Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Za poslednji Nedeljni džez-osvrt u ovoj godini imamo ponovo dva albuma jer, da ponovim, dobrog džeza je u 2025. godini izašlo naprosto PREVIŠE tako da čak i ovako terminalno dokona osoba poput mene nije imala dovoljno vremena da svemu posveti potrebnu pažnju. Trudio sam se, ali ima tu još albuma koji nisu stigli na red, pa, ako makar početak 2026. godine bude malo mirniji, možda stignemo da se pozabavimo nekima od njih. Ako ne, onda ne. ŠTA DA IM RADIM. A danas jedan jako lep i jedan jako zabavan album. A vi odlučite koji je koji.

Znati da muzika Theloniousa Monka ne zastareva je deo opšte kulture. Umeti odsvirati tu muziku u 2025. godini tako da to zvuči SMISLENO i doprinese ukupnoj kulturnoj baštini čovečanstva već zahteva određeni trud. Mattia Magatelli: Pannonica je plod ovog truda, izvrstan živi album snimljen 23. Novembra ove godine na drugom izdanju festivala Vittorio Veneto Jam u Veneciji a koji okuplja desetine italijanskih i slovenskih muzičara.

Mattia Magatelli je kontrabasista iz mesta Bormio na severu Italije, rođen 1979. godine i kao dete svirao je harmoniku – a što je nekako i normalno kad odrastate u Alpima, blizu švajcarske granice. Posle harmonike, kad se zamomčio, Magatelli je svirao električni bas i gitaru u pank i rok bendovima ali je onda krenuo da se ozbiljnije interesuje za džez i 2000. godine je počeo, samostalno, da se uči sviranju kontrabasa. Od 2001. godine, kada se preselio u Milano počeo je da dobija i formalnu naobrazbu na lokalnoj Građanskoj školi džeza a brzo je krenula i njegova diskografska karijera. Već te iste, 2001. godine je bio deo albuma koji je izbacio sastav Guitar Ensemble.

Od 2004. godine svira turneje po Italiji i nadalje je član više postava (Guido Manusardi’s Trio, Luca Cacucciolo’s trio, Franco Cerri quartet, Gianni Cazzola’s quintet…). Turneje se nižu, uključujući internacionalne svirke i nastupe na festivalima, pa onda dolaze razne nagrade i učešće na radionicama, a negde pred kraj prve decenije počinje da predvodi sopstvene sastave. Onda se Magatelli 2010. godine seli u Nizozemsku i tamo svira sa postavama Dumitrio i Kaja Draksler Acropolis Quintet, pa onda sa još nekoliko bendova povezanih istim članovima. Po povratku u Italiju nastavlja saradnju sa raznim italijanskim i internacionalnim muzičarima kojih je previše da bismo ih sve nabrajali ali evo samo nekoliko najvećih imena: Billy Cobham, Alex Sipiagin, Mark Gross, Michael Moore, Giovanni Amato…

Za Pannonica, Magatelli predvodi sopstveni kvartet. Njegovo interesovanje za Monka nije novog datuma i još 2014. godine je samu kompoziciju Pannonica, treću na ovom albumu, snimio kao polovina dua sa gitaristom Alessandrom Floriom na albumu Taneda. No, za aktuelni album, postava je vrlo klasična a čitanje Monkovih kompozicija puno respekta, mada i imaginacije. Na saksofonima (tenor i sopran) je ovde italijanski džez-veteran Pietro Tonolo, čovek sa četrdeset godina diskografske karijere i ranim radovima u orkestru Gila Evansa, saradnjama sa Steveom Lacyjem, Chetom Bakerom, Leejem Konitzom… Tonolo je klasično obrazovan violinista koji je od klasike odustao jer ga je ideja sviranja džeza – i saksofona – magnetski privlačila. Naš dobitak!

Pijanista Francesco De Luisa je mlađi ali je isto krenuo sa klasičnim klavirom pa je posle prešao na džez. Poslednjih petnaest godina redovno snima i svira turneje, velikim delom po Italiji, Sloveniji i Hrvatskoj, a predaje klavir (moderni i džez klavir, to jest) u raznim italijanskim školama.

Tu je na kraju i bubnjar, Massimo „Max“ Chiarella, jedna iskusna faca sa decenijama iskustva, sopstvenim kvartetom koji predvodi i iznenađujuće malo informacija na Discogsu o njegovim projektima.

No, možete biti sigurni da svi do jednog člana ovog kvarteta imaju i tehničke ali i estetske kapacitete da iznesu muziku koja im je stavljena u zadatak. Monkove kompozicije su varljivo jednostavne, utemeljene u tradiciji ali onda izvođene na osoben način. Monk je imao poseban, perkusivan stil na klaviru, sa mnogo nota, jurnjave po skalama i brzih, energičnih pretrčavanja preko dirki. Njegova čuvena izjava da „klavir nema pogrešne note“ je bila zaslužna i za osobeni harmonski pristup i puno improvizovanja koje će otići podaleko od osnovnih podešavanja a da se opet sačuva karakteristični bebop drajv. Pogotovo je Monkova leva ruka unosila nered i interesantne akcente po uzoru na ragtime pijaniste, dajući njegovim, zapravo sasvim modernim kompozicijama, blagu retro dimenziju.

Magatellijev kvartet je ovde svakako izvrstan. Ovo je bebop što zna u kojoj smo godini, ali koji isto tako zna da je Monk – koliko god da su savremenici umeli da ga osporavaju i kritikuju da je grubijan – u svoju muziku ugradio mnogo futurističkih detalja koji se mogu beskonačno raspakivati. Tako Magatelli i Chiarella kreiraju briljantne, vozačke ritmičke matrice utemeljene na klasičnim bebop osnovama ali kadre da se razviju u neobične, skoro fraktalne poliritmičke strukture. Slušajte kako u Bright Mississipi Chiarella svira sa Tonolom i kako ova dva veterana improvizuju sjajan, pokretački gruv i ostavljaju ostaloj dvojici samo da se potpišu na kraju.

Nastup i album zapravo počinju smireno i skoro meditativno sa Reflection u kojoj De Luisa pokazuje kako on vidi Monkove teme i sopstveno mesto u njima. Aranžmani su uglavnom dugački i nude dovoljno prostora za razvoj tema, improvizovanje i međuigru instrumentalista pa je onda na Work to kako se saksofonista i pijanista dobacuju notama i akordima vrlo moderno i sjajno postavljeno u gruv koji vode ostala dvojica. Thelonious je centralni deo koncerta i albuma, sa desetominutnim aranžmanom u kome svi muzičari imaju priliku da improvizuju a naslovna, Pannonica je Tonolov i De Luisin momenat da demonstriraju modernističke poglede na Monkove teme.

Pannonica je, u globalu sjajan album klasičnog a modernog bebopa, snimljen kvalitetno i odsviran vrhunski. Ovo su muzičari sa mnogo kilometraže, mnogo znanja, ali – presudno – sa mnogo DUŠE. Uživaćete:

https://mattiamagatelli.bandcamp.com/album/pannonica

Možda ćete MALO manje uživati u Matthew Grigg / Jason Kahn / Colin Webster: The Silence Of Which The Universe Is Made, a možda ćete uživati jednako, samo na sasvim drugačiji način. Ovo je ploča neidiomatske improvizacije koja je sa džezom ipak povezana saksofonom i tragovima džez-fraza koje na njemu izbacuje Webster. Ovo je album šumova, distorzija, zvukova koje ne umete da pravilno identifikujete ni po poreklu ni po nameri, a koji je opet, taj album, superiorno zabavan, brz i energičan a bez odlaska u ekstreme volumena i kompresije. Baš onako kako vrhunski free improv ume da bude u svojim najboljim momentima, on je istovremeno „whoa, cool!“ i „what the fuck?“ koje izgovarate dok imate utisak da vam se mozak nasilno ali ekstatično deli na dve polovine.

Grigg, Kahn i Webster su ovo snimili prošle godine u studiju Davea Hunta u Londonu, a što (uvek) posebno naglašavam jer ovaj tip improvizacije, slobodne, nevezane za tradicionalne muzičke žanrove i teorije, uglavnom živi na festivalskim binama gde se muzičari često sreću po prvi put i bez ikakvih priprema i dogovora četrdeset minuta pucaju na sve strane, svesni da je to što rade PROCES, možda i ritual ali da je tek sekundarno, možda i tercijarno u pitanju nekakav PRODUKT. Sa ulaskom u studio, ma koliko da je improvizatorski duh stavljen u prvi plan, stvari su po definiciji drugačije. Zvuk je bolji, uslovi za svirku su intimniji, mogućnosti za refleksiju na materijal, manipulaciju njime, editovanje, ponavljanje, remiksovanje su drugačije… Ovo ne garantuje ni u kom slučaju BOLJI niti autentičniji PRODUKT na kraju (au contraire, možete se kladiti da mnogi improvizatori smatraju da je ono što se desilo na bini najautentičnije moguće i da naknadne intervencije nisu „tr00“) ali garantuje RAZLIKU koja često može da bude oplemenjujuća.

Lično, volim improv albume snimljene u studiju najpre zato što je zvuk na njima DOBAR, i onda mnoge sitne stvari koje muzičari rade, mnogi njihovi suptilni i dovitljivi gestovi mogu da se lepo čuju pa je muzika bogatija, slojevitija, često možda bliže onome što su oni sami čuli dok su svirali od onog što se čuje na koncertnim snimcima. Utoliko, recimo, na ovom albumu imamo Grigga koji svira električnu gitaru sa pojačalom i Kahna koji svira nespecifikovanu „elektroniku“ i mnogo toga što oni unose u zvuk trija je pozitivno oplemenjeno čistim, lepim studijskim snimkom i miksom koji nam dopušta da osetimo širinu i dubinu ovog što tri muzičara rade.

Jason Kahn je, naravno, legendarno ime apstraktne elektronike i neidiomatske improvizacije, čovek koji već decenijama radi na krvarećoj oštrici avangarde i sarađuje sa nekim od najvažnijih muzičara u ovom domenu. Rođen u Njujorku 1960. godine, danas parkiran u Cirihu, Kahn je po vokaciji istoričar ali po praksi kompozitor, istraživač zvuka, autor mnogo knjiga, zvučnih instalacija, grafičkih kompozicija, radijskih zvučnih komada, mnogo muzike za film, pozorište i moderni balet i naravno stotina albuma koje je snimio sa desetinama muzičara sa raznih strana sveta. Kahn je pre četvrt veka godina bio i jedini nejapanski muzičar koji je smatran ravnopravnim delom japanskog „onkyo“ pokreta ultraminimalne analogne elektronske improvizacije* ali mnogo je radio i sa Evropljanima koji su svi tražili još „neidiomatskije“ načine improvizovanja u novom milenijumu pa su se tu upisale saradnje sa ljudima kao što su Norbert Möslang, Günter Müller, Tomas Korber, Christian Weber, Francisco Meirino, Bryan Eubanks, Christian Wolfarth, ali i sa Amerikancima kao što je Devin Sarno, Kinezima kao što je tajvanska  vokalna improvizatorka Alice Hui-Sheng Chang, Kanađanima (Tim Olive) itd.

*rame uz rame sa legendama kao što su Otomo Yoshihide, Satchiko Matsubara, Taku Sugimoto i naravno Toshimaru Nakamura čiji je „no input mixing board“ bio na neki  način epitom estetike čitave ove ekipe i koga sam, jer sam bio ultradrzak, praktično naterao da mi potpiše disk na Ring Ring festivalu 2007. godine

Njegovi saradnici na ovom albumu su nešto mlađi i zabavno je slušati ovaj susret veterana zvučne eksploracije i neidiomatske improvizacije, praktično „čiste“ avangarde, sa onim kako to vide ljudi iz novih generacija. Colin Webster je londonski saksofonista koji se VEOMA interesuje za proširene tehnike sviranja, cirkularno disanje, guranja svog instrumenta u ekstreme (u smislu visine, distorzije itd.) i generalno je primer muzičara mlade generacije koja polazi sa pozicija koje su za nju izborili ljudi poput Evana Parkera. Webster je već imao zabeležene saradnje sa nekim dobrim imenima – Steve Noble, Tom White, Steph Horak, Martina Verhoeven – a predvodi i svoj osmočlani „Large Ensemble“, i na ovom albumu radi autoritativno i pokazuje zašto mu je mesto na savremenoj londonskoj avangardnoj sceni zagarantovano.

Mathew Grigg je, pak iz Bristola i ovo je čovek koji veoma mnogo svira sa raznim muzičarima, jako se trudeći da u eksperimentisanju sa zvukom, amplifikacijom, signalom i, jelte, šumom, pronađe nešto novo i vredno da se čuje. Svirao je po raznim evropskim festivalima sa raznim muzičarima od kojih bih pomenuo samo neke: Burkhard Beins, Steve Beresford, Adam Bohman, Thomas Lehn, Eivind Lønning, Phil Minton, Rachel Musson, Camila Nebbia, Helen Papaioanno itd, a ovaj spisak ubraja i Kahna.

The Silence Of Which The Universe Is Made je, naravno, direktan citat iz Beckettovog kultnog romana Moloa a čiji ću pasaž prevesti napamet jer mi trenutno domaće izdanje knjige nije pri ruci: „Nijedna osoba među stotinu ne zna kako da ćuti i sluša, ne, niti čak da shvati šta tako nešto znači. Pa ipak, tek tada možete otkriti, s onu stranu besmislene galame, tišinu od koje je univerzum sačinjen.“

Prelepo. Znao je Beckett šta priča, ali album, naglasiću, NIJE sastavljen samo od tišine u kojoj se eventualno čuje napetost u prostoriji gde se muzičari gledaju trudeći se da ne naprave ni jedan zvuk. Naprotiv, The Silence Of Which The Universe Is Made je užurbana, zabavna ploča energične svirke u kojoj muzičari sviraju MNOGO i žustro, slušajući jedni druge radije nego tu, jelte, univerzalnu tišinu i trudeći se da sklope velike, možda ne MONUMENTALNE ali detaljne zvučne skulpture koje će toj tišini dati nešto da se ona od njega reflektuje.

Ovo je na neki način improvizacija „starog“ kova, dakle, energična, puna „rada“ samih muzičara, mnogo manje nekakvog „rada“ samih instrumenata i alata koje imaju. Ovde nema mnogo puštanja fidbeka ili nekakvog suptilnijeg procesovanja da samo stvara muziku i trojica muzičara kreiraju vrlo užurban, vrlo gesturalan muzički program, slušajući jedni druge i praveći komplementarne zvučne sadržaje. Ne pričamo o primitivnom doziv-odziv sviranju koje ćete često čuti kada muzičari iz drugih žanrova prave prve korake u slobodnoj improvizaciji, naprotiv, ova tri čoveka jedni druge razumeju na dubljem nivou i njihove kompozicije su smislene, slojevite i zaokružene tako da svako od njih radi svoj posao a sve zajedno ima trodimenzionalnu razumljivu formu.

Kompozicije su, takođe, dovoljno dugačke da ima vremena da ljudi razviju svoje koncepte – samo jedna od četiri je kraća od deset minuta – ali ovde takođe uglavnom nema lutanja, traženja i sviranja „napamet“ što sugeriše da su u pitaju editovani delovi dužeg snimljenog materijala, ponovo nešto što je benefit studijskog snimanja i imanja vremena dužeg od 40 minuta da realizujete svoju viziju. No, u pogledu produkta, ovo JESTE četrdeset minuta suve, delikatesne krtine vrhunskog free improva koji rade tri čoveka sa znanjem, iskustvom i ljubavlju za ovu muziku. Džezeri sa konzervativnijim pogledom na medijum će verovatno smatrati da ovde džeza ima premalo, ali meni je Websterovo evanparkerovsko dekonstruisanje instrumenta ali ipak ne tako da se soul i blues zaborave tačno ono što oplemenjuje inače grube, abrazivne teksture, šuškanja i piske koji čine veliki deo ovog albuma. Sjajno je:

https://colinwebster.bandcamp.com/album/the-silence-of-which-the-universe-is-made