Pročitao sam kolekciju James Bond 007: Your Cold, Cold Heart izašlu krajem proleća ove godine a koja sakuplja svih šest delova istoimenog miniserijala što je Dynamite Entertainment izdavao od Januara 2024. pa do polovine te godine. Dynamite se poslednjih godina vrlo pristojno stabilizovao kao izdavač koji pažljivo i sa merom rukuje raznim licenciranim propertijima, od Alicea Coopera, do Zorroa, da tako kažemo, uključujući i Diznijeve IP-jeve kao što je Darkwing Duck, howardovski swords and sandals fentezi kao što je Red Sonja, Sherlocka Holmesa, Kiss, Terminatora, Vampirellu, Thundercats… Ono što vredi pohvaliti kod ove firme je to da njihov rad sa ovim predlošcima nije puka komercijalna eksploatacija sa najnižim nivoom ulaganja gde će reputacija licence – kakva je, takva je – uraditi većinu posla a kreativni rad će se nisko vrednovati. Vampirella i Red Sonja, na primer, imaju svoje najkonzistentnije ambiciozne periode baš tokom svog života na Dynamiteu, a i James Bond je dobio vrlo korektan tretman.

Poslednji put kada sam pisao o Jamesu Bondu, a to je bilo negde kada je Dynamite započeo sa eksploatacijom licence pre skoro pune decenije, pisao ga je Warren Ellis, još uvek neosramoćen u industriji i prihvatljiv kao čovek čiji će prepoznatljivi blend engleskog cinizma, kinematske akcije i antropološkog pesimizma biti pogodan za ovaj IP. Filmski James Bond je zahvaljujući svom blokbaster statusu dugi niz decenija bio praktično porodična zabava – pogotovo u vreme kada ga je igrao Roger Moore – i mada je u filmovima sa Danielom Craigom napravljen svestan napor da se skrene ka mračnijem, nihilističkijem pogledu na svet, pumpajući izvorni Flemingov hladnoratovski pesimizam steroidima i testosteronskim injekcijama i puštajući krv da slobodno pljušti po ekranu, ovi su filmovi, nakon Casino Royale mahom bili slabi, dosadni, strašno uozbiljeni a bez dovoljno metaforičkih varnica da iz njih zapršte kad je najpotrebnije. Naravno to da je ovo po definiciji bila skupa franšiza akcionog spektakla i egzotičnih lokaliteta i da ste morali da kombinujete ultra hi-tech maštarije i visokobudžetni prodakt plejsment sa svetonazorom tajnog agenta koji je pre svega SNALAŽLJIV i istovremeno lišen empatije nije pomoglo da ovi filmovi nađu svoju pravu radnu temperaturu uprkos sve većim budžetima koje je MGM bacao na njih. Naravno, onda je MGM otišao na doboš, danas je to samo brend u porfoliju Amazona i videćemo ko će biti sledeći Bond (moj glas, ako se iko interesuje bi išao Stevenu Heu. DON’T @ ME!!!!!!!!!!).

No, stripovi su, zahvaljujući svojoj srazmerno niskoj ceni produkcije uvek imali više slobode da rade izvan korporacijskih stega i eksperimentišu sa tonom i sadržajem, tako da se nakon Ellisovog rada na Bondu izređalo dosta scenarista vrlo respektabilne reputacije (Andy Diggle, James Robinson, Jody Houser, Christos Gage, Jeff Parker, Benjamin Percy…) i uglavnom je držan ton ozbiljne, mračne, gritty trilerske drame sa snažnim posthladnoratovskim, još uvek paranoičnim tonovima i mnogo nihilističke filozofije kako, eto, ljudi koji štite mir i poredak moraju da rade i mnogo gadne stvari mnogo gadnim drugim ljudima da bi se taj mir i poredak koliko-toliko sačuvali.

Skoro da je i šokantno da je Garthu Ennisu James Bond 007: Your Cold, Cold Heart prvi put da piše Jamesa Bonda, imajući u vidu da je irski scenarista radio sa nekim zaista ikoničkim britanskim propertijima u svojoj karijeri kao što su Judge Dredd, Rogue Trooper, Strontium Dogs, Hawk the Slayer, Johnny Red, naravno Dan Dare… No, valjda čak ni tako prolifičan autor poput Ennisa nema više od 24 sata dnevno na raspolaganju pa je James Bond, eto, stigao na red tek 2024. godine. Naravno, Ennis sa Dynamiteom ima dugu i plodnu saradnju, uključujući antologijski serijal Battlefields – i sam inspirisan starim britanskim ratnim strip-magazinima kao i Johnny Red – ali naravno i brutalnu superherojsku satiru The Boys koje je nakon što je započeta na Wildstormu promptno oslobođena jer verovatno Dan Didio nije bordu direktora u DC-ju uspeo da objasni zašto firma objavljuje strip koji maltene bukvalno crta kurčeve po facama njenih najvećih superheroja.

Poenta je, da se ne rasplinemo, da je Ennis istorijski bio JAKO dobar za Dynamite (i objavio zapravo najveći broj svojih DOBRIH stripova u poslednjih desetak godina baš kod ovog izdavača) a da su onda i oni dobri prema njemu i to da su se na kraju zvezde poklopile i Ennis je dospeo da piše Jamesa Bonda je bila praktično istorijska neminovnost. Za crtača na James Bond 007: Your Cold Cold Heart je odabran Rapha Lobosco, ne samo zato što ovaj čovek živi u Dablinu već pre svega jer je on već radio Jamesa Bonda za Dynamite i njegov gritty, pomalo prljavi stil odgovara stripu koji treba da bude najmračniji – ali potencijalno i najsuvlje crnohumorno duhoviti – strip o Jamesu Bondu u recentnom sećanju. Kolore je radio Jorge Sutil, Dynamiteov pouzdani, dugogodišnji saradnik i Španac je Loboscov crtež veoma oživeo i dinamizovao snažnim, moćnim tonovima, dajući povremeno malo i krutim kompozicijama dobru kinematsku energiju. Letering je radio još jedan pouzdani šljaker, Rob Steen i James Bond 007: Your Cold Cold Heart možda nema look and feel nekakve najvisokobudžetnije strip-produkcije koju Amerika poznaje ali je ovo vrlo pristojan „B“ rad u nekakvoj krajnjoj analizi.

Odmah da ovde budem najjasniji što mogu: James Bond 007: Your Cold Cold Heart je strip koji amplifikuje mnoge loše dimenzije savremenog Gartha Ennisa ali ni slučajno nije među njegovim najgorim radovima u poslednjih nekoliko godina. Nije ni među najboljim, naravno (tu su ipak njegovi ratni stripovi i dalje neprikosnoveni i da oće bog da nas pogleda da samo njih radi PREPORODILI BISMO SE KAO ČOVEČANSTVO), a ako ne volite tu neku recentnu fazu Jamesa Bonda (dake, onu koju je začeo film Casino Royale pre, uh, evo, sad će još malo dvadeset godina), u kojoj se dosta eksplicitno radi sa idejom da je James Bond možda i psihopata, ali da je baš zato tako efikasan u onome što radi, ovaj strip će vam verovatno izazvati konvulzije.

Ennis ovde gleda da radi na nekakvom secištu mračne trilerske drame u kojoj tajni agenti raznih zemalja vode tajne ratove praktično iza naših leđa i ginu anonimno i grozno da bi svet prespavao još jednu mirnu noć, i mračne komedije u kojoj glavni junak ima spremnu foru i perfektni oneliner da ih ispali u najzajebanijim trenucima u kojima bismo se mi ostali SMRZLI. Prigodno, strip se i bavi smrzavanjem, nekom vrstom eksperimentalnog sueproružja koje su razvijali Sovjeti, pa ga od njih preoteli Britanci pa se tu onda desila sabotaža i krađa i Bond je taj koji jedini može da raščivija je li unutar MI6 smeštena neka vrlo dobro skrivena krtica i kako uopšte da krene da traži ukradenu eksperimentalnu dokumentaciju i uzorke kad su svi koji su bili povezani sa projektom mrtvi.

Scenario nimalo prikriveno obrazlaže da je zaista samo Bond taj koji ima šansu da ikako pronađe trag sabotera na ime svoje drugačije psihologije. M veli da Bond naprosto vidi svet drugačije, ali ovde se ne radi samo o dobro izraženom deduktivnom čulu, James Bond na kraju krajeva nije Šerlok Holms, koliko o tome da Bond sumnja u sve i svakoga, ne veruje nikome i uvek će biti ne samo na oprezu već i spreman da muči i ubije ako treba i dobroćudnu staricu koja u parku hrai golubove, ako posumnja da ima kritična obaveštajna znanja.

I onda je ceo strip nekakva serija Bondovih dolazaka u kontakt sa ljudima koje će na kraju mučiti, ubiti ili i jedno i drugo. I sad je to jedna nezgodna situacija za čitaoca. Sa jedne strane, impuls je da ovaj ultranasilni, vrlo sociopatski strip sa Bondom koji ispaljuje neke dobre prijave u replikama, ali je na momente bližu Punisher MAX-u iz vremena kada ga je pisao Ennis, dakle da taj strip nazovete satiričnim. Na kraju krajeva, on počinje – kao i svaki klasični JB film – set pisom koji nema veze sa ostatkom priče i zapravo je povezivanje preostalih niti neke prethodne priče, a koji je eksplicitno ispisan satirično, sa narko kartelom ofarbanim snažnim etničkim tonovima i pokoljem koji će Bond izvesti sa sadističkim uživanjem. Ali onda čitate ostatak stripa i shvatite da se Ennis i dalje zaista loži na te ultramaskuline, ultramačo stereotipe (setimo se koliko je John Wayne bio bitan simbolički element Preachera) i da to kod njega nije ironično.

Štaviše, kada je Ennis pokušao da ironizuje svoj odnos prema džemsbondovskom arhetipu, dakle prema figuri koja u ime imperijalne vlasti ubija i jebe bez kažnjivosti dobili smo jedan od najgorih stripova koje je ovaj scenarista ikada uradio (Jimmy’s Bastards, dakako) i onda je James Bond 007: Your Cold Cold Heart ipak bolji strip time da makar Irac može da iživi svoje hipermaskuline fantazije a da ne smišlja načine kako da ih maskira u satiru. Naravno, to ne znači da je ovo i DOBAR strip, ali on ima relativno zanimljiv zaplet i radnju gde Bond ide od lokacije do lokacije, uključujući svemirsku stanicu u orbiti i tamo se sureće sa zaverom i velikim rizicima koje mora da rešava svojom snalažljivošću i beskrupuloznošću koja garantuje da će na kraju svakog sukoba on biti taj koji stoji na dve noge, ma koliko da su svi izgledi na početku bili protiv njega.

I ima tu tog nekog izvornog „stripovskog“ uzbuđenja, bilo u toj epizodi u Zemljinoj orbiti gde imamo superiorno osmišljenu horor-scenu sa otrovnom zmijom u kosmonautskom skafanderu, bilo u set-pisu na Bliskom istoku gde Bond mora da se suoči sa dva teško naoružana ruska helikoptera a on samo sa pištoljem u ruci. Lobosco radi sve ovo sasvim korektno, potpomognut vrlo solidnim Sutilovim kolorima, a kombinacija vrlo nasilne akcije (sa sve telima iskidanim na pola, sečivima koja probadaju lica i okeanima krvi) i crnohumornog, ciničnog teksta u dijalozima radi posao.

No, naravno, u nekom trezvenijem pogledu na stvar, ovo je strip gde je već i crtež pre svega funkcionalan i Loboscove karakterizacije su jednodimenzionalne, ne ikonične, već u najboljem slučaju stereotipne, a vizuelni spektakl jeste, pa, spektakularan, ali nije nužno „režiran“ na memorabilne načine. A u samom tekstu i radnji vrlo brzo se oseti zasićenje tim glavnim junakom koji je (u najboljem slučaju šarmantni) psihopata koji ne da nema nikakav problem sa ubijanjem već to radi onako kako bi neko drugi počupao korov i ostavio ga da leži na tlu da truli. Istina je da su ljudi u ono vreme dosta gunđali kako je Mooreov James Bond isuviše goofy i da je franšizu fatalno razdvojio od njenog gritty hladnoratovskog jezgra, ali Moore je ovom liku dao i humanost i empatiju što su kod Fleminga, ne zaboravimo, izvorno postojali. Takođe, oni su nekada postojali i u Ennisovim protagonistima.

U kontrastu sa tim, James Bond 007: Your Cold, Cold Heart je zaoštravanje post-casinoroyaleovskog Jamesa Bonda do paroksizma. On nije dosadan, razvučen i filozofski jalov kao što je bila većina post-campbellovskih filmova ali nije ni neko remek-delo špijunske literature – makar na planu zapleta i radnje – a i sam ima na kraju prilično zamornu filozofsku dimenziju u kojoj je psihopatsko nasilje temperirano „humorom“ kako bi bilo probavljivije (sa sve Ennisom koji ne može da izdrži a da ne ubaci prilično krindži anti-woke foricu već u prvi set pis i podseti nas koliko se filozofski srozao poslednjih godina) ali na kraju ostavlja dosta gorak ukus u ustima. No, ako ste neko ko MORA da pročita sve vezano za Jamesa Bonda ili, kao neki od nas, sve što uradi Garth Ennis, ovo je manje bolno iskustvo od nekih drugih Ennisovih stripova pa izvolite do Dynamiteovog sajta po kolekciju ili dvije.