VEČERAS IMAMO, PO OBIČAJU I PRIPREMLJEN MIKSTEJP ZA PROSLAVU NOVE GODINE PA SVRATITE OKO OSAM SATI DA GA STRIMUJETE ILI DAUNLOUDUJETE KAKO BISTE GA LAKŠE SA SOBOM PONELI U NOĆ

Ne znam da li je We’re Taking Everyone Down With Us baš NAJBOLJI strip koji je izašao 2025. godine u američkoj industriji – i verovatno bi se moglo naći mnogo argumenata da se kaže da nije – ali da je bio NAJZABAVNIJI miniserijal koji je izdao Image Comics tokom godine, to je skoro nesporno. Šestodelna, urnebesna toboganska vožnja kroz dekonstrukciju i parodiju klasičnih kinematskih špijunskih trilera i proznih palp-predložaka koji su ih inspirisali, dopremljena do naših očiju od strane nekih od najboljih profesionalaca u američkom stripu, uspela je da nešto i KAŽE o porodici, odnosu roditelja i dece, ambicijama roditelja projektovanim na decu i iracionalnim emocijama koje deca imaju za svoje roditelje čak i kada je  samoj deci sasvim jasno da njihovi roditelji nisu baš DOBRE osobe – taman toliko da ovo ne bude samo fastfood obrok posle koga podrignete i već ste ga sledećeg trenutka zaboravili. On je stoga i podsećanje da je strip i dalje taj unikatni medij na secištu gotovo ničim sputane kreativnosti i srazmerno niskih produkcionih troškova u kome je moguće napraviti beskompromisni akcioni triler gde tinejdžerka sa robotskom rukom na kolenima kliza između nogu profesionalnog ubice i otkine mu genitalije jednim žustrim potezom, a da je ovo istovremeno i narativ iz koga zrači autentična ljudska emocija i toplina, refleksija njegovih autora na neka pitanja iz stvarnog, svakodnevnog života, jedan trezven pogled na ljudsko stanje koji ne ide toliko daleko da nudi odgovore i rešenja ali postavlja prava pitanja i prepoznaje probleme.

Matthew Rosenberg, scenarista ovog šestodelnog tur d forsa, je, naravno, neko ko se već uveliko dokazao kako svojim radom na superherojskom mejnstrimu, tako i intrigantnim, uspešnim creator-owned naslovima. Iako po pravilu nimalo stidljivo „žanrovski“ stripovi, Rosenbergovi projekti poput 4 Kids Walk into a Bank ili What’s The Furthest Place From Here? su istovremeno i duboki ulasci u pomenuto ljudsko stanje, karakterne studije i drame koje se bave „pravim“ emocijama i imaju nešto da kažu^tm. No, sa We’re Taking Everyone Down With Us je on napravio blagi zaokret, možda svesno ulažući napor da poveže taj svoj više mejnstrim rad – na primer ono što je radio sa X-Men u Marvelu i sa Task Force Z i WildC.A.T.S. u DC-ju – sa tim svojim više „indi“ radom i napravi strip koji će biti bučna, eksplozivna, vrlo naglašeno „žanrovska“ ponuda za ljude kojima „indi“ strip simbolizuje nekakve ljigave „emocije“ i odbojni „lični“ senzibilitet, a da istovremeno sačuva tu dubinu karaktera i njihovih unutrašnjih života.

Ovo je i projekat sa kojim je Rosenberg eksplicitno ušao u eksperiment sa samopublikovanjem putem Substacka, iako je, naravno, strip objavio i Image Comics na tradicionalan način. Kako je Rosenberg već godinama prilično posvećen korisnik Substacka i u poslednje vreme je on i primarna platforma putem koje se distribuira njegov podkast Ideas don’t Bleed, tako je i We’re Taking Everyone Down With Us objavljivan u digitalnoj formi na https://ashcanpress.substack.com otprilike nedelju dana pre nego što će se pojaviti u Imageovoj papirnoj i digitalnoj ediciji, naravno, samo za pretplatnike. Videćemo kako će ovaj eksperiment uticati na dalje Rosenbergove radove, ali moj generalni utisak je da je revolucija u samoizdavanju koju je Substack prilično jako gurao pre neku godinu pa i odvukao neke vrlo jake autore sa njihovih projekata kod velikih izdavača (na primer Nick Spencer je napustio Spajdermena da bi radio stripove na Substacku, James Tynion IV Betmena, a Jonathan Hickman je isto kreirao veliki projekat na ovoj platformi nakon okončanja rada na X-Men), bila, prošla i nije donela nekakvu veliku promenu. Hickman ponovo radi za Marvel, i to punom parom, Tynion IV definitivno nije napustio svoje lukrativne creator owned projekte poput Something’s Killing the Children da bi radio Substack itd*. Ova platforma svakako ima smisla kao nekakav fan-club vektor za dopremanje creator-owned sadržaja u ruke najtvrdokornijih ljubitelja pre nego što taj isti sadržaj bude publikovan na tradicionalne načine i to je nešto što Chip Zdarsky, recimo, radi sa solidnim uspehom, ali utisak je da ona nema kapacitet da zameni tradicionalno izdavaštvo, naprosto jer je to ipak MNOGO posla da se njime bave osobe koje ionako pišu (ili crtaju) po 5-6 stripova u isto vreme. Pogotovo što ovde pričamo ne o fanzinskom, razbarušenom stripu koji hvata na šarm i imaginativnost, već je obećanje da ćemo imati profesionalno producirane stripove koji se ni po čemu ne razlikuju od onog što publikuju „prave“ firme.

*za Nicka Spencera nisam siguran šta sad radi, ali dobio je specijalnu zahvalnicu u OVOM stripu, a i to se broji

We’re Taking Everyone Down With Us svakako može da se pohvali zvezdanim ansamblom kreatora koji su radili na ovom projektu. Rosenberg se ovde ponovo udružio sa svojim starim saradnikom sa Punishera, Italijanom Stefanom Landinijem, čovekom koji je u Italiji za Bonelli radio Dilana Doga i K-11 a onda u Marvelu i u DC-ju popriličan broj stripova od Hellblazera i Batmana do Daredevila i Black Panthera. Poslednji put sam Landinija pominjao na ime Millarovog stripa Prodigy. Slaves of Mars i tu sam zapravo bio pomalo i iznenađen lapidarnim odnosom Italijana prema crtežu koji nije bio LOŠ ali je svakako bio ispod standarda koji bismo od njega očekivali. To sam tada pripisao činjenici da je i Millarov scenario bio očigledno smandrljan bez mnogo ljubavi te da je i crtač onda osećao dužnost da uradi puki minimum.

I, sad, zanimljivo je porediti Prodigy. Slaves of Mars i We’re Taking Everyone Down With Us jer su u pitanju koncepcijski vrlo slični radovi, samo u jednome je očigledno da su autori stvari radili minimalno profesionalno i bez unošenja naročito mnogo duše u projekat, dok je drugi primer iznošenja srca na teren i za ovu priliku mogu da kažem da se Landini itekako iskupio za Prodigy. Slaves of Mars, a onda i otišao nekoliko koraka dalje i napravio strip koji je vizuelno barem isto toliko atraktivan, karakteran i upečatljiv koliko je i scenario po kome je rađen.

Naravno, doprineli su tu malo i ostali saradnici. Roman Titov i Jason Wordie su radili kolore, briljantno oživljavajući Landinijev već užurbani, dinamični crtež, a Hassan Otsmane-Elhaou je radio letering i po ko zna koji put potvrdio 1) da je najbolji u ovoj industriji i 2) da za njega apsolutno ne važi ona floskula da je najbolji letering onaj koji ne primećujete. Naprotiv, Hassan Otsmane-Elhaou je u ovom stripu Rosenbergov razigrani, sočni dijalog još više razigrao, igrajući se sa veličinama i smerovima fontova, uspevajući da postigne praktično idealnu ravnotežu između čitljivosti i karaktera, nešto gde i najveći letereri često umeju da posrnu.

Uopšte, We’re Taking Everyone Down With Us izgleda UPEČATLJIVO, sa „bučnim“ logotipom (dizajnirala ga je takođe sjajna letererka Becca Carey) i lejautom tabli koji je, opet, i barem za moj ukus, na idealnoj srednjoj poziciji između agresivne dinamičnosti i disciplinovane urednosti. Tako su ovde paneli uglavnom pravougaoni i Landini često igra na simetrije (a onda stručno i šmekerski ume da nakrivi samo JEDAN panel na čitavoj tabli i poremeti vam mozak) ali je broj panela po stranici gotovo nemoguće predvideti. Neke od dugačkih dijaloških razmena on smešta na table koje imaju po trinaest panela, pa čak i po sedamnaest, spretno radeći sa smenama plana i kontraplana, unoseći male ali karakterne izmene u ekspresije likova dok razgovaraju, čineći tako stvari vizuelno dinamičnim i zanimljivim i pored toga što ste svesni da je solidan deo toga na ovim tablama kopipejstovan.

Na drugim mestima, notabilno kad strip ima akcione scene, Landini razigrava mišiće i radi neke sjajne stvari, od toga da panelima daje iskošene ivice i oštre uglove, preko efektnih promena rakursa, ekstremnih zumova i usredsređenja na detalje pre nego što se ode u total i kreira spektakularna kompozicija kojom scena kulminira, pa do dekomprimovanja nekih vrhunaca akcije i njihovog deljenja na više sukcesivnih slika koje vam ostavljaju utisak da gledate akcioni film u slow motionu (videti na primer pomenutu scenu klizanja između nogu neprijatelja i en-passant kastracije koja se dešava u šestoj, finalnoj epizodi). Sa kolorima koje daje uglavnom Wordie – Titov je bio samo na prvoj epizodi – We’re Taking Everyone Down With Us ima energiju rekonstrukcije old school, palpi špijunskog trilera i akcijaša, samo u R-rated izvedbi i sa halucinantnim, psihodeličnim prelivima koji idu uz strip što se dešava u jednoj retrofuturističkoj, parodičnoj ali ne i POTPUNO farsičnoj vremenskoj liniji.

Rosenbergov scenario se ovde poigrava nekim vrlo klasičnim tropima. Annalise je obična devojčica frustrirana što žmurke i druge dečije igre mora da igra sa inteligentnim robotima napravljenim da je služe i da joj ugađaju jer njen otac, Dante Alderman, briljantni naučnik, inženjer i izumitelj nema mnogo vremena za nju, obuzet svojim eksperimentima a koji obuhvataju i kiboršku protetiku, pa i transfer ličnosti iz organske, jelte, materije, u elektronske sklopove.

Annalisein otac jeste briljantan naučnik ali nije sjajan otac i mada i on shvata da nije sjajan otac, pa povremeno i pravi određene ustupke kako bi provodio malo vremena sa ćerkom, dete je razumljivo neraspoloženo i besno što em nema majku em oca vidi uglavnom okrenutog leđima, povijenog iznad stola, kako radi na nekom svom novom projektu. Posledično, Annalise je „razmažena“ ćerka koja ima svu moguću materijalnu raskoš – uključujući robote koje je služe i igraju se s njom – ali nema potrebnu emotivnu podršku u životu.

Naravno, onda se perspektiva malo menja i shvatamo da njen otac nije tek „briljantan naučnik“ već i pripadnik globalnog kružoka superzločinaca – manje u superherojskom smislu, više u džemsbondovskom – iz koga je istupio pre dosta godina da bi se bavio svojom naukom, ali da ga britanska kontraobaveštajna služba V.E.I.L. nije zaboravila. Zapravo, radi se o njihovom agentu po imenu Rook koji organizuje napad na Danteovo zabačeno ostrvo kako bi likvidirao starog rivala. Ovaj napad je bučan, neorganizovan ali dovoljan da razruši sve što je Dante tamo deceniju unazad gradio i da mu uništi najveći deo robotizovane posluge/ vojske. Annalise uspeva da pobegne sa ostrva zajedno sa jednim robotom u koga je, ali tako da ona to ne zna, Dante pred smrt aploudovao svoju ličnost i sećanja…

We’re Taking Everyone Down With Us onda postaje brza, zabavna osvetnička priča u kojoj mlađa tinejdžerka i polufunkcionalni robot koji se trudi da se ne ponaša suviše očinski prema njoj, ali da joj sačuva život po svaku cenu, kreću na krvavi put odmazde kako bi agentu Rooku, ali i članovima superzločinačkog kružoka koji su iskoristili gužvu za neke svoje interese, pokazali da sa porodicom Alderman nema zajebavanja, ma koliko malo da je od nje zapravo ostalo. Annalise u procesu otkriva da pored strahovitog besa koji oseća – a za koji sada ima legitimnu metu – ona takođe ima i neke neočekivane borilačke kapacitete vezane za koordinaciju pokreta, preciznost nišanjenja, poznavanje funkcionisanja vatrenog oružja… Ispostavlja se da je njen otac i svoju ćerku video kao svojevrsni eksperiment i da se njegovo loše „roditeljevanje“ nije iscrpljivalo samo na stadijumu zanemarivanja ćerke.

Sad to sve zvuči jako mračno, ali We’re Taking Everyone Down With Us je rađen kao brzi, zabavni, kaleidoskopski šareni akcioni špijunski triler sa vodviljskim negativcima i generalno mnogo verbalnog humora koji parodira Džemsa Bonda ali i generalnu koncepciju visokotehnoloških trilera stare škole, od Man from U.N.C.L.E. do starog Mission: Impossible. Rosenberg čak uspeva da usvoji razumno sočan i autentičan britanski govor za britanske likove pa je agent Rook jedna brutalna dekonstrukcija i parodija Džemsa Bonda, narcisoidni psihopata opsednut pričanjem o sopstvenoj harizmi ali i hedonističkim iskustvima koja podrazumevaju razuzdani seks i korišćenje svih opijata koji mu padnu pod ruku. Takođe, superzločinci koji čine kružok iz kojeg je Annalisein otac svojevoljno istupio su veoma smešni sa svojim prenaglašenim personama, narcisoidnim deluzijama, hvalisavim napumpavanjima svojih kapaciteta, podviga, svoje sopstvene vrednosti.

Nisam slučajno pominjao Marka Millara gore jer We’re Taking Everyone Down With Us je kao da ste uzeli neki od novijih Millarovih stripova i uradili ga KAKO TREBA. Sve ono što mi je smetalo u Prodigy, Kingsman, Nemesis, King of Spies itd, dakle Millarovo snažno oslanjanje na stereotipove uz najtanji moguć izgovor da ih on, kao, dekonstruiše, Millarov prezir za ljudskost kao takvu i fetišističko, pornografsko usredsređivanje na sadizam i nihilistička rešenja koja čak i nemaju neku dublju filozofsku utvrdu već samo služe da šokiraju, sve to se u ovom stripu briljantno izvrće naopako, SMISLENO dekonstruiše, duhovito parodira. Likovi dobijaju karakterizacije koje ih ne ponižavaju iako je čitalac svedok da su svi nesavršeni i da niko tu nije baš dobra osoba – uključujući samu Annalise ali koja makar ima opravdanje da je odgojena na izolovanom ostrvu od strane čopora servilnih robota i duhom odsutnog oca-superzločinca.

Pritom je i sam ritam pripovedanja prilično dobar i strip dosta sigurno i kurčevito skače od set pisa do set pisa, menjajući lokacije onako kako se priča, u skladu sa predlošcima koje spufuje, razvija, a Landini odlično crta te nove lokalitete, uključujući voz iz treće epizode, veliki gotski zamak u kome živi Annaliseina majka ili tajnu zločinačku bazu sagrađenu u grotlu vulkana a u kojoj se dešava eksplozivno finale stripa.

We’re Taking Everyone Down With Us je visokooktanska, kalorična zabava koja uspeva da neke vrlo mračne teme provuče žovijalno i elegantno, da parodiju nekih vrlo starih tropa učini svežom, da vizuelno bude jednako razigrana i pitka kao i u dijalozima, ali da i u svoj toj parodiji i dekonstrukciji ima ipak neko živo, humano srce koje kuca i ostavlja čitaoca sa dobrim ukusom u ustima i zadovoljstvom što su „naši“ ipak nekako na kraju pobedili makar to značilo da su loši ljudi pobedili još lošije ljude. Rosenberg kaže da je tužan što se sve ovo završilo, ali verujem da je gotovo nezamislivo da We’re Taking Everyone Down With Us neće imati nastavak, pa ćemo biti strpljivi i čekati. Image Comics bi trebalo da je kolekciju objavio i da je ona dobavljiva na ovom mestu pa ako niste, sebe svakako ovim obradujte.