Čitao mi se neki kratak, energičan strip sa kombinacijom tenzije, akcije i emocije (ne nužno, jelte, pozitivne emocije) i napravio sam dobar izbor čitanjem grafičkog  romana The Long Yesterday koji je Marta 2024. godine publikovao britanski izdavač Markosia Enterprises. Priznajem da me je njemu pre svega privukla upečatljiva naslovna strana sa prilično jakim vajbom old school crime/ noir stripa iz vremena kada je serijal Dick Tracy scenariste i crtača Chestera Goulda harao američkim novinama. Uostalom, ko ne voli tvrde antiheroje obučene u uredno odelo sa kravatom i šeširom na glavi kako pištoljima brane ono malo pravde što je ostalo u svetu? Elegancija, muževnost PLUS požrtvovanost i odlučnost? Pa morali biste da budete osoba zaista sumnjivog morala da vas ovo ostavi hladnim.

Markosia Enterprises, takođe, nije izdavač sa kojim imam nekog ozbiljnog iskustva i zapravo su poslednji stripovi koje je on publikovao a koje sam ja čitao izašli još u prvoj deceniji ovog stoleća, kada je ova kuća i bila najaktivnija. Osnovana 2004. godine ova firma ima vrlo šarenolik katalog, od licenciranih stvari kao što su, recimo, bili Starship Troopers, Shadowmancer i Kong: King of Skull Island, preko romansiranih biografskih radova poput Kate and William: A Very Public Love Story, pa do originalnih grafičkih romana manje ili više poznatih autora a koji čine najveći deo materijala koji Markosia izdaje poslednjih godina.

The Long Yesterday spada u ovu poslednju grupu ali u pitanju je zapravo prevod na Engleski već postojećeg grafičkog romana izašlog u originalu na Portugalskom jeziku pre dvadeset godina, tačnije 2005. godine, pod nazivom koji mogu samo da nagađam jer Markosijina verzija ne daje ime originala. Da budemo iskreni, ona ne daje NIŠTA, čak ni ne pominje da je u pitanju strip od pre par decenija originalno objavljen na drugom jeziku i jedan jedini detaljčić koji neupućenom čitaocu može da pobudi radoznalost i možda ga podstakne na samostalno istraživanje je napomena da je „Intempol kreirao Octavio Aragão“. Intempol se, da bude jasno, jedva pominje u ovom stripu – dvaputa na stranici koja navodi autore i na samo jednom jedinom panelu na poslednjoj tabli stripa – pa je i sasvim legitimno da čitalac ne obrati pažnju.

Srećom, tu smo mi da pomognemo. Intempol, odnosno Polícia Internacional do Tempo, je ime fiktivne organizacije („Međunarodna vremenska policija“, dakle), a koja figuriše u „deljenom univerzumu“ fikcije i naučne fantastike koji je početkom ovog veka izmaštao brazilski grafički dizajner, univerzitetski profesor i pisac Octavio Aragão. Aragão je prvo svoju karijeru dizajnera i akademskog, jelte, predavača dobro utemeljio tokom osamdesetih i devedesetih, zatim će i uređivati stručne dizajn-magazine pre nego što će 1998. godine debitovati kao pisac objavljujući svoju prvu kratku priču, Eu Matei Paolo Rossi (tj. Ja sam ubio Paola Rossija). Sklon žanru, Aragão je onda dve godine kasnije osmislio Intempol kao multimedijalni projekat na kome će učestvovati više autora u različitim formatima, utemeljujući se u naučnoj fantastici ali koristeći što više može u to vreme još uvek mladi internet kao medijum komunikacije i distribucije.

Prvi korak je bilo objavljivanje zbirke pripovedaka, Intempol – Uma Antologia de Contos sobre Viagens no Tempo u kojoj je pored Aragãoa pisali još nekoliko autora a jedan od njih je bio i Osmarco Valladão, ime koje ćemo videti potpisano i na ovom stripu. Od 2002. godine je fokus stavljen na internet pa je kreiran portal koji je služio kao platforma za priče i web-stripove iz Intempol univerzuma a u 2005. godini će izaći The Long Yesterday, kao prvi „pravi“, odnosno papirni, tradicionalno publikovani strip vezan za Intempol. Adaptaciju je uradio Manoel Magalhães, profesionalni ilustrator i strip-crtač iz Rio De Žaneira, čovek koji ima iskustva i u animaciji i koji je radio stripove i za brazilske i za američke izdavače u svojoj karijeri. Imajući u vidu koliko su crtež i kolor odlični u ovom albumu malo je i nepravda da Magalhães nije bolje poznat na anglofonom govornom području, pogotovo jer sa The Long Yesterday nudi jednu sigurnu, raskošnu reinterpretaciju klasičnog česterguldovskog stila i strip koji je milina samo videti. Takođe, Magalhães je zajedno sa Osmarcom Valladãom – a koji se i sam profesionalno bavi stripom, kao kolorist, dizajner itd. – potpisan kao koscenarista ovog grafičkog romana i jedna od najboljih stvari u vezi njega je kvalitetno pripovedanje koje Valladãovu kratku priču stručno razvija u narativ pun saspensa, misterije, snažne emocije i vrlo solidne akcije.

Markosijin impresum ne kaže čak ni ko je uradio prevod teksta stripa na Engleski, ali ovo je veoma dobro obavljen posao i The Long Yesterday od prve do poslednje stranice emituje hard-boiled šmekčinu, koristeći i jezik i senzibilitet palp-krimića da vas upeca a zatim i zadrži u svojoj noir-fantaziji i daleko preko granice na kojoj ona prestaje da biva samo puki omaž Dicky Tracyju i odlazi u sasvim neočekivanim smerovima.

OK, možda ne SASVIM neočekivanim pošto smo potrošili dosta vremena na objašnjenje da je čitav kontekst u kome se ovaj strip dešava obeležen idejom hronomocije, putovanja kroz vreme i nekakvom policijom koja, pretpostavka je, sve to nadzire i ne da da se napravi prevelika šteta vremenskim, jelte, tokovima. No, prednost činjenice da je ovo stari strip, napisan po jednoj od prvih priča iz Intempol projekta je i to da je tretman teme ovde svež, energičan, da se naučnofantastični novum i začudnost  koriste efektno i daju jednoj naoko „običnoj“ urbanoj drami iz okruženja Holivud Hilsa sloj spekulativnog glamura.

The Long Yesterday u svom centru ima glavnog junaka od koga u mnogome zavisi kako ćete primiti čitavu radnju ovog stripa. Lace O’Malley je taj lik koji na naslovnici sa dva pištolja brani, jelte, nešto, dok mu se kravata vijori na vetru a fedora-šešir mu je čvrsto natučen na glavu i  Lace O’Malley je arhetipski antiheroj ovakvih narativa, privatni detektiv u Los Anđelesu pedesetih godina prošlog stoleća čiji posao nije da hvata supružnike u preljubi ili da traži decu pobeglu od kuće. Gore od toga, Lace je tip koga holivudski studiji zovu kada imaju problem sa „bezbednošću“ a što u prevodu znači kada treba rešiti situaciju u kojoj je neko od glumaca ili glumica napravio seks-skandal ili bio uhvaćen kako troši ilegalne supstance i sada se oportunisti spremaju da ucenjuju a tabloidi da ga razvlače. Laceov posao je da ponudi i štap i šargarepu potencijalnim ucenjivačima i tabloidima: prvo ide koverat s novcem u zamenu za njihovu šutnju, a ako se ovi baš razuzdaju od pohlepe, vadi se željezo. Lace se vlasniku bara Mickey’s, u kome se ovi radni sastanci uglavnom održavaju, hvali kako to radi već godinama u njegovom lokalu i da mu još nije ostavio ni jednu rupu od metka na zidovima, ali znate već kako funkcionišu obrnuti čehovljevski principi u ovim situacijama: pandur koji pomene da nikada nije bio ranjen na dužnosti, obavezno će biti ranjen u toku priče, pa tako i mučeni Mickey pre kraja stripa ima da posvedoči više nego jednoj rupi u zidovima svoje diskretne kafanice u koju ljudi dolaze da popiju po koju ljutu i u pola glasa dogovore poslove što nisu nužno sasvim u skladu sa zakonskom regulativom.

Strip vrlo spretno postavlja vreme, mesto, senzibilitet, čitavu estetiku i literarni prosede time da nam pokazuje Lacea kako završava ovakav jedan posao na početku a onda još spretnije pravi organski prelaz u drugi žanrovski glas. Lace se posle obavljenog posla vraća kući, odlučuje da, pošto mu supruga trenutno nije tu, prođe kroz stari pisaći sto svog oca, pregleda šta je iza pokojnika ostalo, pobaca bezvredno, odluči šta vredi sačuvati za neku njegovu hipotetičku buduću decu da bi ipak upoznala dedu koga nikada nisu srela. I onda usred malo nostalgične a malo mučne trijaže naleće na zalepljenu kovertu bez adrese i poštanske marke za koju je jasno da je novijeg datuma. Otvarajući je on u njoj nalazi nemoguće pismo, čiji autor mu objašnjava da zna kako će reagovati na svaku rečenicu i do u sekund mu predviđa nekoliko narednih minuta života. Kako se i radi o situaciji života i smrti, a Lace, kada vidi potpis shvati da je ili sišao sa uma ili da je ovo najvažnija poruka koju je ikada primio, njegov je instinkt da posluša šta mu se kaže i onda počinje jedna sumanuta pustolovina posle koje ništa više za njega neće biti isto.

Nećemo, naravno, prepričavati šta se dalje događa i kako Lace od običnog privatnog detektiva koji ljude radije plaši ciničnim izrazom lica nego revolverom – ali vadi revolver bez oklevanja kad mora – postaje neka vrsta neočekivanog heroja, ali valja reći da autori The Long Yesterday vode veoma dobro. Ovo je strip sa svega pedesetak strana na kojima su paneli velikog formata i kinematske ekspresije, bez previše teksta i bez previše filozofiranja. Njegova radnja se odvija na nekoliko jasno definisanih lokacija od kojih svaka ima neki problem što ga treba rešiti i ovde su Laceova preduzimljivost i instinkti, ali i požrtvovanost ljudi sa kojima on ulazi u ovu pustolovinu, motivisan ličnim ali do kraja inspirisan na nesebične činove herojstva, ono što pleni čitaočevu pažnju. The Long Yesterday je kao dobro režiran film nevelikog budžeta ali rešen da do maksimuma iskoristi svaki set i lokaciju na kojima je odabrano da se radi.

Autori se sjajno poigravaju sa motivom temporalne manipulacije i putovanja kroz vreme, ne gubeći se u širini vizije i kreirajući zanimljive, paradoksalne ali više nego funkcionalne scene u kojima taktičko razmišljanje mora uzeti u obzir ne samo „normalne“ tri dimenzije i jednosmerni protok vremena, već i tu četvrtu dimenziju i mogućnost da sve što se dešava neko već unapred zna i ima pripremljenu kontrameru.

No, onako kako se naracija ne izgubi u filozofiranju o vremenu i ljudskoj percepciji istog, tako su i scene razrešenja dobro vođene, pažljivo kontrolisane i umesto nekakvog jalovog spektakla pružaju opipljive, kvalitetne isplate u kojima protagonisti izvode uverljive akcije i presuđuju ne samo svojim sudbinama, kreirajući nesrazmerno velike efekte svojim malim ali odlučnim potezima.

Već sam pohvalio Magalhãesov crtež i kolor, ali mislim da on zaslužuje još jedan osvrt. Njegov estetski i stilski omaž klasičnom novinskom detektivskom stripu Chestera Goulda (i njegovih savremenika, naravno) je perfektan, sa tim svojim stilizacijama i arhetipizacijama likova, a da se sve opet besprekorno uklapa uz pomenuto kinematsko kadriranje i odmerenu, filmsku naraciju čiju raskoš novinski strip ne bi trpeo. Magalhães apsolutno vlada i lejautom stranice i fokusom čitaočeve pažnje na svakoj slici i brojem detalja u svakom svom kadru i naracija mu je perfektna a perfektni su mu i likovi sa svojim čistim, jasnim konturama, minimumom kolornih gradijenata i senčenja, arhetipski a opet ekspresivni i sa postojećim unutrašnjim životom. I sama akcija je vrlo solidno urađena sa kinematskim kadriranjem i finim krešendima koja opet ne preplavljuju strip i dopuštaju mu vraćanje u saspens kada akcija prođe.

The Long Yesterday je, prosto, odličan mali strip koji svoju temu istraži sigurno, sa filozofskom usredsređenošću i grafičkom sigurnošću koji su impresivni. Nadam se da će nam Markosia priuštiti još po neki ovako dobar brazilski naslov u svom katalogu jer sam ovde zaista uživao. Izvolite do Amazona.