Nisam znao u šta se upuštam uzimajući da čitam Ionheart (u nemačkom originalu briljantno naslovljen Prinz Giga Hertz), grafički roman koji je drugom polovinom Avgusta izdao IDW, ali pod patronatom i besprekornim uredničkim radom Chrisa Starosa, glavnog urednika imprinta Top Shelf, jedne od najsvetlijih institucija savremenog američkog stripa. Ironija je, naravno, u tome da se doprinos firme Top Shelf Productions ne sastoji samo od objavljivanja nekih od ključnih autorskih imena severnoameričkog kontinenta (Craig Thompson, Jeffrey Brown, Renée French, James Kochalka, Alex Robinson, Nate Powell, Jeff lemire, Matt Kindt…) već i, možda i važnije, od donošenja na američko tržište nekih jednako ključnih autora iz drugih strip-tradicija.  Alan Moore, Nicolas Mahler, Sean Michael Wilson, Masahiko Matsumoto kao i naš Saša Rakezić (tj. Aleksandar Zograf) su svi imali priliku da američkoj publici prikažu nešto različito od onog na šta je ona generalno navikla putem ove kuće, pa je fer i reći da današnja publika koja kupuje Top Shelfova izdanja što ih sada radi IDW i očekuje da joj se horizonti prošire i da dobije nešto nesvakidašnje.

Pošto sam i ja deo te publike, uprkos činjenici da sa Amerikom nemam baš mnogo veze, vredi naglasiti da sam uz SVA ta očekivanja bio praktično poravnat sa patosom čitajući Ionheart. Jednostavan, praktično child-friendly stil kojim je ovaj strip nacrtan i debljina ovog albuma sa preko tri stotine tabli su mi sugerisali da se radi o nekakvom radu za omladinu, možda i adolescente, nekakvom postmodernom „viteškom“ stripu u kome će neodređeno srednjevekovni likovi naučiti neke važne životne lekcije u skladu sa svetonazorom prosvećenog dvadesetprvog veka. Nisam, sestre moje i braćo, bio ni malo spreman za multidimenzioni naučno/ fantastični MAJNDFAK koji mi je pripremio Lukas Kummer.

Kummer nije prvi austrijski autor što je objavio svoj strip za Top Shelf, ali ovo njemu JESTE prvi strip objavljen na Engleskom jeziku. Kako je sam napisao na svom instagramu, za njega je objavljivanje na prekookeanskom tržištu bilo jedan od životnih ciljeva i sada je veoma ponosan što se to desilo. Ima i rašta biti ponosan!

No, Kummer nije baš ni početnik. Zapravo, uopšte nije početnik. Iako relativno mlad – 2009. godine* se iz rodne Austrije preselio u Nemačku da studira na Univerzitetu lepih umetnosti, a tamo i sada živi – on iza sebe ima zanimljiv opus stripova. Neki od njih su rađeni po narudžbini, kao pomagala vezana za nastavu (mašinstvo, biologija, održivost) a neki od njih su  „klasični“ grafički romani, doduše sa vrlo različitim temama i žanrovskim identitetom.

*na njegovom sajtu stoji 2019. ali kako onda navodi da je „završio“ 2014, posle čega je objavio nekoliko grafičkih romana, pretpostavljam da je to „2019“ greška u kucanju

The Rupture (Die  Verwerfung) je tako, kao njegov poslednji univerzitetski projekat (i prvi objavljeni strip), bio istorijski grafički roman o dvoje dece-vojnika koja „lutaju pustošnim predelima tokom poslednjih dana Tridesetogodišnjeg rata“, a Thomas Bernhard (Die Ursache) je bila adaptacija autobiografskih pisanja velikog austrijskog pisca u strip. Kummer je sa ovim romanom strahovito transformisao svoj izraz (u The Rupture se, recimo, može još uvek videti uticaj savremene mange), trudeći se da bude dostojan predloška, pa i sam kaže: „Za mene je najvažnije bilo pronaći vizuelni prikaz koji odgovara načinu na koji je on pisao: bez kompromisa, uvek preterujući, uz beskrajna ponavljanja i potpuno manično.“

Ali evo šta je: ni jedan od ovih stripova, čak i ako ste ih čitali – a ne samo pogledali odabrane table na Kummerovom sajtu i divili se njegovoj tehnici i imaginativnosti – neće vas adekvatno pripremiti za pomenuti MAJNDFAK koji stiže uz Ionheart. Sa ovim grafičkim romanom je Kummer ponovo reinventovao svoj vizuelni izraz ali i spravio scenario koji je istovremeno izluđujuće kompleksan – do granice izbezumljenja – filozofski ambiciozan, žanrovski zreo a emotivno potentan. Ionheart je ono kako bi omladinski strip izgledao u svetu koji ne bi bio vođen tržišnim principima već onim najplemenitijim porivima da pred decu i mlade stavimo nešto što će za njih biti izazov i što im neće samo reći kako treba da razmišljaju već ih naterati da, pa, RAZMIŠLJAJU, čak i uz rizik da neki od njih nastave da razmišljaju na načine koji neće uvek biti u skladu sa tim nekim društvenim vrednostima glavnog toka.

Struktura Ionheart je zapanjujuće ambiciozna. Ovo je strip koji počinje kao zaista uobičajen young adult rad iz treće decenije 21. veka. Imamo fikcionalni srednjevekovni svet, imamo posvetu autora svojoj ženi i ćerki na početku, imamo napomenu da se ovo sve događa u jednom drugom svetu i onda imamo viteza koji preko pustinje beži od demona što ga progoni. Demona ne vidimo, vitez je običan mladi čovek sa svetlom kosom, onako lepuškast ali istovremeno moderno senzitivan, a ruševni zamak na steni u kome traži pribežište je vrlo stilizovano naheren da nam se sugeriše protok vremena koje je nekada svetlu građevinu, simbol kraljevske moći pretvorilo u samo memento što svedoči o padu civilizacije i kulture.

Kada se vitez sukobi sa kanibalima koji sede u zamku i čekaju putnike-namernike, pa ga spase samo to da naleće na nekadašnjeg saveznika po imenu Brancelot, sve zaista deluje kao stereotipna neo-arturijanska bajka koja treba da razgali, zabavi i malo poduči moderne klince lepim manirima.

Ali Ionheart je mnogo, MNOGO više od toga. Već Kummerov crtež sugeriše da ovde nemamo posla sa uobičajenim evropskim „autorskim“ variranjem klasične žanrovske matrice. Njegov rad sa prirodom i arhitekturom ima jednu praktično surovu geometrijsku disciplinu – posebno vidljivu kasnije kada glavni junak dođe do naseljenog mesta u kome je nekada i sam živeo – svu u oštrim, strogim paralelnim linijama i aksonometrijskim projekcijama. Kummerovi pejsaži su na granici apstrakcije, sa senkama koje su često samo gruba, ali disciplinovana kaskada šrafura, dok su mu zgrade impresivno košmarna zdanja visokih vertikala, oštrih uglova, komplikovano narušenih balansa i simetrija. Već na ovom mestu postajete svesni da ne čitate američki strip jer je gotovo nezamislivo da bi ijedan američki crtač imao vremena  za ovako složene i gotovo perverzno detaljne geometrijske kompozicije u koje se čitalac unese, praktično useli i na njima provede mnogo više vremena nego što puko pripovedanje zahteva.

No, Kummer nije samo esteta arhitekture. Njegovo pripovedanje jeste efikasno, i jeste dinamično i pošto je Ionheart velikim svojim delom akcioni strip – sa čak vizuelnim i estetskim ehoima superherojske kulture – treba da se istakne i da su scene saspensa, akcije i horora urađene vrhunskim tempom i sa izuzetnim osećajem za smenu rakursa, kadriranje, akcente. Takođe, kada vidite koliko groteskno izgleda Brancelot na početku stripa, a koji je hronološki zapravo njegova sredina, shvatićete da ovo po nekakvim uobičajenim standardima nije strip za decu. Sem ako ne želite da imaju košmare. A možda malo i treba da ih imaju, jer će tako plemeniti momenti ovog stripa imati jači efekat.

Ionheart onda izgleda kao strip gde vitez beži od demona koji je neuništiv, koji se ne umara i koji nikada ne odustaje. Standardna, dakle, priča. Ali demon je zapravo robot, a magija koju vitez koristi da se očajnički brani nije nikakva magija već tehnologija koju mi, stanovnici 21. veka prepoznajemo i kao nešto savremeno ili samo malo futuristički. Baterijska lampa? Metak sa pancirnom košuljicom? Pa to imamo i mi danas. Tu je onda lebdeći automobil koji vitez nalazi u podrumu lokalne krčme i samo on sugeriše da protagonist nije došao baš iz našeg vremena.* Ali sve to je sekundarno u odnosu na sam zaplet, na tu tenziju između najavljene smrti za koju vitez zna da mu neumoljivo ide iza leđa, da mu gazi po senci, i njegovog nastojanja da ipak nađe način da je spreči, makar odgodi, i pored toga što nam je svima jasno da on sam nije baš najsigurniji da je uopšte zaslužio da živi.

*Možda iz 2026. godine za koju nam je Vučić obećao leteće automobile?

Protagonist koga mori krivica i antagonist koji zbog te krivice želi da ga kazni – ovo je savršen književni par – i čitalac sebe zatiče u konfliktu emocija i želji da zna više. Kada to više i dobije u katarzičnoj kulminaciji narativa i trka smrti se završi kako se završi, ovo je, osećate, bio jedan od najintenzivnijih stripova koje ste u ruke uzeli ove godine. A do njegovog kraja ostalo je još dvesta strana!

Ionheart je podeljen u tri velike celine a koje su ne samo hronološki već i žanrovski različite jedna od druge. Zajedno one tvore kompletan narativ a taj narativ neće prestati da vas iznenađuje pa i šokira sve do poslednjih tabli i emotivnog finala. Njegova stvarna priroda vam neće biti zaista jasna ni posle prvog ni posle drugog dela, sa tom vrtogalvo komplikovanom kombinacijom fantazije, naučne fantastike, oporog neorealizma, palp krimića, samurajskog vesterna, policijskog procedurala itd. koju strip baštini, ostavljajući dovoljno prostora i za jednu tehnički praktično nemoguću, sasvim nesentimentalnu a opet emotivno snažnu romansu. Kummer ovde drži masterklas iz pripovedanja uspevajući da čitaoca stalno drži u saspensu, stalno ga terajući da nagađa kuda će narativ sledeće da ode i smejući mu se dobronamerno kad ovaj okrene stranicu i promumla jedno zapanjeno WTF. Veoma malo znam scenarista koji su u stanju da se na ovaj način igraju ne samo skačući između žanrova – tako da svaki od njih bude upotrebljen kao neophodna pripovedna alatka da bi se shvatila suština priče a ne samo kao osvežavanje njene estetike – već i raspoređujući osnovne gradivne elemente naracije tako da ni u jednom trenutku ne znate šta vas još čeka a onda kada do tog što vas čeka dođete budete impresionirani.

Hoću reći, Kummer Ionheart može da završi najmanje 4-5 puta pre nego što stvarno stavi tačku na ovu priču i to da sam posle prvog poglavlja koje je sasvim zaokružena – narativno i filozofski – celina za sebe ušao u drugo, koje je delovalo POTPUNO SUVIŠNO, a da me je ono posle dve-tri table i samo potpuno uvuklo u sebe pričajuči drugu priču, na drugom mestu, sa (uglavnom) drugim likovima i da je taj koktel realističke drame i naučnofantastičnog krimića smisleno korespondirao sa kombinacijom fentezija i prilično lo-tech naučne fantastike iz prvog pogavlja – pa to je pravo malo čudo. Dok čitalac stigne do trećeg poglavlja svestan je da više ništa što je mislio da zna o ovom stripu, ovom svetu (i svetovima) gde se on događa, o njegovim likovima i njihovim odnosima neće nužno biti tačno i do kraja će ovo biti divlja toboganska vožnja za pamćenje.

Nisam siguran kako ljudi sednu i napišu nešto ovako. Ionheart je jedna i zaokružea priča u kojoj likovi imaju jasne konflikte, jasne motivacije, povlače jasne poteze sa jasnim efektima, ali je ona istovremeno i priča što se dešava u više realnosti, u više vremenskih planova koji se sloj po sloj – poput nekakve metaforičke glavice luka – otvaraju pred čitaocem ostavljajući ga da zapanjeno oseća kako mu se sinapse u mozgu spajaju na načine koje nije predvideo kada je jutros pravio plan dnevnih aktivnosti. To da sam ne jednom tokom čitanja pomislio na Moebiusa i Jodorowskog treba da služi kao nekakva indikacija da ovde imamo posla sa nečim nesvakidašnjim.

Sve to a da je Ionheart i gotovo postiđujuće nepretenciozan u svom izrazu. Likovi ovde dramu proživljavaju i ne osećaju potrebu da je „veštački“ poetizuju za čitaoca, da mu je objašnjavaju u dugačkim monološkim ruminacijama, oni su, iako se izražavaju uglavnom kroz akciju i prirodan, svakodnevni dijalog, zbog toga životniji i „stvarniji“ od onog što očekujete kada vidite njihov jednostavni, izuzetno „stripovski“ dizajn. Ionheart je i duhovit strip, koji ne beži od toga da napravi klasičan humoristički geg kada mu se dobro namesti, siguran da on neće ničim narušiti tu ozbiljnu dramu niti ijedan od žanrovskih elemenata koje Kummer tako sigurno koristi. Kad je akcija, onda je akcija IZVRSNA, sa promišljenim kompozicijama i izvanrednim korišćenjem inače urednog, smirenog kolora. Kad je atmosfera, pa, onda je atmosfera i mada Ionheart izgleda vrlo „stripovski“ na ime tog dizajna i same art-direkcije, mnogi njegovi alati dolaze iz filmskog arsenala sa čestim scenama dekomprimovane akcije, ali i mudrim smenama ugla gledanja i rakursa kojim se čitalac vodi kroz ove svetove začudnosti.

Ionheart je dakle remek-delo modernog stripa, izvanredna mešavina žanrova i njihovih tropa a koja onda posle svega ima jedno sasvim neposredno, vrlo zrelo, vrlo lično emotivno razrešenje. Ovakve stvari, mislim, može da izvede samo medijum stripa, partikularno stripa koji pravi samo jedan čovek i u potpunosti kontroliše svaki njegov aspekt, od, ugla gledanja na prizor, do tempa kojim će se odvijati scene i kao takav on je kulturna dragocenost, deo nematerijalne baštine cele planete. Kupite Ionheart na Amazonu jer ga IDW na svom sajtu vodi kao rasprodat, kupite ga BILO GDE, samo ga pročitajte!!