U predgovoru za kolekciju miniserijala They Choose Violence sveže izašlu početkom Januara, sakupljajući pet epizoda koje su krenule sa izlaženjem Juna prošle godine, glavni urednik AWA, Axel Alonso primećuje kako su mnogi projekti u Marvelu, dok je on tamo bio urednik pa onda glavni i odgovorni urednik kritikovani za to kako su baratali rasnim pitanjima i manjinskim kulturnim dimenzijama, bez obzira na to kako su ove teme tretirane. Kritike su, kaže on, dolazile sa obe strane političkog spektra, na primer sa konzervativne strane kada je Alonso bio urednik miniserijala Truth: Red, White and Black, koji sam pominjao mnogo puta, a onda su levičari, kada je Marvel najavio da će imati seriju naslovnih strana koje će omažirati poznate hip-hop albume, gunđali o kulturnoj aproprijaciji. Sve ovo je neka vrsta predigre za čitaoca, da mu se naglasi kako They Choose Violence nije kao drugi stripovi koji se bave rasnim pitanjima i da sve svoje pretpostavke o tome kako će se ovo završiti treba da ostavite na ulaznim vratima i u iskustvo čitanja uđete neokaljani i bez predrasude.

Jedna stvar je sigurna, They Choose Violence ne bi mogao da bude objavljen za Marvel. Ni početkom veka kada je Marvel bio u fazi najzrelijeg tona svojih stripova a neki od MAX serijala (npr. Azzarellov i Corbenov Cage) su koristili jezik i imaginarijum koji bi svega par godina kasnije njegove ne-afroameričke autore uvalio u ozbiljne nevolje, niti u nekom modernijem periodu gde su „diverzitet, ravnopravnost i inkluzija“ vrednosti kojima stripovi teže, ali bi puka nasilnost i korišćenje rasnih stereotipova u ovom narativu bili previše za bilo kog urednika u Kući ideja.

U tom smislu, They Choose Violence je idealan projekat za AWA, izdavača koji je i osnovalo dosta ljudi sa ozbiljnim minulim radom za Marvel i – makar u početku – dosta očiglednim ambicijama da se variraju neki od dokazano uspešnih Marvelovih motiva ali u univerzumu koji će biti mračniji, ozbiljniji, zreliji itd.

They Choose Violence eksplicitno NIJE deo deljenog univerzuma koji su AWA stripovi uspostavili na svom početku i spada u onaj deo produkcije ove firme gde se radi na generalnom žanrovskom programu ali bez obaveze da se stvari uvežu u taj neki metanarativ koji je odavno deakcentovan u AWA izdavaštvu. No, scenarista i, ajde da kažemo, glavni kreator ovog projekta, Sheldon Allen jeste neko ko je pisao za Marvel (bio je jedan od scenarista na Spider-man: Unlimited), ali je pre svega poznat po svojim creator-owned stripovima, poput Concrete Jungle, Snatched ili Crucified, sva tri za Scout Comics i sva tri stripovi sa naglašenom žanrovskom dimenzijom i MNOGO nasilja. Allen jeste neko ko je kroz ove priče nastojao da se dotakne i nekih ozbiljnih tema, da postavi pitanja, kreira izvesne satiričke uvide itd, ali utisak je da je tek sa They Choose Violence momak sa Floride pokazao šta zna i ume kada se uklone barijere uredničke cenzure i omogući mu se da stvarno kaže šta želi. For better, što se kaže, or for worse.

Allenov partner na olovkama i tuševima – ali uglavnom digitalnim – je Mauricio Campetella, dosta zaposlen profesionalac koji je sa Allenom već radio na Crucified a crtao je i za Aspen Comics, dok je kolore radio iskusni Italijan Daniele Caramanico (najpoznatiji po radu za Sergio Bonelli ali i za američke izdavače poput Dynamite) dok je na leteringu Matt Bowers. Ovo je solidna ekipa profesionalaca koji imaju iza sebe kilometražu ali se, siguran sam, bore da ih prepoznaju i oni urednici koji rade na stripovima čistog glavnog toka i They Choose Violence je, koliko god kontroverzan bio, istovremeno i šoukejs na koji će se pozivati kada budu tražili nove projekte.

Odmah da kažem da način na koji Campatellin crtež i Caramanicovi kolori rade jedan sa drugim nije previše po mom ukusu. Oba umetnika rade digitalnim alatkama i mada je ovo SASVIM SOLIDNO urađen strip koji treba da prenese energiju gritty, eksploatacijskog filma a koji pritom ima i snažan sociopolitički stav (više stav nego poruku), veliki broj tabli izgleda iznenađujuće tamno iako Italijan koristi dosta svetlih, živih tonova. Nekako crtačeva digitalna senčenja i koloristini digitalni gradijenti zajedno rade da ostave utisak stripa koji je mutan, taman i lišen detalja, mada tehnički gledano ništa od ovoga nije tačno. Campatella radi dobre, maštovite kompozicije sa dinamičnim promenama rakursa, pripovedanje mu je sigurno a slike imaju živost kojoj svakako doprinosi i taj jaki kolor, dok se Bowers junački snalazi sa povelikom količinom teksta koju Allen sipa u ovaj strip kao da ga plaćaju po broju karaktera, i sve ima dosta energije, ali onda je valjda sam taj kreativni izbor lokaliteta koji su često namerno neosvetljeni i rađeni da imaju puno senki ono što kreira problem. U praksi, dakle, kada se iskombinuju Campatellino senčenje i Caramanicov kolor slike naprosto nemaju kontrasta i deluju zamućeno.

Dobro, možda je sve to i stvar ukusa. Fakat je da nisam imao nikakav problem da pročitam i dočitam They Choose Violence i da je, zapravo, kvalitet crteža u poslednjoj epizodi bio notabilno na najvišem nivou od početka serijala što je uvek prijatno iznenađenje i treba autorima stisnuti kolektivnu desnicu za to kako su brutalno finale uradili bez mnogo teksta i sa MNOGO umešno osmišljenog grafičkog, kinematskog nasilja.

Nasilje je i proverbijalno ime igre u ovom stripu. Allen ovde piše neku vrstu osvetničke fantazije kakvu bi Tarantino napisao da je mladi Afroamerikanac što je odrastao u paviljonima i da se 90% njegove filmske dijete u osetljivom adolescentskom dobu sastojalo od blaxploitation filmova iz sedamdesetih godina. OK, ovo poslednje je donekle i tačno, ali poenta je da je They Choose Violence misaoni eksperiment iz proverbijalnog „okretanja stolova“, način da pripadnici ugnjetene manjine u jednom „bezbednom“ okruženju istraže ontološku razliku između pravde i osvete. I, da odmah kažemo, ne sa nužno konkluzivnim rezultatima. Kako rekosmo, They Choose Violence je više strip stava nego strip pouke i to je okej, sve dok stripove ne tretirate baš kao uputstvo kako da postupate u životu.

U centru narativa su tri mlade afroameričke žene, drugarice iz mladosti i svaka od njih sada sa profesionalnom karijerom koja ih čini legitimnim članicama građanske klase. Štaviše, dok jedna od njih vodi centar za ulepšavanje i relaksaciju sa sve spa uslugama, orošavanjima vagine i sličnim programima, druge dve su advokatica i policajka, dakle zauzimaju pozicije simboličke moći u društvu.

No, sve tri i dalje u sebi nose bes kreiran godinama odrastanja u Americi koja je Afroamerikance tretirala neravnopravno i diskriminatorski i Allen ovde partikularan akcenat stavlja na ubijanje afroameričkih građana u incidentima sa policijom ili samo naoružanim (ne-afroameričkim) građanima, a u kojima bela osoba ne bi poginula. Strip vrlo blizu početka pravi jasne reference na Trayvona Martina ili Breonnu Taylor, osobe koje su ubijene naprosto zato što policija i neafroamerički građani SAD i dalje u opasnoj meri imaju uvrežene predrasude vezane za Afroamerikance i implicitna verovanja da su crni životi manje vredni i da ih je pravično okončati za svaki slučaj.

Tri protagonistkinje, dakle, i pored svojih karijera i prihoda, gaje u sebi bes što ovakve stvari ne prestaju da budu deo svakodnevnog života Afroamerikanaca, što je rizik od nasilne smrti počinjene od strane policije ili uplašenog belca* za njih daleko viši nego za pripadnike drugih populacija, što postoje zakoni koji štite njihove ubice jer su napisani sa predrasudnim postulatima što favorizuju deo stanovništva koji već ima više moći itd

*strip se ne bavi rizicima od black-on-black nasilja a koji takođe nisu zanemarljivi, ali naprosto nisu tema OVOG narativa i nije neophodno da se njome on bavi. Ako to tražite, kupite neki drugi strip. Samo kažem.

I onda naše tri žene svoj bes kanališu kroz aktivizam koji je, pa, ozbiljno kontroverzan. Umesto da protestuju i nose transparente – što vidimo da su i radile ranije – tri glavne junakinje koriste svoja znanja i iskustva da love počinitelje ubistava Afroamerikanaca a koje je pravosudni sistem oslobodio krivice, te da ih zatim kazne mučenjem i ubijanjem što za njih tri ima katarzičnu, osvetničku energiju.

They Choose Violence je, sasvim eksplicitno, strip o serijskim ubicama koje pritom nemaju STVARNI horizont planiranja u smislu da se nadaju kako će njihovo ubijanje rasista i zaštićenih belaca nekako uticati na druge da budu manje skloni da ubijaju Afroamerikance u situacijama visokog rizika. On je više eksploracija uzbuđenja i osećaja MOĆI koje daje voljno, svesno, namerno i planirano okončanje života za koje su se tri žene dogovorile da nisu više vredni da postoje, prikaz deljenog psihopatskog tripa na kome se one nalaze.

Ovo čini They Choose Violence možda i malo teškim za varenje. Protagonistkinje nisu ni naročito simpatične, ovo su tri crne žene koje su samovlasne, nezavisne, preduzimljive, ali koje nemaju naročito mnogo empatije ni za koga i njihovo je delanje samo u najapstraktnijem smislu refleksija kolektivne patnje crne populacije pod čizmom još uvek institucionalizovane diskriminacije. One i jedna drugu sve vreme oslovljavaju sa „kučko“ i „kurvo“, stalno se nadmudruju i pokazuju jedna drugoj da su pametnije, sposobnije, duhovitije od ostale dve, dok i implicitno i eksplicitno dele razumevanje da je planiranje ubijanja i samo ubijanje najintenzivnija stvar koju su u životu radile i da ono čini njihov mali kolektiv ne samo posebnim već i dragocenim za njih tri.

To je vrlo mračno mesto da iz njega pišete akcioni triler, ali Allen se apsolutno drži ovog rakursa. Njegove protagonistkinje su ne samo nasilne već ispoljavaju čist, ničim ublažen sadizam kada muče svoje žrtve za koje smatraju da su ovo zaslužile i lično i putem nekakve nasleđene kolektivne krivice. One pričaju povišenim, skoro karikiranim „African American Vernacular English“ dijalektom i dijalozi na momente deluju kao da gledate gomilu crnih reperki koje na ulici fristajluju stihove i spremaju se za betl. Ovo, da se razumemo, ne samo da ne zvuči u svakoj sceni prirodno već je i pomalo krindži, ali ključno je da u samim dijalozima prosto ne razlikujete likove i da sve tri pričaju istim glasom.

Allen je ovoga svestan pa onda pravi napor da svaku epizodu u ulozi naratorke priča druga protagonistkinja a koje nam kroz svoje monologe prikazuju i svoj karakter i svoje svetonazore. To obogaćuje ton stripa i čini ga generalno zanimljivijim za čitanje ali nema stvarnog uticaja na njegovu ideološku srž i akcije koje iz nje proizilaze. U smislu odnosa ka ljudima koje ubijaju, sve tri glavne junakinje su identične i imaju sasvim monolitan, nepokolebljiv stav i, kako rekosmo, taj stav nije kompleksan. One ubijaju jer im to daje dobar osećaj: uklonili su nekog štetnog sa planete, a i na jednom visceralnom nivou iskusili su ultimativnu moć. To je to.

Allen stripu dalje daje trilerski zaplet ali ovo je više strip o „vajbu“ nego o komplikovanoj igri mačke i miša. Takođe, on je pripovedan nestandardno u zanatskom smislu, sa rušenjima četvrtog zida (protagonistkinje prave eksplicitne reference na epizode stripa u kome se nalaze), ali i sa brojnim tangentama i digresijama koje, striktno govoreći, nisu nužno uvek neophodne za razumevanje radnje i više su deo Allenove ambicije da stripu podari i autobiografsku crtu. Ali opet, ovo je strip „vajba“ i takvo mu je i finale koje nema stvaran preokret ili iznenađujuću poentu već pre svega spektakularan osvetnički momenat u set pisu gde se sukobljavaju dve vizije o „crnom iskustvu“ u  SAD ali koje, te vizije, ne pobeđuju jedna drugu snagom argumenata već, jelte, običnom snagom.

Što znači da They Choose Violence, da ponovim ono sa početka, nije tu da pruži odgovore već da iznese stav. A vi onda polemišite ako želite. Taj stav ne pretenduje da je idealno pravičan, pritom, ali on zrači osvetničkom energijom a onda i taj vizuelni identitet stripa, koliko god da sam ga u detaljima kritikovao, kao celina ima tu istu energiju besa, katarze, kosmičke, ako već ne ljudske pravde. They Choose Violence sigurno neće biti istican kao primer prefinjenog zanata u školama koje se bave podučavanjem mladih osoba veštini pravljenja stripova, ali on jeste strip stava i energije i nesumnjivo je da mu nikada i nije bila namera da se drži bezbednih, oprobanih rešenja. Pa vi sad vidite. Amazon kolekciju ima ovde.