Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Danas ćemo slušati jedan vrlo uredan i u najboljem smislu tradicionalan a opet ličan album sa jedne strane i jedan prilično razuzdan, avangardan, istovremeno ozbiljan i apsurdan album sa druge. Najbolje od oba sveta, kako se to ovde uvek obećava i isporučuje.
Prvi na redu je onda Ted Taforo: Mountain Mystic, album prepun ubedljivih, upečatljivih pesama sviranih sa posebnom, skoro pointilističkom pažnjom a u vezi sa kojim vas čekaju najmanje dva iznenađenja. Prvo je kada shvatite da je ovo album autorskih kompozicija a ne kolekcija modernih aranžmana nekih proverenih, etabliranih kompozicija iz istorije džeza. Drugo je kada shvatite da je ovo, za razliku od gotovo 100% svog džeza koji ovde zajednički slušamo iz nedelje u nedelju, ploča na kojoj je rađeno ekstenzivno nasnimavanje. Ted Taforo je, jednostavno, čovek sa mnogo talenata i sa ovim albumom nam ih on darežljivo baca u lice da budemo impresionirani.
Ted Taforo danas živi u Los Anđelesu ali je originalno iz mesta koje se zove Mount Shasta, takođe u Kaliforniji i to je relevantno za ovaj album jer iako „planinski mistik“ na svom omotu ima sliku dečaka, album je posvećen Tedovom ocu „koji je preživeo mnogo toga, ’i to kako’“.
Ted Taforo je saksofonista, kompozitor i aranžer koji veliki do svog profesionalnog vremena provodi u orbiti savremenog džeza i muzike za film i televiziju. Kako sam navodi na svom sajtu, radio je na albumima nominovanim za Grammy i Juno nagrade a verovatno iz skromnosti ne pominje da je dva puta dobio nagradu udruženja ASCAP za „Mlade džez kompozitore“. Taforo dosta radi za televiziju pa se njegova muzika može čuti u Netfliksovoj seriji Chef’s Table ili HBO dokumentarcu Faye koji se pre dve godine bavio biografijom filmske dive Faye Dunaway. Taforo regularno radi sa raznim sastavima i pojedincima pa ćemo nabrojati imena kao što su Spoon, Duncan Thum, Efajemue, Telemakus, Jeff Bernat, Kan Wakan, Superet, Maxim Ludwig, the BABAorchestra, Michael Mull, Johanna Samuels… Njegov glavni instrument je saksofon i, sudeći po ovom albumu, radi se o izuzetno kvalitetnom sviraču koji uvek razmišlja par koraka ispred slušaoca, a pošto radi sopstvene kompozicije i aranžmane, više hvata na mudro postavljene temelje preko kojih improvizuje nego na sirovu inspiraciju.
Gore se pominje Efajemue, a što je puno ime bubnjara koji je na ovom albumu potpisan samo kao Efa Etoroma Junior. Ovaj losanđeleski bubnjar, producent i edukator je stalno zaposlen na institutu Musician’s Institute u Holivudu gde predaje bubnjeve i didžejing a pored svojih autorskih interesovanja dosta radi sa projektima i muzičarima kao što su Kiefer, Vidya Vox, Scary Pockets i Moonchild. I, čućemo, kada svira klasičan hardbop i postbop, Efa je IZVRSTAN.
Trio upotpunjuje Gremi nagradama nagrađivani kubansko-američki producent i muzičar Francisco Ojeda koji inače živi i radi u Majamiju a pored produkcije svira i kontrabas. Ojeda je završio i Berkli i Konzervatorijum Nova Engleska (na ovom potonjem je studirao džez) i njegove džez veštine na ovoj ploči su ozbiljno prezentirane.
No, zvezda albuma je nesumnjivo Taforo koji je ne samo napisao muziku, bio snimatelj i producent – i ploči dao jedan vrlo uglancan ali ne beživotan, „profesionalni“ saund – već i čija su izvođenja izvrsna. Pored saksofona gde on ima bogat, topao ton i dar za pisanje memorabilnih tema i dinamičnu improvizaciju na te teme, Taforo dodatno oduševljava time što je na svih devet kompozicija na albumu svirao i klavir (i kontrabas umesto Ojede na devetoj pesmi). I to ne samo nabadao akorde da obogati pratnju. Njegove solaže su izvrsne i ne samo da nikada nećete imati utisak da je ovo samo rutinerski dodat sloj muzike u svirku jednog već zaokruženog trija nego ćete, kada se bude soliralo, recimo na Judas Dinner koja je komad dinamične Latinice, aktivno da se zainteresujete za pijanistu i onda da se setite da je to isti momak kao i saksofonista. Štaviše, Straight No Girlfriend je čitava klavirski resital i Taforo ovde demonstrira i ukus i maštovitost i produkcijsku dovitljivost.
Album je, da ponovim, napisan odlično, sa mnogo instant-pamtljivih tema i odličnih improvizacija a za neke komade, poput Milo’s Waltz ćete biti ubeđeni da su na saundtraku nekog filma što ste ga gledali pre par decenija i ime vam je na vrh jezika. Izvedbe sve trojice muzičara su vrhunske, a bez nametljivih takmičenja u tome ko jače improvizuje; Taforo zvuči najvirtuoznije, jer je njegova svirka saksofona često ritmički i harmonski vrlo slobodna iako retko prelazi u gesturalnost, ali sva tri muzičara paze da ovo na kraju bude BEND a ne solo-umetnik sa pratnjom.
Album se završava bonus kompozicijom, verovatno ubačenom nakon gotove studijske sesije, pošto na njoj nema Ojede, a koja je morala da uleti na album jer je Taforo očigledno želeo da da iskaz. Pesma se zove Pretti i u pitanju je džezirani, latinizirani, „kubanizirani“ džem sa Taforovim repovanjem o zverskom ubistvu Alexa Prettija od strane agencije ICE i, pored podsećanja da ljudi koji inače ne repuju retko uspevaju da naprave dobru rep pesmu, ovo je zanimljiv način da se album zatvori. Svakako se nećete pokajati ako mu posvetite malo vremena:
https://tedtaforo.bandcamp.com/album/mountain-mystic
Drugi album izašao je za Boomslang, te pouzdane prodavce predivno zbunjujuće avangarde iz Austrije i mada ćete posle ne više od deset sekundi biti sigurni da slušate didžeja kako skrečuje ploču i vrti je raznim brzinama, ili elektronskog muzičara kako digitalno manipuliše glasom neke verovatno odavno preminule pevačice koja sad ne može da ga tuži za naneseni duševni bol, istina je da je ovo STRIKTNO akustična afera. Shelley Hirsch I Christian Weber I Alfred Vogel: Vanish je album na kome ćete ćuti samo glas, kontrabas i bubnjeve. I poludećete. Od sreće, naravno.
Njujorška pevačica – mada više „glasovna umetnica“ – recitatorka, poetesa, kompozitorka, improvizatorka i avangardistkinja starog kova, Shelley Hirsch je u vreme snimanja ovog albuma, krajem 2024. godine imala pune sedamdesetdve godine i ona na njemu zvuči kao devojčica što sa puno entuzijazma isprobava sve mogućnosti koje joj daje njen sopstveni glas i u hodu otkriva čitav univerzum zvuka. Neću mnogo da okolišim i reći ću da je Hirsch ovde veličanstvena sa svojim spajanjem teksta i čistog zvuka, recitacije, pevanja i improvizovanja u letu i da je ovo žena koja spada u onaj elitni klub old school improvizatora koji su se tesali na intersekciji avangardnog džeza, poezije, performansa, radio-umetnosti, umetničkog plesa, i rade u nekakvom „totalnom“ umetničkom formatu gde je praktično čitav njihov život prožet kreacijom, improvizacijom i jednim oduševljenjem mogućnostima koje svaki dan pruža. Hirsch je radila sa ljudima koje smatram apsolutnim autoritetima u ovoj orbiti, kao što su John Zorn, Christian Marclay, Ikue Mori, David Moss, Ned Rothebnerg, Fred Frith, Elliott Sharp i naprosto je jedna od najboljih žena ikad.
Na ovom albumu ona sarađuje sa mlađim muzičarima ali koji su i sami u vrlo zrelim godinama. Kontrabasista Christian Weber je Švajcarac i još uvek živi u Cirihu gde je rođen pre 54 godine. Njegova muzička naobrazba je klasična – u Gracu i Lincu – a fokusirao se na kontrabas kada je malo sazreo i danas svira u Cirihu sa mnogo različitih muzičara (Joke Lanz, Bruno Amstad, Chris Wiesendanger, Claudia Ulla Binder, Dieter Ulrich, Michel Wintsch, Christian Wolfarth, Tomas Korber, Hans Koch, Martin Siewert, Michel Moser…) radeći i džez i improvizaciju i svakojaku muziku između. Baveći se improvizacijom i modernom kompozicijom nastupao je sa MNOGO nama poznatih muzičara pa ćemo samo pomenuti imena kao što su: Peter Kowald, Irène Schweizer, Werner Lüdi, Lol Coxhill, Nils Wogram, Phil Minton, Evan Parker, Charles Gayle, Joachim Kühn, Otomo Yoshihide, Elliott Sharp, Simon Nabatov, John Butcher, Lina Allemano.
Dobar pedigre.
Na bubnjevima je onda, nagađate i sami, Alfred Vogel, Weberov vršnjak i vlasnik etikete Boomslang Records koja je ovo izdala ali čiji je generalni autput toliko dobar da, kako sam već rekao, uglavnom moram da pravim svestan napor da ne pišem o svakom njenom izdanju. Vogel je ovo snimio u Oktobru 2024. godine a onda su Weber i Alex Huber uradili miks i mastering u Novembru 2025. Ovo je, dakle, vrlo dobro skrčkano izdanje i mada je po prirodi stvari namenjeno pre svega ljudima koji generalno slušaju free improv, u njemu ima i toliko radosne energije da se može koristiti i kao ploča kojom ćete inficirati civile i u njima razgoreti želju da istražuju slobodnu improvizaciju sa malo više smelosti.
Naravno, kada je u prvom planu ljudski glas, to dosta pomaže, pogotovo što Hirschova, uprkos svim akrobacijama koje izvodi i naprednim tehnikama koje koristi – a zbog čega zaista na momente zvuči kao da joj je glas tretiran digitalnim efektima – ima jednu komunikativnost i neposrednost. Ovde se čuje tekst, ona recituje i peva narativ koji možete pratiti – mada će vam trebati dosta koncentracije jer je slušalačko iskustvo ovog albuma slično onome što oseća loptica u fliperu – i Vanish nije album na kome je glas tretiran kao puki „instrument“, apstraktan i distanciran od uobičajene ljudske ekspresije.
A opet, on JESTE distanciran od UOBIČAJENE ljudske ekspresije i naravno da može biti malo i strašno neiniciranom slušaocu kada čuje kako Hirschova sa puno apetita deformiše govor i pevanje, kako glas pretvara u cunami zvuka koji ne bi trebalo da dolazi iz ljudskog grla. No, biram da mislim kako su začudnost i impresivni transformativni kapaciteti Shelleyjenog performansa ono što će slušaoca opčiniti i držati uz ovu ploču.
Naravno, biće tu dosta iskušenja, već druga kompozicija traje preko dvadeset minuta a kasnije umeju da se oduže na šest i sedam, no, uz ogradu da će vam trebati kondicije pa možda i da ćete ovaj album prvih par puta morati da slušate sa malim pauzama da se resetujete, on je uglavnom prepun odlične, dinamične muzike i energične, zabavne improvizacije. Weber i Vogel su iskusni avangardisti sposobni ne samo da prate najbrži instrument na svetu – ljudski glas – kroz njegove sumanute transformacije i ritmičke zamke, nego i da generalno produkuju zvuke koji su na istoj razini začudnog i divnog kao i ono što radi Hirsch.
I onda se u jednom trenutku, posle slušanja NEĆETE resetovati i shvatićete da vas je ova muzika promenila, da sada svaki zvuk u svom okruženju sa pažnjom slušate i u njemu prepoznajete muzičke dimenzije i da vas prosto vuče da proizvođenjem sopstvenih zvukova doprinesete spontanoj kompoziciji koja se dešava svuda oko vas samo ste je sada prvi put svesni. Dobra free improv izdanja imaju moć da ovako prespoje čovečiji mozak a Boomslangova, primetio sam, češće od proseka. Tako da, uzimajte Vanish što češće možete, lekovit je:
