Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Danas ponovo dva zanimljiva albuma, evropskog porekla, avangardnih tendencija, sasvim različita u izrazu ali dovoljno bliska da u oba uživamo.
Nadoz: Le jour entier je najnovije, i prvo ovogodišnje izdanje francuske etikete Musiques Tetues, male firme iz Centralne Bretanje koja poslednjih petnaest godina radi na publikovanju i promovisanju originalne muzike što nastaje na nekom preseku džeza, world music nasleđa, improvizacije i oralnih tradicija Bretanje. Ovo je mala kuća, posvećena pre svega umetničkom izrazu bez kompromisa i bez ambicija da muzika bude nekakav produkt za široke narodne mase – dok istovremeno radi vrlo „narodnu“ muziku, dakle, inspirisanu tradicijama i fokusiranu na običan svet i njegovu svakodnevnicu – a njeni ljudi se trude da umetnike podrže na svakom koraku stvaralačkog procesa. Takođe, firma ima visoku ekološku svest pa ćemo i ukazati da dvojica ljudi koji se potpisuju kao predsednik i blagajnik „udruženja“ (a ne kompanije) sebi daju deskripcije, redom „seljak i animator“ i „ratar“. Musiques Tetues ima i dvojicu rezidentnih muzičara a od kojih je jedan, bas-klarinetista Etienne Cabaret i polovina dvojca Nadoz o čijem albumu danas pričamo.
Nadoz ne daju posebno mnogo informacija o sebi – ono što čitamo na sajtu kompanije je više filozofski manifest nego nekakva informativna biografija – ali vredi da istaknemo da oni NISU isti Nadoz kao onaj koji možete videti na Spotifaju. Ovo je duo prilično niskog profila i jednog intimističkog pristupa muzici a što se vrlo solidno uklapa uz ono kako ovaj izdavač generalno funkcioniše.
Etienne Cabaret je bas-klarinetista i umetnik na tradicionalnom bretanjskom klarinetu (koga zovu „trojanski konj“) sa interesovanjima i stvaralačkom istorijom u elektroakustičnoj muzici, improvizaciji, džezu i roku, odnosno njihovim hibridima. Cabaret je pored Nadoz, član i ekipa kao što su Moger Orchestra koji kombinuje džez i recitaciju, Arn’, Diese 3, Cabaret Rocher (duo klarineta sa Christopherom Rocherom), Gosseyn (koji kombinuje džez, psihodelični rok i balkanske narodnjake…) itd.
Njegova partnerka u ovom partikularnom zločinu je Christelle Séry, klasično obrazovana gitaristkinja koja je studirala na konzervatorijumima u Nici i Parizu ali je i potpala pod snažan uticaj francuske scene improvizovane muzike i džeza a što ju je podstaklo da ukloni granice između komponovane i improvizovane, akustične i električne muzike u svom radu. Duže od dvadeset godina radi sa raznim formacijama: Cairn, Ensemble Intercontemporain, Accroche Note, Miroirs étendus i snima kao solo umetnica, a svira i sa raznim pozorišnim i plesnim ansamblima, bavi se javnim recitovanjem poezije, video-radovima… Sa Cabaretom sarađuje i u proširenoj, oktet-verziji Cabaret Rocher a Nadoz je projekat koji postoji najmanje dve godine unazad sa prvim kompozicijama sa ovog albuma što smo odavno mogli da ih vidimo na Jutjubu u živ(ahn)im izvođenjima ovog dvojca.
Le jour entier je, najjednostavnije rečeno, album kamerne muzike koja pozajmljuje koliko joj treba sa mnogo različitih strana. Cabaretov klarinet ovde svakako daje muzici džez notu, ali ona nije dominantnija od elemenata tradicionalne, narodne muzike, ali ni avangardnog roka i električnih eksperimenata koji se ovde mogu čuti. Suštinski, ovde dominira ta aproprijacija tradicionalnog izraza na moderni kontekst, ne u smislu da Cabaret i Séry nužno recikliraju harmonske, ritmičke ili motivske formate narodne muzike ovog kraja, koliko u smislu da je ovo ekspresivna muzika što treba da se bavi stvarima iz svakodnevnog života, provuče ih kroz umetnički, simbolički procesor, da im neku vrstu ovekovečenja u pesmama što su male drame, teatralne na jedan sveden ali efektan način.
Kao dobar primer može se uzeti La lumière, komad tačno na sredini albuma, koji kreće pitomim, snolikim pasažima na klarinetu i nežno uvodi slušaoca u maštariju u kojoj će Séry pevati intimne stihove melodičnih tema, bez dominantnog ritma i sa jednim neposrednim, živim kvalitetom same izvedbe gde je jasno da je ovo sve urađeno uživo, u jednom cugu, bez kalkulacija i studijskog budženja, autentično do kraja. A onda će se, onako kako Cabaret bude nudio repetitivni motiv na klarinetu, kompozicija razviti u smeru energičnog progresivnog roka, sa Séry koja će na distorziranoj električnoj gitari posložiti skakutavi ritmički temelj preko koga će Cabaret da razvija temu i solira. Samo dva instrumenta i bogatstvo zvuka.
Oboje muzičara su vrlo dobri u proširivanju palete boja sa kojima rade i u teksturiranju. Već prva pesma, D’une roche à l’autre, počinje varljivo smireno i pušta da iz dubokih, tamnih nutrina klarineta izroni narodnjačka tema sa sve trilerima, preko koje gitara zvuči SKORO kao harmonika, sve dok se ne ode u distorziju i dobijemo perkusivni kvalitet preko koga Cabaret radi „klecački“, plesni ritam.
Veliki deo albuma oslanja se na zarazne, energične narodnjačke motive ali ovo zaista nije samo album „neofolk“ rekonstrukcija narodnog nasleđa i jednako je zainteresovan za „čiste“, u konvencionalnom smislu praktično nemuzičke zvučne ambijente u kojima se kontekst i sadržaj stvaraju istovremeno i slušaoca drže u napetosti, donoseći mu naposletku, bez greške, intenzivna razrešenja. Labouradeg je odličan primer za ovo sa tim kako gitaristkinja ovde kao da je ubacila Freda Fritha u mašinu za mlevenje mesa i on odande izlazi u radosnim komadićima a klarinetista polako sugeriše veselu temu koju će posle i njegova partnerka prihvatiti dok slušalac sebe hvata kako spontano pleše.
La blanchisseuse je onda kombinacija recitovanja i pointilističkih uboda na klarinetu i struganja po gitari iz kojih dolazi rokerska razrada koje se ne bi stideo ni jedan southern fried bend, mada bi se možda naježio od toga kako gitaristkinja ovde koristi overdrajv za zvuk koji je toliko hrskav da vam dođe da kupite kompaktdisk samo da biste mogli da ga zagrizete i sažvaćete.
Le jour entier je album tihih, ali ne i stidljivih radosti, intiman ali ZABAVAN i vredi mnogo ponovljenih slušanja:
https://musiquestetues.bandcamp.com/album/le-jour-entier
Sa druge strane imamo mnogo čistiji džez, ali ovo je, naravno, fri-džez iz Finske. Koliko ste jaki? PLOP: Nahka-aurinko je zvuk klasičnog džez trija koji prolazi kroz hardbop i postbop tradiciju onako kako Baja Patak prolazi kroz svoju ušteđevinu, strastveno roneći kroz nju u činu koji je perverzan, možda i patološki, ali koga svako od nas intuitivno RAZUME.
Nahka-aurinko je četvrti album za postavu iz Helsinkija (peti ako se računa jedna kolaboracija) (a računa se), a izašao je kao i svi prethodni za firmu Fiasko Records, takođe baziranu u finskoj prestonici od 2009. godine i sa vrlo respektabilnom posvećenošću promovisanju finskog džeza koja je do sada, ta posvećenost, porodila tridesetosam albuma i, kako kažu pedantni kuratori tog materijala, sa sedamdeset i šest muzičara koji su na tim pločama svirali.
Naravno, kako to već ide sa ovakvim kolektivima, neki od muzičara se vrlo često ponavljaju u katalogu ovog izdavača, a više od svih saksofonista Mikko Innanen koji je i predvodnika trija PLOP. Innanen je, kako kaže njegova biografija, jedan od najuspešnijih finskih džez muzičara u ovom trenutku, a metrika za to je da je osvojio gotovo sve nagrade koje se džezerima dodeljuju u ovoj državi, a onda dobio i neke međunarodne. Fer. Veoma aktivan, sa mnogo bendova i projekata sa kojima svira u isto vreme, Innanen je, vele, češće na turneji nego kod kuće. Na kraju krajeva i album o kome danas pričamo je snimljen uživo, pred publikom, a što mu daje jednu lepu, spontanu, eksplozivnu energiju.
Kontrabasista Ville Herrala i bubnjar Joonas Riippa su takođe zaposleni i aktivni muzičari. Herrala je akademski obrazovani džez kontrabasista koji je počeo da uči klavir sa sedam godina, pa klasičnu gitaru sa devet, pa bas-gitaru sa trinaest i nekako je onda, sledeći tu progresiju morao da završi sa kontrabasom u rukama. Mnogo sarađuje sa Innanenom ali ima i puno drugih aktivnih projekata od kojih bismo pomenuli samo Joonatan Rautio Trio, Aleksi Ahoniemi Quartet, Reactor-5, Teemu Mattsson Quintet, Korma, Piirpauke, Jukka Perkon Viisikko, U-Street All Stars… Nastupao je i sa poznatim internacionalnim muzičarima kao što su John Tchicai, Joshua Redman, Uri Caine, Jim Black…
Riippa je takođe akademski obrazovan (Konzervatorijum Srednje Ostrobotnije i Akademija Sibelius) i u svojim bendovima svira sve od tradicionalnog džeza do slobodne improvizacije. Aktivan je u raznim projektima sa Innanenom ali i sa muzičarima kao što su pijanista Joonas Haavisto i saksofonista Joonatan Rautio.
Nahka-aurinko, a za šta mi se gugl translejt kune da znači „Kožno sunce“ je vrlo kinetička, vrlo energična ploča džeza koji jeste „slobodan“ ali nije od one sorte koja beži od prebrojivog ritma ili dobrog plesnog gruva, naprotiv. Već prva kompozicija, Svar nej, je energičan hardboperski komad koji se ne zamara strogo postavljenim harmonijama nego improvizuje, žustro i zabavno. Mikko Innanen je ovde, prirodno, u prvom planu i njegova svirka je kinetička, prštava,sa mnogo kvalitetne tehničke ekspertize ali sa minimumom nekakve razmetljivosti. Innanen svira prirodno, spontano, jureći kroz skale sa radošću nekog ko u svakoj noti nalazi mnogo bogatstva i zato voli da ih na publiku ispaljuje rafalno, ali ovo nije nedogovorna, površna svirka i u njegovom izrazu se čuju i iskustvo i pedigre i ukus.
I ostala dva člana trija su izvrsni i Svar nej je vrtoglava demonstracija kolektivnog improvizovanja koje nije vezano ni temom ni harmonijom ni ritmom a opet se čvrsto ujedinjuje oko dobrog – stalno transformišućeg – gruva i kulminira u zajedničkim freakout krešendima.
Publici – za koju ne znamo odakle je i kada je prisustvovala ovom koncertu – se ovo dopada pa Se kelluu sittenkin nastavlja u dobrom gruvu i sa poletnim razvojem teme na bariton saksofonu. Innanen se poigrava sa melodijom a ritam sekcija nudi relaksiran ali plesan gruv i ovih osam i po minuta prolete u dahu. Trois couleurs: brun je, pak najkraća pesma na albumu sa temom koja zvuči kao da ste neki od klasičnih komada Ornettea Colemana iz šezdesetih godina prošlog veka pustili na 45 obrtaja. PLOP i dalje ima svoju formu free jazza i ne imitiraju američke standarde iz zlatne epohe, da se razumemo, pa je ova kompozicija i sama posložena na plesni gruv.
Odmah zatim sledi i najduža kompozicija, Herr Innri, koja ide sporijim tempom i razvija svoje teze postepeno. Innanen će i ovde doći do energičnih, brzih solaža na tenor-saksofonu ali je Herr Innri jedini komad za koji se može reći da ima intimističke kvalitete u jednom svom delu i ima najveći dinamički raspon i raspon raspoloženja.
Album zatvara Buffalo Unas a koja se onda oslanja na srazmerno spor gruv i ima naglašenu kinematsku dimenziju. Ritam sekcija ovde radi plesnu podlogu a preko nje Innanen solira na oboi i sve ima dah egzoticizma i retro-šmek provučen kroz duhovitu, postmodernu prizmu.
PLOP su ansambl nenametljivog ali neobuzdanog šarma, improvizatori rođeni da sviraju jedan sa drugim, čija svaka kompozicija na ovom albumu zvuči istovremeno i slobodno i potpuno sazrelo, a što dolazi kada ljudi dugo sviraju zajedno i razumeju se bez reči. Osmesima, takoreći. Uživaćete:
