Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Kako bismo raspršili predrasude da se ovde sluša samo stroga avangarda i džez namenjen isključivo ljudima koji od muzike traže hermetičnost, intelektualni izazov i hladnu, suvu estetiku, a i zato što je slatko ponekada promovisati albume uz koje može da se lepo provede čitava porodica, danas ćemo cenjenom auditorijumu preporučiti Diane Marino: Live at Vitello’s. Ovo je album pijanistkinje i pevačice Diane Marino snimljen u Los Anđelesu, pred publikom koja entuzijastično reaguje na energična, punokrvna izvođenja muzike iz „Velike američke knjige pesama“ i vrlo kvalitetno muziciranje svih članova male postave a koji su se, po rečima same Diane, po prvi put sakupili baš na ovoj bini. Da grupa prekaljenih profesionalaca bez prethodnih proba može da se popne na pozornicu i izudara trinaest lakih komada ovako sigurno nije tehnički nezamislivo, ali jeste impresivno da se čuje.
Diane Marino je rođena Njujorčanka i žena sa multiplim talentima vezanim za sviranje klavira, pevanje i pisanje aranžmana. Od desete godine svira klavir a njena muzička obuka podrazumevala je i klasičnu naobrazbu i vežbanje džez improvizacije od ranog uzrasta. Na Menhetnu je završila i srednju muzičku školu i diplomirala na koledžu Manes u klasi Murrayja Perahije a onda se posvetila izvođenju. Kao izvođačica, poslednjih tri i po decenije stalno je u rotaciji njujorških ali i drugih poznatih američkih klubova kao što su Birdland u Njujorku, Blues Alley u Disiju, Vitello’s Jazz Club u Los Anđelesu i još mnogo drugih, a nastupa i na festivalima kao što su Montreux Atlanta Festival, Town Point Jazz Festival, Music City Jazz & Heritage Festival…
Marino ima i solidnu diskografsku karijeru, uglavnom snimajući za kalifornijski M&M Records i svirajući standarde i poznate pesme sa zanimljivom, promenljivom postavom muzičara. Marino podjednako rado izvodi i džez i Latin džez i brazilski džez (sa sve pevanjem na Portugalskom) što je na neki način čini kvintesencijalno njujorškom muzičarkom i postavlja je u kanon njujorške džez-tradicije koja je, uprkos geografskoj udaljenosti od Latinske Amerike uvek imala jaku ponudu u ovoj oblasti.
Live at Vitello’s je set sastavljen prevashodno od Great American Songbook standarda, dakle od kompozicija popularne muzike iz uglavnom predratnog perioda, izvedenih sa velikim znanjem ali i nepatvorenom ljubavlju za ovu muziku, a gde, prirodno ima mesta i za Latin-intonirane komade. Diane je na ovaj nastup došla sa svojim mužem, Frankom Marinom (koji, ako je uopšte potrebno da naglasimo nije TAJ Frank Marino, nije Kanađanin, ne svira gitaru i nema toliko godina) a koji je kontrabasista (i, kad treba i električni basista) što sa njom sarađuje u velikoj većini njenih muzičkih poslova. Supružnici vele da su tražili ko od losanđeleskih muzičara može da im se nađe na ovom nastupu a da zna pesme i da ne bude nekakvih nesnalaženja i problema na bini pa su u postavu došli dvojica sjajnih lokalaca.
Clayton Cameron je izvrstan bubnjar i jedan od predavača na muzičkoj školi Herb Alpert na univerzitetu UCLA, čovek koji je svirao sa mnogim svetski poznatim imenima a najviše sa Tonyjem Bennettom gde je imao prilike da nastupa pored Stinga, Mariah Carey, Franka Sinatre i mnogih drugih. Saksofonista Rickey Woodard je takođe jedna izuzetno iskusna kajla, sa karijerom koja traje od osamdesetih, bilo u ulozi lidera, bilo u tuđim bendovima (prevashodno u The Clayton-Hamilton Jazz Orchestra ali i sa svirkom kod Kennyja Rogersa, Horacea Silvera itd.). Na jednoj pesmi gostuje i trubač Harry Kim koga možda znate kao deo duvačke sekcije Earth, Wind and Fire ali i po svirci sa Philom Collinsom.
Live at Vitello’s, dakle, ima opake muzičare na sceni i oni su ovde u izvrsnoj formi. Nigde na Bandcamp stranici to ne piše, ali ovaj koncert je održan desetog Jula 2013. godine, pa pričamo o jednom srećno spasenom snimku uistinu odličnih izvođenja. I naravno, ovde takođe pričamo o nekoj vrsti „default“ mejnstrima, ali kako se radi o pesmama od kojih su neke u ovom trenutku stare gotovo stotinu godina (ako računamo i jedan intro u kome Diane svira Šopena, onda i znatno više), ovo je muzika koja ima patinu i eleganciju i gotovo je nezamislivo da nekome može da se ne dopadne.
Naprosto, Diane i njeni muzičari ovo rade u jednom beznapornom ali energičnom bebop stilu, vozeći brzo i sigurno kroz komade kao što su What a Diff’rence a Day Makes – pesmu napisanu 1934. godine na Španskom od strane žene po imenu María Grever, prve šire popularnije meksičke kantautorke, a koja je, prepevana na Engleski bila veliki hit u SAD 25 godina kasnije u izvođenju Dinah Washington – ili valjajući snažni, lepljivi bluz u Just for a Thrill koju je originalno napisala i snimila Lil Armstrong, američka pijanistkinja i kompozitorka što je možda znate kao drugu suprugu Louisa Armstronga, a pesmu verovatno pamtite iz kasnijeg izvođenja Arethe Franklin.
Dianin bend radi ove pesme savršeno, i mada sigurno na svetu postoje cinici koji bi ovo opisali kao rutinersku klupsku svirku, moji su kriterijumi zdravi i možete mi verovati kada vam kažem da je ovo VRHUNSKA klupska svirka u kojoj ljudi što nikada nisu svirali zajedno pre ovog nastupa apsolutno ZNAJU šta rade i pružaju publici apsolutno IDEALNE male vremeplovne praznike u kojima stare pesme ponovo postaju aktuelne i svako ko ima uši da čuje shvata da su one u stvari bezvremene.
Šopen se pojavljuje kao intro za How Insensitive, klasični bossa nova jazz standard velikog Antônia Carlosa Jobima – a koji i u originalu ima E-mol intro što omažira Šopena – i ovde Diane, uprkos naslovu na Engleskom tekst peva na originalnom Portugalskom i nudi svoju najbolju posvetu u tom trenutku još uvek živoj Astrud Gilberto.
Tu je i lepa selekcija muzike iz mjuzikla tridesetih godina kao što je senzitivno izvođenje I Didn’t Know What Time It Was Richarda Rogersa i Lorenza Harta iz 1939, pa onda odlična Porterova Get Out of Town iz 1938, i, uz perfektan zvuk i još perfektnija izvođenja, ovo je onoliko savršena kolekcija pesama za dobro raspoloženje i plemenito provođenje Nedeljnog popodneva koliko je teorijski moguće zamisliti. Slušajte:
https://dianemarino.bandcamp.com/album/diane-marino-live-at-vitellos
OK, drugi album za danas je mrvicu „avangardniji“ ili makar samo autorskiji i usmereniji na ekspresivnu, slobodniju improvizaciju. The Mic Knight Sextet: Blues je album sa tri dugačke kompozicije u izvođenju seksteta koji ovom prilikom debituje u studiju, ali i kome će ovo, verovatno, biti poslednji put da se okuplja na ovaj način.
Mic Knight je pijanista i kompozitor iz Kanbere, u Australiji i o njemu ne znam mnogo sem da često i rado nastupa sa drugim australijskim džez muzičarima. Pretpostaviću da je student na fakultetu ANU School of Music u Kanberi jer je tamo ovaj album i snimljen i autor se zahvaljuje jednom od profesora na savetima u kreiranju muzike. U svakom slučaju, Knight od 2022. godine relativno redovno nastupa sa svojim triom u klubu Smith’s Alternative u Kanberi i ovaj trio pored njega čine kontrabasista (i basista) Evan Teece i bubnjar Oliver Stott. Ovo su sve mladi muzičari i Knight napominje da je za Teecea ovaj album i prvi put da je snimao u studiju a ovde vredi da se napomene da je pre jedne decenije Stott, tada desetogodišnjak osvojio prvo mesto u kategoriji Best Up & Coming Junior na Australian Ultimate Drummers Weekend događaju.
No, Stott i Teece se spremaju za preseljenje u Melburn pa je Knight poželeo da nekako ovekoveči njihovu saradnju ali je onda pozvao i još tri muzičara da im se pridruže u studiju i da izvedu njegove tri kompozicije posvećene legatu crnog američkog džeza.
Najpoznatiji, a svakako najstariji od njih je Miroslav Bukovsky, trubač i profesor na ANU koji je ovde svirao flugelhornu. Bukovsky je Čeh koji je u Australiju migrirao 1968. godine kada su Sovjeti upali u Čehoslovačku a on bio na turneji sa jednim od big bendova sa kojima je nastupao. Od sedamdesetih Bukovsky predaje na visokim školama, prvo u Sidneju a sada u Kanberi i, slušajući ovaj album, snimljen u Decembru, i dalje je u dobroj formi.
Saksofon svira John Mackey, iskusni muzičar koji je još osamdesetih počeo da svira profesionalno, obišao Evropu i Ameriku, sarađivao sa Leejem Konitzom, BBjem Kingom, Rayom Charlesom, Natom Adderleyjem, Johnnyjem Griffinom… Dakle, pričamo o čoveku sa strašnim iskustvom i kilometražom i njegovo dobacivanje solažama sa Bukovskym je među svakako najuzbudljivijim momentima ovog albuma.
Na gitari je Oscar Winter-Giles, još jedan od mladih muzičara i studenata ANU i ova postava je zaista zanimljiv spoj mladosti i iskustva. Knightove kompozicije su, da bude jasno, pre svega predlošci za improvizaciju i one stvaraju prostor da muzičari razvijaju svoje ideje i interaguju jedni sa drugima radije nego da nude rigidne teme i ritmove. Knight pre svega nudi harmonski okvir, dinamiku i tempo a onda se muzičari sami uklapaju u sve to sa svojim senzibilitetima. Omladina, naravno, ima pred sobom prilično zastrašujuć zadatak, da svira na ravnoj nozi sa nekim iskusnim, praktično legendarnim australijskim džezerima ali mnogo pomaže to da su Teece, Stott i Knight već jedna uigrana, dobro nauljena mašina.
Ovde se radi u sigurnom post-bop modusu koji se onda organski pretapa u free jazz improvizacije nesputane harmonskim ili ritmičkim pravilima. Rano u prvoj od tri dugačke kompozicije Stott energično minira gruv kako bi pokazao da nije uplašen od imena koja su sa njim u studiju i da sebe neće svesti samo na momka koji radi neprimetnu pratnju, ali i njegova i Teeceova svirka su tečne i nisu zaista nametljive ili konfrontativne. Ovo je dobra, mišićava ali senzitivna ritam sekcija koja zna da se uklopi uz muzičare koji imaju svoje ideje kako da povedu Knightove teme u neočekivanim smerovima.
Sam Knight je dobar, kompetentan pijanista sa ukusnim solažama i spretnim sinkopiranjima ali ovde su, mislim, u prvom planu pre svega kompozicije a ne njegova individualna virtuoznost. Poslednja na albumu, naslovna Blues, je sa svojih 25 minuta i najkomplesniji komad u kome duvači imaju najviše prostora da razviju njegove ideje i ovde je i Winter-Giles najslobodniji i ima lepe, interesantne interakcije sa ritam sekcijom.
Blues nije neki legendaran album od koga će početi novo računanje vremena u džezu ali je zanimljiva i poštena studijska sesija u kojoj neki decenijski veterani rade sa nekim vrlo entuzijastičnim klincima i to donosi rezultate koji ne zvuče kao puki džem sešn već imaju karakter, ekspresiju i ličnost. Više ni ne tražim od muzike:
