U Hachetteovoj seriji Marvelovih grafičkih romana – za koje smo već utvrdili da mnogi uopšte nisu „romani“ čak i u labavoj definiciji koju koristimo za „ozbiljnije“ stripove – pre par meseci smo stigli do nečeg uistinu značajnog. Marvel grafičke novele 45 – Kuća M, ili, u engleskom originalu samo House of M, je po mnogo elemenata neka vrsta kamena-međaša u Marvelovoj istoriji i, makar meni služi i kao nekakva razdelnica od koje računam da se nalazimo u eri „modernog Marvela“.

Što zvuči malo ludački, jer je sasvim fer kazati da je „moderni Marvel“ počeo nekoliko sezona ranije, sa dolaskom Joea Quesade na mesto glavnog urednika, sa njegovim naporom da u tada već prilično ostarelu ergelu autora dovede nove, mlađe snage iz sveta nezavisnog i autorskog stripa, sa pokretanjem smelih novih inicijativa u formi Marvel Knights i pogotovo Ultimate Universea. No, ovo su sve bili potezi, inicijative i napori. House of M je bio DOGAĐAJ koji je po mnogo čemu promenio sve i nakon kojeg je solidifikovana nova praksa, ona zbog koje se mi, matori čitaoci Marvelovih stripova i danas rutinski vajkamo da je sve naopako i da ovi u Marvelu ne znaju šta rade.

Nekakva „objektivna“ istina je i to da su danas dobri Marvelovi stripovi često među najboljim stripovima koje je Marvel ikada objavio i da je generalni ton i duh medijuma osavremenjen i u dosluhu je sa zeitgeistom na mnogo ubedljiviji način nego što je to bio na prelazu milenijuma, a House of M JESTE bio vrlo instrumentalan u tome kako je promenjen odnos urednika i autora prema materijalu sa kojim rade i kako je publika, na kraju krajeva, počela da percipira superherojski strip.

House of M je i paradigmatičan strip za Briana Bendisa, njegovog scenaristu o kome sam pisao mnogo, mnogo puta. Iako mu je partner na ovom stripu bio izvanredni francuski crtač Olivier Coipel (sa tušem odličnog tima koji je predvodio Tim Townsend, a tu su bili i Rick Magyar, Scott Hanna i John Dell, kolore je sjajno uradio Frank D’Armata, dok je letering napravio Chris Eliopoulos), sa House of M će Bendis bez ostatka utvrditi svoj status „arhitekte“ Marvelovog univerzuma, a koji će neprikosnoveno držati još punu deceniju, radeći šta hoće i povlačeći čitave kreativne timove, desetine scenarista, urednika, crtača itd. u smeru sve banalnijih ideja i zapleta, ozvaničavajući, MOŽDA i tu tektonsku promenu u američkoj industriji gde su scenaristi počeli da se percipiraju kao de fakto autori stripa a crtači kao podizvođači radova i njihova produžena ruka.

Bendisove zasluge za Marvelove uspehe u ranim godinama ovog veka ne mogu se prenaglasiti. Doveden skoro pa slučajno, da pomogne Davidu Macku da radi Daredevila – Mack je ovaj strip i pisao i crtao, trošeći ogromne količine vremena na praktično slikarski urađene table i veoma poetizovanu naraciju – ovaj će dotadašnji autor nezavisnih krimi-stripova sa raspričanim gangsterima i old school crno-belom noar estetikom svog mentora – i prijatelja – Macka skoro odmah izgurati iz Marvela. Bendis je preuzimajući štafetnu palicu u trku od Macka kreirao manje poetičnog, manje „arty“ ali uzbudljivog, zrelog Daredevila koji je posle skoro dve decenije od Franka Millera ovom stripu ponovo dao tu tvrdu uličnu teksturu*ali sa onda čitavom dodatnom dimenzijom psihološkog nijansiranja i prikaza unutrašnjeg života konfliktnog heroja.

*Miller je, kada je Bendis dobio drugog Ajznera za ovaj strip, kažu, došao do mlađeg scenariste i rekao mu „Svestan si da jedna od tih nagrada pripada meni, zar ne?“

Onda je krenuo Ultimate univerzum, Bendis je uzeo da piše Ultimativnog Spajdermena i maltene svojeručno promenio estetiku novog superherojskog stripa. Njegovi likovi su bili raspričani i govorili tonom koji do tada maltene nije postojao u ovom medijumu, nudeći bogate karakterizacije kroz dijaloge, svet mnogo opipljiviji i širi od onog što je bio standard za superherojštinu, a spora, dekomprimovana naracija je njegovim stripovima – pored Ultimate Spider-mana i Daredevila vredi da pomenemo i Alias, naravno, započet 2001. godine na Marvelovom „odraslijem“ imprintu Marvel MAX – dala šmek televizijske serije i to onakve kakve će biti godinu ili dve kasnije prepoznate kao nositeljke „peak TV“ ere.

Kada je Bendis preuzeo da piše Avengers ovo je bila sledeća etapa prevrata. Avengers su, kako smo to već više puta pominjali, uvek bili voljen ali skoro nikada Marvelov „glavni“ naslov, onako kako su to u tom trenutku već decenijama bili X-Men, Spider-man, Fantastic Four ili, u neko ranije vreme Thor i Hulk… Bendis je znao da u ruke dobija strip uglavnom usmeren na beskonačnu reciklažu akcionih scena koji su tek u skorije vreme noviji autori poput Kurta Busieka i Geoffa Johnsa pokušavali da prodube. Johnsov rad je pogotovo danas smatran prilično neujednačenim, pa i na momente kontroverznim i kako se bližio izlazak petstotog broja magazina tako je i Marvel uposlio Bendisa da napravi nešto posebno od ovog stripa. Bendis će uraditi nešto do tada nezamislivo i u narativu danas poznatom kao Avengers Disassembled ne samo pobiti neke od glavnih članova Avengersa, već i okončati decenijsko izlaženje magazina a koji će nakon svega zameniti novi strip – New Avengers.

Avengers Disassembled je bio očigledna prekretnica za Bendisa. Scenarista do tada pre svega usredsređen na stripove sa jasnim glavnim likom i posvećen dubokim karakterološkim studijama je, pišući strip o timu superheroja, pre svega usmerio energiju na to da ovo bude spektakularan pa onda i kontroverzan rad. Sećam se da sam još tada čitao razložne kritike starije garde čitalaca koji su bili zgađeni ne samo Bendisovim poigravanjem sa očekivanjima čitalaca dok će jedan po jedan član Avengersa ginuti, već i Marvelovim oblapornim sadizmom u marketingu gde se za sve pare igralo na „ko će sledeći biti ubijen“ kartu. Ovo je bilo doba u kome se smrt superheroja još uvek doživljavala kao ozbiljan događaj, a sa Disassembled će Bendis tu ideju opasno izlizati, insistirajući na šok-efektu ubijanja likova iz Srebrnog doba a koji će onda, jednako šokantno biti oživljavani posle određenog vremena kako bi se i na tome, jelte, profitiralo.

U dvadesetak godina koliko je prošlo od Disassembled skoro da je nemoguće setiti se većeg superheroja koji NIJE prošao kroz „Death of…“ fazu. Spajdermen je ubijen i oživeo nekoliko puta (poslednji put u 8 Deaths of Spider-man), ginuli su i Kapetan Amerika, Wolverine, Daredevil, Silver Surfer, Ms. Marvel… Što se Thora tiče, Al Ewing je barem od cele te ideje napravio nekakav visoki koncept.

Da ne bude velike zabune, danas je otužno kad se superheroj ubija samo da bi se zaradilo malo medijske pažnje, ali 2004. godine je ovo bilo i otužno, ali i na neki način opsceno. U drugim stripovima – pa i nekima koje je Bendis pisao – smrt je i dalje tretirana „ozbiljno“, kao traumatični rascep sa dotadašnjim kontinuitetom pa je tim više ono što je Bendis radio u Disassembled delovalo kao neukusna interpunkcija.

Ako je ovo prvi put da me čitate kako pišem o Bendisu onda vredi da ponovim: Brian Bendis je bio veoma dobar scenarista u svojoj prvoj fazi u Marvelu. Dok god je radio sa „street level“ herojima i pričama fokusiranim na jednog glavnog junaka i njegovu karakterizaciju, to je bilo u solidnoj meri bolje od većine onog što su radile kolege, ili je makar bilo novo, karakterno, sveže i zanimljivo. No, Disassembled je prodao toliko kopija i bio takav hit za Marvel da je Bendis poslednjih dvadeset godina proveo ubeđen da je sposoban da piše kvalitetne ansambl-stripove, sa velikim timovima i puno spektakla i posledica toga su po pravilu slabi a ponekada i katastrofalni stripovi u formi, recimo, New Avengers i Dark Avengers, Guardians of the Galaxy, Young Justice, Legion of Superheroes ili Checkmate.

House of M je, onda, bio i neka vrsta „zvaničnog“ prelaska Briana Bendisa u ovu svoju formu. Nije da nakon ovog stripa on više nije pisao stripove o individualnim likovima (u Marvelu će kasnije raditi Moon Knighta i Iron Mana i oba ta stripa su bili bolji od Avengers-dreka koji je pisao nakon House of M, a Supermen mu je bio… okej), ali gro njegovih napora je bilo usmereno na rad sa ansamblima i „velikim“ zapletima koji će često obuhvatati putovanje kroz vreme, paralelne dimenzije, više verzija istih likova… Čak je i Ultimate Spider-man OZBILJNO popustio u kvalitetu kada je Bendis počeo da se troši na Avengerse (Daredevila je preuzeo Ed Brubaker i to je, makar, bilo dobro, osvajajući Brubakeru prvog Ajznera posle četrnaest godina nominacija) a kompani-krosoveri kojima je on bio arhitekta u godinama što će doći su bili, da se složimo, sve jedan gluplji od drugog (Secret Invasion, Siege, Age of Ultron, Civil War II…).

Iako za House of M ne smatram da je ODLIČAN strip, na ovom mestu ću reći da je on i važniji ali i po čistom literarnom kvalitetu osetno BOLJI od svega što je Bendis kasnije radio u sličnom maniru, kreirajući DOGAĐAJ za DOGAĐAJEM u kojima će učestvovati ceo Marvelov univerzum (ili makar njegov glavni deo) i insistirajući na velikim, često kontroverznim promenama kontinuiteta koje će biti potpala za strahovite reakcije na internetu i time držati Marvel i njegove stripove u vestima. Iako prodaja nije više nužno pratila te zapaljive reakcije, može se reći da je Bendisov pristup odradio povereni posao pa je Walt Disney krajem 2009. godine kupio Marvel – naravno, najviše zbog filmske produkcije koja je već u tom trenutku pokazala da proizvodi revoluciju u američkoj industriji – i mnoge će od Bendisovih ideja iz stripova kasnije završiti kao predlošci (u najširem mogućem smislu) za MCU filmove i serije…

No, čak i tako, izdvajanje House of M kao posebnog grafičkog romana je, u 2025. godini, pomalo kontroverzna ideja, iako i dalje smatram da je ovo u principu OKEJ strip, kao i da je njegova važnost za moderni Marvel neizmerno velika. To da on još nije poslužio kao predložak za neki film ili seriju ne treba nikoga da zavara: razlog za to je isključivo što Walt Disney do nedavno nije imao pristup X-Men likovima. Sada kada Marvel, kupovinom 20th Century Fox ima prava i na ove likove, House of M je skoro neizbežno već u nekoj od faza razvoja u pogledu njegove ekranizacije.

No, strip, House of M u 2025. godini, kao miniserijal od osam epizoda koje su sakupljene u ovu kolekciju je gotovo nemoguće čitati kao zasebnu priču jer ovaj strip to naprosto nije. Brian Bendis je House of M napisao kao direktan nastavak Avengers Disassembled ali i kao seme iz kog će izrasti narednih pola decenije Marvelovih stripova, poglavito onih koji će se baviti X-Men i drugim mutantima. Izdvajanje samog House of M u poseban miniserijal jeste bio na neki način ustupak samom Bendisu, priznanje njegovog posebnog statusa u Marvelu u tom momentu. Štaviše, pored toga što je House of M bio zaseban miniserijal, a ne tekuća priča u Avengers ili X-Men, Marvel je izdao i nekoliko satelitskih miniserijala (House of M: Spider-man, House of M: Incredible Hulk, House of M: Uncanny X-Men itd.) a koji su svi proširivali osnovni HoM narativ i davali dodatne perspektive na svet u kome se ova priča događala, time uspostavljajući praksu kojoj će se Marvel nadalje obilato vraćati za naredne krosovere, trudeći se da svaki od njih pretvori u kros-marketing orgiju.

U tom smislu, nisam siguran kako čitalac u 2025. godini koji nema nužno pristup nekim ključnim prethodnim stripovima – niti znanje da treba da ih prethodno pročita – može da pravilno „shvati“ Kuću M.

Ovo je narativ koji se najvećim delom događa u alternativnoj realnosti, onoj u kojoj su mutanti, u inverziji onog što je za Marvelov univerzum „default“ stanje, dominantna rasa na planeti Zemlji. „Obični“ ljudi, dakle, Homo Sapiensi, su možda ne nužno matematička manjina ali jesu deo populacije koji prihvata da ga evolucija ostavlja za sobom i da je Homo Superior – kako sebe mutanti nazivaju – naredni korak u razvoju čovečanstva. Mutantska utopija je na neki način i utopija za sve jer uspešni superheroji ne-mutantskog profila, poput Spajdermena ili Ms. Marvel* i sami imaju visok društveni profil, i cenjeni su i od strane mutanata. Osnovni serijal, onaj koji čitamo u ovoj kolekciji prikazuje samo malo i suptilno, da ipak postoji određen sistemski rasizam i da su „sapiensi“ nedvosmisleno građani drugog reda, ali to je i jedna od poenti ovog stripa.

*ovo ime je u to vreme nosila Carol Danvers, današnja Kapetanica Marvel, sa sve bizarnim kostimom u kome je više izgledala kao striptizeta nego kao, jelte, „kapetanica“ bilo čega

Bendis nije čitaoca spustio u ovu isekai-fantaziju baš bez ikakve predigre, posvećujući uvodnu epizodu nelagodnoj tenziji koja među superherojima vlada nakon događaja iz Disassembled. Nakon što je – a izvinjavam se na spojlerima za dve decenije stare priče – otkriveno da su izazovi sa kojima su se Avengersi suočili, i pogibije koje su se u timu desile, bili delo njihove članice, Wande Maximoff, Skerletne veštice* čije su moći lokalizovane promene verovatnoće eskalirale u neočekivanom smeru zajedno sa njenom psihozom, grupa superheroja odlučuje da Wandu – i njenog oca i brata, koji je čuvaju na napuštenom ostrvu Genoša** suoče sa činjenicom da je ona opasna po svoju okolinu, pa i potencijalno čitav svet.

*koju iz meni sasvim neobjašnjivih razloga inače vrlo solidni prevodilac i generalno dobar lik, Draško Roganović prevodi kao Grimizna veštica

**nekada mutantskoj utopiji, pretvorenoj u poprište genocida tokom serijala New X-Men koji je pisao Grant Morrison

Wandin brat, Pietro, odnosno Quicksilver, jako privržen sestri, ubeđen je da superheroji dolaze da je ubiju – da budemo fer, neki od njih smatraju da nema drugog izlaza iz situacije u kojoj je žena sa opadajućim mentalnim zdravljem i rastućim moćima koje menjaju realnost već pokazala da je spremna da ubije svoje saborce – i pokušava da oca, moćnog mutanta sa istorijom hegemonih ambicija ubedi da se mora naći drastično rešenje. Posle neobjašnjivog bljeska u finalu prve epizode čitalac nastavlja da prati Wolverinea koji se zatiče u izmenjenom svetu u kome, rekosmo, mutanti vladaju i svi su srećni.

Kliše je reći da utopijski mizanscen u modernom narativu nužno služi da prekrije preteću ili koruptivnu istinu iza kulisa, ali Bendisu se u pobede mora uračunati i to da ovaj strip sadrži makar tragove diskusije o tome da li superheroji, koji su svesni da ovo nije „normalan“ svet, zapravo treba da se trude da stvari vrate u normalu. Marvel će ove motive mnogo puta varirati u narednim decenijama (npr. u Age of X-Man), ali u House of M smo po prvi put videli koliko-toliko ozbiljnu argumentaciju iznesenu od strane nekih likova da je nova realnost, ma koliko „lažna“ bila možda zapravo objektivno bolja od stare i da će povratak na staro izazvati nove traume kod likova, poput recimo Spajdermena, koji u House of M realnosti imaju uspešne porodice, karijere i gubicima neopterećen život.

No, da bude jasno, House of M nije bio toliko bitan zbog onoga ŠTA je govorio, koliko zbog onoga KAKO je to radio. Bendis će sa ovim stripom u velikoj meri napustiti važeći supeherojski obrazac pisanja stripova i House of M je spori, trilerski intoniran „mystery“ narativ mnogo sličniji po senzibilitetu televizijskoj seriji Lost (začetoj 2004. godine, a čiji će neki od scenarista ubrzo raditi za Marvel) nego standardnom superherojskom stripu. Ovo je narativ sa veoma malo akcije ali i, za kasnijeg Bendisa, iznenađujuće malo dijaloških razmena i generalne „buke“ u replikama, usredsređen na osećaj začudnosti i tenzičnu razliku između dve realnosti, a onda i na postepeno razotkrivanje razmera tragičkih odnosa u porodici „M“* i dubokih trauma koje su oblikovale odnos između Magnetoa i njegove dece a koji je na kraju bio presudan za oblikovanje čitave realnosti.

*jasnoće radi: dok se Wanda i Pietro prezivaju Maximoff, njihov otac, Magneto se preziva Lehnsherr, mada mu je originalno prezime u Nemačkoj bilo Eisenhardt. No, njegovo srednje ime je Magnus pa se tu slovo „M“ nekako provlači preko veze. Naravno, da bude komplikovanije, 2003. godine je potvrđeno da je Lorna Dane, odnosno superheroina Polaris, takođe Magnetova ćerka, a ona se isto pojavljuje u ovom stripu, bez ikakvog slova M u svom imenu da nekako sve poveže…

Ima nečeg veličanstvenog, antičkog skoro u finalu gde je promena čitave realnosti zapravo samo pozadina za nerazrešene odnose između dve generacije u jednoj istoj porodici i Bendis je ovde nesumnjivo dotakao nešto snažno, ali naravno, priroda superherojskog stripa, onakvog kakav je on u 2004. i 2005. godini već mislio da superherojski strip treba da bude, nije mu dopustila da House of M-u podari elegantnu, pa čak ni urednu završnicu. Ovo je strip koji počinje teško a završava se još teže, raspršujući se u pregršt pojedinačnih priča koje će uslediti tokom narednih pola decenije. Na njegovom početku Wanda Maximoff je bila psihotični ubica, na kraju počinitelj drugog genocida nad mutantima i ovo su stvari koje je Bendisu već mnogo teže praštati.

House of M je, uprkos tome što je izgledao kao drama-za-sebe, zapravo bio samo uvod za Decimation, sveobuhvatni novi narativ usredsređen pre svega na mutante u Marvelovom univerzumu i činjenicu da su sa populacije od nekoliko desetina hiljada pre House of M svedeni na svega 198 na čitavoj planeti nakon House of M. Suočeni sa vrlo realnom ekstinkcijom (na ime, takođe, izostanka pojavljivanja novih mutanata u populaciji), mutanti će se tokom nekoliko narednih godina boriti da opstanu na sve grčevitije načine.

Bilo je tu i dobrih stripova, štaviše, Bendisov gromopucateljni potez da izvrši genocid nad mutantima je bio okidač za jednu od najboljih era X-men u ovom veku, sa možda malo nategnutim počecima u Deadly Genesis i Messiah Complex ali sa onda odličnim kombinovanjem nekoliko narativa koji će se svi veličanstveno okončati u uistinu dobrom Second Coming. Pored toga, Davidov X-Factor je bio iznenađujuće kvalitetan street-level pogled na živote običnih mutanata koji su izgubili svoje moći i identitet i služio kao nekakvo opravdanje koje je Marvel mogao da potegne svaki put kada bi ga neko – s punim pravom – optužio da podstiče Bendisa i kolege da kreiraju što je moguće više kontroverze kroz zaplete i rasplete bez dubine ali sa jakim šok-efektom. David je čak i spretno preuzeo Lajlu Miler, lik kreiran u House of M da bude neka vrsta puke literarne alatke i sa njom napravio dobre stvari…

Čitajući House of M u 2025. godini ne mogu da ne primetim da je ovo spor narativ koji zaista troši previše vremena na „kako“, a praktično ni malo na „zašto“. Gro srednjeg dela priče otpada na postepeno otkrivanje stanovnicima „House of M realnosti“ da ne žive u „stvarnom“ svetu i praćenje njihovih reakcija. U 2005. godini jeste bilo i malo sveže i zanimljivo da gledamo likove poput Petera Parkera ili Stevea Rogersa u alternativnoj realnosti i sa alternativnim biografijama ili Sama Wilsona ili Lukea Cagea kao, respektivno, pandura i vođu afroameričke bande, kako jedan drugog podbadaju i vređaju, svakako Wolverinea koji predvodi S.H.I.E.L.D.-ov terenski tim preko dana a strasno se valja u metaforičkom senu sa Mystique (a koja je i sama članica tog tima) preko noći, gledati kako Emma Frost i Scott Summers imaju normalne, civilne poslove, a Magneto je benevolentni suveren što pravi skupe prijeme za druge moćne ljude poput Doctora Dooma, ali u međuvremenu smo pročitali TOLIKO stripova sa istim ovakvim alternativnim realnostima da je, makar meni, u 2025. godini bilo nemoguće da House of M gledam kao išta više od uspešno nametnutog klišea koji je zatim BESOMUČNO repliciran godinama.

Opet, da se vratim na ono „kako“: Bendisovo sporo, dekomprimovano pripovedanje, veoma mali broj scena akcije (a i tada bez neke velike režije), ali onda i Coipelovo vrsno razmontiravanja scena na male kadrove i njihovo raspoređivanje po tablama da se dobije spora, filmska naracija, ovo su bili nesumnjivi vrhunci superherojskog stripa u 2005. godini, sveži načini da se mejnstrim narativi izdignu na naredni plato zrelosti i estetske ambicije i, pa, reći ću to najjednostavnijim mogućim rečnikom: skoro ni jedan strip koji je Bendis uradio posle House of M nije izgledao ovako elegantno, ovako odmereno i nenametljivo VAŽNO i nije imao ovako dobro određen ritam pripovedanja i razotkrivanja čitaocu novih istina. Da samo House of M nije morao da se završi najavom Decimation, da je do kraja mogao da bude usredsređen na porodicu i njenu tragediju, ovo je zaista mogao biti veliki grafički roman.

No, znamo šta je bilo dalje. Avengersi su pod Bendisom sa godinama postajali sve gori i gori, a on ih je pisao sve više i više, radeći po dva serijala u isto vreme i insistirajući na sve mehaničkijim „događajima“ i „kontroverzama“ koji bi trebalo da pariraju diptihu Disassembled/ House of M. Kad je tu cigaru izgoreo do kraja, preuzeo je X-Men i bio energizovan nekoliko meseci dok se i to nije strmeknulo u ponor koji će postati njegov zaštitni znak u poslednjih deset godina: gromoglasan, visokokonceptualni početak i odsustvo jasnog ili makar elementarno logičnog kraja koji taj koncept prepoznaje i nekako zaokružuje. House of M je, avaj, bio začetnik i TOG trenda pa je i na taj način značajan rad u Bendisovom opusu ali i generalno u Marvelu.

Ne želim da zvučim previše negativno. House of M je jedan strip iz serijala „Ultimativna serija grafičkih novela“ koji zavređuje tu „ultimativnu“ kvalifikaciju. Ovo jeste narativ kojim je kulminirala promena u Marvelu i posle koga zaista stvari nikada više nisu bile iste. Povrh toga, iako neobično vođen, bez mnogo akcije i sa početkom i krajem koji od Skerletne veštice prave čudovište – što ona ne samo da nije zaslužila nego joj je i trebalo duže od deceniju i po da se otrese etikete genocidnog psihopate – on JESTE i elegantniji i u nekom emotivnom smislu iskreniji i dublji od bilo čega što će Bendis kasnije u Marvelu napisati. Vredi ga, hoću da kažem, imati na polici u sobi i pored toga što ga je Marvel OPASNO pojeftinio kasnijim reciklažama (pa i povracima u ovaj svet tokom krosovera Secret Wars) jer ovo je deo strip-istorije na kontroverzan ali dostojanstveniji način od mnogo toga što će kasnije uslediti. Delfi će vam pola kila ovog stripa rado prodati na ovom mestu.