Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Za prvi ovogodišnji Jazz Nedeljom idemo celom nizbrdnom stazom nepotizma osim što sam u ovom slučaju JA taj „nepot“, konkretno sestrić. U drugom kolenu. Takođe, Zu su izdali novi album i to mora da se ispoštuje iz sve snage.
Pozabavimo se prvo tim rodbinskim vezama i ukažimo na album besprekorno elegantnog, graciozno razigranog, zrelo avangardnog i samo blago džeziranog folklornog zvuka koji je snimila moja tetka. Ne sama, ali je ona u ovoj postavi do te mere najvažnija da se i cela postava zove po njoj. Milojkovic Quartet: Milojkovic Quartet je debi album postave Milojkovic Quartet u kojoj, dakle, glavnu reč u kreativnom smislu vodi Jasmina Milojković, harmonikašica, pevačica, kompozitorka i aranžerka, generalna osmišljivačica smera u kome se muzika ovog benda kreće i, kako već rekosmo, moja tetka. Izašao pred sam kraj prošle godine, ovo je i besprekoran album za slušanje u ovim zimskim danima, pun nimalo pritajene a dostojanstvene radosti i balkanskih, „klecačkih“ ritmova koji se otmeno kombinuju sa srednje- i severnoevropskim harmonijama, ali i sa odjecima anadolijskog nasleđa koje je nama ovde, voleli mi to ili ne, u krvi. A ko ne voli, taj je ćaci, to je jasno.
Jasmina Milojković je sestra od tetke moje pokojne majke i najbolja tetka koju sam ikada mogao da zamislim da imam. Najmlađa od troje dece u porodici uvek punoj pustolovnih ambicija, da se putuje, da se istražuje, da se proba nešto novo i ode izvan granica koje ostali sebi instinktivno postavljaju, Jasmina je u vreme kada sam ja stasavao bila dovoljno mlada da joj ne bude glupo da se druži sa klincima, a dovoljno stara da joj se ti klinci povremeno povere na staranje i da se niko ne brine da će tu neko stradati. Duhovita, zabavna, uvek sa nekom maštovitom idejom kako da se potroši vreme, Jasmina mi je bila omiljeno ljudsko biće i na ime toga što je divno – i često – pevala, a i što je umela da dohvati harmoniku i da napravi veličanstvene stvari sa njom. U tim mojim mladim godinama harmonika je bila ekstremno bučan instrument za moje nežne uši pa sam cenio i što je tetka povremeno svirala i gitaru i pevušila pesme za koje smem i danas da se zakunem da bi, da ih je snimila i ponudila nekom tadašnjem izdavaču, pomračile slavu Jadranke Stojaković.
I ujaci su bili donekle muzikalni (kad smo već kod toga, i moja majka je svirala klavir a otac violinu i gitaru i imao bendove) ali Jasmina je definitivno bila najnadarenija za ovu umetnost i najviše se njome bavila. No, njen „pravi“ poziv je bila arheologija i ne moram valjda da objašnjavam koliko je EKSTREMNO KUL bilo kada me je vodila na iskopavanja u okolini Vinče gde sam se ja očajnički nadao da ćemo – uprkos njenom objašnjenju da pričam o bukvalno različitim geološkim periodima – naleteti na kosti bar jednog dinosaurusa. Od početka osamdesetih ona živi u Nizozemskoj, i radila je tokom svih ovih decenija različite poslove ali se poslednjih godina, otkako smatra da je u penziji, sve intenzivnije bavi muzikom.
A što znači da posle veoma cool serije videa gde je ona sebe snimala kako svira i peva u raznim crkvama po Groningenu i drugim mestima u Nizozemskoj, na red došla i „prava“ autorska i studijska muzika.
Milojkovic Trio je bio album istoimenog trija iz 2023. godine, prvi „profesionalni“ rad ekipe koja se okupila, kako kažu, gotovo slučajno, sa komšijskim susretom u kome je figurisala harmonika i majstor što je došao da popravi kvar na gasnoj instalaciji koji se pokazao i kao vrstan harmonikaš. Ovo se dešavalo 2015. godine ali su se Jasmina i komšija Jesper Vos, kontrabasista i perkusionista onda 2021. dogovorili da sviraju zajedno, pa im se nedugo potom pridružio i gitarista i klavijaturista Jaap van der Velde, Jesperov kolega iz grupe Korfbal. Kako kažu, pre svake probe bi Jasmina prvo spremila nešto da se pojede, a onda bi seli da uče srpske i makedonske pesme i tokom nešto više od godinu dana, koristeći Jasmininu sobu kao studio, snimili su album sa deset tradicionalnih komada. Ovaj se album može čuti na ovom mestu.
Za Milojkovic Quartet je postava proširena dodavanjem multiinstrumentalistkinje po imenu Gabija Bartulytė a koja se bavi različitim multidisciplinarnim umetničkim radovima i svira gomilu instrumenata. Na ovom albumu svira saksofon, klarinet, klavijature i zvona a čućete je i kako peva na srpskom i bićete prijatno iznenađeni.
Milojkovic Quartet je album autorskih kompozicija – koje ravnopravno potpisuju svi članovi kvarteta – a koje je producirao van der Velde i nudi sada već veoma zreo materijal sa osam pesama u pola sata gde se mešaju turski i balkanski ritmovi, severnjačke harmonije i džezerske improvizacije. Ono što ploču karakteriše je vrlo sigurno korišćenje vokala, a što često ume da bude slaba tačka (ili da potpuno odsustvuje) sa „džez“ i „new music“ ploča koje se laćaju balkanskog folklornog nasleđa. Ne krivimo ih, jer to treba ipak ZNATI, a to Milojkovic Quartetu automatski daje prepoznatljivost i prednost.
Album je veoma dinamičan, veoma plesan sa nimalo sramežljivim sedmoosminskim i drugim neparnim ritmovima koje mi ovde intuitivno razumemo a zapadni Evropljani imaju utisak da im je negde izrasla treća noga preko koje se stalno sapliću. Jutro, koja album otvara ima umirenu, radosnu temu što je predvodi harmonika i ukusno slojevito posložene udaraljke, ali se brzo transformiše u plesni komad sa Južne pruge uz koji bi vaš prvi komšija već krenuo da ozbiljnije cuga pa možda i da baca čaše. Nemir, pak, kreće na gitari, nudeći romantičnu tremolo temu ali kada krenu neparni ritam i saksofon shvatate da ste opet upali u zamku. Gabija Bartulytė svoje duvačke instrumente ne štedi i ovde posle zarazne teme koja tera na ples kreće promuklo, sinkopirano soliranje kao iz neke leskovačke kafane. Ni van der Velde se ne da, pa imamo i gitarski solo koji pali dostupnu pirotehniku i lansira kvartet u stratosferu.
Šeherezada je mirniji, eteričniji komad sa Jasmininim glasom koji je toliko zvonak i topao da prosto ne mogu da verujem da su prošle tolike godine otkada sam je prvi put čuo da peva a ona zvuči ISTO. Klarinet ovde ubacuje potrebnu količinu derta.
Kad smo već kod teških emocija koje su i same zbunjene jesu li pozitivne ili negativne, Sreća je centralni komad ovog albuma sa obe žene koje daju odlične vokalne izvedbe a ako razumete tekst – a vi ćete ga razumeti, za razliku od Nizozemaca – možda vam krene i neka suza koju ćete otirati uz malo glupavi osmeh.
Drugu polovinu albuma otvara sanjiva ali i zanosna minijatura Ką aš čia darau pa onda kreće još jedna južnoprugaška poskočica nazvana samo Igra. Stray Thoughts uspeva da spoji anadolijske perkusije i dert sa severnoevropskim setnijim folkom i ovde su muški vokali po prvi put u navalnom redu. Album se završava besprekornim drone-instrumentalom Zwona Zwone u kome harmonika potapa sve svojim bogatim, bučnim zvukom, podsećajući me na te momente iz detinjstva kada sam mislio da od ovog instrumenta ne postoji ništa glasnije na svetu.
Milojkovic Quartet je prelep album i nadam se da će uskoro dospeti i na Bandcamp jer TREBA da bude dostupan svima. Slušajte:
Dobro. Za prvi album koji sam preslušao u ovoj godini i koji je džez samo u dovoljnoj meri da ne pobegnete u brda nakon vrlo agresivnog, vrlo distorziranog otvaranja mehanicističkim, agresivnim ritmovima, teško distorziranom gitarom i dementnim, poremećenim saksofonom, ponudiću vam Zu: Ferrum Sidereum, najnoviji studijski, i bogami dupli album omiljenih avangardista iz Rima, jednih i neponovljivih Zu.
O Zu sam, znamo to, pisao više puta, između ostalog nakon njihovog koncerta u beogradskom SKC-u sa turneje gde su sarađivali sa Mikeom Pattonom. Beše to odličan koncert a prošle godine su Zu izbacili i izuzetan živi album u kolaboraciji sa Tatsuyom Yoshidom o kome sam pisao na ovom mestu. No, „pravi“ prethodni album Zu je bio izašao još pre pandemije i Terminalia Amazonia je bila i svojevrsni ispit izdržljivosti sa svojim pesmama između petnaest i dvadeset minuta, abrazivnim teksturama, zvučnim kolažima…
Ferrum Sidereum (odnosno gvožđe sa zvezda, dakle, SVAKO gvožđe koje ste imali priliku da u životu vidite a koje je na našu planetu stiglo iz zvezdanih grotla i kroz meteorske kiše) zadržava abrazivne, hrapave teksture ali skraćuje kompozicije i vraća ritam u igru. Ovo nije album sad nekakve DOBRE ZABAVE onako kako bi to voleli da čuju vlasnici džez barova, ali Zu na Ferrum Sidereum sviraju u prebrojivim ritmičkim strukturama i na koncertima će ove pesme definitivno pokretati publiku. Naravno, fer je reći da će pomoći ako je ta publika navikla na metalsku mošpit etiketu jer je Ferrum Sidereum agresivna, teška ploča, glasnih, agresivnih avangardnih rifčina i teških, brutalnih ritmova.
No, ona nije nesuptilna. Nakon prve dve pesme koje mešaju no wave, industrial metal i free jazz na takav način da ćete misliti da vas neko u bendu mrzi – ili da smatra da jedino kroz razumnu količinu agonije možete dosegnuti transcendenciju i postati bolja osoba – treća, Kether, je slojevitija i makar sačeka jedno sedamdeset sekundi pre nego što odvrne reglere do daske. Gazeći sve težim i težim korakom. Kether je možda i pokazna vežba za ono što Zu rade ovim albumom, nudeći u teoriji vrlo jednostavnu osnovnu strukturu ritma i tonova koja zatim organski evoluira u nešto skoro nepodnošljivo glasno, samo da bi se ponovo uvila sama u sebe, odjekivala u sopstvenim šupljinama, malo vas poštedela pre nego što ponovo krene u stratosferu i suoči vas sa zaslepljujućim svetlom zvezda.
A.I. Hive Mind je onda brutalni No Wave sa strašno tenzičnim radom bas-gitare i klavijatura i krešendom koji skoro da podseća na savremene deathcore i metalcore bendove koji grade napetost do momenta kada imate utisak da se sam zvuk raspada dok oni pale sve pedale koje imaju. Da se zvuk ovde ipak ne raspadne odgovoran je Marc Urselli, nagrađivani i iskusni inženjer zvuka i producent koji je radio sa Louom Reedom, Mikeom Pattonom, Nickom Caveom, ali i sa U2, Eltonom Johnom, Johnom Zornom i Johnom Patituccijem i dobio više gremi nagrada za svoje produkcije. Urselli ovde ne pokušava da od Zu napravi „mejnstrim“ bend, naprotiv, on im pomaže da svoj agresivni, brutalni zvuk iznesu na naredni nivo i slušaocu ponude ekstatično iskustvo istovremeno sa osećajem da se na njega ruši bar 4-5 tona pomenutog gvožđa što je došlo sa zvezda. Kada u finalu A.I. Hive Mind čujete mitraljesko štektanje basa i bubnja a preko koga će ići džezersko soliranje na saksofonu razumećete.
Agresija neće popustiti. La Donna Vestita Di Sole je najduži komad na albumu i on posle eteričnog početka prelazi u metalizirani no wave, sa surovim, distorziranim bas-rifovima i opresivnim elektronskim talasima što padaju preko militantnog ritma. Pleroma je onda srazmerno „nežniji“ komad utoliko da svoju tenziju i agresiju drži u relativno svedenom volumenu, puštajući repeticiju i disonancu da rade svoj posao i nanose štetu. Fuoco Saturnio je povratak na no wave gaženje, mehanicističke ritmove, saksofon koji proseca metalne teksture kao laser. The Celestial Bull and the White Lady je možda najviše „meditativan“ komad, ali to ne znači da on nema rušeća krešenda i brutalne distorzije.
Hymn of the Pearl onda preuzme neke njegove harmonske ideje i preko i dalje agresivnog ritma nudi neku vrstu oslobađajuće katarze, otvarajući put za najkraću i najapstraktniju Perseidi koja kao da ceo prethodni album pakuje u 64 sekunde tenzije i košmara. Konačno naslovna Ferrum Sidereum nalazi idealnu ravnotežu između apstraktne, plutajuće abrazivnosti i agresivnog, ali pozitivno esktatičnog ritmičkog nabijanja. Ona zatvara album koji će vam uraditi mnogo toga ružnog da biste sami došli do onih spoznaja što ih je bend imao tokom godina u kojima ga je pripremao i videti zašto je sve to LEPO. Ploča sa kojom se borite, ali gde na kraju oboje pobeđujete:
