The Shameless, treći igrani i za sada najnoviji film Konstantina Bojanova je na domaćem strimingu preveden kao Zabranjena romansa a što, pored činjenice da je u pitanju film koji je režirao Bugarin, sa indijskim glumcima, u Nepalu, na osnovu knjige koju je napisao Škot sugeriše da je u pitanju nekakav direct to streaming treš sa dosta nasilja, lezbijske akcije i, generalno, eksploatacijskih elemenata kakve određeni soj publike ume da voli i bez stida priželjkuje u svom slobodnom vremenu. The Shameless, ima sve to, ali on je i zapravo film koji pokušava da o svojoj temi govori na srazmerno ozbiljan način, tretirajući neke od realnosti moderne Indije sa zapravo iznenađujuće dosta respekta.

Ili možda ne TOLIKO iznenađujuće. Konstantin Bojanov je ovaj film spremao doslovno trinaest godina i to je za njega bio projekat iz strasti i vezan za njegovu već tada četvrtvekovnu fascinaciju Indijom i njenim savremenim društvom. 2011. godine je ovaj vizuelni umetnik po vokaciji a autor dokumentarnih i kratkih filmova po profesiji snimio svoj prvi igrani film, Avé, bugarsku dramu o dvoje mladih autostopera, a koja je dobila specijalnu nagradu žirija na festivalu u Sarajevu, ali je i u svojoj lokalnoj knjižari naleteo na Nine Lives: In Search of the Sacred in Modern India, knjigu priča škotskog autora po imenu William Dalrymple. Već u to vreme veoma zainteresovan za Indiju, Bojanov je knjigu kupio, pročitao a zatim otkupio prava na njenu ekranizaciju. Dalrymple je, naravno, pre svega istoričar a ne pisac nekakvih žanrovskih bestselera i njegove knjige se vrlo često bave istorijom i umetnošću Indije, ali i Pakistana, Afganistana i bliskoistočnih država i ova partikularna knjiga – njegova sedma – se sastojala od devet priča o ljudima sa različitim religioznim životnim putevima u savremenoj Indiji.

Važan element ove publikacije je bila njena autentičnost. Dalrymple je pisao o stvarnim osobama i neke od njih su i učestvovale u promocijama knjige u Indiji. Bojanova je upravo ovaj element „realnosti“ privukao i inspirisao da osmisli dokumentarni film koji bi se fokusirao na četiri osobe iz knjige i prikazao kontraste ali i sličnosti između njihovnih životnih priča, uključujući „zabranjenu“ romantičnu vezu između „religiozne opatice“ i pripadnice Devadasi populacije, dakle „sveštenice“ koja je posvećena jednom božanstvu Hindu panteona i koja sav svoj život i svoju umetnost (često ples) usmerava na slavljenje tog božanstva.

Bugarin je proputovao Indiju uzduž i popreko (kaže da je prešao nekih sedam hiljada kilometara) istražujući fakte kako bi sklopio scenario svog filma ali je tokom ovog procesa postao svestan da je Dalrymple mnoge likove ipak fikcionalizovao, odnosno priče više stvarnih osoba pripisao po jednom fiktivnom liku u svojim pripovestima. Ovaj uobičajen literarni postupak je Bojanovu malo poremetio planove jer je shvatio da mnogi likovi koje je već isplanirao za svoj film naprosto ne postoje u stvarnom životu i da mora da im pronađe adekvatne zamene.

Svejedno, sa snimanjem je započeo 2014. godine, intervjuišući neke od Devadasi žena u indijskoj državi Karnataka, sa namerom da ove snimke iskoristi kao materijal koji će ponuditi producentima i dobiti sredstva da uradi čitav film. No, prolazeći kroz ove intervjue, shvatio je da će na kraju ovaj projekat možda bolje zaživeti kao „čist“ igrani film, inspirisan nežnim, odanim prijateljstvom koje su negovale dve seksualne radnice što ih je upoznao, ali i Bojanovljevim opservacijama praksi vezanih za seksualni rad i eksploataciju žena u indijskom društvu, partikularno unutar Devadasi populacije: „Ako postoji makar jedan pozitivan aspekt ove prakse, iz moje perspektive, to je da je posao u potpunosti u rukama žena. To ne znači da žene nisu sposobne da eksploatišu druge žene ili čak sopstvenu decu. Mnoge devojčice, kada su veoma mlade – zapravo maloletne – majke šalju u velike gradove poput Mumbaja i Punea, gde mogu da zarade više novca nego kod kuće. U osnovi, prodaju ih sopstvene majke, često za gotovo ništa, samo da bi tamo radile.“

Naravno, problem će onda biti nalaženje producenta pa čak i puko dobijanje dozvole od strane Ministarstva spoljnih poslova da se film realizuje u Indiji, pa je na kraju on kompletno snimljen u Katmanduu, a što je i dodatno smanjilo troškove produkcije. Čak i tako, Bojanov kaže da su ga najviše frustrirali kompromisi koji su morali biti napravljeni u narativu upravo iz budžetskih razloga. Kad na to dodamo da je on scenario pisao na Engleskom pa je onda prevođen na Hindu, sa sve instrukcijom da stvari zvuče autentično ali da se napravi distanca od regionalnih specifičnosti i govora, pa i to da je na kraju krajeva, ovo film u potpunosti kreiran od strane evropskog autora (na osnovu knjige drugog evropskog autora) a koji se bavi osetljivim pitanjima savremene indijske istorije, koji u svom središtu ima romansu između dve žene vrlo različitih porekla ali nažalost sličnih sudbina, The Shameless je mogao biti apsolutna kataklizma, pogotovo u prikazivanjima pred indijskom publikom. No, Bojanov veli da je recepcija na indijskim festivalima bila odlična – i to ne samo zbog činjenice da je glavna glumica dobila nagradu za najbolju rolu u okviru programa Izvestan pogled u Kanu 2024. godine.

The Shameless je, zaista, sasvim solidan film, pogotovo što on na sebe uzima jednu jako tešku temu i pokušava da je obradi na vrlo uskoj, klizavoj ivici između spore, karakterne drame i žanrovske eksploatacije. Njegov tempo nije vratoloman ali ovo nije film dugih kontemplativnih scena i „mood shotova“ već pre film u kome sporost odvijanja radnje najviše ima veze sa činjenicom da su žene koje gledamo, svaka na svoj način, zarobljene u svom rodu, društvenoj ulozi, klasnoj određenosti i kastinskoj determinanti i da zapravo veliki deo vremena nemaju šta da rade sem da sede i maštaju o tome da su slobodne.

Početak filma je brutalan i pokazuje nam seksualnu radnicu po imenu Renuka kako iz bordela u Delhiju mora da mirno išeta tvrdeći da je krenula po piće za mušteriju iako smo par kadrova ranije videli da je ona tu svoju mušteriju, debelog policajca, još uvek u uniformi, ostavila izbodenog da iskrvari na krevetu. Renuka hvata autobus i odlazi u manji grad na severu Indije gde će odmah sa parama koje je uštedela iznajmiti sobu i krenuti u dalje prostituisanje. Njen plan je da zaradi 200.000 rupija kojima će moći da plati lažni pasoš – što joj ga obećava stari drugar iz detinjstva, danas generalni fikser za kriminalce u Delhiju – i mesto u potpalublju broda koji će je prebaciti na Filipine gde će konačno moći da živi slobodno.

No, preko puta njenog minijaturnog stana živi porodica – baka, majka, dve ćerke, veoma mali sin – a koje su Devadasi i gde i baba i majka uživaju izvestan ugled u kraju na ime toga da lokalne žene dolaze sa poklonima (i parama) i mole ih da kod boginje kojoj su ove posvećene kažu neku lepu reč za njih i njihove familije. Ove to prihvataju na vrlo poslovan način, ali naravno da je njihov glavni posao takođe seksualni rad, odnosno njegovo organizovanje. Starija ćerka tako biva poslata u Delhi da „nađe posao“ a mlađa pati što je ostala bez najbliže drugarice i makar je teše pisma koja ova šalje iz velikog grada i u kojima kaže da je tamo sve super i da živi odlično.

Mlađa ćerka, Devika ima samo šesnaest godina i ide u školu i u prvo vreme utisak je da ona živi strogim ali zaštićenim životom, da joj majka (pogotovo) ali i baka kontrolišu i školsko i slobodno vreme kako bi osigurale da ova neće da se juri sa dečacima i da će biti posvećena svom obrazovanju. No, onako kako bi u nekom drugom filmu to bilo da bi Devika mogla da se kvalitetno zaposli ili dobro uda, ovde nažalost „čuvanje“ ćerke ima daleko mračniju dimenziju…

The Shameless je, da bude sasvim jasno, mučan film. On prikazuje i nasilje i eksploataciju bez mnogo zazora pa gledalac koji se štreca na prizore batina što ih dobijaju žene – nekad i na smrt – osvetničkog korišćenja sečiva, silovanja itd. ovde pred sobom ima popriličan izazov. Renuka, naravno, koristi i metamfetamine kako bi sebi dala snage za posao koji obavlja i ispunila dosadu između mušterija, ali The Shameless ipak uspeva da ne bude čist eksploatacijski film i on i u kinematografskom smislu ali i u naraciji i karakterološkom tretmanu ima poštovanja i za svoju temu i za likove koje je postavio.

Vizuelno, ovo je prilično uspela produkcija, bez obzira na njenu jeftinoću. Bojanov i direktor fotografije, Švajcarac Gabriel Lobos vrlo solidno rade sa mizanscenom siromašne četvrti Katmandua koja uverljivo imitira severnu Indiju, postižući delikatan balans između signalizacije da je ovo kraj u kome se prodaje droga, plaća za seks i dolazi da se da „dobrovoljni prilog“ boginji, a da opet slike ne budu sasvim lišene naturalizma i svedene na eksploatacijski kliše. Film je uglavnom pristojno kadriran i režiran i mada ovde ima dosta momenata u kojima neko od likova govori u kameru dok su ostali učesnici scene izvan njenog vidnog polja – iz nekog razloga niskobudžetni arthouse filmovi forsiraju ovakva rešenja – ipak sam zadovoljan time da su kompozicije uglavnom postavljene čitko, da ne preteže drmusavo, ručno snimanje, da je osvetljenje pristojnije od onoga što sam očekivao. Štaviše, film uprkos relativno mekom osvetljenju radi dosta da istakne boje koje preovlađuju u mizanscenu, sa šarenom tradicionalnom odećom ali i drugim detaljima u okruženju – ofarbanim vratima, plakatima po zidovima itd – što dosta oživljava scenu i daje joj karakter. Ovo nije uobičajeni, sivi, smeđi i zagasitozeleni arthouse film i to je lepo.

Najjači adut koji The Shameless ima su glumci a pre svega glumice, što je važno jer njegova recepcija od strane gledaoca veoma zavisi od toga koliko će poverovati u vrlo mučne elemente radnje koji sa protokom vremena postaju samo još mučniji kao u neke datosti savremenog života u Indiji. Renuka nije samo antiheroina ovog filma, ona je žena sa dna društvene lestvice koja nema mnogo etičkih dilema vezanih za sve ono loše što radi, sa zatvorskom istorijom, adikcijom na spid i, do kraja filma više od jednog života na svojoj savesti. The Shameless nije akcioni film u kome bi sav ovaj njen balast bio izbalansiran vrhunskim borilačkim veštinama ili duhovitim prijavama koje bi izbacivala u trenucima najusijanije akcije, i gledalac Renuku treba da vidi kao ženu kojoj su podeljene vrlo loše karte na samom rođenju (a što se dodatno podvlači kada u drugoj polovini filma saznamo koje je njeno pravo ime) i koja se nikome neće izvinjavati zbog svojih postupaka. Ona će, štaviše, svoje pravo da postoji i da bude samovlasna braniti gotovo animalnim intenzitetom i nije neko veliko iznenađenje da je Anasuya Sengupta dobila mnogo pohvala za svoju interpretaciju pa i tu nagradu u Kanu.

Ova žena – inače po profesiji scenografkinja – daje Renuki fantastičan karakter, kombinujući umorni, ispošćeni izgled žene koja za hleb, spid i tu švercersku kartu do Manile zarađuje opslužujući desetine muškaraca u malom, zagušljivom sobičku – ali bar nema nikog iznad sebe s kim bi delila zaradu – sa jednom godarovskom žestinom, nepokolebljivošću, čistom ženskom MOĆI, pa, kada upozna mladu Deviku, onda i sa nežnošću koja je jednako sirova ali i jednako autentična kao i njena impulsivna nasilnost u momentima kada oseća pretnju.

Deviku, pak igra mlada Omara Shetty koja je u lik ušla veoma snažno, pronalazeći u njemu i depresiju i očaj, ali onda i strast, ljubav, žudnju, zrelost. Lik Devike je zapravo najkompleksniji u filmu jer on jedini nije zakucan u svom konačnom stanju; Devika pored majke i bake koje su joj već odredile sudbinu – i životni poziv – još uvek nalazi prostor i da sanja o nekoj boljoj budućnosti, pa povremeno pobegne na krov zgrade i tamo repuje sopstvene stihove (koje je napisala sama Shetty) a onda, kada između nje i Renuke počne da se razvija jedan neiskaziv ali ultimativno nežan, brižan odnos, onda istovremeno procveta ali i postaje svesnije šta sve zapravo ima da izgubi sada kada je sebi dopustila da se nada.

Odlične su i glumice koje igraju majku, baku i sestru i film zapravo bez mnogo objašnjavanja pruža veoma uverljivu sliku o tome da su u modernom dobu Devadasi žene često seksualne radnice, da je ovo često praktično porodični zanat, da bake i majke pripremaju mlađe članice porodice za nešto što će biti traumatična tranzicija u prostituciju a što će im onda, pretpostavka je, obezbediti i sigurnu egzistenciju u budućnosti kada će one same svoju žensku decu pripremati za isti posao i kontrolisati im ponašanje, kretanje, emocije.

Film je, uprkos scenariju koji ide vrlo predvidivim tokom i reciklira žanrovske trope, sa sve mladom, nevinom devojkom koja u sebi pronalazi zrelost i snagu a onda i otvrdlom, bezosećajnom antiheroinom koja u sebi nalazi ljubav, veru i nadu, dakle uprkos tim klišeima, uspeva da bude ubedljiva i mučna (ali ne eksploatativna) priča o kastinskoj, klasnoj, rodnoj, pa onda malo i nacionalno-verskoj sudbini i ženama koje su praktično od rođenja predviđene da budu iskorišćavane. Bojanov dosta spretno radi sa obrisima lokalne i nacionalne politike u Indiji da podseti da je na vlasti trenutno izuzetno nacionalistički, patrijarhalni režim sa korenima u nerazblaženoj etnofašističkoj ideologiji utemeljenoj još pre skoro stotinu godina i za razliku od Patelovog Monkey Man koji je na kraju morao da se malo ujede za jezik i samocenzuriše, ovaj niskobudžetni rad prikazuje lokalnog političara – jednu klasičnu ćaci-svinju kojoj su puna usta tradicije i porodičnih vrednosti dok plaća da maloletnicama on sam skine mrak, milom ili silom – u narandžastim stranačkim bojama partije koja je trenutno na vlasti u Indiji.

The Shameless ima brutalno razrešenje koje ste mogli da predvidite još na početku, ali ovo nije njegov nedostatak. Nedostaci mogu biti dijalozi koji su često pre svega funkcionalni i nedostaje im malo karaktera, to može biti naracija koja često neke stvari prećuti i stavi u elipsu jer je jasno da film nema novca da ih i prikaže, pa i na kraju to igranje na kartu zapleta akcionog trilera a onda trud da se ipak bude „prava“ drama.

No, to da svi znamo sudbine likova od početka i da ih film na kraju prikaže brutalno, energično i bez nekakvog žanrovskog vatrometa, to je zapravo njegova snaga. The Shameless je osuda onoga što osudu zaziva, samo umotanog u običaje, tradicije i izgovore da se mora. Njegovo postavljanje „loše“ žene koja se kurva, drogira i uopšte i ne voli kurac pa zavodi maloletnu devojku da bi ipak nešto mogla da oseti, naspram žena koje su u zajednici etablirane, eksplicitno religiozne i srazmerno cenjene, a koje kurvanje vode kao biznis gde stradaju njihova sopstvena deca je odrađeno elegantno i sa, kako rekosmo, poštovanjem za likove, bez naslađivanja njihovim tragedijama. Indija je, da se podsetimo, država koja je samo godinu dana pre izlaska ovog filma poslala sondu na Mesec, a u timu koji je ovo postigao bilo je oko stotinu žena, naučnica i inženjerki koje je lično premijer Modi nahvalio: „Naučnice u ovoj misiji igraju ključnu ulogu u osiguravanju njenog uspeha. Bez njihovog doprinosa, ova misija ne bi mogla biti ostvarena. One inspirišu buduće generacije.“ The Shameless je podsećanje šta se u ovoj državi dešava u pozadini inspirativnih govora muškaraca na vlasti i jedan mali ali snažan iskaz o tome gde se svi mi kao društvo nalazimo u ovom trenutku.