Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Danas ćemo malo na sever Evrope po ekstazu a malo na istočnu obalu severne Amerike po, uh, dobro zezanje?

Baltički džez je nešto za šta, za razliku od skandinavskog, ne nalazim dovoljno prostora u svom životu, pa možda da od ove Nedelje krenemo u ispravljanje te krive drine. Kārlis Auziņš Double Trio: Equilibrium Suite mi deluje kao odlična polazna tačka imajući u vidu da je ovo ambiciozna, dugačka kompozicija podeljena u pet stavova (sa sve interludijima između) koja se trudi da predstavi slušaocu savremeni ritual i „povede ga na put ka unutrašnjoj ravnoteži i miru“. Oh, i napisao ju je jedan od najzanimljivijih latvijskih i baltičkih saksofonista, džezera i improvizatora u Latviji i čitavom Baltičkom regionu.

Kārlis Auziņš je rođen 1988. godine i išao u muzičku školu Madona a gde mu je tutor bio klarinetista i dirigent Andrejs Cepītis. Auziņš je pokazao talenat za muziku pa je onda studirao i završio Amsterdamski muzički konzervatorijum a master studije je uspešno kompletirao na kopenhagenškoj visokoj školi Rhythmic Music Conservatory. Od 2017. godine počinje da objavljuje sopstvenu muziku i njegov debi-solo album Images in Regard of The Central Reference System je bio nominovan za nekoliko nagrada u Latviji. Isto se desilo i sa albumom Oneness And the Transcendent Truth 2019. godine a sa triom Auziņš⋅Čudars⋅Arutyunyan je 2018. godine i dobio nagradu za najbolji džez album 2018. godine.

Nakon što je 2023. godine bio nominovan za Latvijsku veliku muzičku nagradu – što je najveća nagrada koja se dodeljuje u latvijskoj muzici svake godine – 2025. godine ju je i dobio. Sigurno nije smetalo što je ovo maštovit kompozitor, zanimljiv izvođač i neko ko je svirao sa velikim imenima od kojih ćemo pomenuti samo recimo ova: Uri Cane, Jim Black, Michael Moore, Achim Kaufman…

Auziņš ima dosta aktivnih projekata. Na primer, Kārlis Auziņš Quartet je klasična saksofon-kontrabas-klavir-bubanj postava u kojoj se sviraju Auziņšove kompozicije i improvizuje na njegove teme. Pomenuti Auziņš⋅Čudars⋅Arutyunyan je eksperimentalni trio u kome su Auziņš i Čudars glavni kompozitori a Kārlis Auziņš | Rihards Plešanovs je meditativni duo saksofona i klavira. Mount Meander je kvartet posvećen čistoj improvizaciji, dok je Kārlis Auziņš „String of Winds“ Project, inspirisan indijskom i afričkom muzikom kombinacija džez-trija sa gudačkim kvartetom.

Kārlis Auziņš Double Trio, a koji je i snimio ovaj album je onda neka vrsta pokušaja da se pomire Auziņšova interesovanja za meditativnu, transcendentnu muziku sa jedne strane i za eksplozivnu, na energičnom ritmu zasnovanu improvizaciju. Ovo je postava sa dva kontrabasa i dva bubnja gde na sredini stoji saksofonista i predvodi ove dve ritam-sekcije, a okupljena pre svega da bi svirala Equilibrium Suite, dakle kompoziciju koja se čuje na baš ovom albumu. Kārlis Auziņš Double Trio, naravno, nastupa i uživo i koncerti koji su rađeni 2024. godine su nominovani za razne nagrade.

Auziņš pojašnjava da je za njega muzika uvek bila izvor utehe i izlečenja a da je improvizacija najbolji alat da se u mraku pronađe svetlo. U korenu Equilibrium Suite je onda, ne mnogo iznenađujuće, ekstatični džez iz njegove klasične ere. Auziņš pominje da je originalno ova kompozicija krenula da se razvija kao posveta radovima Johna Coltranea i pominje Alberta Aylera i Pharoaha Sandersa kao jasne uzore.

No, iako se na momente može čuti Coltrane u ovoj muzici, Auziņš nije nikakav imitator i njegova svirka, ali i sama kompozicija su osobeni i originalni. Kada svira sopran saksofon, kao što je na primer u četvrtom stavu kompozicije, Celebration, ovo je u potpunosti ličan izraz, zasnovan na kompulzivnom ritmu i sinkopiranim, hipnotičkim improvizacijama na duvačkom instrumentu.

Ono što Equilibrium Suite nije je „bučna“ muzika. Auziņš očigledno ne izjednačava „ekstazu“ sa volumenom zvuka pa su i najenergičniji momenti ovog albuma prijatni za uho publike koja se od Coltranea ili Aylera distancirala kada su njihova izvođenja počela da klimakse pronalaze u ekstremnim tehnikama i distorziranim kricima tenor saksofona. Kada svira tenor saksofon, Auziņš ima prijatan, topao ton a prisustvo dva kontrabasa i dva seta bubnjeva u osnovi kompozicije dodaje njegovim improvizacijama jednu gustu teksturu tamnih zvukova, ali i višesmernog, kinetičkog gruva koji odlično nosi njegove melodične meditacije. Tako, svita počinje vrlo tihim, ritma lišenim kontemplacijama u uvodnom delu i prvom stavu (Perspektiva) pa nakon razvoja kroz solo bubnjeve ulazi u drugi stav (Pursuit) koji je istovremeno nemiran i energičan ali i evokativan, sa lepim post-bop soliranjima na saksofonu.

Pred kraj svite se ponovo ulazi u meditativni modus pa je Uvod za peti deo ljupka, čak i malo romantična saksofonska maštarija koju kontrabasisti prate gudalima a onda je peti stav, I want to tell you, neka vrsta aylerovske religiozne himne, izvedene suptilno, bez forsiranja, sa optimističnom međuigrom duvača i gudača. Album ipak završava sopran saksofon u kratkom Epilogu, nudeći dostojanstven i nežan, suptilan zaključak o toj ravnoteži i miru koji se dosežu kroz posvećeni ritual i svesnu potragu za nečim iznad banalnog postojanja. Lepo:

https://karlisauzins.bandcamp.com/album/equilibrium-suite

Dobro, a sada provod. Bobby Previte: VISITOR I: Parlor Organ je ploča na kojoj proslavljeni njujorški bubnjar, perkusionista i avangardista svira ne svoj matični instrument niti išta što bi bilo bogougodno udariti već, eh, orgulje. Naravno, ne one crkvene, masivne koje imaju pomalo zastrašujući zvuk već baš „parlor organ“, smanjenu verziju instrumenta koja je postala popularna u američkim domovima krajem devetnaestog stoleća kao nešto što zapravo može da vam stane u dnevnu sobu i oko čega se može – simbolički ali i fizički – okupiti cela porodica. Sa korišćenjem vibrirajućih metalnih pločica za proizvodnju zvuka – namesto ogromnih cevi koje su korišćene u crkvenim orguljama – ovaj instrument ima i viši ton i manji volumen od starijeg brata i jednu toplu, prijateljsku boju koja nekako po prirodi stvari zaziva muzičara da se razigra, eksperimentiše, svira duhovito i zabavno.

A šta je Bobby Previte drugo ako nije razigran, duhovit i zabavan? Uostalom, ovo je čovek koji je završio ekonomiju na univerzitetu u Bafalu, i umesto da sedne da zgrće pare kao, ne znam, berzanski broker ili komercijalista u nekoj velikoj firmi, on je studije udaraljki, koje je učio paralelno sa ekonomijom, pretvorio u svoju profesionalnu karijeru. Rođen na Nijagarinim vodopadima 1951. godine, Previte će se krajem sedamdesetih preseliti u Njujork, u samo grotlo bujajuće Nove muzike i postati jedan od stožernih likova Downtown scene, radeći decenijama sa njenim glavnim likovima poput Johna Zorna, Waynea Horwitza, Elliotta Sharpa… Previte je, naravno, odradio i neke od smena sa muzičarima od izvan Njujorka (npr. u improvizatorskom kvartetu Ponga, gde su on i Wayne Horwitz sarađivali sa ekipom iz Sijetla), svirao sa Tomom Waitsom na Rain Dogs, ozvučio nekoliko serijala kultne anime serije Cowboy Bebop (a u kompozicijama koje je pisala Yoko Kano), snimio jedan album sa Williamom Burroughsom. Naravno, neka od najzanimljivijih Previteovih izvođenja čuo sam na raznim Zornovim radovima za filmove tokom druge polovine osamdesetih i prve polovine devedesetih, a Previte je svirao i na The Big Gundown, dakle, na Zornovom albumu aranžmana Ennia Morriconea, na prvom snimljenom/ izdatom izvođenju Zornove proslavljene kompozicije Cobra, na Zornovoj posveti Mickeyju Spillaneu…

Hoću da kažem, Previte je svirao mnogo, BAŠ MNOGO različite i zanimljive muzike, ali Previte nije samo pouzdani perkusionista koga zovete kada vam treba neko ko će da uči brzo i radi bez greške. On je i veoma prolifičan kompozitor koji muziku razume na mnogo nivoa i u stanju je da napiše i aranžira veoma kompleksne kompozicije za multiple instrumente i da sve to zvuči smisleno i spontano. Na : VISITOR I: Parlor Organ je ovaj njegov kapacitet, pak, izvrnut naopako i na ovom albumu Previte demonstrira sposobnost da radi u jednom izvanredno svedenom kontekstu i da opet zablista.

VISITOR je, naime, serija albuma (do sada ih je Previte snimio šest i, veli, nastavlja da snima, ali je za sada izdao samo ovaj jedan) na kojima Bobby uzima na sebe ulogu „posetioca“ odnosno laća se instrumenata koji mu nisu „matični“ i sebi stavlja dodatnu limitaciju da sva muzika na albumima mora da bude odsvirana u realnom vremenu, bez nasnimavanja.

Previteova ambicija je da ovde ne samo sebi postavi tehnički izazov već i da istraži teritorije koje ne poznaje i da, idealno, pronađe muziku koja neće biti deo uobičajenog vokabulara instrumenta na kome je izvodi. Može li ova muzika da izbegne klišea, pita se on, i da se poveže sa „nečim primarnim“ zato što je „bezbednost onog što je poznato uklonjena“? Sudeći po VISITOR I: Parlor Organ – može. Ovo je album zabavne, svedene a opet eminentno bogate muzike koja mnogo manje asocira na tradicionalnu američku pesmu kakvu očekujete da su porodice pevale okupljene oko orgulja na prelazu devetnaestog u dvadeseti vek, a mnogo više na, recimo, minimalni elektronski plesni zvuk sa početka ovog stoleća.

Uobičajene harmonije koje očekujete da čujete na orguljama ovde su dopunjene minimalnim, sinkopiranim ritmovima kakve smo decenijama unazad slušali na Warpovim izdanjima što su ih potpisivali Cristopher Clark ili (rani) Autechre. Previte kompozicijama daje utilitarna imena, poput Rock ili Tango Rock, Ballad Jazz i Jazz Tango, ali ovo su više asocijacije u njegovoj glavi nego oštre žanrovske klasifikacije. Svakako u ritmovima možemo da čujemo bosanovu i, ako se baš potrudimo, Tango, ali muzika je ovde mnogo fluidnija nego što bi bila da je Previte seo i sebi zadao „bezbedne“ mete kao što je pisanje jednog tanga, jedne bosanove, jednog rok ili jednog džez komada.

No, ono što karakteriše VISITOR I: Parlor Organ je to da su ovo i dalje vrlo čvrste, vrlo distinktne kompozicije. Previte je iskusan improvizator i ovaj album svakako prikazuje njegov izvanrednu intuiciju da se šeta po klavijaturi orgulja i nudi instant-teme i varijacije na njih, ali je u osnovi svakog komada ovde jasno postavljena ritmička i harmonska struktura i ovo je u nekom smislu veoma „pop“ izdanje velikog muzičara, samo naravno, izvedeno u ekstremno svedenom zvučnom kontekstu. Previte je jedan od onih ljudi koji akademski eksperiment umeju da učine zabavnim i VISITOR I: Parlor Organ je, u masteringu klavijaturiste Jamieja Safta, još jedne Downtown legende, savršen primer za to.

U mesecima koji slede dobićemo i naredna VISITOR izdanja – na drugom albumu Previte svira električnu gitaru, na trećem sintisajzer, na četvrtom klavir, na petom crkvene orgulje a na šestom električni bas – a VISITOR I: Parlor Organ je veoma zabavno otvaranje ovog ciklusa i obećanje dosta lepih stvari do kraja godine. Slušajte:

https://bobbyprevite.bandcamp.com/album/visitor-i-parlor-organ