Evo nas, evo nas, sa samo par SATI a ne i dana zakašnjenja a što je BOLJE nego što sam se nadao. Danas počinjemo i završavamo po jednim Century Media izdanjem, jer je prosto takva nedelja, ali između smo spakovali i mnogo andergraund blaga. A i ovo što je izdao Century Media su albumi o kojima će se u budućnosti pričati kao o ključnim pločama blek metala, pa molim da se čita sa posebnom pažnjom. Idemo:

Deo 1: BLACK METAL

Srećan novi Kanonenfieber svima koji slave. Ili, ne baš POTPUNO novi, pošto je Soldatenschicksale kompilacijski album na kome enigmatični ali veoma uticajni Noise ima nekoliko novih verzija starih pesama ali i dve potpuno nove. Prva, Z-Vor! je nešto najbliže hit-singlu što može da se zamisli u blek metalu i nije ni preterano reći da se ovim izdanjem – izašlim za Century Media – Kanonenfieber legitimno bliži nekakvim mejnstrim formatima modernog metala. No, Noise sve to radi uz dosta elegancije i za sada bez fatalnog kompromitovanja identiteta ovog projekta. Melanholične refleksije na prvi veliki rat u Evropi su i dalje utkane u ekspresivnu, grandioznu muziku aranžiranu i izvedenu sa velikim fokusom i bez rasipanja ideja. Možda će Kanonenfieber sa narednim albumom biti previše blizak „normalnoj“ publici za moj ukus, ali za sada se to nije desilo i ovo mogu da preporučim bez previše rezervi:

https://noisebringer-records.bandcamp.com/album/soldatenschicksale-24-bit-hd-audio

Kome je to možda ipak suviše skupo producirano i komunikativno, evo kao kompenzacije prvog demo snimka projekta Treason iz Pensilvanije. I ovo je jednočlani bend sa melodičnijim, savremenijim pogledom na blek metal, ali momak koji ovo radi (a koji se, umesto sa noževima i pištoljima, kao druge blek metal kolege, slika sa bejzbol palicom, pretpostavljajući u sugestiji da je spas duše manje u nasilju a više u sportu) piše pesme u ipak više old school maniru, sa žestokom, brzom svirkom, mnogo slatke melodije i sirovijim, klasičnijim blek metal zvukom. Kvalitet pesama je na vrlo solidnom nivou a miks je taman onoliko jeftin koliko treba da ovo što slušamo zazvuči tr00 a da ne iritira uši. Demo Ceremony Of My Ancient je jedan mali andergraund biser a koji pritom plaćate koliko želite:

https://treasontotbr.bandcamp.com/album/ceremony-of-my-ancient

Pa nisu loši ni takođe pensilvanijski Profane Elegy na svom debi albumu, Herezjarcha. Bend sebe opisuje rečima „USBM sumoran kao ožiljcima išarane planine Apalačije odakle je došao“ ali to ne ukazuje da je ovo zapravo tehnički vrlo kompetentan bend koji svira precizno i ima kvalitetnu produkciju, dosta, jelte, konkretniju od nekog andergraund proseka. Plus, ovo je propisan rifaški metal sa dosta death metal gruva između blek metal rokanja, plus imamo ukusno ubačene orkestracije, PLUS bend ume da spretno menja i dinamiku i harmonije da obogati svoj izraz (da ne pominjem kvalitetno clean pevanje) tako da je ovo debi album kakav bi svako sebi poželeo:

https://profaneelegy.bandcamp.com/album/herezjarcha

Poljaci Udręka opasno zvuče na svom debi albumu, Nieistnienie. Ovo je blek metal sa dosta čvrstog thrash metala između evokativnih tema i „blackened“ melodija, sa oštrom, agresivnom svirkom i produkcijom koja je osvežavajuće svedena. Mislim, volim poljski blek metal ali kod njih je praktično pravilo da su albumi natrpani u miksu, da je sve istovremeno preglasno i razmazano. Udręka, naprotiv, imaju jako lepo definisan zvuk svakog pojedinačnog instrumenta i odličnu separaciju u miksu pa su obe gitare po krilima moćne i bogate, bas u sredini zvoni i melje, a bubanj zakucava svaki ekser jako i precizno. Plus, pesme su ODLIČNE. Ovo je bend u kome jedino za bubnjara znam da je negde ranije svirao a neki od članova su i jako JAKO mladi pa sam time dodatno impresioniran. Sjajan debi:

https://udreka.bandcamp.com/album/nieistnienie

Simpatičan okultni i atmosferični blek metal stiže nam na drugom albumu italijansko-francuskih Mascharat a koji je napravljen, evo, devet godina nakon debija. Ars Aurea Mortis se bavi konceptom maski (a koji je i u korenu imena benda sa arapskom reči za trik/ prevaru koju je grupa uzela kao svoj centralni simbol) i mada nije posebno originalan u svom izrazu, meni se dopada ta okultna i filozofska dimenzija što podvlači svu muziku na ploči. Produkcija relativno standardna za ovakve bendove ali Mascharat uspevaju da ubacivanjem bliskoistočnih elemenata u svoje pesme sebi ipak iskopaju posebno mesto na današnjoj sceni:

https://rempartsproductions.bandcamp.com/album/ars-aurea-mortis

https://mascharat.bandcamp.com/album/ars-aurea-mortis

Nije rđav ni debi album poljskih Mauser, minielpi Casualties Of War sa šest pesama (intro i pet PRAVIH pesama) agresivnog black-thrash (pa onda malo i death) metal nabijanja. Ovo je propisno gnevno, orijentisano na rat, nasilje itd, i producirano sasvim korektno. Mislim, ja prosto volim muziku koja je rifaška, brza i ima dovoljno gruva za, jelte, hedbeng, i ne tražim od nje neke velike koncepte ako je ove uslove već ispunila:

https://mauserofficial.bandcamp.com/album/casualties-of-war-2

Novi album hrvatskog solo-umetnika koji radi pod imenom Petrale, i već neko vreme živi u Švajcarskoj, zove se  Goat At Sunset i nudi standardno zanimljivi blek metal atmosferične dispozicije i meditativne atmosfere. Petrale je ovo snimao 2024. i 2025. godine i muzika demonstrira njegovo interesovanje za kombinovanje harmonskih i ritmičkih elemenata koji nisu uobičajeni za ovaj žanr, a da se bazična blek metal matrica i dalje poštuje. Što je u rezultanti dalo album koji zvuči zrelo i istraživački, a njegova glavna diferencija specifika u odnosu na prethodna izdanja je to da je miksovan i masterovan korišćenjem isključivo analogne tehnologije, dakle, starih dobrih magnetofona, a što je danas zaista svojevrstan kuriozitet:

https://petrale.bandcamp.com/album/goat-at-sunset

Chrism su njujorški bend koji u principu svira blek metal, ali prilično progresivan i maštovit i nezainteresovan da samo kopipejstuje žanrovska rešenja. Prvi EP, Aspiration vrlo lepo kombinuje proggy thrash i heavy i black metal u odlično komponovanim pesmama i sve to pakuje u sjajnu produkciju. Kliše je već da blek metal bendovi sa istočne obale SAD svi nekako imaju neki svoj, svež i zanimljiv zvuk, ali Chrism su zaista potvrda ovakve teze i, ako nastave da rade, biće VELIKI a vi ćete moći da kažete da ste ih slušali dok su još bili mali. Izvrsno je:

https://chrismnyc.bandcamp.com/album/aspiration-ep

Ne znam da li je istina da Countess Lilith, jedina članica madridskog projekta Lilith ima 16 godina, ali njen peti album, Hellish Butchery svakako zvuči kao ploča mlade, napaljene osobe sa mnogo vatre u, jelte, srcu i ne previše originalnih ideja. Lilith je prošle godine izdala četiri albuma i nisam o njima pisao jer su bili uglavnom primitivni, početnički radovi vredni da se notiraju ali možda ne i da se široko promovišu. No, Hellish Butchery je materijal koji, iako i dalje sirov i primitivan, demonstrira unapređen songrajting pa čak i zvuk koji solidno evoluira i ovo je agresivni war metal što ne prašta, ne uzmiče i uništava sve pred sobom na jedan osvežavajuće ubedljiv način. Lepo!

https://lilithblackmetal.bandcamp.com/album/hellish-butchery

Vrlo mi je solidan Uprising / Panopticon Split, dakle, split EP dva jednočlana benda sa melodičnijim, modernijim pristupom blek metalu a koji mojim ušima prija. Američki Panopticon sam već pominjao pre neku nedelju jer Charlie Anderson iz Weft svira violinu u živoj postavi ovog projekta, a Austin L. Lunn sa svojom jednom pesmom na ovom izdanju nudi sve što volim u američkom, folkom-inspirisanom blek metalu: monumentalnu spiritualnu ambiciju, epski zvuk, ambiciozan aranžman. Deset minuta lepote. Uprising iz Minhena nudi dve nešto kraće pesme ali one su i mrvicu manje melodične, više rifaške i KIDAJU. Oba benda imaju osvežavajuće zanimljive liričke orijentacije i ovo je jako dobro sklopljen paket sa srazmerno reflektivnijim Panopticon i srazmerno razbijačkijim Uprising a koji se skladno dopunjuju. Plus, koliko uopšte znate blek metal izdanja koja na omotu imaju traktor? Tako sam i mislio!

https://artofpropaganda.bandcamp.com/album/uprising-panopticon-split

Firtan su još jedan blek metal bend koji violinu ima u stalnoj postavi ali njihova svirka je kroz albume napredovala u smeru „čistijeg“ blek metal izraza, sa agresivnijim pristupom, više intrigantno sklopljenih rifova i tema a manje „atmosfere“, što ja pozdravljam. Živi album, Live at Summer Breeze snimljen na festivalu Summer Breeze prošle godine predstavlja Firtan u odličnom svetlu, sa sedam pesama kvalitetno napisanog, hermetičnog a opet vrlo upečatljivog blek metala. Ovo nije puko brljanje po žicama dok prstom držite bare-hvat na vratu i trudite se da izgledate maksimalno-zlo pred publikom, već ambiciozna, kompleksna muzika koja ima i atmosferu i melodiju ali ih koristi kao narativne elemente radije nego kao readymade datosti. Odličan zvuk, odličan bend i odlična slika austrijske violinistkinje Klare Bachmair na omotu:

https://firtan.bandcamp.com/album/live-at-summer-breeze

https://artofpropaganda.bandcamp.com/album/live-at-summer-breeze

Šveđani In Aeternum postoje duže od trideset godina a duže od dvadeset nisu snimili novi album. Tako da je …of Death and Fire svojevrsni povratak među žive mada je tokom dve decenije tu bilo po neko kraće izdanje. Enivej, In Aeternum sa ovim albumom ne nude neke nove, neviđene i vrhunski filozofski sazrele poglede na black ili death metal, ali je to kompetentna ploča rifaškog, čvrstog metala sličnog onome što rade, recimo, Necrophobic (sa kojima, uostalom i dele bubnjara), i sa dovoljno raznovrsnosti u pesmama da čovek ne misli da sve vreme ide jedna ista stvar. Produkcija puna, kvalitetna, bend energičan, tako da je sve to na kraju vrlo ugodno:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/of-death-and-fire

Za pravu, što se kaže tr00 blek metal andergraund rokačinu tu su Nemmidial iz Perua sa svojim prvim demo snimkom, Demo 2026. Nema tu mnogo iznenađenja, ovo je garažno-producirani, sirovi blek metal bez ikakvih modernih trikova i zastranjivanja, neprskan, spakovan u kratke pesme koje zvuče kao da slušate vrlo rani Burzum ili Mayhem i sve naravno PUCA od šarma. Nije za široke narodne mase, ali jeste lepo:

https://nemmidial.bandcamp.com/album/demo-2026

Pa imamo Warfare Noise iz Paragvaja sa novim EP-jem, Satanic Blood Ecstasy koji isporučuje sve što od takvog naslova i perverznog omota možete da očekujete. Warfare Noise su u nekom formalnom smislu više black-thrash nego čist blek metal, ali njihova muzika ima hermetičnost i posvećenost tmini koja ipak preteže u smeru tr00 satanizma i propisne blek metalčine. U svakom slučaju, ovo je vrlo lep materijal sa četiri pesme tehnički izuzetno kompetentnog rokanja i adekvatne produkcije. Meni se veoma dopada:

https://warfarenoise666.bandcamp.com/album/satanic-blood-ecstasy

Slovenci Ensanguinate opasno razvaljuju na svom drugom albumu. Death Saturnalia (With Temples Below). Ovo je satanski, agresivni blek metal koji svoju eleganciju i otmenost prikazuje pri brzini od 300 na sat, nudeći old school krljačinu ali i zanimljive, neoklasičarske i druge teme. Sve je pritom producirano sa dosta prostora i truda da se obezbede neke relativno prirodne boje i dinamike i svirka na albumu zvuči živo, dinamično a pesme su ukusno napisane, žestoko agresivne a opet raznovrsne u temama i izrazu. Izvanredno, i, da nije bilo znate-već-koga, ovo bi bio album nedelje:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/death-saturnalia-with-temples-below

https://ensanguinate.bandcamp.com/album/death-saturnalia-with-temples-below-2

Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK

Velšani Pyrogaric su me kupili na keca kad sam čuo kako bubnjarka Jamey-Leigh slatko peva na novom albumu, Fracture. OK, i prva pesma, naslovna, uzima ceo rif iz Sabatove Heaven and Hell a to je… ludački smelo. No, Pyrogaric uspevaju da budu taj neki mali, nenametljivi ali SIMPATIČNI okultni stoner-doom trio koji piše pamtljive, melodične pesme i ima jeftinu ali opet simpatičnu produkciju i sve to puca od šarma. Dakle, bend sa puno duše i ljubavi, radije nego sa puno para za studio i velikim, pretencioznim konceptima u muzici. Ovo je prijatan, pitak rokenrol i to je dovoljno:

https://pyrogaric.bandcamp.com/album/fracture

Istina je da ja često gunđam da me gotski rok uopšte ne zanima i sve to, ali onda s vremena na vreme natrčim na bend koji gotiku radi onako kako se meni sviđa. Evo, predstavljamo vam Ominess, ekipu iz Kalifornije čiji debi album, isto Ominess, izlazi za Transylvanian Recordings. Znamo da je to oznaka kvaliteta a Ominess tu oznaku opravdavaju mešajući ULTRA surovi i abrazivni doom-sludge metal sa niskim štimom i strašno distorziranim gitarama, mučnim tempom i puno vrištanja, sa melodičnim, pa i meditativnim pasažima u kojima pevačica Destiny Frias Espinoza demonstrira da jednako dobro peva kao što urla. Album ima samo pet pesama, poslednja je konfrontativna doom-queer-metal himna i Ominess su takav dah svežine da sam prodisao IZ SVE SNAGE slušajući ovo:

https://transylvanianrecordings.bandcamp.com/album/ominess

Recimo da Šveđani Bränd Häxa sviraju stoner-thrash jer nisam siguran kako bih inače klasifikovao njihov debi album, isto Bränd Häxa. Ovo je energičan, entuzijastičan heavy metal sa dosta rokerskih i hardrokerskih elemenata, ali opet napisan i aranžiran malo agresivnije, bliže thrashu. A onda s druge strane, zvuk nije tvrd kako je to za thrash danas pravilo, pevanje je sasvim na drugoj strani a pesme imaju i mnogo duha, pa i humora u sebi… Svakako bi trebalo da se dopadne publici koja voli stoner rok, hard rok, psihodeliju, progresivu. Bend, bez obzira na dosta svaštarski koncept, zapravo zvuči kao da zna šta radi i album ima jedan sasvim zaokružen šmek:

https://brndhxa.bandcamp.com/album/br-nd-h-xa

Abissi su italijanski stoner rok bend sa malo psihodeličnih zabacivanja u svojoj muzici. Drugi njihov album, Paramagia ima lep raspon ideja u pesmama koje nisu samo džemovi odrađeni u studiju, a ima i fino distorziran, hrskav zvuk gitara, dobre vokale, osvežavajuće tekstove na italijanskom i generalno se sluša sa apetitom. Le Chiese je, recimo, totalni hit:

https://abissimusic.bandcamp.com/album/paramagia-2

Za grdno crnilo i nihilizam sludge-doom metala imamo birmingemski Cattle Hammer i njihov EP, Dark Thoughts With Lights Out. Snimljen „pod sažižućom vrućinom i sleđujućom bedom“ tokom prošle godine, ovo je materijal sa četiri pesme koje nisu bez sofisticiranosti ali pre svega osvajaju teškim, tamnim zvukom, sporošću, te užasnim vokalima (Duncan Wilkins iz Fukpig, Make Them Die Slowly i nekih živih postava Anaal Nathrakh, naravno). Čovek zatim čuje da ovde ima i nekakvih melodija koje svemu dodaju emotivnu višeslojnost i bude to do kraja DOSTA DOBRO:

https://cattlehammer.bandcamp.com/album/dark-thoughts-with-lights-out

Altar Of The Fuzz iz Otave kažu da je Stones Spoke To Space „album od kog se pokvario njihov epl-mek“ a ja kažem SAMO NAPRED BRAĆO. Stones Spoke To Space je drogirana, psihodelična ploča koja zaista spaja kosmos i kamen na jedan prirodan, organski, ne naglašeno intelektualni ali neporecivo pravilan način, sa MNOGO ponavljanja, mnogo fuzza, mnogo psihodelije. Nije PAMETNO, ali RADI:

https://altarofthefuzz613.bandcamp.com/album/stones-spoke-to-space-2

Švajcarci Ghoast posle niske EP izdanja izbacili su nešto što je možda ne pravi album ali sasvim korektan miniLP naslovljen Tales from the Underworld. Ovo je pet pesama doom metal težine i tmine spakovanih u snažan, lepo produciran zvuk i odsviranih ljudski i sa razumevanjem. Ono što Ghoast sviraju je, da se razumemo, bliže Celtic Frostu i njihovim death metal naslednicima, pa izmešano za mračnim hardcore punkom iz osamdesetih (npr. Amebix), nego bluzerskijem doom metalu iz mantije Black Sabbath ali i to je, naravno, lepo. Sirovo, ali simpatično:

https://ghoast696.bandcamp.com/album/tales-from-the-underworld

Godinama navijački, pristrasno promovišem meksički progresivni rok bend Rostro Del Sol jer, mislim, jer su ODLIČNI. I Rostro Del Sol su sada izdali novi album, Universo 25, njihov drugi, konceptualni, tematski usmeren na eksperimentisanje na životinjama. Ovo jeste teška i, naravno, mučna tema, ali je muzika uobičajeno lakonoga i sva u kombinacijama džeza, roka, fanka, bluza, psihodelije… Bend je pritom ovde napravio svestan napor da svoje ponekada veoma dugačke pesme steše na srazmerno „normalna“ trajanja i mada je produkcija prilično skromna, muziciranje je U PLAMENU i ovo mi je daleko bliže od desetina preproduciranih, beživotnih prog rok albuma koji izlaze u današnje vreme:

https://rostrodelsol.bandcamp.com/album/universo-25

I Fatima su bend za koji godinama ističem da imaju odličnu muziku i uglavnom prejeftinu produkciju da bi dovoljno ljudi toj muzici dalo šansu. Sa novim albumom, Primal je, čini mi se vreme da se ovo promeni. Primal ne samo da ima odličan omot nego je i muzika sada spakovana u bogatu, snažnu produkciju. Kapiram da su sve ovo digitalni radovi i da bend nije pukao pare na skup studio, velike kutije i skupa pojačala, ali Primal svakako zvuči profesionalnije i manje garažno od prethodnih izdanja. I muzika je manje istraživačka, ali ne mislim da je to loše, naprotiv. Mislim da su sa Primal ovi Francuzi našli to što su tražili i da ovaj album perfektno radi u modusu teškog, psihodeličnog stoner roka sa bliskoistočnim začinima. Fatima bi, ako to požele, uskoro mogli da budu i na nekoj ozbiljnijoj etiketi koja se bavi ovakvom muzikom, ali za sada su prkosno nezavisni i ovaj album jako vredi da se čuje:

https://fatima-doom.bandcamp.com/album/primal-2026

Iz Francuske dolaze i Gondhawa, jedan fini, psihodelični power-trio koji na svom albumu, TÄKOMĀ, veze energičan a lepršav heavy psychedelic rock. Ovo je muzika puna razigrane, radosne ekspresije, sa optimističnim, blago „indijskim“ temama i melodičnim pevanjem, a sa dosta udaranja u bubnjeve i distorzirane gitare da ne bude tek neo-hipi reciklaža. Pesme su pritom srazmerno kratke i obeležene lepim gruvom pa je ovo album koji zaista prija i uhu i duhu:

https://gondhawa.bandcamp.com/album/t-kom

Da dodamo još malo kvalitetne psihodelije na vatru tu su nam Mount Palatine, finski bend koji je pre dve godine debitovao svojim, jelte, prvim albumom, a sada ima nastavak u vidu vrlo spore, vrlo zvučno guste ploče, Wormholy World. Ovo je psihodelični rok ozbiljne težine, sa mnogo slojeva u zvuku a opet zapravo jednostavan, pokretan instinktima više nego dubokom muzičkom teorijom. Ko voli spore, dugačke, emotivne i dosta strašne pesme nastale kroz džemove ali na kraju prilično pažljivo aranžirane, ovde će znati da prepozna majstorstvo:

https://mountpalatine.bandcamp.com/album/wormholy-world

Naravno da Drowning Witch, isto iz Finske, sviraju doom metal. Promovišući svoj EP, isto Drowning Witch oni kažu „Give Us True Doom Or Give Us Death!!“ i ovo što rade je vrlo old school, vrlo klasičan teži rok sa očiglednom bluz osnovom, samo poguran dalje u smeru atmosferičnijeg metala. Bendovi poput Pentagram ili St. Vitus su ovde najprirodnije poređenje i Drowning Witch imaju u sebi tu proto-doom, proto-metal žicu, svirajući jednostavnu, zaraznu muziku, sa produkcijom koja je pažljivo urađena, ali ne glamurozna. Lep provod:

https://drowningwitch.bandcamp.com/album/drowning-witch

Ruski trio Clarity Vision sam voleo i na njihovim ranim izdanjima pre neku godinu. Album Electric Cult radi u istom stilu gruverskog, sporog i teškog stoner roka sa jako faziranim, gitarama i psihodeličnim, elastičnim rifovima. Pevačica Galina Špakovskaja lepo ispaljuje svoj bluzerski lavež i mada on možda na momente zazvuči i blago glumljeno, to se svejedno dobro uklopi uz muziku koja se teško valja napred i mada ide sporo, ne zastaje u svom gaženju. Lepo to čoveka ubaci u hipnotički trans i zabavi:

https://clarityvision.bandcamp.com/album/electric-cult

Ripple Music ove nedelje ima živi album kalifornijskih Hermano, snimljen u Francuskoj, na Hellfestu pre desetak godina  i naslovljen Clisson, France. Ako volite Kyuss ovde možete da stanete sa čitanjem jer, da podsetimo, u ovom bendu i dalje peva John Garcia i to radi FANTASTIČNO na ovom albumu. Uopšte, ploča je odsvirana ludački dobro, producirana sjajno, sa toplim a teškim zvukom kakav ovakvoj muzici izuzetno pogoduje, a bend zvuči strahovito dobro raspoloženo za svirku. Hermano svoj bluzirani desert-rock ovde izvode sa tako dobro zakuvanim gruvom – plus sve su ovo stare pesme iz njihovog prvog, jelte, života – da je to MILINA slušati pa nemojte da se zezate:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/clisson-france

Fenomenalni australijski heavy psych rokeri Jack Harlon &The Dead Crows takođe imaju odličan novi album ove nedelje. Inexorable Opposites je četvrta dugosvirajuća ploča za momčad iz Melburna i mislim da na jedan skoro pa savršen način spaja težinu i gruv stoner rocka sa otkačenijom, nepredvidljivijom psihodeličnom eksperimentacijom. Kvalitet pesama je, naravno, presudan za mene i Tim Coutts-Smith i njegova ekipa ovde isporučuju ozbiljan, zreo a opet spontan i  razumno sirov materijal da se svako ko voli bluz, rok i psihodeliju bogovski provede. Još jedan hit za pouzdanu američku etiketu Magnetic Eye:

https://jackharlon-dawsonthedeadcrows.bandcamp.com/album/inexorable-opposites

Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL

Wolfenstein iz Bafala sviraju sirovi, prilično old school speed-thrash metal i zapravo, kad slušate njihov drugi album, Death Brigade, lako je da pomislite da je ova muzika  stvarno napravljena u osamdesetima. OK, posle izvesnog vremena je jasno da je ovo ipak nešto modernije miksovano i masterovano, ali Wolfenstein imaju klasičnu sirovost i u zvuku a i u pesmama koje su gladni, besni komadi neohlađenog primordijalnog andergraund metala što je izašao na površinu zemlje i sad tamo pravi haos. Meni je to, naravno, vrlo simpatično:

https://wolfensteinny.bandcamp.com/album/death-brigade

Teutonic Slaughter su, naravno, nemački thrash metal bend sa nekih petnaest godina rada iza sebe a Cheap Food im je treći album i odličan je. Ovo je brz, agresivan ali, važnije, karakteran thrash metal koji se naslanja na rad velikih nemačkih prethodnika poput Destruction, Sodom i Assassin, a ima svoj zvuk i ideje. Pesme su napisane superherojski tako da pored sve lomljave i pičkaže tek naknadno primetite sve te interesantne ideje i (blago) progresivne trikove, produkcija je dobra i ovo je moćno, energizujuće thrash metal izdanje kakvo se samo može poželeti. Još samo da dođe na Bandcamp i sve pet:

Trešerska petorka iz Misurija, Archfiend, ima vrlo simpatičan debi EP sa istim naslovom – Archfiend. Ovo je sirovo snimljen, andergraund thrash metal koji se čak i ne izdaje za „blackened“ inačicu moderne muzike, ali je definitivno u toj tradiciji blasfemije, antihrišćanstva itd. EP ima četiri pesme ali MNOGO zlovolje, sve spakovano u taj neki jeftini, sirovi ali ubedljivi zvuk i sa pravim stavom. A ima i po koji dobar rif tako da niko neće otići na spavanje nezadovoljen:

https://archfiend417.bandcamp.com/album/archfiend

Finci Cadaverous Night imaju novi EP, Cross Inverter i, ako od njih očekujete uredan, simpatičan black-speed metal koji koristi rifove i harmonije, ritmove i generalnu rokersku energiju koje pamtimo iz osamdesetih, ali sa relativno modernim produkcijskim postavkama, dobićete BAŠ TO. Cadaverous Night nisu, da se razumemo, specijalno inventivni u svojoj muzici, štaviše, prilično su generički, ali rade to što rade sa puno entuzijazma, i ove dve pesme imaju i lepe, pamtljive melodije i puno mošpit goriva tako da ja tu ne bih mnogo filozofirao:

https://cadaverousnight.bandcamp.com/album/cross-inverter

Nemci Bitterness imaju čak osmi album, Hallowed Be the Game, i na njemu se vrlo tvrdoglavo drže svog odabranog stila, pa šta im bog da. Pričamo o mid-tempo thrash metalu čvrste, uredne forme, snažnog zvuka, a bend ima ambiciju da radi i duže pesme. Moram da kažem da me Bitterness dosta podsećaju na Kreator, kada bi Kreator vukao malo na geteborški melodični death metal, a što, u principu nije loše mesto da se na njemu bude. Album ima i par meni vrlo dobrih pesama (npr. AMOK KOMA) i mada bend retko sebe izdigne iznad razine korektne imitacije, sve je to sasvim pitko i probavljivo:

https://bitterness-thrash.bandcamp.com/album/hallowed-be-the-game

Belgijanci Cyclone su svoj poslednji album snimili još 1990. godine ali su onda prošle dali prvi znak (novog) života singlom Eliminate i sada ga ispratili punim EP-jem, Known Unto God. I, mislim, nije ovo sad nekakvo otkrovenje i novi silazak Lucifera na zemlju, ali jeste u pitanju disciplinovan ’80s thrash metal koji će vas neizbežno podsetiti na Slayer u par momenata i, uopšte, na tu neku Bay Area Thrash klasiku. Nisam siguran da će Cyclone sa novim članovima ali sa srazmerno staromodnim – ali vrlo korektnim! – pristupom napraviti tektonske poremećaje na sceni, ali ko voli propisan thrash dobiće ovde pet pesama urađenih po Pe Esu:

Ima nečeg posebnog u thrash metalu izvođenim na Francuskom jeziku. Lomor sa ostrva Reinion u Indijskom okeanu sviraju vrlo čvrst, vrlo klasičan thrash metal, ali sa prilično truda oko rifova i aranžmana da nešto klasično zazvuči sveže. Pevanje na Francuskom je deo formule, da, i daje bendu instant-karakter, ali ovo su i pristojno napisane – mada međusobno dosta slične – pesme i svirka sa strašću koja se čuje. Thrash!!!!!!!

Deo 4: HARDCORE, PUNK, POSTHARDCORE, SCREAMO, FALSE GRIND, BEATDOWN, MATHCORE, CRUSTCORE, POWERVIOLENCE, GRINDCORE, GOREGRIND

Indonežani Right On Target rade, po sopstvenim klasifikacijama, u modusu ’90s metalkora, ali rade to sa puno šarma. EP Tales You’ve Heard Before ne puca od neke RAZNOVRSNOSTI, naravno, ali su njegove četiri pesme ugodno klecački gruverske i rade najbolje što mogu unutar vrlo skučene konceptualne i produkcijske postavke. Ako volite, volećete:

https://rightontarget.bandcamp.com/album/tales-youve-heard-before

https://futurarecords.bandcamp.com/album/tales-youve-heard-before

Ablaze iz Portugalije su svoj EP, Slow Death sklopili iz ideja koje je gitarista razrađivao tokom pandemije. Ovo su četiri godine rada spakovane u desetak minuta teškog, agresivnog a gruverskog zvuka negde između mathcore i metalcore koordinata i, uz dobru produkciju i raspoloženu izvedbu dobijamo jako pristojan provod:

https://ablazehcmusic.bandcamp.com/album/slow-death

Outer Gloom iz Konektikata na istoimenom EP-ju nude četiri pesme po meri, mislim, svakog ljubitelja teške, mačoidne ulične prozivke-kroz-muziku. Ovo je metalizirani hardkor od koga vam pred očima lete slike teretane, pištolja zadevenih u pojas trenerki i tetoviranih šaka koje stežu debeli povodac na čijem je drugom kraju pitbul terijer. No, bend ima i odličan zvuk, piše dobre pesme i nudi onoliko kvalitetnu moshcore ili beatdown zabavu koliko sam ja uopšte u stanju da zamislim. Lepo:

https://outergloom.bandcamp.com/album/outer-gloom

Dobro su mi i losanđeleski Cities in Dust čiji thrashcore ima i neku retro dimenziju, ali računam da je s svojim čestim nabadačkim gruvom i metalskim rifovima blizak modernoj publici. EP Fortune Favors the Grave imato duhovito ime, dobar crtež na omotu i pet pesama opakog razvaljivanja sa vokalom koji će, ne sumnjam, nekome biti iritantan ali meni je dao sjajan kontrapunkt uobičajenoj mačo-estetici ovakve muzike:

https://citiesindusthc.bandcamp.com/album/fortune-favors-the-grave

Česi St. Mincer imaju „mince“ već u imenu pa nije preteško zamisliti kako zvuče. Debi album, No Place For Humanity je, dakle, grindcore ploča sa samo malo goregrind arome, da zamiriše, spakovana u dobar, težak zvuk i pesme od po minut i po ili dva. Dakle, ne pričamo o garažnom, mikrograjnd stilu, nego o malčice „metalskijem“ zvuku i muzici koja je za mrvicu ambicioznija. Ne nužno ZABAVNIJA, ali St. Mincer su old school na jedan prijatan način, uključujući angažovanost lirike (i STRAŠAN omot od koga će vam se prevrnuti stomak), tako da je meni ovo SASVIM okej. A daunloud se plaća koliko želite:

https://stmincer.bandcamp.com/album/no-place-for-humanity

Empty Devils su grindcore ekipa iz Hjustona u Teksasu, mada je njihova muzika, ako ćemo tehnički da pričamo više u false grind i mathcore formatu. No, mislim, sve je to srcu drago pa EP A Lesson in Obliterations nudi sedam kratkih, EKSTREMNO agresivnih pesama produciranih tako da vam otpadnu uši od besa a da onda kroz život idete bez ovih organa i budete SREĆNI:

https://emptydevils.bandcamp.com/album/a-lesson-in-obliterations

Collapsor iz Tampe sebe opisuju kao grindcore/ crossover bend ali novi demo, Chinga la Migra je praktično death metal sa kratkim pesmama. Što je vrlo simpatično. Sa novom postavom, Collapsor nisu promenili svoj socijalno osvešćeni pristup tekstovima pa prozivaju ICE i korporacije, a muzika je sirova, neispolirana, skoro do karikature „opasna“ i meni vrlo slatka:

https://collapsor.bandcamp.com/album/chinga-la-migra

Imamo i split album dva poljska grindcore benda, naslovljen samo Łeb Prosiaka/ Enterchrist split. I, solidno je to. Ovo su bendovi osnovani početkom veka i sa dosta iskustva (Łeb Prosiaka imaju tri albuma, Enterchrist jedan, ali oni su pravili i dugačku pauzu), pa i muzika i produkcija zvuče odlično. Enterchrist su smešteni u nekakav relativno standardni crustgrind stil, ali sa prilično truda uloženog u rifove i pesme, da ne zvuči sve isto, dok Łeb Prosiaka generalno prže haotičniji, ali i maštovitiji grindcore koji malo eksperimentiše sa idejama i sve to na gomili daje jedno vrlo lepo izdanje:

https://fatassrecords.bandcamp.com/album/eb-prosiaka-enterchrist-split

Deo 5: DEATH METAL

Saibot je jednočlani death/ thrash projekat momka po imenu Marcel Mamiński, Poljaka koji živi u Britaniji i JAKO je talentovan. Za debi album, Uroboros, na snimku mu gostuju razni ugledni pripadnici poljske metal scene, poput članova Vader, a čiji su Spider i Michał Andrzejczyk odsvirali respektivno bas i bubnjeve. Spider, aka Marek Pająk je i mentor ovom mladiću i, mislim, čuje se da je u pitanju vanserijski muzičar jer, iako Saibot možda ne zvuči INOVATIVNO ili eksperimentalno, ovo je jako kompetentan i zabavan death/ thrash metal koji ide brzo i okretno i generalno okreće jaku rifašku bakljadu sve vreme. Ako volite Vader, ovo apsolutno morate čuti. Neće vam dati nešto što već niste čuli, to ne, ali je ZABAVNO a naplaćuje se samo koliko date:

https://saibotband.bandcamp.com/album/uroboros

Gibbeting je međunarodni slamming death metal kvartet sa članovima iz  desetina bendova, sa dva kontinenta i četiri države (Argentina, Švicarska, Estonija, Nizozemska). Najveće ime u postavi je svakako Floor van Kuijk, gitarista holandskih Korpse a koji pored gitare ovde radi i miksing i mastering za Gibbeting. Enivej, debi album, Execution Rampage je… monoton. Mislim, ovo je svakako slušljiv slem/ brutal death metal, ali je veoma monoton i u zvuku (programirani bubanj bez trunke dinamike je ovde najveći prestupnik) a i u songrajtingu koji prolazi kroz smene rafalnih blastova i gazećih slemova rutinski i bez velike invencije. Meni je sve to probavljivo, naravno, rifovi su korektni, vokali su korektni, energije ima, ali umeju ovi ljudi bolje.

https://gibbeting.bandcamp.com/album/execution-rampage

Kolumbijsko-brazilski Morphozoic, danas smešten u SAD, snimio je EP Savage Initiation sa solidnih pet pesama brutal death metal zakivanja. Ovo nije sofisticirano i, naprotiv, uživa u svojoj sirovosti i primitivnosti, ali ima gruv i ta neka kućna produkcija je sasvim adekvatna za ovu muziku. Ako vam kažem da se prva pesma zove The Slam Of The Beast, to otprilike opisuje celo izdanje, ali sa ipak znatno više ideja i aranžmanske dovitljivosti nego što je prosek za ovakvu muziku.

https://morphozoic.bandcamp.com/album/savage-initiation-ep

Prošle godine sam se već pohvalno izrazio o bendu Dead Filth iz Ohaja, slem ekipi koja ne komplikuje nešto mnogo u svom izrazu i više hvata na šarm i sirovost. Bend i sam za sebe kaže „Raw, ugly, and loud. Nothing polished. Nothing pure.“ Album Chained and Forgotten je onda procesija užasnih slika mučenja i sadizma, sa pesmama koje su uredni, gruverski komadi slamming death metala, bez velikih ambicija da se svira izvan poznatih granica žanra ali sa vrlo iskrenim, neposrednim izrazom unutar žanra. Za slem publiku je ovo idealno a pogotovo po ceni od koliko ta publika sama hoće da izdvoji:

https://deadfilth.bandcamp.com/album/chained-and-forgotten

Scythe su rumunski bend čiji članovi deluju veoma mlado, pa je tim slađe što rade u modusu VEOMA old school death metala. Njihov debi album, Boiled Alive, je, dakle, kao ispao iz istih garaža na Floridi u kojima su osamdesetih vežbali Executioner/ Obituary i Death, onako, sav štrokav, ali sa pažljivo napisanim rifovima i gruvom gde uživate u osećaju da vas žvaću neka divovska usta puna ogromnih zuba. Jako simpatično i producirano sasvim korektno, makar za publiku kojoj je ovo namenjeno a koja zna da ceni tu garažnu autentičnost:

https://scythegash.bandcamp.com/album/boiled-alive

Indusi Demonic Resurrection slave četvrt veka postojanja EP-jem Apocalyptic Dawn i to je VRLO umiljat progresivni death-black metal sa demonskom i apokaliptčnom tematikom ali sa muzikom koja je funkcionalni spoj tehničkog death metala i orkestarskih aranžmana. Bend svoje simfonijske korene ovde umešno kombinuje sa vratolomnim, energičnim metalom i koliko god to već konceptualno bilo kič, muzika je impresivna a pesme su vrlo solidne:

https://demonicresurrection.bandcamp.com/album/apocalyptic-dawn

Kad smo već kod Indusa, odličan EP imaju i Kanađani Mors Verum, trio vrsnih muzičara sa milion bendova i indijskim zaleđem, a koji za sada ima samo jedan snimljen album. No, Canvas, kako se ovaj EP zove, snimljen nakon pet godina pauze i selidbi, je praktično minialbum, sa pet pesama poprilične dužine i impresivne kompleksnosti. Opet, i pored očiglednih ambicija u kompozitorsko-aranžmanskoj sferi i zavidnog muzičarskog nivoa koji se čuje, Mors Verum prave muziku koja je, pa, pitka. U najmanju ruku pesme ovde vrlo lepo i logično teku a zvuk je teksturiran i topao pa bend mogu da svrstam u kategoriju gde već držimo Artificial Brain, Afterbirth ili Ulcerate i da od njega očekujem VELIKE stvari:

https://morsverum-label.bandcamp.com/album/canvas

Demonstration MMXXVI je prvi demo za britanski Sulphuric Deity i ovo je ne nešto specijalno inovativna ali pitka kombinacija black i death metala sa bestijalnom dispozicijom i vrlo brutalnim zvukom. Nije da ovde nema sofisticiranosti, ali bend apsolutno nastoji da vas poravna sa patosom svojim orkanskim nastupom i dosta nedinamičan, napucan zvuk može malo da zasmeta da čujete kako pesme zapravo imaju različite ideje i identitete. Svakako je više nego solidno a ako, kao i neki od nas, volite muziku čija je primarna karakteristika agresija, lepo ćete se provesti. Foetus Christ je HIT:

https://sulphuricdeity.bandcamp.com/album/demonstration-mmxxvi

Ne znam  koliko ljudi ima u indonezijskom sastavu Coffin Spite ali ne bi me iznenadilo da je u pitanju samo jedna osoba jer EP  Vengeful Dead i produkcijski i idejno zvuči kao delo jedne osobe. Ali iskreno, intenzivno delo. Ovo je death metal sa jednostavnošću i neposrednošću hardcorea, ekspresivan i koliko god bio jednostavan pa i naivan, efektan:

https://coffinspitedeath.bandcamp.com/album/vengeful-dead

Heh, preskočio sam jedan od ovonedeljnih albuma na kojima svira Rogga Johansson jer mi je na tom albumu spoj death i groove metala zvučao pomalo neinspirisan, napisan šematski i odsviran rutinski. Ali ne lezi vraže, Rogga ove nedelje sa svojim starim ortacima Paganizer ima već četrnaesti album, As Mankind Rots i to je već propisan švedski metal za kakav uvek imam vremena. Ne da Paganizer ovde izmišljaju nešto novo, ne izmišljaju, ali As Mankind Rots zvuči energično i zapravo prilično profitira od jednostavnih pesama baziranih na pamtljivim rifovima i dobrom gruvu. Produkcija je snažna, pa i preterano bučna za moj ukus, ali album zvuči ZDRAVO a pesme nude proverenu death metal formulu koja u egzekuciji ispada osvežavajuće ISPRAVNO:

https://xtreemmusic.bandcamp.com/album/as-mankind-rots

Finci Mädätys šarmantno namiguju mojim ušima na svom debi albumu, Kuoleman ulottuvuudet. Ovo je ploča kao sa početka devedesetih, jedna old school kombinacija doom i death metala, sva štrokava, napunjena do vrha velikim, dementnim rifovima i malim, bolesnim melodijama. Miks je lepo raširen po prostoru, a mastering je bez modernih kompresija tako da sve zvuči zdravo i prirodno. Mädätys vrlo očigledno nisu zainteresovani za nekakva moderna rešenja ali u klasici pronalaze dosta svežih ideja. Na kraju njihov death metal zvuči autentično i, ako volite ovakvu muziku, vrlo zabavno:

https://madatys.bandcamp.com/album/kuoleman-ulottuvuudet

https://ironcorpse.bandcamp.com/album/kuoleman-ulottuvuudet

Imamo i vrlo kočoperan progresivni death metal na drugom albumu roterdamskih Buried. Nije ovo, da odmah razjasnimo, neka NAGLAŠENO progresivistička forma i Buried na albumu Imagined Deformation sviraju vrlo ubedljiv death metal sa dubokim vokalima, non-stop rešetanjem duplog bas bubnja i teškim, tvrdim rifovima, a progresivnu notu unose ukusno odabrane harmonske ekspedicije u manje istražene delove metal-spektra, i kompleksniji rifovi i aranžmani. Mislim da je sve to sklopljeno sa mnogo odmerenosti i mada je miks prilično napucan i bez mnogo dinamike, muzika je toliko dobra da mi nije smetalo. Već druga pesma, Inundation Beyond mi je raspršila sve sumnje u bend a ostatak albuma sam klicao od sreće:

https://buriedmetal.bandcamp.com/album/imagined-deformation

Deo 6: KROSŽANROVSKI RADOVI, AVANGARDA, NOISE ROCK, NOISE, POWER ELECTRONICS

Progresivni ekstremni metal je u modi ove nedelje pa imamo i debi album benda Agenbite Misery iz Nju Hempšira. Ovo je trio koji se tematski bavi Džemsom Džojsom i njegovim legendarnim romanom Uliks, kamenom-međašem modernističke literature i knjigom koja i sto godina kasnije ostaje provokativna i beskompromisna kao malo koja druga. Naravno, Remorse of Conscience, kako se album zove, ne može po inventivnosti i revolucionarnom pristupu da stvarno igra u istoj ligi sa Džojsom, ali je svejedno u pitanju vrlo dobra ploča metala koji snažno izlazi iz proverbijalne kutije i ne plaši se da ode u neke vrlo eksperimentalne širine da bi našao svoj osobeni izraz. Ja sam, naravno, apsolutna meta za ovakve bendove, neko koga lože ukrštanja death metala i avangarde, blek metala i progresive, noise rocka itd. pa ću vrlo rado preporučiti za slušanje Agenbite Misery i njihov „daj da probamo SVE“ pristup. Album, naravno, nije za uzgredna slušanja i definitivno ne nudi muziku za relaksaciju, ali je dobar:

https://agenbitemisery.bandcamp.com/album/remorse-of-conscience

Hush Now, Sweet Halo iz Viskonsina svoju muziku krstili su „Freak Gaze“ a što znači da nisu dovoljno brzi za blackgaze niti dovoljno spori za doom gaze, a opet su više heavy od „običnog“ shoegazea. Enivej, ako volite Jesu, ili generalno shoegaze muziku a da je teža po zvuku, EP  Sundial / The Fear je vrlo solidan. Umeju ovi ljudi i propisno da krljaju, na primer kad krene druga pesma tako da su svi potrebni uslovi da ih pohvalim ispunjeni.

https://hushnowsweethalo.bandcamp.com/album/sundial-the-fear

Nadja imaju novi živi album, Seemannsgarn (Church In Session) a koji je, dakle, jedan drone-metal komad odsviran u Berlinu (gde je dvojac sada permanentno baziran), sa izvođenjem kompozicije Seemannsgarn što je znamo sa istoimenog albuma iz 2021. I tada i sada je Seemannsgarn činila celo izdanje i ako volite Nadjin metodični, meditativni, ne specijalno agresivni drone metal, ovo je veoma prijatan, veoma umirujući zvuk i tečna, ljupka muzika tokom svojih 40 minuta. Plaća se koliko želite:

https://nadja.bandcamp.com/album/seemannsgarn-church-in-session

Eanna su zanimljiva ekipa iz Barselone, sakupljena iz gomile već aktivnih bendova i, reklo bi se, sa različitih strana sveta, da svira progresivnu, eklektičnu smešu žanrova. Teži rok ili metal je svakako u osnovi albuma  Winds from East ali bez nekakvog imperativa da se ovo žanrovski sasvim odredi. Mislim, tenor saksofon je stalni deo postave, a što se dobro uklapa uz dobar gruv i psihodelične matrice, te odlične vokale pevačice Irine koja, uzgred, peva na Ruskom. Eanna su ovo pripremali pet godina i vidi se jedan studiozan pristup muzici koja ipak nije izgubila rokersku spontanost usred svog tog metodičnog aranžiranja. Vrlo lepo a daunlouduje se po ceni koju sami odredite:

https://eannametal.bandcamp.com/album/winds-from-east

Gong Slayer iz Nju Meksika je izdao kasetu i njeno ime je samo Gong Slayer, dakle, čak i bez numeracije koja je krasila dosadašnja digitalna izdanja. Ovo deluje kao majlstoun u kratkoj ali uzbuđenjima ispunjenoj karijeri umetnika sa juga SAD, jer je ovo po prvi put da čovek ima ne jednu nego dve kompozicije na izdanju i da je naveden inženjer zvuka koji je radio mastering. Što se samog sadržaja tiče, nema ni najmanjeg razloga za brigu jer Gong Slayer nastavlja da radi superiorno dobri ambijentalni zvuk komponovan i izvođen ekskluzivno na tri gonga, uz korišćenje različitih maljica i to je i dalje meni jedan od najboljih primera kako se lako može raditi u vrlo klasičnom modusu koji su svojim remek-delima obeležili Thomas Köner ili Karlheinz Stockhausen i biti vredan pažnje. Ako volite zvuk koji je minimalan u konceptu ali veoma bogat u realizaciji, ovo ne propuštajte. Kaseta je deset dolara a digitalni daunloud i dalje plaćate po želji.

https://gongslayer.bandcamp.com/album/gong-slayer

Švedski duo Moon Mother bih glatko promašio da ga Angry Metal Guy nije uvrstio u svoje prikaze ove nedelje i dao mu visoku ocenu, sa sve opaskom autora prikaza da će zabrinjavajuće preveliki deo čitateljstva preskočiti ovaj tekst jer je tagovan sa „not metal“. Naravno, Moon Mother ZAISTA ne sviraju metal ali njihova kombinacija avetinjskog folka i avangardnog roka pa i post roka je izvrsna i ne poznajem ni jednog metalca kome se ne bi dopala. Album Meadowlands ima dodatog i vrlo diskretnog perkusionistu, pa je kombinacija fantastično urađenih napeva Sare Mehner, kvalitetnih (a zapravo prilično minimalnih) aranžmana za žice, klavire i gudače Pata Ahlströma, te tihih udaraljki Roba Halla apsolutno hipnotična i može se slušati ukrug satima:

https://moonmother.bandcamp.com/album/meadowlands

Cut To The Core Vol. 2 je kolekcija akustičnih obrada hardkora iz devedesetih godina prošlog veka koje je za svoj instagram snimao Stephen Brodsky iz Mutoid Man. I, mislim, ko nikada nije poželeo da na jednom mestu ima odlično urađene, emotivno izvedene kavere Gorilla Biscuits, Avail, His Hero Is Gone Neurosis itd, ovde nema šta da traži. Meni je stvarno dovoljna Neurosisova Under the Surface u jednoj skoro pa bolno neposrednoj verziji da se sav raznežim:

https://stephenbrodsky.bandcamp.com/album/cut-to-the-core-vol-2

Uncultivates iz Korka u Irskoj trpaju album glasnog noise rocka i posthardcorea pod naslovom This Will Become Clear Later, Like The French Revolution. I, onda, taj vragolasti odnos ka naslovima (koji je reflektovan u imenima praktično svih pesama), plus generalna zajebantska dispozicija benda koji se slika u kaubojskoj odeći i još bendžo koji vidimo na toj slici ima i u stalnoj postavi može da sugeriše da je ovo neka komedijaška ekipa, ali NE. This Will Become Clear Later, Like The French Revolution je ploča jebeno oštre agresije spakovane u jebeno dobar gruv i miksovana krvoločno pametno, pa napominjem da bi bilo dobro da spremite lubrikant jer neće biti nežno:

https://uncultivates.bandcamp.com/album/this-will-become-clear-later-like-the-french-revolution

Imamo i novi Puscifer, i mada Normal Isn’t ima svoje ekscentričnosti, bend je sada u zreloj fazi, sa stabilnom postavom i izvukao se iz faze opsednutosti seksom, pornografijom, perverzijom itd. Normal Isn’t zvuči kao ploča „odraslog“ leftfield/ art-rock benda, sa Keenanovim neodoljivo šarmantnim (i varljivo kompleksnim) kompozicijama i vokalima koji će vas podsetiti na njegov matični bend Tool, ali je jedan od zaštitnih znakova Puscifer danas svakako vokal Carine Round koji ovom albumu daje toplinu što bi možda falila često vrlo matematički postavljenim aranžmanima. Puscifer nekako uspevaju da imaju i pop-prijemčivost i auru avangardnog intelektualizma i to im lepo stoji:

Belgijski Predatory Void je vrlo teško smestiti u neku nišu jer je ovo zaista krosžanrovski bend sa jednakim udelima folka, alternativnog roka, blek i sludge metala u svom zvuku. Novi EP, Atoned In Metamorphosis nudi i dobre rifove, i kontemplativna akustična razlaganja i melodični napev i demonski vokal, ali bend pre svega karakterišu sjajan rad sa dinamikom, odlična krešenda i dekrešenda, osećaj da muzika diše i kreće se i da nije samo artefakt uhvaćen u studiju i zapisan da se nikada ne promeni. Pevačica Lina (iz Cross Bringer) je najočiglednije izvrstan deo ove ekipe jer njen je raspon tehnika i ekspresije zastrašujuć, ali ovde svira i Lennart Bossu iz Amenra a i ostali članovi su vrlo iskusni pa pričamo o projektu sa jakim pedigreom i, na ovom EP-ju, veoma jakim materijalom:

https://predatoryvoid.bandcamp.com/album/atoned-in-metamorphosis

Chat Pile rokaju bez stajanja. Imamo, dakle, novi EP, Masks, sa dve pesme kvalitetnog sludge-noise rock rokanja i rolanja i, ako vam je recentni eksperimentalniji zvuk koji su Chat Pile provlačili prošle godine bio simpatičan ali ste čeznuli za malo propisnog four-to-the-floor zakivanja sa frenetičnim vokalima i teskobnim gitarskim radom, onda će vas naslovna pesma prevrnuti sa stolice. Presrećni što ovaj EP izdaju za Sub Pop, Chat Pile za B stranu rade obradu Nirvanine Sifting i apsolutno je raskomadaju tokom ovog procesa, podsećajući na to da je rana Nirvana imala manje melodičnih folk-elemenata a više proto-sludge i industrial pretnje u svom zvuku. No, da se vratimo na naslovnu pesmu, ovo mi je jedan od najboljih Chat Pile komada jer nekako premošćava decenije i nudi neku vrstu modernog pogleda na nasilnost Big Black, spojenu sa sludge metalom i sad apsolutno ne mogu da dočekam da ljudi snime novi album. Predobro:

https://chatpile.bandcamp.com/album/masks

Deo 7: HEAVY METAL, POWER METAL

Britanski Eternal Winter ima treći album, Cosmic Blood, Cosmic Grail i njihov vrlo tehnički, vrlo ambiciozni i vrlo epski power metal je u dobroj formi. OK, Eternal Winter umeju da zazvuče i pomalo karikirano u tome koliko se trude da svaki detalj svake pesme bude u maksimalno epskom modusu, ali opet, ovo je kvalitetna svirka, energičan metal, dobra produkcija, dobar vokal i pesme zvuče znojavo i LJUDSKI radije nego da su studijski upeglane do potpunog beživotja kako to ume inače da bude. Templum Esoterika, recimo, je sjajna pesma za moj groš:

https://eternalwinter.bandcamp.com/album/cosmic-blood-cosmic-grail

Za nešto prizemljeniji ali i dalje sasvim korektno epski heavy metal imamo novi Wicked Smile. Australijancima je When Night Falls drugi album, i ovo je ploča himničnih ajmo-ruke-gore refrena i generalne stadionske ambicije ali odsvirana sa svim nogama čvrsto na tlu, bluzerskom osnovom, i praktično kafanskom epikom. Ne mogu da kažem da Wicked Smile rade išta originalno, sve sam ovo čuo još osamdesetih, ali bend je KOREKTAN i očigledno voli ovo što svira pa onda deo te ljubavi zarazi  i slušaoca:

Britanci Tailgunner, istina, umeju da budu malo preslađeni za moj ukus, ali njihov prvi album od pre tri godine mi je bio sasvim prijatan, pa mi onda nije loš ni njegov nastavak, Midnight Blitz. Naravno, ovo sada izdaje Napalm Records pa je regler za cheesy epiku odvrnut do kraja a produkcija, u koju je prste umešao u legendarni KK Downing, jeste prebudžena za moje osetljive kriterijume, no, Taligunneri pišu kvalitetne pesme i to im je najjači adut. Ovaj je album u globalu bliži sleaze metal predlošcima nego „čistijem“ NWOBHM stilu prvenca, ali kvalitet ne izostaje pa neće ni moja preporuka:

https://tailgunner.bandcamp.com/album/midnight-blitz

ALBUM NEDELJE

OK, znali ste da nas ovo čeka na kraju. Mayhem rade već duže od četrdeset godina a Liturgy of Death im je tek sedmi album. To nešto znači. Promo materijal za ovaj opus naziva Mayhem bez nekakvih rezervi najuticajnijim blek metal bendom svih vremena a verujem da ima nečeg i u tome da pričamo o ekipi koja nikada nije štancovala ploče zato što je potrebno da se bude prisutan na tržištu i u konverzaciji već samo onda kada je imalo nešto važno da se kaže. Tako je prethodni album, Daemon, bio izašao još 2019. godine i nudio apsolutno nihilističku i opojnu viziju razdvojenosti od bilo čega svetog što postoji u zapadnjačkim hrišćanskim konceptima pa ako sad kažem da Liturgy of Death uspeva već prvom pesmom da nadmaši moja očekivanja, nadam se da to neće zvučati kao hiperbola. Liturgy of Death meni naprosto zvuči kao Mayhem koji je potpuno konsolidovao svoj identitet i sada uzima elemente muzike i filozofije iz čitave četvorodecenijske karijere i kombinuje ih slobodno u pesme koje su sve napisane oko teme smrti/ smrtnosti i posmatraju ih iz različitih uglova. Prosto je suvišno govoriti da su muzičari poput Hellhammera ili Attile Csihara među najlegendarnijim imenima vaskolike istorije metal muzike, ali ne može se ne podvući koliko i jedan i drugi ovde zvuče prepoznatljivo a istovremeno raznovrsno, sa Hellhammerom čiji agresivni a slojeviti perkusionistički stil nosi pred sobom gitariste što jedva drže korak, te sa Attilom koji je pola demonsko prisustvo iz vaših najcrnjih košmara a pola zombifikovani operski-pevač. Ne manje važno, ovaj bend već JAKO DUGO promoviše filozofiju miksovanja i masteringa gde se instrumentima daje prostora da se razmahnu i čuju i mada Liturgy of Death zvuči upeglano i čvrsto, on nije spljeskan i beživotan kao veliki deo modernog metala. Mayhem su, da ne trošimo dalje ni vaše ni moje vreme, sa ovim albumom izbacili još jedno remek-delo koje podseća zašto je norveški blek metal I DALJE etalon po kome makar ja merim sve ostalo. Ako volite, oduševićete se. Ako ne volite, pa… zavolećete:

https://centurymedia.bandcamp.com/album/liturgy-of-death-24-bit-hd-audio