Nacija okupana krvlju je pretposlednja objavljena knjiga Paula Austera, izašla iste godine kada i njegov poslednji roman, Baumgartner. Auster je, to znamo, preminuo manje od pola  godine kasnije nakon što je svet dobio priliku da pročita optimističko, otvoreno finale Baumgartnera koje je obećavalo još mnogo pustolovina i nesaznatljivih peripetija. Nacija okupana krvlju – u originalu Bloodbath Nation – je mnogo manje optimističan narativ i kao poslednji veliki esej koji je Auster objavio oslikava jednu turobnu sliku „američke izuzetnosti“ i pronalazi način da problem razloži na mnogo komponenti. Ono što ne pronalazi je rešenje. No, dobro je pročitati ovako energičnu i strastvenu analizu koja nema pretenzije na naučnu objektivnost i, čak i kada se ne slažete sa nekim Austerovim supozicijama i zaključcima, ne možete a da ne pozdravite rad koji je on obavio na skretanju pažnje na problem i povezivanja mnogih fenomena u američkom društvu koji ovaj problem podupiru i sprečavaju njegovo rešenje.

Ako to iz naslova nije bilo jasno, problem o kome Nacija okupana krvlju govori je „gun violence“ odnosno nasilje počinjeno vatrenim oružjem u SAD. Ni po čemu ekskluzivan fenomen za ovu državu, rekli bi odmah neki, ukazujući da se nasilje počinjeno vatrenim oružjem dešava svuda po svetu i da ima mnogo država u kojima je verovatnoća da ćete poginuti od metka viša nego u SAD.

Osim što su naravno, SAD apsolutna statistička anomalija kada je u pitanju oružano nasilje. Auster u ovoj knjizi iznosi neke probrane brojke čisto da bi uokvirio svoj narativ i jedna od njih je, mislim, dovoljno ilustrativna: verovatnoća da će Amerikanac biti pogođen metkom tokom svog životnog veka je dvadesetpet PUTA veća nego za prosečnog stanovnika one grupe država koje se nazivaju razvijenim. Istovremeno, iako ukupna populacija SAD iznosi manje od polovine populacije tih razvijenih svetskih društava, četiri petine svih smrti od vatrenog oružja se dešavaju baš u SAD.

Paul Auster je najpoznatiji po svojim romanima, intrigantnoj mešavini žanrovskog pisanja i eksplorativne, umetničke proze ispunjene metatekstualnim eksperimentima, no Paul Auster je pisao i mnogo toga drugog. Objavljivao je poeziju duže od četiri decenije. Napisao je nekoliko uspešnih filmskih scenarija (i režirao dva od njih, takođe sa solidnim uspehom). No, dve forme pisanja su mu bile, čini se, jednako važne kao i njegovi romani: memoarski radovi i esejistika. I jedno i drugo je radio paralelno sa svojim „pravim“ spisateljskim dužnostima i i jedno i drugo su često prodirali i u njegovu proznu građu, dajući joj neretko dokumentarističku dimenziju koje će je još više oneobičiti.

Nacija okupana krvlju je onda kombinacija upravo ove dve omiljene Austerove spisateljske discipline. Ovo je dugački esej, podeljen u nekoliko celina, a koji se bavi istorijatom i efektima kulture nošenja oružja u SAD i istraživanjem njenih spona sa mentalitetskim, ekonomskim, političkim i drugim fenomenima tokom decenija u kojima će nasilje počinjeno vatrenim oružjem postati neka vrsta javnozdravstvenog problema u SAD epidemijskih razmera. Istovremeno, ovo nije naučna studija koja pretenduje na gorepomenutu bezinteresnu objektivnost i Auster koristi neke veoma lične epizode da ilustruje pre svega svoj stav ka nošenju ličnog naoružanja u SAD a onda i mentalitetske i druge elemente američke kulture koji čitav ovaj problem kao da čine nerešivim.

Pored Austerovog teksta, Nacija okupana krvlju ima i mnogo fotografija koje je napravio Spencer Ostrander, njujorški fotograf (i Austerov zet) koji kaže da je, kada je napunio dvadesetjednu godinu, nekoliko ljudi iz njegove okoline umrlo te da ga je to podstaklo da se bavi fotografijom, kako bi ubuduće imao opipljive slike ljudi i mesta što želi da ih pamti. No, fotografije u ovoj knjizi su programski urađene bez ljudi na njima jer su u pitanju mesta na kojima su se desili incidenti sa vatrenim oružjem u kojima je bilo mnogo žrtava. Naređani između Austerovih tekstualnih celina, ovi pusti memorijali – škole, tržni centri, koledži, barovi, čak i jedno groblje – svojim ćutanjem – ali i svojom nepodnošljivom brojnošću – jasno ilustruju poente Austerovog teksta.

Auster tekst počinje objašnjenjem da nikada nije posedovao pištolj – a što je za Amerikanca već pa skoro kontroverzna izjava – ali onda govori o tome da je kao dete išao unaokolo sa revolverom-igračkom i smatrao da su kauboji najkulji ljudi na svetu. Ovaj kontrast je važan jer iako popularna kultura koja glorifikuje simboliku oružja (i nasilnog rešavanja problema) nije beznačajan element u izgradnji stava prema oružju, postoji veoma jasna razlika između država koje i same imaju nasilne filmove, video igre, stripove i pištolje-igračke sa jedne i SAD sa druge strane. Auster se trudi da pronađe dublje kulturološko i mentalitetsko korenje, priča o svojoj mladosti kada je radio kao mornar na brodu i kada se družio sa jednostavnim ljudima iz radničke klase a od kojih je jedan, koji je njemu kroz rad postao srazmerno blizak, uzgredno u razgovoru otkrio svoju sasvim patološku stranu vezanu ne samo za stav prema pokretu za ljudska prava i Martinu Lutheru Kingu Junioru, već i za povremene epizode odlazaka na brdo iznad druma blizu njegove seoske kuće i pucanje na prolazeće automobile iz puke dokolice.

Auster govori i o jednoj epizodi kojoj nije prisustvovao i za koju je zapravo i saznao tek mnogo decenija kasnije ali koja je presudno obeležila i njegovo detinjstvo, pa onda i ostatak života i objašnjava zašto ni njegov otac nije imao oružje u kući. Ova epizoda, vezana za njegovog pokojnog dedu – za koga bi mu otac uvek kada bi pitao ispričao drugačiju priču o tome kako je umro – pomaže Austeru da ilustruje koliko su posledice nasilja počinjenog vatrenim oružjem dalekosežne i ekstremno traumatične, pogađajući ne samo neposredno umešane individue već njihove porodice i zajednice pa onda, agregatno i čitavo društvo.

Naravno, vredi imati na umu i ovo: incidenti nasilja počinjenog vatrenim oružjem su, uprkos tome da Auster posvećuje značajan deo teksta epohi kolonizacije severnoameričkog kontinenta kada su muškarci bili automatski smatrani za vojnike i imali ne samo pravo već i obavezu da budu naoružani, zapravo sasvim nov fenomen. Auster pravi dobrodošao napor da, recimo, pokaže da je „divlji zapad“ prikazivan u filmovima i popularnoj literaturi  bio mnogo više fikcija nego realnost, da je nošenje oružja u gradovima poput Tumstona, Dedvuda ili Dodž Sitija – a koji su svi mitologizovani u popularnoj kulturi kao poprišta legendarnih vatrenih obračuna – bilo strogo zabranjeno, te da statistika pokazuje kako je broj ubistava u ovim gradovima na godišnjem nivou bio isključivo u jednocifrenim vrednostima.

Kontrast tome je naravno ono što imamo danas. Kucam ovaj tekst 18. Novembra 2025. godine i jedan izvor na internetu pokazuje da se u SAD samo od prvog Januara desio 141 incident korišćenja vatrenog oružja SAMO U ŠKOLAMA, sa 44 smrtna ishoda i 129 povređenih. Drugi interesantan izvor je CNN koji daje niže brojeve (68 pucnjava u školama) ali i pokazuje kako ova statistika generalno raste iz godine u godinu sa povremenim padovima ali sa onda velikim skokovima, tako da je od 2008. godine sa osamnaest ovakvih incidenata do 2024. broj stigao na 83.

Ovo se dešava u kontekstu neprestanog, postojanog pada svih drugih formi nasilnog kriminala u SAD a koji se odvija od početka devedesetih. Mnogo je hipoteza postavljeno za to zašto su razbojništva, pljačke, napadi, čak i silovanja, generalno u stalnom opadanju* tridesetpet godina unazad, od toga da je ekonomski rast proizveo pozitivne socijalne efekte, preko toga da se roditelji više bave svojom decom, ali da i deca i mladi generalno više vole sada dostupnije virtuelne i kućne zabave od „ulice“ pa čak i kada se okrenu zločinu to budu prevare sa kreditnim karticama i phishingom, sve do toga da je prestanak korišćenja olova u benzinu uticao na bolje mentalno zdravlje nacije, no ostaje činjenica da incidenti počinjeni vatrenim oružjem odolevaju ovom trendu i kreću se na suprotnu stranu.

*skokovi se mogu primetiti u momentima velike traume, na primer u početku pandemije COVID-19 a i Auster i za incidente sa vatrenim oružjem podvlači da su jako eksalirali u ovom periodu

Auster se, rekosmo, bavi kulturom nošenja oružja i njenom kodifikacijom u američkom ustavu, infamoznim drugim amandmanom i korišćenjem zareza koji i danas zbunjuje tumače. Ova priča je ispričana mnogo puta, ali i Auster smatra da vredi još jednom ukazati da zakonska osnova koja garantuje nošenje oružja kao osnovno građansko pravo već izvestan broj decenija biva verovatno i svesno zloupotrebljavana od strane lobista industrije oružja i njihovih konzervativnih prijatelja među političarima jer se previđa da je zakonodavac ovo govorio u kontekstu „dobro regulisane milicije“ a koja bi sprečila kolonijalnu invaziju na tada još uvek sveže nezavisnu „Ameriku“.

Auster takođe vrlo jasno pokazuje tu sponu između industrije oružja, velike lobističke organizacije kao što je „Nacionalno streljačko udruženje“ (NRA), i konzervativnih političkih sila koje zajednički održavaju status kvo tako da je oružje Amerikancima lako dostupno i da su administrativne prepreke minimalne. Broj od preko 390 miliona komada vatrenog oružja u naciji koja ima oko 300 miliona stanovnika bi trebalo da svakog zabrine, čak i ako sebe ubraja u konzervativnu društvenu grupaciju, a ako ne to, onda bi to morao biti podatak o 40.000 osoba koje godišnje u SAD poginu od metka (u ubistvima i samoubistvima) a što je broj ekvivalentan broju poginulih u saobraćajnim nesrećama.

Naravno, automobil ima mnoge dobre i tu jednu vrlo lošu stranu, dok pištolj ili poluatomatska puška imaju, čini se, samo one loše jer su napravljeni da ubijaju. Auster je svestan da je neophodno da se ovde nađu nijanse pa direktno adresira parolu da je „jedino što može zaustaviti lošeg momka sa pištoljem – dobar momak sa pištoljem“, a koja potiče od, nećemo se iznenaditi, čoveka koji je bio direktor i izvršni potpredsednik NRA u periodu duže od trideset godina. Auster potanko opisuje jedan incident u kome je, zaista, dobar, požrtvovan čovek uzeo pištolj i došao na poprište u tom trenutku već tekućeg masakra u crvki i svojim delanjem sprečio dalje žrtve. On dalje govori o traumi koju je ovaj dobri čovek iskusio i daje jaku ilustraciju za to šta znači kada osoba koja nema psihopatsku crtu ličnosti uzme vatreno oružje i puca u drugu osobu.

No, ovo je i mesto na kome vredi primetiti da Austerov duboko lični pristup problemu, ma koliko da daje na intenzitetu teksta, hoće malo i da zamagli poente koje se same nameću. U naporu da bude „non-partisan“ u svom izlaganju i da izbegne da se u tekstu primeti nekakva liberalna predrasuda, Auster produžuje pravo u smeru standardne liberalne klopke upadanja u „bothsidesism“, odnosno svesnog, gotovo isforsiranog pronalaženja veštačkog balansa i krivaca na obe strane.

I svakako treba ceniti trud da se iznese nekakav izbalansiran pogled u zaključcima, no, ovo agregatno slabi argumentaciju koju je Nacija okupana krvlju do tada dosledno iznosila i koja pokazuje nesrazmerno veću „zaslugu“ konzervativne strane za to da se SAD decenijama ne miču u pravom smeru, naprotiv, da je decenijama ovo problem koji eskalira. Auster i statistički ali i anegdotalno pokazuje jednu jasnu sliku u kojoj je za problem u presudnoj meri kriva konzervativna politička struja trudeći se da ne propusti da sasvim opravdano ošine po neoliberalima i Trampu, ali onda staje da nađe i neke suprotne primere i hvata se za Crne pantere i njihov protest u Sakramentu 1967. godine kada su naoružani pripadnici ove afroameričke aktivističke organizacije izneli javno mišljenje da su pokušaji „kontrole naoružanja“ među civilima zapravo napor da se ugnjetena manjina razoruža kako bi lakše mogla da se suzbije represivnim sredstvima. Iako odmah zatim piše da su Crni panteri bili razoružani donošenjem novih zakona kasnije te i naredne godine i obrazlaže da je NRA od do tada apolitične organizacije postala lobistička sila koja se zalaže za što manju kontrolu naoružanja, Auster uspeva da napravi – neuverljiv – argument da su, eto, Crni panteri nekako „zaslužni“ što sad postoji ceo taj lobistički napor koji sprečava iole racionalnu diskusiju u američkom društvu o kontroli nošenja i posedovanja ličnog naoružanja. Ideja da bi sve bilo drugačije da oni nisu čačkali mečku deluje apsolutno sumanuto kada se gleda bilo koji duži vremenski period pre ili posle 1967. godine i statitsike koje pokazuju postojan rast naoružavanja Amerikanaca. U najblagonaklonijem čitanju može da se kaže da su Crni panteri dali dobar izgovor lobistima industrije oružja da urade nešto za šta su već decenijama hvatali zalet.

Fer je nemati odgovor na teška pitanja, naravno, ali Auster – koji eksplicitno kaže da nema odgovor – kao da onda ide i nekoliko ekstra koraka dalje i trudi se da obrazloži da on i ne vidi kako bi odgovor uopšte mogao da se nađe, prikazujući američko društvo kao strašno polarizovano a zakonom propisanu kontrolu naoružanja kao nesprovodivu ideju koja bi dala otprilike iste onakve rezultate kao što je to dala zabrana prodavanja alkoholnih pića pre sto godina.

A što je podsećanje da su čak i tako izuzetni Amerikanci kao što je bio Paul Auster na kraju dana ipak – Amerikanci. Jer naravno da priča o polarizaciji i na pola presečenom američkom nacionu nije baš tako komplikovana i da je u pitanju neki fenomen od boga, i svako ko hoće da gleda statistike može da vidi koliko su incidenti nasilja vatrenim oružjem frekventniji u „crvenim državama“ SAD, dakle onim koje tradicionalno glasaju za konzervativniju Republikansku stranku. Auster i sam anegdotalno navodi napade vatrenim oružjem koje izvode politički ekstremisti u SAD i među njima, naravno, nema levičarskih primera, a statistika nam i pokazuje da su incidenti političkog nasilja desnice i češći i nasilniji nego oni koje izvodi ta mitska „radikalna levica“ u SAD. I to ne češći i nasilniji par procenata: levičarski incidenti čine svega 10 do 15% svih incidenata političkog nasilja i odgovorni su za svega 5% žrtava.

Utoliko, Auster piše jedan odličan tekst, daje mu idealan odnos ličnog, anegdotalnog, statističkog i filozofskog, politički je dosledan i jasan 90% vremena, ali onda pred money shot kao da mora da povuče ručnu, te se završava jedni pesimističnim, očajnim hvatanjem za glavu, zaključkom da nije jasno šta može da se uradi ali da se nada da će bar o tome da se razgovara.

Što je fer, ali razgovori između onih koji imaju moć i novac i onih koji je nemaju verovatno neće doneti nikakav opipljiv rezultat. U svakom slučaju, Nacija okupana krvlju jeste važan tekst, sa puno dobrih uvida i argumenata ali koji posrće kada naleti na onaj tako američki paradoks koji satirični The Onion istera na svoj sajt  kadgod se desi neki veći incident sa pucanjem i mnogo žrtava: „‘No Way to Prevent This,’ Says Only Nation Where This Regularly Happens“. Kao i u mnogo drugih situacija, zgodno je uvek pogledati ima li neko ko profitira od labave zakonske kontrole naoružanja a evo malo i da pomognemo: ne profitiraju levičarske aktivističke grupe ili woke lobisti nego industrija oružja i njihovi politički saveznici.

Srbija je, naravno, imala svoja dva incidenta sa masovnim žrtvama pre dve i po godine i iz prve ruke iskusila ovu traumu ali i okusila šta znači kada u društvu gde je nošenje oružja zakonski jako regulisano, sprovođenje te regulative nije dosledno ni disciplinovano.  Austerova knjiga, objavljena ove godine na Srpskom od strane Geopoetike, je važan tekst da se ima na umu, čita VRLO kritički i razume. A i lep je. Izvolite:

https://www.geopoetika.com/o-knjizi/1892/nacija-okupana-krvlju