Marvel grafičke novele 24 – Kapetan Amerika: Novi poredak je jedan od značajnijih grafičkih romana koje je Hachette objavio u svom serijalu Ultimativna kolekcija grafičkih novela. Publikovan na našem jeziku početkom prošle godine, on je veoma dobar polaroid onoga gde su se Marvel i superheroji uopšte nalazili početkom veka, usred grčevite transformacije usmerene da se očuva status strip-mejnstrima a koji su u to vreme od superheroja skoro bezobraznom lakoćom preuzimale prevedene mange publikovane u sve većem broju na američkom tržištu.

Superheroji će, to danas znamo, deo mejnstrim kulture (p)ostati kroz uspešnu translaciju u filmski medijum, prvo kroz Nolanovu trilogiju o Betmenu a onda kroz Marvelov pobednički juriš krajem prve decenije stoleća. Stripovima je, pak, trebalo dosta vremena da postignu nekakvu novu stabilnost i određeni rast prodaje, ali nikada nije ostvaren povratak na položaje koje su superheroji u američkom stripu imali u prethodnim decenijama, poglavito početkom devedesetih sa milionskim tiražima serijala poput X-Men ili Spawn.

Prolivene su reke mastila da se objasni kako su superherojski stripovi došli od pozicije de-fakto glavnog toka industrije zabave, pogotovo za adolescente i mlade odrasle osobe, do margine koja više praktično ne može da plati račune na kraju meseca ako ne uleti neki anđeoski investitor. Marvel je ovde pogotovo paradigmatičan sa svojim kratkim putovanjem od toga da je 1992. godine prvi broj (re)lansiranog X-Men prodao preko osam miliona primeraka – rekord za individualni broj strip-magazina koji do danas nije oboren – pa do Decembra 1996. godine kada je firma zvanično ušla u stečaj. Razlozi su bili višestruki, od toga da je Marvel nesmotreno uleteo u avanturu distribuiranja sopstvenih stripova, preko predatorskog fokusiranja na kolekcionare stripova i BESOMUČNOG publikovanja istih stripova sa različitim naslovnim stranama i visokim cenama, pa do potpunog potčinjavanja kreativnog dela kompanije marketinškom odeljenju koje je gledalo cifre i diktiralo šta će dalje da se radi, koliko će krosoveri trajati, ko će od protagonista živeti a ko umreti, ko oživeti a ko izgubiti pamćenje.

Danas smo svesni da je Marvel i dalje imao duboki IP bunar koji ga je držao da ne potone, da je prodaja igračaka i dalje išla, da je firma sebe panično spasavala prodajući prava na filmove svakome ko je u džepu imao čekovnu knjižicu, a što je donelo i dobre i loše rezultate u nekim narednim dekadama, ali je za potrebe ovog teksta najbitnije da se prepozna kako su u Marvelu i sami bili svesni da su im stripovi, u prevelikoj meri, postali smeće, rađeni na brzinu, bez prostora da se kreativna inspiracija zaista iskoristi, bez uredničko-autorske sinergije, štancovani kao na traci, reciklirani, uvezani u konstantne krosovere koji su kolekcionare možda rajcali do neba, ali su neku generalnu publiku zamorili i oterali je od superheroja u naručje vražijih Japanaca.

Prvi pokušaj da se ovo ispravi bio je površan, simboličan gest, ono što je „stari“ Marvel i do tada radio, samo po novim imenom. Iskorišćen je veliki krosover da se – praktično – pobiju svi postojeći superheroji i vrate u novim, osavremenjenim verzijama, a inicijativa Heroes Reborn je poslužila i da se svi tekući magazini renumerišu kako bi ponovo krenuli od prvog broja, time dajući iluziju novim čitaocima da se ne uključuju u narative koji su, za neke od likova, u tom trenutku trajali i po više od pola stoleća (partikularno za Kapetana Ameriku o kome danas pričamo).

Heroes Reborn jeste doneo kratkoročan skok prodaje Marvelovih stripova ali njegov dugoročni efekat nije bio zadovoljavajući. Posebno su tradicionalno jaki stripovi poput, na primer, Spajdermena iskusili ozbiljan pad prodaje nakon inicijalnog skoka posle renumerisanja, na ime, da ne uvijamo mnogo, i dalje naprosto slabog kvaliteta. U Marvelu su počeli da shvataju da same old same old više nema prođu jer se publika nepovratno promenila.

Rešenje za ovaj problem se, uzgred, i dalje traži, ali je tada traženo u dva smera. Jedan smer je bio onaj u kome bi Marvel pronašao novu publiku, dakle, mlade čitaoce koji su tradicionalno bili njihova glavna baza a koji su se u drugoj polovini devedesetih odrodili od Marvela na ime slabog kvaliteta stripova i fetišizacije krosovera i kontinuiteta u kojima su mogli da se snađu samo dugogodišnji Marvel Zombiji. Mange su klincima, uostalom, pružale svo uzbuđenje superherojskih radova ali bez ovakvih zamornih problema, pa je Marvel dosta vremena i napora uložio u pokušaje da napravi sopstvene „mange“, a koji su, uglavnom, prošli neslavno. Uostalom, da li poznajete ikoga ko je čitao ijedan Marvel Mangaverse strip? Čak i ako poznajete, i taj će vam reći da je sasvim jasno ZAŠTO Marvel danas te stvari ne republikuje niti na njih ikako referira u modernoj produkciji.* Drugi smer se ticao privlačenja odrasl(ij)e publike.

*jedan od bizarnijih postraničnih efekata ovog perioda je i to da je današnji glavni urednik Marvela, C.B. Cebulski godinama uspešno varao izdavača predstavljajući se kao Japanac po imenu Akira Yoshida i pišući scenarije za stripove koji su imali „autentičnije“ japanski miris. Naravno, teško je verovati da baš niko u uredništvu nije bio svestan da nema posla sa pravim Japancem, ali, eto, nekako se to danas više ne pominje… Sem na tviteru, kad god Cebulski nešto napiše. Ili ga neko pomene…

Ovde je, makar, teorija bila zdravija: Marvel JESTE izgubio solidnu količinu čitalaca koje je imao početkom devedesetih ne na ime nekog prirodnog otpadanja „matore“ publike (koju bi isto tako „prirodno“ zamenila mlađa) nego na ime toga da su im stripovi bili smeće namenjeno ne klincima nego glupacima (i kolekcionarima koje nije bilo briga je li strip smeće ako su uspeli da nabave sve alternativne naslovne strane i sebi tako kreiraju skroman penzioni fond). Publika sa malo više ukusa je u devedesetima dobila zdravu alternativu – a bez potrebe da zaranja u ponore andergraund i avangardnog stripa – u vidu glavnotokovskih stripova koje je izdavao konkurentski DC pod svojim imprintom Vertigo. Ovo je pokazalo Marvelu dve važne stvari: 1. da kvalitetniji i literarno zreliji stripovi mogu da budu stabilan komercijalni fenomen i 2. da prodaja na direktnom tržištu, dakle, onom koje je prodavalo mesečne sveske, nije jedini, niti nužno glavni način plasmana tih kvalitetnijih i literarno zrelijih stripova i  da je prodaja kolekcija epizoda koje bi tvorile prirodne celine kroz knjižarsku mrežu nešto što ovakvim operacijama donosi nezanemarljivu zaradu.

E, sad, kažem „Marvelu“ ali veliki deo zasluga ovde ide na račun Joea Quesade. Quesada je prvo za Marvel radio kao spoljni saradnik, odnosno, on i Jimmy Palmiotti su, kratko nakon Marvelovog ulaska u stečajni postupak, dobili predlog da njihova firma, Event Comics pokrene posebnu liniju stripova za Marvel. Ta će se linija zvati Marvel Knights i Quesada i njegovi saradnici su od 1998. godine radili na različitim stripovima sa ovim logom, sami birajući autore i forsirajući primetnu estetsku razliku u odnosu na u to vreme standardni Marvelov autput. Stripovi iz Marvel Knights ergele se jesu bavili tradicionalnim likovima kao što su bili Daredevil, Black Panther, Punisher, Inhumans, Spider-man, Captain America, Hulk, Wolverine itd, ali sa sasvim drugačiji pristupom od onog što je u tom trenutku bila tradicija. Forsirane su suštinske karakterološke strane likova umesto opsesije decenijskim kontinuitetom i krosoverima, stripovi su imali naglašenije dramske zaplete i karakterološke analize, priče su imale jasan početak i kraj i funkcionisale kao celine.

Naravno da je Marvel Knights bio toliko dokazano uspešan projekat da je Quesada već 2000. godine postavljen za glavnog urednika Marvela i praktično preneo ovaj postupak na čitav ostatak Marvelove produkcije, pritom dajući posao novim, nepotrošenim autorima poput Davida Macka, Briana Bendisa, Gartha Ennisa, Mikea Allreda, Petera Milligana itd, a koji su dolazili iz različitih sfera strip-medijuma (iz Evrope, iz nezavisnog stripa, iz avangarde…) i ovo je obeležilo prvu polovinu prve decenije ovog stoleća, sa naglašenije ozbiljnim temama i zrelijim, pa i umetničkijim izrazom i u tekstu i u crtežu, sa generalno „odraslijim“ pristupom superherojima. Koji je u međuvremenu, možda ste primetili, i uglavnom napušten, ali ne bez nepromenljivog traga koji je ostavio na Marvelovim stripovima.

Strip o kome danas pričamo, Kapetan Amerika: Novi poredak, je izdanak upravo ove priče jer je u pitanju prvih šest epizoda serijala Marvel Knights: Captain America, odnosno Captain America Vol. 4, pokrenutog 2002. godine. No, on je imao i tu distinkciju da je pravljen kao direktna reakcija na najveću traumu koju je američka nacija iskusila u ovom stoleću, terorističke napade na pre svega Njujork jedanaestog Septembra 2001. godine.

Scenarista John Ney Rieber u svom tekstu koji stiže uz ovu kolekciju govori o tome koliki je bes ali i odgovornost osećao kada je seo da piše ovaj scenario, doslovno jedan dan nakon napada na zgradu WTC-a u Njujorku. Bes je, prirodno, bio zbog izgubljenih nevinih života i generalnog traumatizovanja ne samo SAD već i celog sveta jednim ovako velikim napadom motivisanim najnižim ljudskim porivima. Odgovornost, pak, je išla na ime njegovog straha da će odgovor Amerike na ovakav napad biti motivisan jednako niskim porivima.

Rieber je u vreme pisanja ovog stripa bio već vrlo iskusan strip-autor sa velikom kilometražom pisanja baš za DC-jev Vertigo (uglavnom na Books of Magic) a posao na Marvel Knights je dobio gotovo sigurno na ime baš te vrste ekspertize iako kaže da je mislio da će tako važan lik kao što je Kapetan Amerika biti poveren nekom većem imenu. No, Quesada je znao šta radi i kao crtač za Kapetan Amerika: Novi poredak je odabran pokojni (i neprežaljeni) John Cassaday, u to vreme zvezda u strahovitom usponu na ime toga da je, posle zapaženog rada za Marvel i DC tokom devedesetih, prosto eksplodirao sarađujući sa Warrenom Ellisom na hit-serijalu Planetary za (u to vreme već DC-jev) Wildstorm. Cassaday i kolorist Dave Stewart su Kapetanu Americi dali idealan odnos superherojskog glamura i ozbiljne kinematske drame (leterer Wes Abbott je, naravno, dao svoj nezanemarljivi doprinos tonu stripa) i Kapetan Amerika: Novi poredak je, ulazeći u prodaju u kasno proleće 2002. godine bio baš onako snažan, jasan iskaz kakav je Marvelu u tom trenutku bio potreban.

Marvel je, da bude jasno, već u prethodnim mesecima reagovao na jedanaesti Septembar, prilično dostojanstvenim omažima „pravim herojima“ (tj. vatrogascima, paramedicima, svima koji su u momentu nezapamćene katastrofe u Njujorku nesebično pomagali sugrađanima i neznancima), prilično elegantnim ugrađivanjem događaja iz stvarnog sveta u stilizovani svet stripa, sa prepoznavanjem da se ovako nešto ne može ignorisati ali i da na njega ne valja reagovati ishitrenim, prenaglašenim gestovima. Današnji Marvel – niti ijedan drugi veliki izdavač stripova – nema ovu vrstu vizije niti osećaja za komunikaciju pa se ovo mora upisati u velike pobede Joea Quesade (kome ćemo ionako nekoliko godina kasnije upisati mnogo kreativnih i uredničkih poraza, ali nećemo sad o tome).

Kapetan Amerika: Novi poredak je onda bio taj sledeći gest, strip koji neće samo prepoznati traumu i ispoštovati ljude koji su priskočili u pomoć, već naredni korak, začetak dijaloga u kome se jasno i glasno prepoznaje zašto i kako je terorizam zlo, ali i – možda iznenađujuće otvoreno – ukazuje da je Amerika počinila velika zla širom sveta koja njeni građani kao takva i ne prepoznaju a koja u očima mnogih neamerikanaca opravdavaju zla počinjena u odmazdu Americi.

Rieberova priča je zapravo dramaturški relativno jednostavna i tiče se, suštinski, samo jednog incidenta ispričanog kroz šest brojeva, u kojoj grupa dobro naoružanih i opremljenih terorista drži civile kao taoce u crkvi u američkoj provinciji, eksplicitno najavljujući da će ih pobiti jer Amerika ubija civile po celom svetu i američki građani za to ne haju, a jedini njihov zahtev je da Kapetan Amerika lično dođe da se sa njima suoči.

Naravno, ovaj strip i ne treba da bude složen, trilerski konstruisan narativ, njegova ambicija je mnogo više da ovu postavku iskoristi za kontemplaciju glavnog junaka o tome šta dobri ljudi mogu da učine kada su suočeni sa velikim zlom – još više, šta mogu da učine da ne padnu i sami u zamku odgovaranja na zlo još većim zlom – i njegovog suočavanja sa teroristima koji će, pored svih svojih fanatičkih parola, imati mogućnost i da izgovore neke neugodne istine o kojima i Steve Rogers i čitalac treba da razmisle.

Kapetan Amerika: Novi poredak je veoma dobar reprezent epohe u kojoj je nastao. Cassadayjev crtež ima ikoničku dimenziju – što se praktično podrazumeva kada pričamo o Kapetanu Americi koji je, kako je to mnogo puta rečeno, praktično hodajuća zastava – i mnogo kinematskog kadriranja i tranzicija koje su osetno bliže filmu nego standardnom stripovskom pripovedanju. Njegove kompozicije se učestalo fokusiraju na samu figuru Kapetana Amerike u statičnim scenama – praktično pozama koje sugerišu snagu, zamišljenost, shrvanost emocijama – ili u scenama akcije koje nisu nužno borba i sukob već, zapravo i češće, samo scene glavnog junaka u pokretu, dok prelazi teren. U borbi je „režija“ retka i one se više bave kompozicijama koje podsećaju na skulpture. Svaka od ovih scena podseća na fokus na ljudsko telo kome se pripisuje praktično natčovečanska snaga (i odlučnost duha) onako kako je to bilo uobičajeno u slikarstvu autoritarnih i totalitarnih sistema – fašističkih i komunističkih – u dvadesetim, tridesetim i četrdesetim godinama prošlog veka. Često prisustvo američkih nacionalnih simbola u kadru pojačava ovaj utisak – bilo na štitu i kostimu glavnog junaka, ili putem zastava koje figurišu u nekim scenama – ali ambicija ovog stripa je da ove prikaze snage, moći, nepokolebljivosti i odlučnosti temperira prikazima empatije, saosećanja, solidarnosti koja prevazilazi institucionalizovani kolektivizam i utemeljena je u duhu glavnog junaka a koji je nesebična, požrtvovana osoba što uvek staje na stranu slabijeg.

Ovo je naravno osetljiva ravnoteža da se postigne, ali Cassaday je više nego sposoban da nam sugeriše glavnog junaka koji je melanholičan jer je video najveći rat koji je ljudska rasa ikada vodila u svojoj istoriji i prizori ljudske surovosti prema drugim ljudima ga čine istinski tužnim. Iako je Kapetan Amerika ovde vrlo često prikazivan iz donjeg rakursa da bi delovao monumentalno, moćno i veličanstveno, Cassadayju polazi za rukom da i u ovakvim scenama prikaže glavnog junaka koji je autentično šokiran ljudskom surovošću i sposoban da oseti tugu i saoseća sa nedužnima.

Rieber onda kroz scenario i tekst takođe šalje istu poruku. Jedna od prvih scena u stripu gde Kapetana Ameriku vidimo u punom kostimu je kada on štitom sprečava čin uličnog nasilja gde „rođeni Njujorčanin“ lud od bola zbog gubitka koji je pretrpeo jedanaestog Septembra nasrće nožem na arapskog komšiju – koji je takođe rođeni Njujorčanin. Više puta sam govorio koliko je neizmerno značajno što su u posleratnom periodu stripovi o Kapetanu Americi napustili ideju da je on „vojnik koji nosi oružje“, a što je bio redovan prikaz u originalnim stripovima o ovom junaku tokom Drugog svetskog rata i fokusirali se na ideju da je njegova glavna alatka – štit. To da Amerika sebe, kroz Kapetana Ameriku treba da vidi kao ZAŠTITNIKA a ne kao ratnika je bitna diferencija specifika stripova rađenih nakon 1962. godine i, da još jednom ponovim, bitan aspirativni simbol.

Rieber tako i piše svog protagonistu, nekog ko nema sumnju u to da teroristi treba da budu zaustavljeni i kažnjeni ali koji će i eksplicitno prihvatiti krivicu za to što je jednog od njih (barem tako izgleda) ubio tokom akcije spasavanja jer smatra da je važno da se razume da tog čoveka nije ubila država Amerika već čovek sa imenom i prezimenom. On će takođe nastojati da svoje druge protivnike ovde ne ubija, komunicirajući tokom borbe sa njima to da im on ne želi zlo i da ne želi da se bori već da to radi iz nužde jer oni ugrožavaju civile.

To sada može da zvuči naivno, pa i banalno, ali scenarista je toga svestan i svog glavnog junaka ne piše kao salonskog idealistu već kao vojnika koji poštuje herojstvo i mrzi rat, ali i kao saradnika američkih vlasti koji nije slep za loše stvari koja ta vlast takođe čini. U dinamičnom finalu stripa, kada se Kapetan Amerika bori sa vođom terorista on je suočen sa pitanjima na koja nema odgovore a koja se tiču masovnih zločina američke vojske u prekomorskim državama, ali njegova poenta je i ta da on na pitanja nema odgovore ali jeste spreman da sluša i uči. Takođe, on i sam ima sopstvene uvide u američka kršenja međunarodnog humanitarnog prava i neetičke prakse – uključujući prema sopstvenim vojnicima i saradnicima – i ovaj strip šalje vrlo nedvosmislenu poruku da se heroj (i u ovom slučaju superheroj) stavlja na stranu naroda a ne administracije.

A što je najbolja poruka koju ovakav strip može da pošalje. Štaviše, Kapetan Amerika: Novi poredak ide nekoliko koraka dalje nego što bi DANAS strip o Kapetanu Americi realistično mogao da ode, sa porukom – ponovo možda samo aspirativnom, ali to je sasvim pristojan horizont očekivanja za jedno umetničko delo – da Amerika zaista greši i čini loše stvari, ali da Amerika može, ume i treba da uči da ih ne čini.

To na kraju ovaploćuje ovaj strip kao skoro pa utopijsku emanaciju nečeg dobrog iz nečeg užasnog, nade da trauma može da bude ne samo prevaziđena već i prepoznata kao važna, kao između ostalog i poziv na buđenje, zbližavanje sa drugima, takođe traumiranima, uvećanje empatije. Nažalost, sam Rieber u svom pogovoru veli da je američki odgovor na jedanaesti Septembar bio bliži onome čega se plašio nego onome što je napisao u ovom stripu.

Ali on se i nije naročito dugo zadržao na ovom serijalu, sa svega dvanaest brojeva koje je potpisao (od čega je tri, po njegovim zapletima zapravo napisao Chuck Austen), da bi dalje radio stripove po G.I. Joe, Tomb Raider, Army of Two i drugim licenciranim predlošcima, sa ponekim autorskim radom između.

No, Kapetan Amerika: Novi poredak jeste bio kamen-međaš i predvodnik jednog talasa u Marvelovim stripovima gde se najveća američka ikona među superherojima podvrgavala snažnom preispitivanju i dekonstrukcijama. Iste godine kada je izašao ovaj strip, ali par meseci ranije, Macan i Žeželj su imali svoj miniserijal Captain America: Dead Man Running u kome se glavni junak otvoreno sukobio sa američkim vojnicima koji su prekršili pravila ratovanja. Naredne je izašao ikonički Truth: Red, White & Black Roberta Moralesa i Kylea Bakera o „prvom“, nezvaničnom Kapetanu Americi, crnom vojniku na kome je takođe eksperimentisano sa serumom za kreiranje supervojnika a koji je iz određenih razloga smatran neuspelim i ovaj je strip ostavio dubokog traga u Marvelu, sa sve odjecima u recentnom četvrtom filmu o Kapetanu Americi.

Naravno, Kapetan Amerika: Novi poredak nosi i nedostatke svog vremena, i ovde ne mislim na ideološke obrasce koje će mnogi smatrati isuviše popustljivim prema Amerikancima. Mislim pre svega na tu jaku, možda i usiljenu ozbiljnost u ekspresiji sa kontemplirajućim glavnim junacima i prenaglašeno melanholičnim i „gritty“ tonom a koja se iz Marvel Knights prelila i u sve ostale stripove u Marvelu i jedno vreme pretila da proguta sve što postoji. Ruku pod ruku uz to je išla i grafička estetika koja će forsirati te filmske kadrove, hiperrealistični stil, jako dekomprimovano pripovedanje sa sve „writing for trade“ mentalitetom gde su priče koje bi prirodno stale u jednu, dve ili tri epizode razvlačene na šest. Hoću reći, ovo je strip u kome nema vanzemaljaca, robota, niti kostimiranih negativaca sa kojima bi se Kapetan Amerika borio, ali u nekom momentu je delovalo da će svaki Marvelov strip morati da bude isti takav i to, videlo se relativno brzo, ni samo ne bi bilo bez ostatka dobro. Ne ume svako ni da piše ni da crta ovakve stripove niti je jedini superherojski izraz vredan pažnje taj ozbiljni, sumorni, kontemplativni glas spakovan u dekomprimovanu kinematsku prezentaciju.

No, znamo da se Marvel brzo otresao ovog imperativa pa su i scenaristi koji su bili njegove možda i najveće perjanice (Brian Bendis, naravno), promenili način na koji rade. I to je u redu, treba da cveta hiljadu cvetova i da imamo i stripove kao što su The Unbeatable Squirrel Girl ili Runaways paralelno sa Punisher MAX. No, Kapetan Amerika: Novi poredak – u originalu The New Deal i nisam siguran da je prevodilac, Nikola Dragomirović uopšte mogao da nađe srećnije rešenje – je kvalitetan strip unutar onog što pokušava da uradi i, imajući u vidu zaokruženost naracije ali i motiva koji su obrađivani, kvalifikuje se za jedno od boljih izdanja cele ove edicije. A i volim Cassadayja, ne mogu da lažem. Nećete ga naći na kioscima, ali Delfi ga i dalje ima u prodaji na ovom mestu.