Vatican City je najnoviji miniserijal iz kreativne kuhinje Marka Millara, sakupljen sa svega tri broja u kolekciju koju je njegov trenutni izdavač, Dark Horse izbacio na tržište u drugoj polovini Oktobra. Naravno, kada strip otvorite, logotipi i druga IP-signalizacija Netflixa su prominentniji od Dark Horse brendinga pa vas to podseti da Millar poslednjih nekoliko godina stripove piše sa nimalo implicitnom ambicijom da se oni božezdravlje transformišu u televiziju ili film.

Za ovu priliku, umesto jurnjave za nečim što bi bio novi Jupiter’s Legacy, Millar kao da je seo, uradio kalkulacije, shvatio da njegovi „shared universe“ serijali i srazmerno dugoročnije planiranje ne daju rezultate kojima se nadao, pa je napravio strip koji je brz, prljav, jednostavan i svu bombastičnost, po kojoj uostalom jedino i pamtite Marka Millara ako ga čitate isključivo u njegovoj creator-owned epohi, on komprimuje u tri epizode maksimalno krvopljusne i minimalno suptilne naracije. Millarworld logotipa nema nigde na ovoj kolekciji, a što je i primereno jer svet u kome se ova priča dešava prolazi tako radikalnu transformaciju da bi smišljanje načina da ga se učini delom tog Millarovog deljenog univerzuma zahtevalo napor koji prolifični Škot naprosto u poslednje vreme nije spreman da učini.

Kažem da je ovo strip „iz kreativne kuhinje Marka Millara“ ali to je uglavnom zato što ne želim da baš u prvoj rečenici prikaza krenem sa mračnim, negativnim diskursom. No, već smo tri pasusa unutar ovog teksta, vi ste odrasla osoba i znate šta radite, i sasvim je fer da kažemo da Vatican City ima vrlo malo kreativnog u sebi. Ovo je kao da je Millar video Marvelov pretprošlogodišnji Blood Hunt i pomislio „PA JA SAM NJIH NAUČIO SVEMU ŠTO ZNAJU, DAKLE, SVE ŠTO MOGU ONI MOGU I JA“ pa se onda Vatican City ovaplotio kao komprimovani akcioni horor sa vampirima koji je napisao jedan strašno cinični katolik. Ako to vidite kao nekakav imanentni kvalitet, svakako možete računati da je ovo strip za vas.

No, najkreativnija stvar u vezi sa Vatican City je Millarov izbor kreativnog partnera. Crtač, tušer, kolorist i leterer na ovom stripu je Per Berg, momak iz gradića Port Angeles na američkom Pacifičkom severozapadu (praktično na sredini nekakve zamišljene rute između Sijetla i Vankuvera) a koji je, kaže njegova biografija, do sada imao određenog uspeha sa sopstvenim – putem kraudfandinga finansiranim – stripom Earthbound, lakom akcionom naučnofantastičnom pričom koja možda ne u pripovednoj tehnici ali u estetici dosta kao da duguje azijskom stripu i filmu. Moram da pohvalim Millara tamo gde mi se čini da je napravio zanimljivo odstupanje od formule i umesto da, kao što je pravilo za njegove Millarworld stripove, uzme za crtača neko veliko ime sa američke scene ili makar etabliranog evropskog autora koji traži prolaz na američko tržište, on je, A NE KAŽEM DA UŠTEDA NA HONORARU OVDE NIJE IGRALA BAŠ NIKAKVU ULOGU, MILLAR JE TO, naprotiv, dao šansu jednom srazmerno nepoznatom indi-crtaču da zablista posred mejnstrima i potencijalno sebi izgradi stepenište za profesionalnu karijeru. OK, bolje da ne razmišljam mnogo dalje o tome kako je Millar Škotlanđanin i kako nije baš nezamislivo da je on Bergu sat i po telefonom objašnjavao da mu je ovo životna šansa, da on u njemu vidi potencijal al mora da sve uradi kako mu on kaže, i polako s te pare, znaš ti koliko ćeš ovde dobiti važan ESKPOUŽR?

Per Berg je za ovaj strip odabrao stil kojim se njegov rad sa Earthbound transformiše u smeru R-rated horora. Svetlosni kontrasti i kolorni efekti su jaki do mere da mnoge scene namerno izgledaju kao da su provučene kro solarizujuće filtere, rakursi su često iskrivljeni a paneli sečeni dijagonalno tako da čitalac stalno ima utisak nestabilnosti, haosa, konfuzije i dezorijentacije. Naravno na to onda dolaze stilizovani likovi, često na ivici grube skice, a koji izgledaju upečatljivo ali uz napomenu da im neretko nedostaje karakter. Ovo jeste problem koji se i inače da primetiti kod Millarovih stripova poslednjih godina gde njegovo pisanje dijaloga likovima ne daje nikakvu karakternu dubinu ili išta zanimljivo, pa onda i crtači kao da ne umeju da smisle ništa bolje od rešenja koja deluju kao default podešavanja za glavne likove u nekom jeftinom, generičkom RPG-u. Berg je svakako na visini zadatka u scenama koje prikazuju brutalnu, visceralnu akciju sa puno krvi, dima, eksplozija, neujednačenog osvetljenja i bljeskova u mraku ali njegov crtež u „običnim“ scenama gde ljudi samo stoje i pričaju bi mogao biti i malo suviše sirov za normalnu publiku. No, Vatican City je kratak strip i to je jedna od njegovih jakih strana. Odnosno, da to kažem na najjasniji moguć način: sve ono što u ovom stripu ne valja je već standardno milarovsko nevaljanje, plus onda ima i taj Bergov crtež koji vam može presdstavljati izvestan izazov – video sam neke veoma strastvene negativne reakcije na internetu – ali svega toga ima MANJE i nekako je utisak da je ovaj format od tri epizode taman idealan da dobronamernog čitaoca zaintrigira, zabavi i da onda ustane i ode pre nego što stigne da ga iziritira.

E, sad, problem je što sam ja, ne svojom voljom, odavno prestao da budem dobronamerni čitalac kad je Millar u pitanju. Ne da sad njegovim stripovima prilazim oštreći proverbijalnu sekiru da njome, jelte, grajndujem, i već činjenica da čitam SVE što on napravi valjda dovoljno govori o tome da ga smatram autorom koji je po definiciji usklađen sa mojim interesovanjima, ali stoji i da je teško nemati gard prema ovim stripovima, kada iznova i iznova čitate priče koje su sa jedne strane generički sklopovi žanrovskih readymade rešenja a sa druge gotovo patološka iživljavanja nad konceptima humanosti, empatije, ljudskosti same.

Vatican City naravno od samog početka kreće u baš ovakvom tonu, pokazujući kako grupa naoružanih vampira upada usred noći u kuću unviverzitetskog profesora u Nju Džersiju, preti njegovoj porodici, zahteva potpunu poslušnost od njega pokazujući mu masakrirane komšije, sa objašnjenjem da će se isto desiti njegovoj porodici ako on ne pristane da bude vampirski rob. Ovo nisu kul vTube vampiri iz Night Club, toliko da bude jasno.

Neki drugi autor bi čoveku kome daje ovako težak početak stripa kasnije ponudio NEKAKAV alternativni rakurs, dao mu barem momenat refleksije u kome može da kontemplira o svojoj ljudskosti i jedinstvenosti svog duha, ako ne već put izbavljenja i odmazde, ali Millar svoje likove često tretira kao puko topovsko meso pa i profesor – koji se, urnebesno, preziva Derrida, ali je arheolog – ima isključivo utilitarnu ulogu u daljem narativu i NULA delatne ili makar misaone suverenosti.

Millar ovo piše kao majklbejevski spektakl sa skromnijim budžetom: vampiri za jednu noć uspevaju da sruše cele Sjedinjene američke države i najveći deo Evrope. Kina i Rusija ovo posmatraju sa dosta zebnje, svesne da su one sledeće, ali vampirski napor je usredsređen prevashodno na Vatikan i osvajanje bazilike Svetog Petra. Zašto? Nećemo da spojlujemo, ali IMA RAZLOGA.

Millaru možete mnogo toga zameriti ali bazična dramaturgija je njemu uglavnom uvek zdrava. Vatican City zahteva određene SNAŽNE suspenzije neverice kako na svom početku tako i pri kraju gde čitalac mora da odabere da prihata da će geopolitički ishodi biti baš ovakvi iako ne deluju verovatno, ali ovo je strip koji ume da sagradi saspens. Par stotina preživelih ljudi koji su se zatekli u Svetoj stolici na dan napada vampira pribežište nalaze baš u pomenutoj bazlici a koja je, kao sveto zemljište, nedostupna vampirima. No, baš zato oni imaju te ljudske robove koji treba da pomognu u njihovom projektu vezanom za iskopavanje NEČEGA što već vekovima stoji u temelju bazilike.

Preživele predvodi Guido, momak koji je svoju vojnu karijeru pilota lovačkog aviona želeo da apgrejduje u smeru ulaska u Švajcarsku gardu i tog jutra došao na intervju za posao, ali se onda desio vampirski smak sveta i tu smo gde smo. Guido je tipično preduzimljivi a nenametljivo šarmantni akcioni heroj sa nula stvarnog karaktera, ali kako rekosmo, ovo je kratka i brza priča u kojoj NIKO nema nešto mnogo karaktera i, znajući da Millar generalno dijaloge piše na autopilotu i ovde je prednost što ih ima manje. Dakle, imamo malo flertovanja, malo utilitarnih, ekspozitornih razmena, par brižnih replika – jer ipak je kraj sveta – a onda par ohrabrujućih, herojskih odgovora na njih i to je to. Da budem iskren, preferiram ovakav Millarov pristup a ne da je on sad odlučio da ovo mora da ima četiri ili pet brojeva pa da je seo da smišlja nekakve prošlosti za svakog od likova, a koje bi nam oni otkrivali u ispovednim monolozima. To bi baš bio smor, a Vatican City nije sjajan strip, ali nije ni SMOR.

Elem, Vatican City je prevashodno narativ koji se bavi onim ŠTA se dešava a ne onim ZBOG ČEGA se to  dešava i to je onda taj millarovski sindrom u kome će on da smisli VISOKI KONCEPT ali će ga onda skicirati samo u najgrubljim crtama i strip će provesti baveći se tehnologijom vođenja radnje a ne eksploracijom filozofskih i drugih implikacija tog visokog koncepta. Vatican City je u pogledu tretmana odnosa katolicizma i vampirizma vrlo grub i priprost, bliži old school horor stripovima iz šezdesetih sa jako jednostavnim tezama i sa vrlo malo rasprave o njima, a najveći deo stripa je zapravo klasični opsadni akcioni triler: ljudi su zabarikadirani u crkvi oko koje su stotine vampira a cela Evropa i SAD su već vampirske I ŠTA ĆEMO SAD?

I Millar ne smišlja naročito zanimljive odgovore na to pitanje, pa je Vatican City tek minimalno zanatski korektan opsadni akcioni triler koji ne nalazi nikakva sveža, originalna ili uzbudljiva rešenja. Bergov crtež eskalira u smeru sve veće apstrakcije prema kraju narativa, onako kako ulozi postaju sve viši a akcioni rasplet sve eksplozivniji i MENI je to bilo simpatično, kao da čitamo Alberta Brecciju na grindhouse podešavanjima, ali da u svemu tome ima neke specijalne dubine ili posebno velikih uzbuđenja – pa nema. Korektno je, ali je ovo ipak fast food.

Što ne mora da bude dilbrejker, naravno, ponekad skoro svako od nas žudi za malo fast fooda i Vatican City može da tu glad utaži. Onda samo treba još progutati Millarov finalni obrt kojim za sada rešava status kvo ovog sveta i – potencijalno – ostavlja vrata odškrinutim za nekakve nastavke, a koji je sa jedne strane BAŠ smandrljan u tehničkom smislu a sa druge je veoma ciničan i prosto možete da vidite Millara kako se kvarno smeška za tastaturom i sebi čestita što je ponovo mogao da uživa u sadističkim fantazijama od kojih bi Peter Kurten malko pocrveneo a da sve to predstavlja kao nekakvu poučnu parabolu o, jelte, ljudskoj prirodi ali i prirodi vere… Nema zajebanijih katolika od omatorelih katolika, i ovaj strip nas na to podseća.

Vatican City, dakle. Nije sjajno. Nije čak ni dobro. Ali jeste srazmerno bezbolno i, ako imate interesovanja za Millara ili samo želite brz, prljav i ne mnogo pametan strip koji se bavi vampirskim osvajanjem sveta ali bez komplikovane epike kakve su nam dali pomenuti Marvelov Blood Hunt ili DC-jev DC vs. Vampires, ovo bi moglo biti za vas. Evo kolekcije na Amazonu.