After the Storm (odnosno, u originalu, Après l’orage) je prošlogodišnji strip-album u izdanju Le Lombard koji, mislim, dosta dobro ilustruje razliku između američkog i franko-belgijskog stripa, makar u njihovim mejnstrim formatima. I ta je razlika, barem u mojoj glavi ista ona koju vidimo između holivudskog filma i, recimo, francuskih filmskih produkcija. Naravno, u domenu filma je ovu razliku lakše uočiti pošto je ona u velikoj meri razlika produkcijske infrastrukture i budžeta, ali kako je strip medijum u kome je razlika između „velike“ i „male“ produkcije mnogo manja i, štaviše, franko-belgijski autori često imaju mnogo više vremena da rade na svojim stripovima od ljudi koji rade u američkom mejnstrimu, onda moramo govoriti i o razlici u mentalitetu.

Da je strip poput After the Storm nastao unutar američke industrije on bi, bez obzira na tretiranje ozbiljnih, odraslih tema, gotovo sigurno imao „žanrovskiji“ senzibilitet. Drama bi bila bučnija, sa više „pokazivanja“, više grafičkih prikaza njenih vrhunaca, likovi bi više i otvorenije pričali o onome što ih tišti, razrešenje bi verovatno bilo eksplicitnije. No, kako je ovo belgijski strip, onda je on i veoma sveden u izrazu, sa praktično celom radnjom koja se dešava u jednoj jedinoj kući, sa likovima koji razgovaraju ali mnogo toga prećutkuju, sa drugim likovima koji su u narativu prisutni samo kao imena koja se pominju i retke poruke koje šalju a čija je važnost nesrazmerno velika u odnosu na to njihovo naglašeno odsustvo. Ovo je i strip koji mnogo toga što čini njegovu dramu prevashodno sugeriše, bez eksplicitnog prikazivanja ili diskutovanja, nudeći u više navrata stranice i stranice slika bez teksta na kojima će čitalac upijati tišinu u kojoj se veliki deo radnje odvija, imati prostor da kontemplira o situaciji, ali pre svega da oseti delić teskobe i muke koju oseća protagonistkinja. Čak i njene krivice i samooptuživanja iako strip pravi vrlo plemenit napor da pokaže da Hélène zaista ni za šta nije kriva, osim za tu inerciju srednjeklasnog života koja često ume da vas neosetno provede kroz nekoliko decenija dok se odjednom ne trgnete, shvatite da ste u depresiji i pitate se kako se, za ime sveta sve to dogodilo i to baš vama.

Da je film, dakle, Après l’orage bi bio arthouse produkcija, smeštena u jednu kuću, tokom dugačke oluje sa mnogo kiše, prekidima snabdevanja električnom energijom i izlivanjem okolnih vodotokova koji će preseći sve izlaze iz sela ali i zatim zarobiti malu porodicu na gornjim spratovima kuće u razuđenom naselju smeštenom u belgijsku provinciju. On ne bi bio energični prikaz borbe malog čoveka sa vodenom stihijom i pronalaženja u sebi snage da se žrtvujete za svoju familiju i prenebregnete decenije svađanja jer sada, kada su vam svima životi ugroženi, shvatate šta je sve u tim životima bitno a šta nebitno i bacićete se u prljavu, mutnu vodu da drugi ne bi morali.

After the Storm se ne bavi ovim temama iako se, svakako, bavi porodicom, odanošću i podrškom unutar biološke familije, požrtvovanjem i odvajanjem bitnog od nebitnog. No on to radi na jedan, hajde da kažemo, „kamerniji“ način, sa manje buke, manje, doslovno, zvuka: ljudi ovde manje pričaju, voda ne KULJA nego sporo i postojano raste, automobili se ne prevrću pod bujičnim udarima već samo elegantno, bezglasno plutaju ispred kuće… Oluja je ovde, iako sasvim stvarna, pa u svojim poslednjim naletima i doslovno bučna, sa grmljavinom koja je besprekorno sugerisana dovitljivo upotrebljenim grafičkim sredstvima, ipak pre svega metafora, proverbijalna kušnja nakon koje preživeli vide stvarnost sa novom jasnoćom i transformisani su iznutra isto koliko je to i okruženje uništeno divljim, oslobođenim  elementima.

Moram da kažem da sam impresioniran da je ovakav strip napravio čovek koji ovde godine tek puni trideset godina. OK, After the Storm nije ORIGINALAN ni u svojim temama ni u tonu kojim o njima diskutuje i iz neke najciničnije moguće pozicije bi se mogao opisati kao kvalitetna stilska vežba, ali njegov autor je demonstrirao zaista zavidne veštine na svim planovima i još jednom pokazao da neki ljudi naprosto imaju talenta za sve a neki nemamo ništa.

Jean Cremers je, dakle, mlada osoba, rođena 1996. godine u Liježu, i sa još četvoro braće i sestara. Njegova biografija napominje da su roditelji i njega gurnuli u iste škole kao i ostalu decu u familiji, pa se Jean obrazovao na jezičkom smeru sve dok nije došlo vreme da se studira. Onda se on odlučio da njega ipak više od svega zanima umetnost i upisao Akademiju lepih umetnosti u Liježu na kojoj će potom i diplomirati. Još 2020. godine je osvojio nagradu za mlade talente na festivalu Quai des bubles koji se u mestu Saint-Malo u Bretanji održava od 1981. godine. Jedan od utemeljivača ovog festivala bio je i meni dragi Jean-Claude Fournier pa, dakle, smem da garantujem da imamo posla sa uglednom manifestacijom.

Cremers je počeo sa profesionalnim objavljivanjem stripova 2023. godine kada je za Le Lombard izašao njegov debitantski album, Cold Front. Čitajući šta sam o njemu tada napisao, vidim da sam bio jednako impresioniran da ovoliko mlada osoba radi ovoliko snažno promišljene stripove koji ne samo da proniču u nutrine i dubine ljudskog stanja već i uspevaju da ga stave naspram prizora i sila prirode od kojih zastaje dah. U Cold Front ovo je bila norveška ledena, pusta provincija. U After the Storm pričamo o srazmerno mnogo pitomijoj, belgijskoj provinciji sa malim porodičnim imanjima i ljupkim kućama na sprat, ali je u ovom stripu ono što je u ljudima mnogo teže i mučnije.

Za razliku od protagoniste Cold Front, glavna junakinja ovog stripa, Hélène nije sama odabrala da se odvoji od svog svakodnevnog okruženja i da se suoči sa nemom, divljom i neumoljivom prirodom kako bi u njoj pronašla odgovore što se u normalnim okolnostima ne usuđuje da potraži u sebi. Hélène, naprotiv, samo jedno subotnje popodne dosta mrzovoljno dođe kolima do sela u kome joj žive stari roditelji, kako bi ih obišla. Ona ovo radi svakog drugog vikenda i na prvim stranama stripa vidimo da nije ni malo oduševljena što na svu tu zamornu obavezu i generalnu muku dolazi i činjenica da počinje kiša i da će, dok joj otac ne otvori ulazna vrata, ona poprilično da pokisne.

Muka i zamorna obaveza imaju više dimenzija. Majka i otac žive sami u kući koja je daleko od urbanih košnica moderne Evrope, što je sve fino i pastoralno – oni imaju svoj spokoj, mogu da spavaju bez buke automobila, smrada izduvnih gasova i nervoznih sirena na ulici, a otac može da mirno u podrumu kuće gde je sebi napravio atelje, radi na skulpturama za koje nam strip ne kaže, ali sugeriše da su mu pre svega hobi a ne nekakav životni poziv. Dakle, sve je super, osim što majka, Jacqueline, već par godina gazi po baruštini Alchajmera i mada je još uvek srazmerno samostalna u smislu oblačenja i održavanja lične higijene, pa čak i spremanja hrane za njih dvoje, komunikacija sa njom se sastoji od zamornih ponavljanja istih stvari koje ste joj rekli mnogo puta, od stalnih apdejta situacije tako da ona bude svesna koja je godina i koliko svi ostali imaju godina itd.

Nije to jedina, pa čak ni prva muka za Hélène, a što vidimo još pre nego što stupi u porodičnu kuću dok u kolima, u retrovizoru posmatra svoje lice i pita se, zajedno sa čitaocem, da li je crvena fleka na usnama samo od razmazanog karmina ili od nečeg drugog.

After the Storm veoma uspešno balansira između za franko-belgijski strip tradicionalno ljupke porodične minijature gde ostareli roditelji sa jasnoćom što im ih daju decenije, svojoj ćerci izgubljenoj u tunelu krize srednjih godina nude neke nenametljive ali dragocene životne lekcije i bezuslovnu podršku, i veoma realistične, verističke drame u kojoj na sasvim indirektne ali tim efektnije načine svedočimo času anatomije porodičnog nasilja. Cremers Hélène ne prikazuje u nekom velikom nivou detalja, ona nekakve ispovedne pasaže ima samo kada je u njih baš priteraju okolnosti i sagovornici i nije sklona detaljnom objašnjavanju sebe i svoje životne situacije. Utoliko je i realističnije kada se ona otvara, pred roditeljima ali i pred neznancem koji se zatiče u okruženju silom prilika, i kada vidimo da je ovo žena koja se plaši i da razmišlja o tome gde je pogrešila jer je lome krivica i osećaj da je sama kriva za svoje životne nedaće. Prikaz samog porodičnog nasilja je ubedljiv već i tome što osoba koja ga trpi uspeva o njemu da govori samo kroz ponovljene analize sopstvene krivice za to nasilje i pokušaja da prikaže da u svemu tome ona ima nekakvu ulogu i delatnu suverenost.

Oluja, pa onda poplava koje će Hélène zarobiti u porodičnoj kući mnogo duže od tih par sati koliko je planirala da po dužnosti provede sa roditeljima je onda katalizator duboke i snažne refleksije, prevrednovanja vrednosti i reimaginacije sopstvenog identiteta, i ovo je nešto sasvim očekivano, čak standardno za ovakve narative. No, Cremers jednu uobičajenu priču o samoispitivanju u uslovima izolacije i nesvakidašnje drame uspeva da ispripoveda na veoma spretne načine, ne štedeći reči kada su potrebne (sa par sasvim didaktičnih ali i dalje prilično dobro odmerenih i realističnih momenata) ali puštajući crtež da radi najveći deo posla.

Pošto je ovo moderan franko-belgijski album, Cremers se ne brine oko broja strana, pa ima prostora da mnoge scene dekomprimuje i pretvori u dugačke, kinematske poglede na prostor. Strip otvaraju i zatvaraju table koje prikazuju isti prizor u razmaku od nekoliko dana, sa postepenim približavanjem (na početku) i udaljavanjem (na kraju) gledišta čitaoca i mada ovo deluje kao najjednostavnija, skoro banalna grafička „rima“ kada se ovako napiše, vizuelni efekat je izvanredan, naročito ako strip čitate u jednom sedenju. Cremers kroz jednu istu sliku prikazuje koliko se sve dramatično promenilo za par dana, dajući svom stripu tu sudbinsku, snažno simboličnu punktuaciju i podvlačeći prirodu ovog stripa kao inicijantskog putovanja na koje niko nije došao pripremljen, ali sa koga nema povratka.

Njegovo pripovedanje je i generalno sporo i metodično, sa mnogo nemih slika i dekomprimovanjem radnji i situacija na uredne, pažljivo komponovane kadrove koji često jednu istu „ideju“ prikazuju kroz više njenih elemenata, ili iz više uglova. Ovo mogu biti slike na kojima Hélène istražuje svoje sopstveno telo, ili prizori poplavljenog podruma i prizemlja porodične kuće, koji jesu dramatični ali je i ta drama spora, neizbežna a bez veštačke „proizvodnje“ spektakla, mogu biti Hélènini mračni momenti nemog samosažaljenja dok napolju pljušti kiša…

Cremers nam je svakako i svojim prvim albumom pokazao da ume da radi tu sporu, meditativnu dramu i nemu, elegantnu naraciju, ali sa After the Storm su stvari intimnije, smeštene na manji prostor, sa manje fizičkih objekata u okruženju i ovde se vidi jedno dodatno istesano majstorstvo u kreiranju atmosfere i pripovedanju.

Takođe, njegov rad sa linijama je suptilniji, sa vrlo efektno korišćenim različitim debljinama pera i smanjenim brojem samih linija do nekog vrlo elegantnog, vrlo ekonomičnog minimuma. Senčenje mu je suptilnije (i takođe ga ima manje) a veliki napredak se vidi i u koloru gde su sada gradijenti i osvetljenje na jednom sasvim novom nivou u odnosu na Cold Front i ovaj strip ima i širu, smeliju paletu.

After the Storm je u svakom pogledu veoma dobar rad, strip o ljudskoj intimi nasuprot slepe, beslovesne siline prirode, kao to je bio i Cold Front, samo urađen nekoliko procenata elegantnije, spretnije, sa besprekorno realističnim pristupom koji na kraju odiše jakom simbolikom. Snažno ga preporučujem za čitanje, pa ako znate Francuski možete da ga kupite direktno od Le Lombard na ovom mestu a anglofoni će izvoleti da se putem vebsajta Amazon posluže ovde.