Kako sam i pretio, pročitao sam kolekciju Metamorpho: The Element Man a koje je izašla krajem Jula prošle godine, sakupljajući svih šest brojeva istoimenog DC-jevog miniserijala koji je izlazio između Februara i Jula. Kao jedan od dva stripa koje je Al Ewing uzeo da piše po dolasku u DC, Metamorpho je, predvidivo, onaj luđi, bizarniji i, ključno, ZABAVNIJI nego što je, barem u prvih nekoliko brojeva bio Absolute Green Lantern (o kome sam pisao ovde).

Nemali deo anarhične, old school energije koju je ovaj serijal emitovao u svet dolazi na ime toga da ga je crtao jedan i jedini Steve Lieber u svom verovatno najrazobručenijem izdanju otkada ga čitam. Lieber je tokom poslednjih desetak i nešto jače godina sebe uspostavio kao nezaustavljivu silu dobronamerne ali britke autoparodije superherojskog stripa, radeći neke apsolutno briljantne projekte sa likovima koji su karijerni pripadnici B i  C liste, od Superior Foes of Spider-Man za Marvel (sa čijim je scenaristom Lieber nešto kasnije radio urnebesni nezavisni serijal The Fix za Image), preko Superman’s Pal Jimmy Olsen sa Mattom Fractionom do One-Star Squadron sa Markom Russellom. Lieber se, dakle, vrlo komforno oseća radeći u DC-ju poslednjih godina, ali zato mi je i zadovoljstvo da prijavim kako je Metamorpho: The Element Man apsolutno novi izazov i nov horizont imaginacije za iskusnog crtača. Takođe, ovde kolore radi Lee Loughridge a letering Ferran Delgado i Metamorpho: The Element Man nema ni trunku formalne discipline i atmosfere televizijske serije koju ste možda voleli u One-Star Squadron. Naprotiv, ovo je STRIP za sve pare u prvom redu, a onda i strip koji parodira, uz puno ljubavi, neke od klasičnih stilema srebrnog doba superherojštine.

Al Ewing je, da se podsetimo, čovek koji je u Marvelu svoje ime izgradio konstruišući kompleksne, visokokonceptualne stripove što će uzimati neke klasične likove i timove, posegnuti duboko u njihovu semiotičku nutrinu i tamo pronaći neslućena bogatstva simbolike i značaja. Nešto od ovoga su bili monumentalni serijali koji će zauvek promeniti percepciju likova o kojima se radi (Immortal Hulk, naravno), nešto su bili kraće ali ne manje vrtoglavo ambiciozne reimaginacije Marvelovih „B“ timova, sa ponovnim ispisivanjem istorije čitavog Marvelovog univerzuma (Defenders, jelte), a onda je sa Guardians of the Galaxy Britanac pokazao da ume da piše i prvoklasnu akcionu komediju, ne napuštajući pritom interesovanja vezana za ezoteriju i simbolike.

Ewing, dakle, ume da radi ovakve stvari i Marvel može da računa da je veoma srećan što je nakon završetka serijala The Immortal Thor (obrađenog ovde) on nastavio da piše Thora – spajajući akciju, komediju, mitologiju i religioznu simboliku – u formi novog tekućeg serijala Mortal Thor. No, dobro je da čovek u svojoj profesionalnoj karijeri ima mogućnost da radi u različitim kontekstima i Ewingova avantura u DC-ju, iako mi je Absolute Green Lantern još uvek osrednji strip sa nekim upitnim izborima kada je grafizam u pitanju, je lansirana sa jednim nepobitnim BIG BENGOM u formi Metamorpho: The Element Man. Štaviše, ovo je toliko zabavan, istovremeno „glup“ i „pametan“ strip da pomišljam kako je Ewing ovde imao građe i za više od šestodelnog minija. Uostalom, u ovom su serijalu pojedinačne epizode i pisane kao zasebni zapleti sa distinktnim glavnim neprijateljima i problemima koje treba rešiti, dakle, na decidno old school način, i moj je utisak da je, uprkos jednom povezujućem metazapletu koji smo ovde imali, scenarista mogao da ovo pretvori u tekući serijal koji bi nam na duži vremenski rok donosio dah začudnosti i bizarne akcione komedije što prepoznaje da je Srebrno doba superherojskog stripa evoluiralo medijum u intenzivno suprotnim a opet komplementarnim smerovima.

Naravno, problem je što danas nije Srebrno doba, i što, ako se ne zovete Supermen, Betmen, Wonder Woman ili Flash, mogućnost da imate tekući serijal iole značajnije dužine vrlo energično stremi ka nuli. Čak i neki voljeni – i kvalitetni – stripovi poput, na primer, recentnog Birds of Prey nisu dočekali ni treći rođendan, što još više čini fakat da Catwoman i Nightwing imaju neprekinute serijale od osam i deset godina značajnim. No, ovo su likovi iz bliske Betmenove orbite. Metamorpho je… pa… klasični produkt Srebrnog doba, lik nastao polovinom šezdesetih kao neka vrsta sudara psihodelične vizije, interesovanja za stvarnu nauku i ambicije da se superherojska paleta proširi novim, nestandardnim likovima koji neće emitovati kopipejstovanu auru uobičajene alfa-mužjačke, etički neupitne herojštine.

Metamorpho je, tako, sa svojim antiherojskim poreklom i bizarnim supermoćima (da „molekule svog tela može da transformiše u bilo koji element u ljudskom organizmu“) produkt svog doba koji, kada se doba promenilo, nije dobijao mnogo prilika za protagonizam. Relativno redovan gost u krosoverima – a pojavio se, po prvi put, i na filmu u prošlogodišnjem Gunnovom Supermanu – on će uglavnom biti ubacivan novije u stripove kao član ovog ili onog tima (Outsiders, recimo) i samo retko biti glavi junak u sopstvenim serijalima (na primer u Jurgensovom Metamorpho: Year One od pre dobrih, uh, devetnaest godina).

Ewingov i Lieberov strip je onda jedna bestidna orgija omažiranja i parodiranja tona, energije i bizarnih zapleta stripova Srebrnog doba, jedna od boljih koje smo čitali u poslednje vreme, stručno postavljena na temelj bombastičnog, teatralnog glasa koji su ovi stripovi imali šezdesetih godina prošlog veka, a onda iznenađujuće spretno upletena sa nekim savremenim temama i senzibilitetima. Tako je, na primer, ovo strip u kome se sveznajući narator sve vreme obraća direktno čitaocu, stupajući u dijalog sa njim kroz proklamacije koje hajpuju glavnog junaka i najavljuju spektakularne momente što slede kada okrenete stranicu (u jednom momentu u poslednjoj epizodi, čak se na jednom od panela čuje i glas čitaoca pa je rušenje četvrtog zida ovde obavljeno sa obe strane). Tekst je „glasan“, pun uzvičnika i bučnih, eksplozivnih aliteracija a čitaoci su od milošte zvani „metamanijacima“ u emulaciji bliskosti koja je krasila urednička i scenaristička obraćanja publici onog doba, u prepoznavanju da njihove stripove čitaju adolescenti željni identifikacije.

Zaplet ovog stripa je komplikovan i zapravo ga je veoma teško sažeti pa čak i prepričati u nekoj opširnijoj formi jer Metamorpho: The Element Man ide što je moguće dužim putem od svog inicijalnog zametka radnje – koji se dešava u nekoj drugoj dimenziji, sa suncem u formi dragulja na nebu – do zaključka koji povezuje sve visokokonceptualne niti radnje sa tog kriptičnog početka i Metamorpha pravi na heroja kakav nikada u svojoj karijeri nije bio. U nekom „pravom“ stripu iz Srebrnog doba, ovo bi bi narativ od jedne, maksimalno dve epizode, ali Ewing vrlo dobro razume savremeni „writing for trade“ pristup u kome se svaka priča mora pretvoriti u petodelni ili šestodelni narativ pogodan za sakupljanje u kolekciju i onda uz mnogo parodične energije izmišlja nove preokrete za svaku sledeću epizodu, preuzimajući od prošle samo deliće zapleta i šaljući Metamorpha u novom smeru. To da on na kraju ipak nekako stigne tamo kuda je strip na svom početku krenuo i da ima sukob sa jednim od najpitoresknijih DC-jevih negativaca nudeći zaključak bukvalno kosmičkih razmera je svedočanstvo o Ewingovom majstorstvu.

Ali to da je strip celim tokom i zabavan ali i napet, sa stalnim skretanjima u novim smerovima ali sa uspešnim definisanjem trenutne pretnje, trenutnog problema koji treba rešiti je još veće majstorstvo. Ewing se ovde očigledno nada da će hemija između likova i spretno ponovljeno pozivanje na inicijalni incident koji je od Rexa Masona stvorio Metamorpha a koji, taj incident predstavlja traumu, dodatno produbljenu nekim etički dubioznim potezima nekih od likova što u Metamorphu vide alat za dosezanje svojih ambicija, da će sve to biti dovoljno da strip izgura do šestog broja. I nije u krivu. Komički dijalozi su ovde vrlo solidni i izazivaju spontane eksplozije kikota kod čitaoca – pogotovo jer Lieber ima unikatni dar da digresije i flešbekove od svega jednog ili dva kadra unutar tekuće naracije učini perfektno čitkim i efektnim – ali ovde zaista postoji ceo kompleks odnosa između Rexa, njegove verenice Saphire Stagg – uspešne pevačice i pop-zvezde – njenog oca Simona Stagga, naučnika i industrijalca koji nominalno traži lek za Metamorphovo „stanje“ a zapravo iz sve snage gleda kako da eksploatiše njegove moći, njegovog asistenta, Jave, neandertalca otopljenog iz tisućljetnog leda koji služi kao „objektivni“ komentator bizarnosti modernog sveta, a onda i čitave armije negativaca ali i drugih likova sa „metamorfičkim“ moćima koji defiluju kroz ovaj strip.

Sam Rex Mason/ Metamorpho je „loveable rogue“, lik za koga nam je jasno da ima mnogo nedostataka ali koji ima čisto srce ispod svoje bizarne spoljašnjosti i Ewing ovde vešto uspeva da ga pored sukoba sa neprijateljima koji su mu i simbolički – a ne samo interesno – suprotstavljeni, ubaci i u kompleksnu sapunsku operu sa čitavim lavirintom romantičnih izazova. Saphire je samo na svojoj površini čista i nedužna verenica koja nesebično stoji iza svog čoveka i heroja i zapravo je i ona kompleksan lik sa nekim nedostacima, a otac Simon je, i pored svoje autoritarne, a onda i pohlepne, vrlo patrijarhalne prirode, neko za koga čitalac nalazi simpatije.

Možda je najveštija stvar koju Ewing radi ta da uspeva da strip koji zvuči, izgleda i ponaša se kao nešto iz šezdesetih, sa sve snažnim aluzijama na eru rađanja rokenrola, psihodelične kulture i slobodne ljubavi, istovremeno ima i veoma efektne satirične elemente koji se bave sasvim modernim temama, od epidemije parasocijalnih drama koje su vezane za influensere i kulturu „striminga“ „sadržaja“ (što je zamenila „posedovanje“ konkretnih kulturnih artefakta), preko kritike onog što je Janis Varufakis krstio kao tehnofeudalizam, pa do urnebesno preciznih kasapljenja koncepta kreiranja popkulturnih „sadržaja“ od strane veštačke inteligencije. Hoću reći, Metamorpho: The Element Man nije samo zabavan pastiš Silver-Age anarhije i psihodelije već i strip koji dobro zna koja je godina.

Kada na kraju, u poslednjoj epizodi Rex staje nasuprot jednog od najsrebrnodobnijih negativaca DC panteona i ima sudbinski sukob sa tiranskim suncem, Solarisom*, ovo je briljantno povezivanje niti zapleta ali i simbola, sa finišom u kome jedno sunce guta drugo sunce sa optimističnim osmehom na licu, a koji, taj finiš, niko ne bi umeo da nacrta kao Steve Lieber.

*koji uopšte nije nastao u Srebrnom dobu i kreacija je Granta Morrisona, koji je i sam bio opsednut srebrnodobnom psihodelijom i njenom intersekcijom sa magijskim i religijskim tradicijama i simbolikama

Lieber ovde napušta veoma uredni, formalni lejaut koji je čest u njegovim stripovima (videti, pored One-Star Squadron i The Fix, i recentniji Backflash) i mada su mu kadrovi i dalje pravilni, njihov raspored po tablama je dinamičniji i energičniji i prati same kompozicije koje su često psihodelične i sugerišu izmenjena stanja svesti, satiričku subverziju, dijaboličnu komediju. Loughridgeovi drečavi, psihodelični kolori ali pogotovo Delgadov letering dodatno dinamizuju table, rušeći konvencionalne logike i izvodeći čitaoca iz ravnoteže. Onda na to dolaze komičan, ekspresivan rad sa likovima i to za Liebera karakteristično lako skakanje između vremenskih linija, ali i dimenzija koje podseća da je Metamorpho: The Element Man narativ što je zaista mogao da se ovaploti kako treba samo u medijumu stripa i bio bi verovatno previše anarhičan i neshvatljiv na televiziji ili na filmu. Lieberovo superiorno poništavanje distanci i razlika između lokaliteta (koji se ne moraju nužno nalaziti ni u istom svemiru ili su razdvojeni eonima) je ono što Metamorpho: The Element Man drži na okupu a negde pred kraj on ima dve table savršeno ispripovedanog „mita“ koji deluje kao da ga čitate sa zida nekog muzeja. Vrhunski rad.

I mada Metamorpho: The Element Man jeste vrhunski rad, stoji i da će on čitaocu naviklom na mračnije i više „kinematski“ pripovedane stripove (kakav je uostalom dobar deo DC-jeve aktuelne „Absolute“ inicijative) ovo biti dosta snažna promena tona i smera kretanja. I možda će nekom to i smetati. No, biram da verujem da će većina umeti da prepozna optimističku energiju (i melanholični antiherojski podtekst) ovog projekta i uživati u miniserijalu, ali i da će u DC-ju razumeti da je sasvim okej raditi ovakve „out of continuity“ projekte koji se ne bave aktuelnim dešavanjima u DC-univerzumu (mada strip eksplicitno pokazuje da je Vandal Savage šef policije Gotama u sinergiji sa dešavanjima iz serijala Batman Chipa Zdarskog) i u kojima je dopušteno da sunce na nebu iznad zemlje bude ugašeno i zamenjeno novim i da niko nema veliki problem sa tim. Metamorpho: The Element Man je destilovana zabava i inteligentno žongliranje sa mnogo konceptualnih loptica u vazduhu i preporučujem ga od sveg srca. Kolekcija na Amazonu je ovde, a strip možete naći i u našim knjižarama, na primer u Delfiju.