Prošle godine je Marvel lansirao novi tekući serijal Spider-Man & Wolverine, u podsećanju da su ovo i dalje dvojica od njihovih najpopularnijih likova i da je magazin u kome će oni zajednički imati spektakularne avanture naprosto good business, bez obzira na to koliko drugih stripova obojica imaju u ovom trenutku. Narod je malo gunđao što je scenarista na ovom serijalu Marc Guggenheim, „najdosadniji scenarista X-Men u istoriji*“ ali je makar crtačke dužnosti na sebe preuzeo Kaare Andrews koji je, jelte, grozan scenarista ali je prilično osoben crtač i doneo je u ovaj strip dosta karaktera. Treće nedelje Januara ove godine izašla je kolekcija prvih pet brojeva, koja ima celu, zaokruženu prvu priču, a naslovljena Spider-Man & Wolverine Vol 1: The Janus Directory i danas ćemo da porazgovaramo o ceni koju plaćamo za svoje nostalgične impulse.

*harsh but fair, rekli bi mangupi

Iako je širim narodnim masama možda poznatiji kao televizijski scenarista, pogotovo jer je on bio jedna od najodgovornijih osoba što su rane adaptacije DC-jevih stripova za televiziju u ovom stoleću bile DOBRE, Guggenheim je hardcore stripadžija i veoma vezan za Marvelove stripove i Marvelovu istoriju. Ovo ne mora da bude nužno prednost, kao što smo videli kada je radio X-Men Gold pre nekoliko godina (evo još malo će decenija od tada) a koji je bio reciklatorski strip sa snažnom „greatest hits“ aromom. Meni je to bilo pitko i zabavno ali ovo je taj strip zbog koga Guggenheima nazivaju najdosadnijim X-Men scenaristom ikad. No, rekao bih da je Guggenheim veoma dobar izbor za strip u kome je Spajdermen jedan od titularnih protagonista i koji se bazira na kontrastu između žovijalnijeg, više „nerdi“ lika kao što je Spajdi i mračnog, gritty antiheroja kao što je Wolverine. Guggenheim ume da radi swashbuckling akcionu komediju a u kojoj je prirodno da Spajdermen bude komičar a Wolverine straight man i, uz Andrewsov eksplozivni rad na olovkama i tušu – četvrtu epizodu je nacrtao Gerardo Sandoval a tuširao Victor Nava – sa kolorima Briana Rebera i vatrometnim leteringom Travisa Lanhama, The Janus Directory je svakako imao potencijal da bude uzbudljiv globtroterski hi-tech triler u kome Wolverine odvlači nevoljnog Spajdermena u avanturu gde se ovaj nikada neće osećati ugodno pošto naprosto ne pripada moralno sivom, brutalnom svetu visoke špijunaže i asasinacije.

Na početku je odmah jasno da se ova premisa ima tretirati kao readymade žanrovska postavka i strip ne gubi mnogo vremena na objašnjavanje, startujući akciju u prilično duhovitoj sceni na početku gde Wolverine dolazi na motoru i praktično kidnapuje Petera Parkera sa romantičnog izlaska u Coffee Bean a gde je ovaj jedva – sa dvadesetdva minuta zakašnjenja – stigao da popije kafu sa Shay Marken. Shay utemeljuje ovaj strip u sada-i-ovde epohi Spajdermena pošto se ona pojavljuje kao lik i u aktuelnim Amazing Spider-man pričama i ako stavimo na stranu da je ona kao lik prilično nezanimljiva i lišena nekakve karakterne vatre,* signal koji ovde čitalac dobija je da se radi o savremenoj priči.

*Da budemo velikodušni prema Joeu Kellyju i da kažemo da je to u stvari implicitna refleksija toga da Peter nikako ne stiže da je upozna jer mu svaki napor da sa njom ostvari dublju bliskost remeti njegov haotični superherojski „poziv“, a što Guggenheim uredno pominje u ovoj sceni.

A što naglašavam jer već pogled na naslovnu stranu prve epizode, a koja je i naslovnica kolekcije šalje sasvim suprotne signale i sugeriše da se radi o retro-stripu. Andrews je ovde kanalisao stil poznih osamdesetih i ranih devedesetih i u njegovom crtežu ne samo na naslovnici već i na samim tablama možete videti mnogo Marca Silvestrija, Todda McFarlanea, Sama Keitha ili Marca Bagleyja. Fajn. Ovo su neki veoma cenjeni crtači iz Marvelove istorije i Andrews je jedan od savremenih autora koji ume da njihov eksplozivni, pa i agresivni rad spakuje u moderno ruho. Takođe, on sam naglašava da je ovde radio u stoprocentno stripovskom modusu naracije i prezentacije, bez ikakvih pomišljanja na televiziju ili film i The Janus Directory svakako ima taj old school lejaut što je bio popularan u periodu kasnih osamdesetih i devedesetih godina, sa likovima koji iskaču iz panela, čestim superpozicijama događaja iz raznih vremenskih perioda jednih preko drugih, divljim promenama rakursa… Ja sa ovakvim pripovedanjem često umem da imam problem, moj mozak, valjda jer je u osetljivom periodu bio istreniran na veoma urednim sekvencijalnim narativima Diznijevih stripova, Hogara, Denisa i evropskih stripova, sa pravilnim panelima iste veličine i kadriranjem pozorišnog tipa, ovako agresivnu naraciju često percipira kao haotičnu, ali Andrews se ovde pokazao dosta dobro – pripovedanje mu je shvatljivo, a akcija solidna.

Naravno i sama struktura stripa je takva da ovde nema mnogo komplikacije, The Janus Directory je serija praktično istih epizoda u kojima se smenjuju scene borbe sa scenama u kojima likovi stoje (ili trče) i diskutuju i Andrews (i Sandoval) samo ima da varira kostime i pozadine, a glavni junaci se samo na početku i na kraju pojavljuju u „civilu“ a inače su sve vreme u kostimima i na terenu u jednoj neprekinutoj pustolovnoj akciji i to sve bude na kraju okej. Guggenheim je neko ko ovakve stvari ima u malom prstu i piše ih vrlo zanatski i fer je reći da The Janus Directory neće biti upamćen kao nekakav primer vrhunske literature ili nadahnutog poigravanja sa tropima superherojštine. Naprotiv, on je vrlo „tropi“ i onda dobrim delom živi ili umire na hemiji koja se formira i održava između dvojice protagonista. I mada je tu Guggenheim tradicionalno jak, The Janus Directory ima tu otežavajuću okolnost da Spajdermena i Wolverinea već od kraja prve epizode okreće jednog protiv drugog.

Tu sad dolazimo do te nostalgije i cene koju plaćamo onda kada pokleknemo i prepustimo se njenom zavodljivom ali često korozivnom zovu. Jer, kad krenete da čitate The Janus Directory mislite da ćete imati posla sa, rekosmo, hi-tech trilerom o međunarodnoj špijunaži i asasinaciji – prva epizoda postavlja upravo ovakav narativ i čitav strip je i strukturiran tako, sa neprekidnom globtroterskom akcijom gotovo bez predaha – gde dvojica glavnih junaka pokušavaju da obezbede da „spisak svih svetskih dvostrukih agenata“ ne dospe u pogrešne ruke jer bi tu mogao da napravi mnogo štete.

Ovo je, naravno, nebulozna „sprava zapleta“ ali, opet, whatever, nije da je u ovom stripu najvažniji inteligentan zaplet, on treba da služi samo tome da Spajdi i Wolverine proputuju svet, ulete u uzbudljive avanture, demonstriraju domišljatost i požrtvovanost, i, uostalom, simpatično je i iskorišćeno to da je ovo mnogo više zaplet za Wolverinea nego za Spajdermena, pa je izgovor što ovaj dovlači mlađeg kolegu u čitavu ovu avanturu to da mu treba neko ko će znati da prodre u kompjuter zaštićen enkripcijom (gde se, kao, nalazi pomeniti spisak) a Peter je „dork“ pa to valjda znači i da ume da „hakuje“. Sasvim korektan nivo frivolnosti za strip pun brzih dijaloških razmena i doskočica između dvojice heroja gde je jedan namrgođen i ćutljiv a drugi ne može da podnese tišinu i stalno ispaljuje dosetke. Travis Lanham ovde radi prekovremeno da uglavi sav Guggenheimov dijalog a da ne prekrije Andrewsov crtež u fatalnoj meri i to ipak lepo funkcioniše.

No, The Janus Directory onda od druge epizode postaje strip o nečemu sasvim drugom i tu upadamo u tu zamku nostalgije i užasne navike (sada već praktično politike) superherojskog stripa da svaka nova epizoda mora da bude referenca na neku staru epizodu, da svaki novi zaplet zapravo mora da bude novi nastavak starog zapleta, po mogućstvu nečega što je Stan Lee već napisao u šezdesetim godinama prošlog veka. I u tom smislu, The Janus Directory, koji je na početku delovao kao „just another day in the office“ postaje novo poglavlje u sagi o roditeljima Petera Parkera.

I čujte, ako ćete da pišete „špijunsku“ priču u kojoj se pojavljuje Spajdermen, onda, da, ima logike da će se pominjati njegovi pokojni roditelji koji su, jelte, bili obaveštajci i poginuli na poslu, ali, evo, da ovde kažem da je od svih glupih stvari koje je Stan Lee na brzinu izmajstorisao kada je Spajdermen u šezdesetima postao ogroman fenomen i bilo je potrebno da se proširi njegov „lore“, lična istorija, ansambl itd, ideja da su Peterovi roditelji bili internacionalni, vrhunski špijuni što su radili na strani, jelte, dobrih momaka je verovatno najgluplja. Možda ne i najgora jer je, hvala Alahu, bila toliko glupa da su se kasniji scenaristi vrlo retko doticali ove teme i ona je nanela srazmerno malo kumulativne štete Spajdermenovim stripovima tokom narednih šest decenija.

Ali, evo, Guggenheim se upisuje na tu listu ljudi koji misle da je ovo okej motiv i zanimljiva ideja i onda tokom dobrog dela ovog stripa dobijamo besnog, na momente nekontrolisanog Spajdermena a pošto je preko puta Wolverine, dakle, lik sklon zaslepljujućem, berserk-besu onda se i ta delikatna hemija između njih dvojice remeti, umesto finog swashbuckling vodvilja dobijamo edgy dramu, a da sve bude umotano u još nekoliko oblandi nostalgije potrudiće se i glavni negativac u ovoj priči koji će u jednom momentu, imajući svoje neprijatelje na milost i nemilost, umesto da ih, jelte, pobije ili na neki drugi način onesposobi, da ih presvuče u „stare“ kostime, pa se tako Spajdi pola stripa šeta u crnom kostimu a Logan nosi smeđi X-Men kostim sa velikim „ušima“. I, mislim, to Kaare Andrews super crta, ali količina suspenzije neverice potrebne da se radnja prati vrlo brzo prelazi bezbednosnim protokolima propisane granice.

I, uopšte, The Janus Directory generalno radi više kao kolekcija set pisova nego kao priča sa uverljivim tokom i doslednim pripovedanjem – skokovi između lokacija, halucinacija i stvarnosti su česti, nagli, bez mnogo briga za dramaturška pravila i onda se i pažnja čitaoca rastače, pogotovo kada shvati da su stari Wolverineovi i Spajdermenovi neprijatelji ovde ubačeni čisto da glavni junaci imaju nešto da rade i imaju najtanju moguću motivaciju da budu ovde, a da je glavni negativac izrezan od najtanjeg mogućeg kartona i da je opterećen i mučnom ličnom motivacijom koja stoji u bizarnom kontrastu sa prekomplikovanim planom što ga je napravio da privede ovu dvojicu poznaniju prava. Nekada su ovakvi negativci bili uobičajeni sa tom kombinacijom komplikovanih metoda i ekploatacijski tretiranih tragičnih istorija, ali superherojski strip je ipak napredovao u međuvremenu i ovo je naprosto slab, nefunkcionalan lik u centru zapleta.

Guggenheim onda na bis uradi i nešto za šta još ne mogu da odlučim je li dobro po efektima ali loše u egzekuciji ili je loše bez ostatka. Naime, čitaoci sa malčice dužim stažom se možda sećaju da je Chip Zdarsky pre nekih devet godina radio sopstveni serijal, Peter Parker: The Spectacular Spider-Man i da je to u načelu bio prilično dobar strip u kome su i neke upitne ideje dale sasvim solidne rezultate. Najupitnija ideja je svakako bilo uvođenje lika Terese Parker, sestre Petera Parkera za koju ovaj do malopre nije znao a koju je Zdarsky iskoristio da ponovo poveže Petera sa kontra/ obaveštajnim miljeom u kome su njemu i Teresi radili roditelji i svemu da malo supstance. I, mislim, Zdarsky je, rekoh, od toga napravio solidan strip, ali Teresa je besmislen lik sa kojim scenaristi danas ne znaju šta da rade i koriste je nezgrapno i bez dobrih rezultata. Guggenheim onda ovde stvari retkonuje na jedan takođe nezgrapan način ali sa, makar, rekao bih, dobrom namerom koja treba da malo uredi kontinuitet Spajdermena. Do sledeće, jelte, loše ideje nekog urednika ili scenariste…

U svakom slučaju, ovo je jedan od boljih Andrewsovih radova koje sam čitao u poslednje vreme i mada on radi sporo – otud je i Sandoval morao da uleti za četvrtu epizodu i sasvim korektno uhvatio Andrewsov stil i izraz – pa je posle petog broja i zamenjen drugim crtačem, sa rezultatima se ovde nema šta mnogo polemisati. Ako, dakle, nemate problem sa tim bučnim lejautom i agresivnim radom „kamere“, onda ćete uživati u tome kako Andrews radi sa likovima i akcijom. Ovo nisu elegantni Spajdermen i stoički Wolverine kakve bi danas radili Pepe Larraz ili neki sličan crtač. U Andrewsovim rukama njihova su tela veoma elastična, sklona skoro crtanofilmovskim deformacijama i prenaglašenim, dramatičnim pozama. Andrews ovde ima priliku da radi i sa nekim klasičnim negativcima a da onda i crta varijacije na neke ključne scene iz istorija oba lika i to je sve šarmantno. Ovo definitivno nije strip gde su realistični prikaz i detaljni mizanscen prioriteti i Andrews se vrlo retko zamara kreiranjem nekakvih razrađenih pozadina, ali to ni malo ne smeta. Akcija je britka, a umešno korišćenje „speed lines“ dodataka oko likova kreira sasvim dovoljno detalja da nemate utisak kako se ta akcija odvija u vakuumu. Reberovi kolori jesu tamniji nego što ja načelno volim, ali ne mogu da se žalim na to kako on radi kostime i daje crveno-plavom Spajdermenu i žutom Wolverineu upečatljivost i ikoničnost na svakoj tabli gde imaju te kolorne šeme.

Generalno, ovo je strip akcije i mada negde u prvoj epizodi ona služi samo kao podloga za dijaloge, scena u drugoj epizodi u kojoj se dvojica protagonista potuku međusobno je jedna od najboljih u mom recentnom sećanju, sa strašno mnogo energije i kvalitetnom „režijom“ i ona onda uspostavlja predložak za ostatak stripa koji, iako ne doseže vrhunce te scene, uglavnom drži dobar nivo akcije i čovek ga neće zaklopiti nezadovoljan. Ili makar ne sasvim nezadovoljan.

The Janus Directory je čitljiv strip, ali svakako ne vrhunski. Njegova struktura je rutinerska a fokus na „loreu“ i dalje prežvakavanje zapleta od pre šezdeset godina a koji ni tada nisu bili sjajni mu ne čini mnogo usluga. Povrh toga, on je predugačak i ista ova količina priče je mogla da stane u dve epizode da Guggenheim nije morao da piše „za kolekciju“ pa ga to dodatno vuče ka dnu. No, solidni dijalozi i generalno dobar grafički program znače da ovo ipak može da se preporuči ljudima koji vole Spajdermena i Wolverinea i da, uz oprezan menadžment očekivanja, iz The Janus Directory može da se ekstrahuje dovoljno zabave. Amazon kolekciju prodaje na ovom mestu.