Januar je obično mesec u kome bioskopska scena malko miruje, veliki filmovi čekaju da se narod oporavi od praznične devastacije finansija (i uostalom svi su malko depresivni i nije im ni do čega) i ovo je momenat kada naslovi koji su negde na granici toga da budu direct to video/ cable/ streaming materijal kreću u svoj odvažni pohod na bioskopske blagajne. Niko se tu ne obogati, niko ne napravi hitčinu koja će pomračiti letnje rekorde i na kolena baciti favorite praznične sezone, ali ima filmova koji u ovom periodu nađu svoju publiku, a terminalni adikti bioskopskog mraka nekada sa zadovoljstvom konstatuju da su imali rašta izaći iz kuće.

The Rip, najnoviji film što ga je kao scenarista i režiser potpisao iskusni Joe Carnahan je zato zanimljiv slučaj jer je po svojoj formi – a i sadržaju – on baš takav film, osim što ima neproporcionalno veliki star power i što nije ni ušao u bioskope. Naime, ovo je film napravljen za Netflix, plasiran isključivo kroz Netflix i očigledno zamišljen kao neka vrsta evolucije ideje „januarskog b akcijaša“, koja će biti dopremljena direktno u domove (na telefone itd.) gledalaca i onda ih oboriti s nogu ansamblom u kome ima gomila oskarovaca i kandidata za isti. Drugim rečima, The Rip je neka vrsta „elevated“ akcionog trilera o prljavim pandurima i kartelskim dilovima, kao kada biste uzeli nekakav standardni januarski produkt sa Jasonom Stathamom i dali mu deluks kozmetički tretman, napumpali ga najjačim hijaluronima koje nudi ruska crna berza, zalizali mu kosu i isterali ga na manekensku pistu da to jedno veče ZABLISTA.

The Rip je, dakako, pravljen u Artists Equity produkciji i njegova glavna atrakcija je ponovno ujedinjenje Matta Damona i Bena Afflecka pred kamerom u nečemu što je blago distorzirani buddy cop movie. Naravno, njih dvojica veoma tesno sarađuju u Artists Equity, čiji su suvlasnici, pa su i relativno nedavno zajedno igrali u Air (koji je Affleck i režirao), ali to je bila vedrija, komičnija priča. The Rip je, pak dobrodošla mogućnost da obojicu pogledamo kako u zrelom dobu glume testosteronom napumpane pandure-sa-bagažom koji, ubeđeni da im je sudbina već servirala sve najgore što je moglo da im se desi, ne sumnjajući ništa rutinski ušetaju  u najgoru noć svojih života. A još je Petak, jebem mu mater.

Ne znam koliko će kontroverzno zvučati kad ovo kažem, ali već posle pola sata sam svojoj ženi, koja se motala po sobi i zapitkivala šta se sad u filmu dešava mračno saopštio da je šteta da je ovo režirao baš Carnahan. Ne zato što je Carnahan neko ko ne zna svoj posao – naprotiv, gritty neo-noir hardboiled krimići su njegov hljeb nasušni i Carnahan je kroz svoju karijeru dosta konzistentno uspevao da sa skromnim budžetima napravi solidne stvari, uključujući i rad sa nekim glumcima priličnog kalibra kao što su Ray Liotta, Ryan Reynolds, Andy Garcia, Jason Patric ili Ben Affleck – već zato što je u ovom slučaju kombinacija za Carnahana daleko previsokog budžeta i Netflixovih debilnih insistiranja na streaming-friendly formatu naracije (a koji se onda, zbog tog visokog budžeta morao prihvatiti) proizvela film koji je vidno (i bolno) slabiji od očiglednog potencijala što ga je Carnahanov scenario imao.

The Rip je, da se odmah razumemo, sasvim pristojan film i nudi nešto manje od dva sata korektne R- rejtovane zabave sa puno psovki i nešto okej akcije, ali The Rip je imao građe da bude i više od toga i zabeleži se kao kultni novovalni pandurski film sa old school senzibilitetom, inteligentnim preokretima u priči i razornim glumačkim performansima. Da je neko iz Artists Equity napravio napor da okrene telefon Johna Carpentera i napravi mu ponudu koja se ne odbija, ovo je mogla biti stvarnost u kojoj živimo. Kada sam ovo pomenuo kumu on je prokomentarisao da je Carpenter sad „u penziji“, ali, mislim, ako Big John ima vremena da bude izvršni producent i kompozitor za nastavke Halloweena, da režira po neku televizijsku epizodu i da radi na video igrama (Toxic Commando, zombi co-op FPS igra rađena u pouzdanoj kombinaciji B-gejming eksperata Saber Interactive i Focus Entertainment, u prodaji za par nedelja!) verujem da bi se našao način da ga se privoli da uradi film koji je, uostalom, u dobroj meri omaž nekim njegovim ključnim radovima kao što su The Thing i Assault on Precinct 13.

The Rip iz naslova bi se najpre moglo prevesti kao „zaplena“ i dijalozi u filmu su PREPUNI nekakvog (fejk) pandurskog žargona. Naši junaci, Affleckov narednik J.D. Byrne i Damonov poručnik Dane Dumars su članovi policijske jedinice u okrugu  Majamij-dejd koja se bavi suzbijanjem nelegalne trgovine narkoticima i njihov posao se u velikoj meri sastoji od upadanja u, jelte, kuće koje drže kolumbijski kokainski kartel i njihovi „civilni“ jataci, i zaplene robe, oružja i novca koji se tamo zatiče. Film prilično spretno pokazuje daily grind ovog posla sa mnogo mučnih i rizičnih situacija, ali i čitavom napornom kombinacijom politike i diplomatije, anderkaver muljanja i dilova koje policija mora, često balansirajući na samoj granici legalnog, da pravi i sa samim kriminalcima kako bi barem u nekoj meri smanjila prisustvo nedozvoljenih supstanci na ulicama i učinila neke od kvartova malo bezbednijim. Ova jedinica se ne bavi prisluškivanjima, visokotehnološkim praćenjem, postavljanjem komplikovanih „sting“ operacija i hapšenjem velikih kartelskih ajkula, film i ovde spretno pokazuje da je to uglavnom posao koji obavljaju federalne agencije poput DEA i FBI i ono što naši junaci rade je pre svega težak pešadijski posao gde se ide po siromašnom komšiluku što više priča Španski nego Engleski, kuca se na vrata i moli bogu da vas sa druge strane ne dočeka sačmara, gde se ilegalnim imigrantima saopštava da neće biti uhapšeni ni za paket vutre ni za to što su, jelte ilegalni, i kući na kraju, ako imate sreće, odete neoštećena pancira i sa možda sto hiljada dolara zaplenjenog ilegalno stečenog keša i par paketa koksa.

Posao je dakle, težak, nezahvalan a čvrsto povezani tim – gde pored Damona i Afflecka imamo još i vrlo solidan lajnap u kome nagrađivane glumice i glumci (Catalina Sandino Moreno, Teyana Taylor i Steven Yeun) igraju detektivke i detektive na ivici sagorevanja – je dodatno stresiran istragom što je u njihovoj stanici rade federalci jer je na početku filma neko ubio kapetanicu koja je ovaj tim predvodila. Da bude gore, ne samo da postoje neizrečene ali vidne tenzije u samom timu (i Dane i J.D. su sa kapetanicom imali izvesne, er, neslužbene kontakte, Dane je nedavno promovisan u poručnika i sada je formalno šef J.D.-ju i ostalima, plus, isto tako nedavno je izgubio malog sina koji je imao rak i sav je u depresiji), nego je i jedan od federalnih agenata koji ispituju detektive sa neprikrivenom sumnjom da je kapetanicu ubio neko iz firme, J.D.-jev rođeni brat. Ovog brata igra Scott Adkins u jednoj od retkih uloga u kojima ne prikazuje svoje poznavanje borilačkih veština i, osvežavajuće, podseća da je sasvim solidan glumac kada ima prilike da radi u produkcijama koje se zapravo cimaju oko režije dijaloga i ne-akcionih scena.

Enivej, nekako stigne i taj Petak popodne i dok ekipa posle radnog vremena sedne da otvori po pivo i uz zezanje prodiskutuje depresivnu situaciju u kojoj im se posao nalazi, Dane stiže sa dojavom da je u jednoj od kuća u predgrađu Hialeaha sakriven štek kartelskog novca. Nikome se ne ide van radnog vremena da se voze čak tamo zbog možda stotinak hiljada dolara koje verovatno čuva neka baba koja ni ne priča Engleski ali Dane insistira da će prekovremeni rad biti plaćen i da im sada, dok ih odozgo gaze federalci, treba jedna laka pobeda u kojoj su pokazali inicijativu i zaplenili pare što će ih grad upotrebiti da, jelte, gradi obdaništa, škole, bolnice i ostale vučićizme.

Posao zaista isprva deluje sasvim rutinski – u kući je samo jedna devojka, nedavno doseljena nakon što je prethodna vlasnica, njena baka, preminula – i mada ona nije oduševljena idejom da primi u kuću ekipu pandura bez naloga za pretres, tvrdi da nema šta da krije („Možda imam malo vutre“, kaže, na šta joj ovi odgovore da za to ne mora da brine) i na kraju ih pusti da pretresu objekat. Kad tamo: iza gipsane pregrade na tavanu, kofe pune novca. Ne sto hiljada, nego, po proceni, dvadeset miliona dolara, spakovanih u plastične kese. I onda odjednom kako se to u Majamiju kaže, shit gets real.

Carnahan nije Carpenter ali on sasvim solidno režira taj momenat promene paradigme u kome iskusni i pregoreli policajci najednom shvataju da su u Petak uveče ušetali na žurku za koju se nisu pripremili. Paranoja skače na stotku dok Dane svima uzima telefone, objašnjava da je to zbog protokola, kao i da je protokol da pare prvo moraju da se prebroje tu gde su zatečene pa tek onda da se javlja komandi šta se dešava. Ljudi idu do kola po pancire i automatsko oružje, a do malopre lenji, mirni komšiluk gde na ulici i nema ikoga, sada počinje da deluje zloslutno.

The Rip dobija ugodnu trilersku sredinu u kojoj glumci imaju prostora da dobro rade a vezani su za jedan pristojno osmišljen lokalitet smešten u ponovo pristojno slikano okruženje. Carnahanov uobičajeni direktor fotografije, Juan Miguel Azpiroz (aka Juanmi Azpiroz) uspeva da modernu muljavinu dispergovanog HDR svetla i defokusiranog zadnjeg plana većine kadrova ipak ušnira u nešto gledljivo i, uz efektnu montažu takođe stalnog Carnahanovog saradnika Kevina Halea, nešto što je mogla biti nedinamična, neubedljiva i odšmirana generička porcija filma koju gledate na 1.5x da brže dođete do akcione završnice zapravo je najzabavnija dimenzija ove cele priče.

Glumci su odlični, a to je UPRKOS činjenici da im scenario u usta stavlja masu fraza za koje se holivudski scenaristi nadaju da će gledaocu zvučati kao autentični pandurski žargon. Ovde reči kao što su „stash“, „rip“, „jacking“ itd. lete na sve strane i činjenica da je ansambl do vrha pun nagrađivanim glumcima (Taylorova ima Zlatni globus, Morenova je harala evropskim festivalima još pre više od dve decenije, Yeun ima dva Emmyja i dva Zlatna globusa…) je između ostalog zaslužna za to da gledalac veruje da gleda street-smart i world-weary pandure a ne kosplejere koji snimaju nekakvu parodiju za TikTok.

Pošto je jasno da je većina publike tu zbog Bena i Matta, vredi istaći i da se oni ne samo odlično snalaze sa tim pomalo usiljenim tekstom, nego i da su generalno odlični. Ben je u svom najboljem lumbersexual izdanju sa kratkom kosom i bradom, pancir mu odlično stoji i prirodno se kombinuje sa nestrpljivim, nadrkanim nastupom iz koga vidimo kako u stresnoj situaciji na površinu izlaze sve one nedorečenosti i nesigurnosti za koje je do malopre federalce ubeđivao da su pod kontrolom. Damon je sa svoje strane sjajan u jednoj plutajućoj, nesigurnoj pozi čoveka koji je shrvan mnogim privatnim problemima i lomovima a sada treba da komanduje ekipom koja je posle dva piva i priprema da se onesvesti za vikend nasukana usred neprijatno tihe kolumbijske četvrti i sedi na dvadeset miliona dolara kartelskih para za kojima bi se polakomili i bolji ljudi od njih.

Film inteligentno i spretno radi sa tim rebalansiranjem poverenja i nepoverenja u timu, daje likovima male ali efektne momente da pokažu da su, jebiga, ljudska bića kojima je jasno da su se zatekli u momentu što može da im promeni živote, ali i da im ih oduzme ako odigraju pogrešno, i onda se takođe spretno preseli u dinamičnu završnicu gde stižu „neočekivani“ preokreti i akcija. I tu se onda film saplete i mada ne poljubi patos baš iz sve snage, može da posluži kao ogledni primer za to da Netflix, uz sve pozitivne stvari koje JESTE uradio za kinematografiju, ume da stvari BAŠ POŠTENO USERE.

Prvo, što se tiče akcije, ovde je definitivno trebalo da imamo jačeg režisera od Carnahana. Ništa od pucnjave i jurnjave kojom se film završava nije sad, kao, osramoćujuće loše ali jeste vidno manje zanimljivo od karakternog srednjeg dela filma. Uostalom, Sasha Calle, koja igra kolumbijsku curicu što čuva kuću i nije sigurna da li će uspeti da se proda vlastima kao nedužni, možda zaštićeni svedok, blista u srednjem delu filma i to da joj Carnahan ne nalazi ulogu u završnici je za žaljenje.

Scene automobilske potere i pucanja su OKEJ, bez velike inventivnosti ali prihvatljive i mada sam ja tu škrgutao zubima da smo mogli da dobijemo makar Garetha Edwardsa ako je već Carpenter bio nedostupan, gori element završnice je to da film vrlo didaktički, kao da ima posla sa detetom, gledaocu objašnjava šta se sve dešava i provodi ga kroz preokrete sa sve flešbekovima na scene sa početka, u blatantnoj demonstraciji Netflixove politike da se za publiku koja skroluje po telefonima dok gleda, mora napraviti step-by-step vodič da shvati šta se dešava. Ovo je TOLIKO artificijelno ugurano u film da baš jako bode oči i ovde čak ni ne mogu da krivim Carnahana, jer je i sam Matt Damon, dakle, jedan od producenata, komentarisao kako ovo Netflix imperativno zahteva i kako je njemu to glupo, ali, eto, mora…

The Rip ipak agregatno ostavlja solidan utisak. Ovo je napeta, a opet sasvim žanrovska, sasvim „popcorn“ priča – zasnovana, kad smo već kod toga, na istinitim događajima sa sve pandurom u žalosti zbog smrti deteta  – o grupi likova koji su ušetali na nešto što se ispostavilo kao neprijateljska teritorija i shvatili da se najviše plaše čoveka (ili žene) do sebe. Carnahan vrlo spretno radi sa senčenjem „spoljašnje“ pretnje, dajući kartelu jedno sablasno, eterično prisustvo i umešno bazirajući tenzije i akciona razrešenja unutar ansambla „dobrih momaka“. Uz nedostatke koje sam naveo, ovo je ipak korektan „januarski b akcijaš“ i, ako volite taj tip filma, vredan je pažnje.