Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Danas za početak idemo u Brisel – kao nacija, ali uglavnom kao pojedinci – da poslušamo Mobilhome: That Tough Tender, debi album kvinteta predvođenog pijanistom po imenu Camille-Alban Spreng, a koji je, album , ne pijanista, izašao za belgijski Mokuhi Sonorities, više kolektiv nego etiketu. Mokuhi Sonorities je praktično grupa prijatelja i saveznika koji se bave muzikom a koja je osnovala svoje malo diskografsko krilo kako bi objavljivala snimke sopstvenih članova ali i sličnih, savezničkih muzičara iz drugih, jelte, konteksta. Kao što i očekujete, Mokuhi Sonorities stavlja umetničku ambiciju u prvi plan i sebe eksplicitno opisuje kao neprofitnu organizaciju, sa snažnim interesovanjem za „improvizaciju i instant-kompoziciju dok god pripovedanje postoji u srži (muzike).“
Nisu svi muzičari u ovom kolektivu građani Belgije – Jo Huylebroeck je na primer Nizozemac koji samo živi u Belgiji – ali je većina njih u Antverpenu, dok Brisel predstavljaju Alice George Perez i naš današnji protagonist, Camille-Alban Spreng. Spreng je klasično obrazovani pijanista (navodi ljude kao što su Emil Spanyi, Eric Legnini i Kris Defoort među svojim edukatorima) i aktivan je u polju (avangardnijeg) džeza i improvizovane muzike, ali i elektronske muzike, performansa, pozorišta… No, nije mu strana ni muzika bliža roku ili makar post-roku pa radi sa bendom Limite (koji ove godine ima drugi album), ima sopstveni bend ODIL kao i trio Dear Uncle Lennie a svira i u „tuđim“ bendovima kao što su An Pierlé’s Firestarter i Alejandra Borzyk’s Bodies.
Zaposlen čovek, ali ne treba propustiti ni da se kaže da je Spreng vrlo aktivan i u onoj organizatorskoj strani posla pa već osam godina radi kao jedan od organizatora festivala Pool Sessions koji je posvećen improvizovanoj muzici i na kome su do sada svirali, recimo Chris Speed, Pak Yan Lau, Richard Compte, Csaba Palotaï, Jeroen Van Herzeele, Lynn Cassiers, Farida Amadou, Eric Thielemans, Jozef Dumoulin, Julian Sartorius, Loverman, Joachim Badenhorst…
Mobilhome je prilično jaka postava sa nekim dobrim muzičarima. Sam Comerford je Amerikanac, rođen u Salemu u Masačusestsu pre 35 godina a sada baziran u Briselu gde je i zaradio master iz saksofona i gde radi sa različitim postavama. Nastupao je i kod nas, u Beogradu.
Jedan od najupečatljivijih elemenata ovog albuma je svakako električna gitara koju svira Vitja Pauwels. Pauwels je studirao džez gitaru na konzervatorijumu u Antverpenu ali je onda i dve godine bio u istraživačkom programu koji se bavio elektronikom na istoj visokoj školi i njegova svirka je zbilja inspirisan spoj obe strane njegovog karaktera. Predvodi bend Bombataz , a svira i sa postavama Naima Joris, Bony King of Nowhere, An Pierlé, Warm Bad, Profound Observer i mnogim pored njih.
U ritam sekciji imamo kontrabasistu po imenu Lennart Heyndels a koji pored mastera u kontrabasu ima mnogo eklektičnih muzičkih interesovanja, takođe radeći negde na poljima između džeza i elektronske muzike. Kvintet kompletira bubnjar Théo Lanau, a koji je Francuz. Lanau je kompozitor i improvizator koji i sam radi u različitim idiomima i svira sa postavama poput Soror, Echo Beatty, Amour Tempête, Limite, Amaury Faye Trio, Pétrole, Omega Impact i iza sebe ima desetine snimljenih albuma.
That Tough Tender je prevashodno Sprengov šou i on potpisuje kompozicije i svira uglavnom klavijature. Album je smešten negde između džeza, improvizacije, progresivnog roka i, jelte, „opštije“ avangarde i mada će džez čistunci možda da malo uzdišu, nema sumnje da ovde ima materijala koji bi i njima trebalo da donese osmeh na lice. Elliott, koja se nalazi na sredini albuma ima vrlo lepu demonstraciju Comerfordove sposobnosti da svira u jednom klasičnom, čak i malo sentimentalnom legato maniru, nudeći vedru, odmerenu džez-baladu preko Sprengovog pevušećeg sintisajzera i Pauwelsove srazmerno uzdržane gitare.
Late night driving home koja sledi iza nje je takođe naglašenije „džez“, makar na svom početku koji ima jednu ornetkolmenovsku, tipično kompleksnu ali zaraznu temu, pre nego što se pređe u neku vrstu jazz-rock gruva koji deluje kao da slušate Milesa Davisa iz vremena On the Corner ali tako da je Theo Macero ušao u studio u četvrtom satu improvizacije benda i puca na sve strane iz vodenih pištolja. Ovo su četiri minuta vrtoglave, dementne fuzije gruva i korozivne buke koju muzičari produkuju ne dopuštajući slušaocu da sasvim ispadne sa kompozicije i vraćajući se u temu i harmoniju kad god rizik od panike postane previsok.
Album generalno ima taj, meni dragi, jump-cut senzibilitet koji sam zavoleo pre tri i po decenije upoznajući se sa radovima Johna Zorna i Otomoa Yoshihidea, partikularno sa onim što je Zorn pravio za projekat Naked City, mada je Mobilhome, odmah da dodam značajno manje agresivan i od Naked City iz epohe Torture Garden i od ranog Ground-Zero.
Ali taj neki isti entuzijastični energetski naboj i ambicija da se svira komplikovano ali bez pretencioznosti, da se bude duhovit, da se bude eksperimentalan ali nadasve zabavan, to je praktično isto. Već prva kompozicija, Running away from the blaze je bizarni no-wave roker u kome distorzirana gitara i bubanj zapravo drže bend na okupu, dok svi ostali skaču između žanrova, pogotovo Spreng koji luduje na klavijaturama a Comerford utrčava da stvari spase hardbop solažama.
Late night driving home je, ponovo, multižanrovski karambol u kome niste sigurni kada muzičari sviraju napisane note a kada improvizuju i ovde mora da se istakne koliko Spreng i Pauwels sjajno rade zajedno. I saksofonista se odlično nadovezuje na njihove energične razmene, da ne bude zabune, ali njih dvojica imaju tako širok raspon zvuka i savršeno prelaze iz žanra u žanr i između sasvim različitih zvučnih paleta da to albumu daje zamamnu širinu i zaziva mnoga ponovljena slušanja.
Mobilhome je u dobroj meri bend koji tek ispostavlja svoju koncepciju i definiše svoj zvuk ali ovaj debi album dolazi kao rezultat nekoliko godina rada i razmišljanja i, pa, odličan je. Ovo je raznovrsna, eklektična muzika sa velikim rasponom ideja ali na kraju dana su te ideje odlično uvezane jedne sa drugima i Mobilhome ima prepoznatljiv identitet i karakter. Veoma jake preporuke s moje strane, pogotovo ako žudite za albumima koje ćete drugima opisivati kao „saundtrak za film iz sedamdesetih godina prošlog veka koji tek treba da se snimi“. Vi ste to rekli, ne ja!
https://camillealbanspreng.bandcamp.com/album/that-tough-tender
Za ljude koji bi sebe opisali kao džez-čistunce, ali sa zdravim apetitom prema muzici koja je kompleksna, ambiciozna pa malo i zahtevna, molim, imamo danas nešto odlično u ponudi. John Vanore & Abstract Truth: Easter Island Suite je album namenjen ljudima koji žude za zvukom džez big benda ali im je muka od toga da big bendovi svi zvuče kao da su upali u vremenski procep i da nikako ne umeju da se izvuku iz muzike koja je na svom vrhuncu bila pre pet, šest, sedam ili osam decenija i zadovoljavaju se njenom regurgitacijom. Abstract Truth je osnovan sa eksplicitni ciljem da bude big bend koji će forsirati solo-talenat i koji će uspeti da pomiri „intimnost male grupe sa eksplozivnom silom big benda.“
Zvuči dobro, nema sumnje, a Vanore ovaj svoj projekat vodi još od osamdesetih i ako ste se SLUČAJNO pitali da li naziv orkestra ima veze sa Oliverom Nelsonom – naravno da ima. Štaviše, Vanore je svoj big bend eksplicitno tako krstio baš da bi odao poštu velikom saksofonisti, kompozitoru i lideru, svakako prerano preminulom davne 1975, sa svega 43 godine, a koji je bio presudna sila u Vanoreovom životu.
Naime, nadaren za muziku od malena, filadelfijski trubač, kompozitor, edukator itd, John Vanore je trubu počeo da svira već sa sedam godina (a nama su govorili da je to prerano i da deca u tom uzrastu nemaju dovoljno snage u plućima za ovaj instrument) ali je odlazak na letnji edukativni program na Univerzitetu Indijana koji je vodio baš Oliver Nelson bio nešto što mu je preokrenulo pogled na svet i cementiralo mu ambiciju da se u životu bavi primarno muzikom. Po povratku u Filadelfiju, Vanore će učiti kod Dennisa Sandolea a odmah posle koledža će ući u bend Woodyja Hermana, ali i svirati sa masom poznatih muzičara koji su olazili da nastupaju u Filadelfiji (Tony Bennett, Michel LeGrand, Mel Torme, Louis Bellson, Peggy Lee).
Paralelno sa tim razvijaće svoju akademsku karijeru pa je brzo postao muzički direktor na Univerzitetu Widener. Osamdesetih je, rekosmo, udario temelje za Abstract Truth i osnovao dvanaestočlani orkestar koji će tokom naredne četiri i po povremeno morati da bude i zamrznut, ali mu se Vanore posle vrlo uspešnih solo radova i komponovanja za film vratio krajem prve decenije ovog stoleća i onda nastavio da radi sa uglavnom autorskim materijalom, ali i sa posebnim projektima usmerenim na slavljenje legata Olivera Nelsona.
Easter Island Suite je set Vanoreovih kompozicija, organizovanih u svitu iz četiri stava i ako ovo deluje vrlo akademski uozbiljeno i klasičarski formalno, odmah ću naglasiti da imamo posla sa čistim, nepatvorenim džez radom za koji mi se čini čak i suvišnim da potežemo kvalifikacije kao što je „avangardni“. Da, pre pedeset ili šezdeset godina bi kritičari ovakav album morali da stave u avangardu jer je veliki deo „klupskog“ džeza i dalje radio u nekim drugim idiomima, sa nekim tradicionalnijim harmonijama itd, ali mi deluje da je u postkoltrejnovskoj i postmajlsdejvisovskoj istorijskoj epohi ovakva muzika za sebe izborila pravo da se naziva jednostavno džezom, bez potrebe da dodaje neke zagrade i objašnjenja.
Vanore je kompozitor sa velikim iskustvom, uključujući po narudžbini: pre dvadesetdve godine je pisao petodelnu svitu Suite for Bhopal kojom se obeležavalo dvadeset godina od tragedije u indijskom gradu Bopalu a koja se i danas smatra najvećim industrijskim akcidentom u istoriji čovečanstva. Hoću da kažem, Vanore je kompozitor koji zna i razume kako se piše „ozbiljna“ pa i „svečana“ muzika, ali to ne znači da će Easter Island Suite biti nekakav uzdržan, sveden muzički program. Naprotiv, ovo je muzika sa mnogo strasti – ne glumljene i programirane žestine, dodaću – pa i mnogo radosti, a onda i duhovitosti i, da još jednom podvučem, ja u njoj ne čujem akademski formalizam već upravo suprotno, džezersku živost i spontanost u izvođenju Vanoreovih kompleksnih kompozicija.
Sam Vanore, iako je deo orkestra i svira trubu, sebe ne stavlja u prvi plan u izvođačkom smislu i njegovo prevashodno interesovanje ovde je da kroz kompoziciju i aranžman istraži svoju sada već decenijsku opsesiju time kako bi izgledalo „najusamljenije mesto na svetu“. A to su, u vreme kada je o ovome počeo da razmišlja, dakle, još osamdesetih, bila Uskršnja ostrva.
Štaviše, prvi stav ovog albuma, dvanaestominutna Discovery, je i napisan i snimljen još 1989. godine i kada znate da je četvrti stav kompletiran 2024. a da su drugi i treći rađeni 2012. morate biti impresionirani time koliko je ova muzika i stilski ali i idejno, karakterološki konzistentna. Možda je sa decenijama Vanoreova ideja usamljenosti evoluirala, ali je evoluirala prirodno i ova svita priča jednu doslednu priču, pletući mrežu misterije, otkrića, sugerišući dodir onostranog na mestu koje se u mnogo smislova može shvatiti kao kraj sveta.
A opet, sa druge strane, ovo nije nekakva isforsirano epska muzika. Vanore je ipak kompozitor srazmerno stare škole i kod njega nema ekstenzivnih ponavljanja sa malim varijacijama koja bi trebalo da sugerišu monumentalnost, nema sporih višeminutnih krešenda ili dron-deonica koje su česte u savremenijoj muzici što traži osećaj samoće i epskih epifanija. Ovo je, bez obzira na dinamiku kojom se svira, uglavnom okretna ploča na kojoj muzičari stalno „rade“ i gde su harmonije, ritmovi, teme i puki gestovi, improvizacija i eksperiment jednako validni i jednako bitni elementi muzike.
Možda je „najavangardniji“ deo ovog materijala upravo najnovija kompozicija, Rano Raraku- Journey to the Lake, koja album zatvara sa zbilja monumentalnih petnaest i po minuta dostojanstvene pirotehnike gde usred big benda što radi u postmajlsdejvisovskoj, razobručenoj harmonskoj i ritmičkoj teritoriji imamo žestoku električnu gitaru koja možda simbolizuje i poslednji napor u borbi da se na mestu izolacije i samoće pronađe iskupljujuća transcendencija. Finalni momenti ovog stava su spori, sve tiši, sve svečaniji i govore o tome da je, izgleda, Vanore tu transcendenciju zaista i pronašao. Veoma lepo:
