Treći roman Nine Savčić, Istina o Mariji, izašao krajem prošle godine, je vrlo moguće i njena najbolja knjiga do sada ili, u najmanju ruku, roman za koji je najplauzibilnije da bi mogao da pronađe širu publiku i izraste u svojevrsni kultni tekst*. Svojim spretnim preplitanjem opštenarodne, svima dobro poznate muke i vrlo partikularne, vrlo lične priče on uspeva da bude i neka vrsta odmerenog, distanciranog komentara na srpsku sadašnjicu, korodiralu od korupcije i rastrzanu ratovima unutar malih zajednica u kojima se zbog komadića moći i autoriteta oštre sečiva i ciljaju leđa bližnjih, ali i, po prvi put u njenom opusu, i nešto što podseća na žanrovski, trilerski format koji čitaoca tera napred kako bi video ne samo KAKO nego i ŠTA će se do kraja dogoditi.

*u trenutku dok kucam ove redove, on je uvršćen u uži izbor za NIN-ovu nagradu, što je i neka vrsta „objektivnog“ prepoznavanja njegovog kvaliteta i relevantnosti

Ovde, po običaju, vredi napomenuti da autorku poznajem lično i da sam roman na čitanje dobio od nje, a što je u redu imati na umu u kontekstu daljeg konzumiranja ovog prikaza. Dodajmo i dva možda manje bitna podatka: jedan je da sam na pitanje da li želim da čitam radnu verziju romana i, eventualno, komentarima i sugestijama utičem na njegovo konačno ovaploćenje odgovorio negativno, poučen time da autorka ima izuzetno osoben i izuzetno intenzivan rukopis i da bi kvaziurednički napori sa moje strane bili verovatno neumesni i nekorisni a meni bi pokvarili zadovoljstvo čitanja finalnog teksta; drugi je da sam sugerisao kako bi za nekakav marketinški uspeh romana bilo zgodno da se na naslovnoj strani napravi mala sintaktička greška i da on u knjižare dospe sa naslovom Istina o Mafiji. Iz nekog razloga ovaj moj razumni i, mnogi bi rekli dalekovidi predlog nije bio prihvaćen.

No, možda i jeste bitno da na ovom mestu napomenemo kako je naslov ovog romana možda i njegova najslabija tačka. Iako u potpunosti opravdan na poslednjim stranama, spretno izvrćući fokus naracije sa glavnog junaka i u jednoj duhovito metanarativnoj pirueti kroz „istinu o Mariji“ sugerišući čitaocu nekoliko slojeva istine o njemu samom, dakle, tom glavnom junaku, on je, naravno i prva stvar koja će uticati  na percepciju potencijalnog čitaoca kada je u pitanju ovaj tekst. Složićemo se da je „Istina o Mariji“ naslov koji neizmerno asocira na nekakvu mirjamovsku telenovelu-u-zametku i mada strogi, formalni dizajn korica karakterističan za izdavača (Arhipelag), sa crtežom Saše Pančića koji nudi apstraktni crni tuš na belom hameru kao halucinantnu predstavu gravitacije ne sugeriše tekst ovog tipa, „Istina o Mariji“ svejedno snažno odskače od naslova prva dva romana autorke (Vlasnik svega našeg, U lancima) koji su već tim prvim utiskom snažno signalizirali opresivne, halucinantne prostore koje će čitalac između korica zateći i pomalo panično u njima pokušavati da pronađe neki svoj put i susret sa transcendentnim.

Ovo napominjemo jer je Istina o Mariji u punoj meri roman Nine Savčić na istoj liniji i zadatku kao i prva dva, samo još izbrušeniji u egzekuciji, još nemilosrdniji u dubokoj, ledeno-satiričnoj opservaciji vremena i mesta na kome živimo, halucinantan i košmaran kao i prve dve knjige, samo sa spretnijim, svakog eksperimentalnog sala lišenim vođenjem naracije tako da se čitalac stalno drži u gardu i garancijom da će svakog momenta kada pokuša da proviri iznad rukavica popiti kazneni kroše u oko. Istina o Mariji nije stvarno triler, ali on izuzetno graciozno vozi u trilerskoj traci, krećući in medias res i pametno razmotavajući priču unapred i unatrag tako da čitalac ima utisak da od grozničavih fragmenata naratorovog bulažnjenja sklapa sliku o tome šta se desilo dok istovremeno strepi od toga šta će se desiti.

Prethodni romani Savčićeve nisu zaista imali zaplet ili, makar, taj zaplet nije imao klasičnu dramsku srž. Većina drame u njima dešavala se u umovima i endokrinim sistemima protagonista koji su od trivijalnih, svakodnevnih situacija pravili (sebi) teške momente straha, panike, zapitanosti, borili se za odlučnost i svađali se sa duhovima nedonesenih odluka kako bi se mrdnuli iz skoro katatonične zamrznutosti u kojoj sebe ubeđuju da su bezbedni iako je, svima je bilo jasno, upravo lavirint njihovih misli i afekata bio najopasnije mesto za oboje. Savčićeva u svoje omiljene autore ubraja Bernharda i Handkea pa su ova dva romana na neki način i operisala u tom prostoru stvaranja drame i naracije gotovo ni iz čega, ex nihilo u kome je to „nihilo“ predstavljalo zrno ljudske ranjivosti (i potencijalne plemenitosti) koje u nama stoji pre svih reči koje smo naučili i svakog društveno uslovljenog ponašanja koje smo se navikli da ponavljamo.

Zato je kontrast koji nudi Istina o Mariji tako zanimljiv i efektan: protagonist ovog romana ne može da se ponaša, niti je u stanju da izgovori i jednu jedinu reč, ali je on, za razliku od svoje dvoje prethodnika, zbilja u centru jedne stvarne drame koja podrazumeva merljive, objektivne opasnosti i, na strani čitaoca, prirodan strah i znatiželju da vidi šta će biti sa njim, odnosno, u skladu sa pomenutim trilerskim žanrovskim pravilom: da li će preživeti.

U svojoj opasci pre početka teksta, autorka veli da je roman posvećen žrtvama korupcije, ali Istina o Mariji ne ulazi u direktan dijalog sa Vučićem i metastazom kriminalnog režima u sva tkiva društva, odlučujući se, dovitljivo, za indirektniju opservaciju „srpskog stanja“, sa glavnim junakom koji ne može da dela, ne može da govori, ne može ni da se pomera i najveći deo romana provodi samo slušajući. Ono što do njega dolazi nisu politički pamfleti niti uredna svedočenja koja bi sažvakala sociološke i antropološke komponente aktuelne srpske farsične tragedije već, naprotiv, sirovi materijal koji prosto ispada iz nezadovoljnih, nesrećnih ljudi koji nisu brehtovska eksploatisana sirotinja niti Zolina potlačena radnička klasa uterana u životinjske navike. Ljudi koji se roje oko glavnog junaka – imobilisanog, jedva postojećeg, desubjektivizovanog u toj meri da niko pred njim ne čuva ni svoju intimu niti politički identitet – su, naprotiv, deo nekakve građanske, srednje klase, obdareni strukom i eksplicitno delatni. Oni donose odluke i od njih zavise ishodi i onda „politički“ sloj ovog teksta nije samo u tome da prikazuje opšti raspad vrednosti, opštu krađu resursa i divljačku akumulaciju kapitala tako što se on otima od slabih i „prirodno“ pripisuje jakima. Ovo bi, uostalom, bili motivi karakteristični za tekstove iz devedesetih. Savčićeva taj element korupcije i propadanja drži u pozadini a u prvi plan gura „male“, prljave, do apsurda lokalizovane politike zatvorenih kolektiva u kojima se borba za vlast i komadić moći vodi bespoštedno, pretnjama, ucenama, ogovaranjem, spletkama, prevarama i ogoljenim prezirom koji šiklja iz građana što bi trebalo da umeju da se ponašaju bolje, plemenitije, da se sete kako uspeh i prosperitet kolektiva i njima treba da garantuje uspeh, prosperitet, zaštitu…

Glavni junak romana je muškarac, beogradski reditelj – uglavnom reklama i malih dokumentarnih filmova za koje mora da konstantno prolazi kroz zamorna moljakanja nadležnih institucija za finansijsku podršku – koji leži u bolnici, u komi. Iz njegove konfuzne, grozničave naracije na prvim stranama romana zaključujemo da on misli kako ga je pogodio metak u stomak, na ulici, potpuno nenadano, i da je u jednoj od beogradskih zdravstvenih ustanova priključen na aparate koji ga održavaju u životu. Protagonist, čije ime nikada nećemo saznati, ne može da se pomeri, ne može da govori niti da na bilo koji način signalizira da čuje i razume ljude oko sebe, uglavnom lekare i medicinske sestre koji, ignorišući ljudskost glavnog junaka i njegovih sapatnika u sobi, takođe prikačenih na veštačka pluća i intubiranih svom silom cevi koje treba da im obezbede vegetativnu egzistenciju dok nauka ne odradi svoju čaroliju, tokom svog radnih vremena imaju žustre, često posramljujuće neprijatne razgovore koji razotkrivaju svu banalnost smrti što se u svakom praktičnom smislu desila sem što je mašine još uvek ne priznaju, ali i života koji se vrte oko otuđivanja opreme, borbi za mesto načelnika institucije, grčevitih, posramljujućih erotskih epizoda na radnom mestu, poveravanja svoje intime ljudima kojima ne verujete ali su vam bliži od ljudi sa kojima živite…

Narativ o čoveku-zarobljenom-u-sopstvenom-telu je već napisan, više no jednom, a Trumbov Roman Johnny Got His Gun iz 1939.  godine je referentni tekst koji je uspostavio mnoge filozofske elemente ovakvog pogleda na ljudsku egzistenciju i užasa koje taj pogled otkriva. Nina Savčić je toga više nego svesna i Istina o Mariji sebe izmešta korak ili dva ulevo, pletući mrežu mračne satire o ljudima koji egzistiraju tik uz ambis egzistencije što ga simbolizuje čovek koji može samo da čuje i samo da misli, pasiviziran do mere koja ga izdiže iznad uobičajenih ljudskih percepcija ispravnog i pogrešnog, trenutnog i večnog, ljudskog i animalnog, duhovnog i materijalnog.

Ono što Istina o Mariji, dakle, radi je da, pružajući svom protagonisti priliku i prostor za beskonačnu refleksiju, ali i komadić nade da će možda ipak uspeti da se probudi iz kome i transformiše iz organskog objekta u osobu sa sopstvom i delatnom suverenošću, dešavanja oko njega ne svede na puku pulpu ljudskog-odveć-ljudskog jebanja, svađanja, plakanja i recikliranja svakog dana iz početka, već ih transformiše u dramu u kojoj se stvari ZAISTA dešavaju, u kojoj se statusi likova apdejtuju a njihovi odnosi evoluiraju. Ili makar glavni junak evoluira svoje shvatanje ovih odnosa, ali i reevaluira sopstveni život.

Istina o Mariji utoliko ima više sličnosti sa onim čime se autorka bavila u U lancima nego sa njenim prvim romanom koji je bio pre svega smešten u interfejs osobe sa logosom i, mada prepun emocija i afekata, nije imao stvarni ljudski reflektor da se o njega te emocije i afekti odbiju i do čitaoca dođu u pročišćenoj, kristalizovanoj formi. U lancima je onda izveo trik kreiranja osobe koja će predstavljati opsesiju, praktično fetiš za glavnog junaka i mada on do kraja neće ništa URADITI, dovoljno je što će baciti senku na taj svoj objekt želje i u toj senci prepoznati sebe u meri dovoljnoj da se trgne.

Istina o Mariji, međutim, ide nekoliko koraka dalje, uzimajući egoističnog, na sebe usmerenog protagonistu ali ga spuštajući u trajan, formalizovan odnos sa titularnom Marijom a onda ga ostavljajući u sasvim pasiviziranom stanju tako da po prvi put dobije dovoljno vremena da o tom odnosu razmišlja, da na njegov dalji razvoj ne može da reaguje, da ne može da se odbrani naučenim kontranapadima, verbalnim pariranjima, pasivno-agresivnim epizodama povređenog (muškog) ega. I tu se onda dešava nešto neobično, čak i nešto plemenito.

I, dobro, dešava se sva sila malih, ljudskih epizoda, očajničkih edipovskih vapaja, seksualnih fetiša kojima nije vreme i mesto ali kojima, uostalom, nikada nije vreme i mesto a oni se nekako uvek tu zateknu, smešnih i tragičnih minijatura.

Neće ovaj glavni junak do kraja romana imati prostora za puno iskupljenje, čak možda ni za nekakav simbolički početak istog ali ovaj tekst je briljantan literarni alat koji čitaoca stavlja u istu poziciju sa glavnim junakom da se, teturajući se između halucinacija, komadića dijaloga koji se moraju tumačiti jer se ne mogu sasvim razumeti, samoispitivanja i samooptuživanja koji neumitno slede kada ste zatvoreni u ovakvom lavirintu, zapita je li kasno i ako nije, šta treba učiniti sledeće. Naravno, odgovori su individualni i možda su i svi pogrešni ali svaki odgovor je bolji od neodgovora, kao što je svaka preuzeta odgovornost bolja od neodgovornosti.

Istina o Mariji je istovremeno i pitak, tečan tekst i neprobojni zid slova koji će čitaoca malo uplašiti. Uterana od strane izdavača u „kompromis“ da makar na svakoj strani ima barem po jedan odvojeni pasus, autorka je svejedno manifestno unutar svog omiljenog formata, pišući tekst koji hvata i ne pušta, koji nema poglavlja niti uredno odvojene celine, koji skokove u vremenu ne signalizira formatom nego košmarnom halucinacijom reči i slika, a promene prostora traumatičnim salatama boja i zvukova. Likovi imaju imena ili izmišljena imena onako kako im ih protagonist koji ih ne vidi i samo donekle čuje dodeljuje, i govore u rečenicama zaheftanim u same pasuse, samo uz dodatak imena govornika na kraju, presecanim refleksijama i opservacijama naratora.

Ovo, naravno, zahteva od čitaoca poseban napor i izvesnu meru odlučnosti da se probije kroz guste redove slova na svakoj stranici, grupisanih kao vojne formacije rešene da neprijatelju ne prepuste ni delić teritorije bez krvave borbe, ali Nina Savčić, kao i u prethodnim romanima, jezikom vlada poput nekakvog vrhunskog žonglera, pazeći da vas u svakom trenutku drži prilepljene za stranicu prikazom izbrušene veštine i zapanjene rizicima koje će prihvatati, da se njima igra i do kraja kreira nešto veličanstveno.

Istina o Mariji nije roman o korupciji društva koliko o korupciji pojedinca koja je gradivna ćelija korupcije društva. Opet, on nije ni roman o tome kako da ispravimo društvo koje se iskrivilo, deformisalo i odavno ne radi po fabričkim podešavanjima, ali ni roman o  tome kako da (lako) ispravimo sebe. On je pre svega roman prepoznavanja tog ljudskog-odveć-ljudskog u ljudima oko nas, o spuštanju garda, puštanju ega da splasne, razumevanju da empatija, humanost, nesebičnost, borba za bližnje nisu karakteristika samo nekakvih mitskih „dobih osoba“ već doslovno svakog od nas i da smo svi u ovome, voleli mi to ili ne, zajedno. I dobri i loši. Istovremeno.

Arhipelag će vam knjigu rado prodati na ovom mestu a promocija je predviđena za Mart.