Danas pričamo o petom miniserijalu iz ciklusa Universal Monsters a koji od 2024. godine izlazi za Image Comics, dakle o Universal Monsters: Invisible Man. O prva dva – koji su se bavili Drakulom i Stvorenjem iz Crne lagune – sam pisao na ovom mestu, a Universal Monsters: Frankenstein i The Mummy, treći i četvrti po redu, sam preskočio, ali sa punom ambicijom da ih se dočepam čim budem imao malo vremena pa ćemo i o njima prozboriti koju. Kako sam srazmerno nedavno pisao o jednoj drugoj strip-adaptaciji Frankenštajna, nekako me je srce vuklo da prvo obradimo Nevidljivog čoveka, pogotovo što je ovo crtala grčka umetnica DaNi o kojoj se, moj je osećaj, ne piše dovoljno imajući u vidu koliko je zanimljiva ilustratorka.

Universal Monsters: Invisible Man je izlazio od Avgusta do Novembra prošle godine i u pitanju je drugi strip u kolekciji Universal Monsters koji je napisao scenarista James Tynion IV. Kao što znamo, on je bio autor i miniserijala kojim je ova cela avantura počela, onog o Drakuli, a u predgovoru za Universal Monsters: Invisible Man on veli da je njegovo učešće u ovom projektu bilo više stvar toga da su mu dali ponudu koju nije mogao da odbije nego nekakvog njegovog planiranja. Uostalom, da li biste VI odbili mogućnost da radite sa nekim od najikoničkijih likova popularne kulture dvadesetog veka, dobijajući srazmerno veliku kreativnu slobodu i upareni sa nekim od najboljih crtača koji rade u američkoj industriji? Universal Monsters je možda serijal kojim se iz IP-ja cede poslednje kapi sitnog profita pre nego što ove partikularne verzije likova pređu u javno vlasništvo, ali u Skyboundu, koji je obavio sav urednički posao za Image, nisu štedeli na produkciji i angažovani su zaista neki ugledni autori kako bi ovo bili legitimni novi dodaci mitosu svojih respektivnih „čudovišta“.

Tynion IV u pomenutom predgovoru i kaže da je u momentu kada je Skyboundov Alex Antone, urednik ovog izdanja, na San Diego Comic-Conu pre nekoliko godina pomenuo da je firma od Universala obezbedila licencu za adaptacije njihovih filmskih klasika u nove stripove, on bio u totalno drugom mentalnom, jelte, prostoru. Upravo je bio završio rad za DC, gde je pisao Batmana i Justice League Dark i sebi je rekao da je dosta rada na superherojima i, uopšte, na tuđim likovima i licenciranim propertijima i da je vreme da se posveti svojim autorskim radovima (a koje sam ja, da bude jasno, dosta hvalio poslednjih godina). No, ovo je zaista bila prilika kakva se ne propušta, da se radi sa likovima koji su definisali horor kao žanr i zbilja ostavili neizbrisiv, presudan trag na popularnoj kulturi što nije na važnosti izgubio do danas. Protivno nekom svom dotadašnjem razmišljanju, scenarista je odmah kaparisao Grofa Drakulu i kaže da je već u tom trenutku, u baru u San Dijegu zamišljao kako će strip izgledati kada ga bude crtao Martin Simmonds (podsećanja radi, izgledao je spektakularno i ja sam napisao da je sasvim razložno reći da „njegov ekstremno ekspresivni, ekstremno detaljni stil, u kome se mnogo radi sa teksturama i kolorom, sa osvetljenjem i senkom, paše Draculi kao što guza paše noši.“).

Ali, Drakula očigledno nije bio dovoljan (kako smo već rekli, za scenaristu je ovo više bila tezga da se zapljune a manje nekakav prevratnički, dekonstruktivni rad) pa je Tynion u istom razgovoru rekao da mu ostave na stranu i Nevidljivog čoveka. Iz sasvim partikularnih razloga: Nevidljivi čovek je RAZLIČIT od ostalih likova koje je Universal od tridesetih do pedesetih godina prošlog veka pretvarao u horor ikone. Čudovišta koja je Universal promovisao – ako se na stranu stavi grof Drakula – su bila tragični, neshvaćeni likovi koji su u gledaocu izazivali empatiju makar isto koliko i stravu, a ovo partikularno važi za Stvorenje iz Crne lagune i Frankenštajnovo čudovište*. Nevidljivi čovek je, naprotiv, definisan nečim suprotnim, svojom psihopatijom, narcisoidnim resantimanom usmerenim prema ostatku ljudske rase, žudnjom za superiornošću, odsustvom saosećanja… Čak je i autor originalnog romana (izašlog 1897. godine prvo kao serijal u novinama a odmah zatim kao knjiga), H. G. Wells, napravio jasnu distancu u odnosu na svoja prethodna dva romana (Vremeplov iz 1895. i Ostrvo doktora Moroa iz 1896.) prelazeći iz tada uobičajenog pripovedanja u prvom licu u treće lice. I sam Wells je možda osećao da bi naracija iz vizure Jacka Griffina bila previše za čitaoca i napravio odmak u treće lice…

*iako Universal danas poseduje prava na King Konga, on je originalno bio produkcija studija RKO, ali i tu se prepoznaje identična matrica

Tynion veli da je bio privučen ovom liku na ime Universalovog filma iz 1933. godine u kome je prikazana Griffinova psihopatska priroda i „teror koji je priredio Velikoj Britaniji“, no njegov strip je zapravo pre svega usmeren na ispitivanje toga koliko je čudovište bio ovaj čovek izvorno, pre nego što je počeo na sebi da eksperimentiše korišćenjem kombinacije hemikalija koja je sadržala i monokain*, i kao takav je veoma interesantna adaptacija, ali delimično i prikvel za originalni predložak (i film i roman), koji raspakuje mnoge elemente što su tamo bili pokriveni u prolazu i daje nam jedan „slow burn“ horor gde od početka imamo osećaj da prisustvujemo razbuktavanju bolesti što je vrebala od rođenja

*Monokain je lokalni anestetik nekada korišćen za razne kliničke zahvate, prvenstveno u stomatologiji kao bolja opcija od tada uobičajenog Prokaina (tj. onog što mi zovemo Novokain). Danas je, pretpostavljam odavno napušten od strane čitavog civilizovanog sveta jer koliko može da se vidi, period njegove aplikacije bio je prevashodno u četrdesetim godinama prošlog stoleća. Zanimljivo je da Žurnal Američkog udruženja stomatologa u svom izdanju iz Avgusta 1941. godine tvrdi da je ova supstanca prvi put sintetizovana 1935. godine, sa publikacijom rezultata 1937. Imajući u vidu da je Universalov film, rekosmo, u bioskope ušao 1933. godine i imao eksplicitne reference na monokain (čega nije bilo u Wellsovom romanu), ovo sugeriše da je naučnik koji je monokain sintetizovao u stvarnom životu, Samuel D. Goldberg iz Bruklina, gledao film i smatrao da je monokain pravo ime za njegov izum a koji je, javlja tadašnji Njujork Tajms, u testiranjima na stomatološkim pacijentima dao bolje rezultate od Novokaina i drugih tada korišćenih lokalnih anestetika…

Tako, za razliku od romana i filma koji počinju in medias res i prikazuju Griffina kako je već postigao nevidljivost i počeo da ubija, kako dolazi u krčmu u kojoj će mu jedno vreme biti baza operacija, strip Universal Monsters: Invisible Man posle tri uvodne table u „sadašnjosti“, odmah pravi skok unatrag, prikazujući Jacka Griffina kao jednog od dvojice rivalskih hemičara koji rade za malu kompaniju što je drži doktor Cranley. Ono što gledamo u stripu je sve prisutno u ranijim predlošcima, kako u filmu Jamesa Whalea, tako i u Wellsovom romanu, ali je tamo u pitanju samo neka vrsta kraćeg flešbeka u kome Griffin bez ulaženja u previše detalja trasira svoj put od nezadovoljnog službenika male firme do čudovišta kome nevidljivost garantuje imunitet od morala i koje će učiniti drugim ljudima bilo šta što mu padne na pamet.

U ovom stripu dobijamo te detalje i mada sam automatski sumnjičav prema svakom prikvelu koji smatra da svaku rečenicu koju je neko od likova izgovorio mora da razvije u poseban podzaplet, Tynion to jako solidno radi. Ovde je njegovo eksperimentisanje na mački samo deo serije eksperimenata na životinjama a koje kreće od, prirodno, laboratorijskog pacova. Ispričan u prvom licu – kako bi se dobila ekstra dimenzija strave a čitalac doveo lice u lice sa psihopatskim hororom – ovo je narativ o čoveku koga lome narcisoidna ljubomora i resantiman, bolesna ambicija, pre svega jedan patološki osećaj da je drugačiji, superiorniji u odnosu na druge ljude i da je nepravda to što mora da se pred njima pretvara da su isti. Rivalitet sa kolegom, doktorom Kempom ovde jako dobro oslikava tu Griffinovu iskrivljenu percepciju stvarnosti, a Tynion pazi da ni Kempa ni njihovog gazdu, Cranleyja ne prikaže kao nekakve savršene, moralno besprekorne i eminentno simpatične likove, time uvlačeći i čitaoca u svojevrsno saučesništvo. Cranleyjeva ćerka, Flora je, uprkos tome što čitalac vidi da je Griffin nedvosmisleno bolesna osoba, njemu bliska i želi da se uda za njega, a gde je opet spretno sugerisana ta stvarna hemija narcisoidnih psihopata koje često ljudi percipiraju kao šarmantno ekscentrične i magnetski privlačne.

Tynion, dakle, ovde zaista ide na to da svog protagonistu, bez nasilnog „osavremenjivanja“ prikaže kao glavnu sponu između klasične, viktorijanske pojave kao što je bio Džek Trbosek i modernih psihopatskih arhetipova poput Patricka Batemana ili, eto, Hanibala Lectora…

Pripovedanje je sporo, metodično i mada je od početka jasno da glavni junak ima psihopatsku prirodu, ulazak u devijantnost je postepen. Ovo priči daje osoben ton u odnosu na klasične predloške koji su nam Griffina prikazivali kao misteriju i već formirano čudovište. Kroz ovaj narativ pratimo kako njegove sumnje u sebe, ljubomora i žeđ za uspehom korak po korak vode ka sve smelijim eksperimentima, a vidimo i kako on reaguje na rezultate tih eksperimenata sa posebno uspešnim kanalisanjem ideje da monokain uvećava inteligenciju test-subjekata i Griffinove ushićene reakcije kada vidi da pacov, prva životinja koju uspeva da učini nevidljivom, reaguje ubijajući druge pacove i time demonstrirajući svoju „superiornost“. Istovremeno, vidimo njegove opsesije nevidljivošću koja čoveku daje moć pa i fantazije da će ćutanjem i nenametljivim ponašanjem među drugim ljudima ostvariti neku vrstu funkcionalne nevidljivosti koja će ga osloboditi. Kada strip poče da pokazuje Griffinovo napredovanje ka testiranju na ljudima, ulazimo u novi nivo viktorijanskog horora i to vrlo uspešno, gde nisu samo viscera i krv već i duboko poremećeni ljudski i socijalni odnosi komponente strave.

DaNi je po vokaciji vizuelna umetnica – studirala je vajarstvo – i nakon uspešnog samopublikovanog serijala koji je u Grčkoj bio zapažen i doneo joj nagradu publike na ceremoniji strip-nagrada 2015. godine, ostavila je već solidan trag u američkoj industriji. Već sam je jako hvalio za serijal Coffin Bound koji je radila sa Danom Wattersom a na kome ju je kolorisao Brad Simpson, koji i ovde radi kolore i njihova sinergija je opipljiva. Grkinja ne radi istim stilom kojim je crtala Coffin Bound i ovde je možda bliža ekonomičnijem, bržem crtežu koji je karakterisao njen rad za DC-jeve superherojske serijale. Linije su ovde grublje, senčenja i kontrasti brutalniji, ovo je strip stroge viktorijanske atmosfere i bizarnih, bolesnih fantazija glavnog junaka koje su grafički prikazane fantastičnim, a opet svedenim kompozicijama. Prikaz nevidljivosti je takođe dobro rešen i Simpson ovde i sam ima neke odlične ideje a letering je radila sjajna Becca Carey i on daje stripu komponentu palpa koja odgovara periodu a bez nekakvog forsiranja „starinskog“ izgleda.

Universal Monsters: Invisible Man je vrlo solidan strip. Radi se o predlošku koji je adaptiran MNOGO puta, i na filmu (poslednji je bio 2020. godine), na televiziji, ali i u stripu (The Nobody je bio prvi strip Jeffa Lemirea koji sam ikada pročitao, recimo). No, back to basics pristup koji je Tynion ovde usvojio, metodična naracija i atmosferičan, opresivan vizuelni identitet stripa daju jake argumente da ovo treba pročitati. U trenutku dok ovo kucam možete kupiti pojedinačne epizode putem Amazona a kolekcija će izaći u Martu.