hoću da kažem da Lovebites imaju aranžmansko bogatstvo i inventivnost koju vezujemo za profesionalne japanske pop-bendove, a da ipak ne gube metalnu DUŠU i zvuče moćno. A onda imate i praktično glam rok, odsviran sa energijom power metala, kao što je Wheels of Fire i to je fantastično. Onda su tu superbrzi komadi poput Reaper’s Lullaby i mislim da ovim albumom Lovebites sebe kandiduju za najbolji power metal bend na svetu i imaju veoma jake argumente za tu kandidaturu. Fantastično:
https://lovebitesofficial.bandcamp.com/album/outstanding-power
