Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Danas dva albuma sa dve različite strane sveta i dve sasvim različite – a divne – strane džeza. Sveže, ispod čekića, što se kaže.

Mauro Negri Quartet: All Right session je ploča virtuoznih solaža na saksofonu, ugodnog plesnog gruva, prepoznatljive hardbop energije, kao dobra vest iz prošlosti koja vas podseća da budućnosti ipak ima i da neće biti SVA loša. Veoma me je energizovao ovaj album, već na prvu loptu, sa svojim brzim, žestokim izvedbama i dobrim raspoloženjem i čini mi se da je u pitanju prava stvar za ove tmurne zimske dane…

Mauro Negri je saksofonista i klarinetista iz Mantove u Italiji gde je rođen 1966. godine (dve godine nakon glumca sa identičnim imenom koji za život zarađuje igrajući razne doktore po italijanskim serijama) i gde i danas živi i radi kao profesor na muzičkom konzervatorijumu, predajući džez muziku i džez saksofon poslednjih devetnaest godina.

Kao i mnogi drugi džez muzičari o kojima pričamo, Negri je isprva dobio vrlo klasičnu muzičku naobrazbu, diplomirajući klasični klarinet kod maestra Giovannija Bertolinija. U vreme studija je uglavnom radio kamernu muziku, najčešće u duo-kombinaciji sa pijanistom Marinom Nicolinijem. Ali naravno, kako to već ide, ko svira klarinet, taj pogleduje prema saksofonu pa je Negri samoinicijativno vežbao i sviranje ovog metalnog instrumenta i počeo da na njemu, jelte, briljira. Sa osamnaest godina je osvojio drugo mesto na takmičenju saksofonista koje je organizovao RAI pa je onda sarađivao sa njihovim orkestrom. Naredne, 1985. godine je na nacionalnom takmičenju Viva i Giovanni dobio nagradu za „najboljeg muzičara uopšte“ a na nadmetanju saksofonista u Agliani d’Asti dobio prvu nacionalnu nagradu.

Naravno da je do tog momenta već bio duboko unutar džez-medijuma pa od devedesetih redovno svira i piše džez. 1992. je trio u kome su pored njega svirali gitarista Sandro Gibellini i pijanista Paolo Birro dobio Barga džez nagradu, a od 1996. godine je Negri predvodio Mauro Negri S.F. Group, džez kvartet kome je Enrico Rava bio specijalni, ali redovni gost.

Iako je, zahvaljujući odličnoj tehnici i velikom znanju Negri dobar deo svoje karijere zarađivao svirajući saksofon sa pop-izvođačima (na primer sa Erosom Ramazzottijem i Adrianom Celentanom), njegova džez karijera je bila bogata i on navodi desetine velikih imena sa kojima je svirao, a od kojih ćemo mi pomenuti samo neka: Richard Galliano, Kenny Wheeler, Billy Cobham, Lee Konitz, Tony Scott, Steve Lacy, Gato Barbieri, Manfred Schoof, Natalie Cole…

All Right session se tako zove jer je ovo sesija snimljena u studiju All Right u Veroni a čija je izdavačka grana – All Right Riserva Recordz – i publikovala ovaj album. All Right Riserva Recordz je zanimljiva operacija jer je u pitanju izdavač koji poslednjih sedam godina radi ciljane sesije i publikuje stvari za koje smatra da su „roots“ po svojoj prirodi, nevezano za žanr kome pripadaju pa ćete među njihovim izdanjima videti i rokere i džezere i didžejeve…

Sa Negrijem ovde sviraju neki jaki muzičari. Pijanista Alfonso Santimone (ovde potpisan kao Alfonso Santimoni, što mu se povremeno dešava) je ugledni muzičar i inovator koji spaja džezersku, improvizatorsku nemirnu prirodu sa eksperimentalnim ambicijama što obuhvataju kombinovanje digitalnih tehnologija sa klasičnim instrumentima. Kontrabasista Francesco Bordignon je veoma mladi, veoma talentovani muzičar trenutno na postdiplomskim studijama na džez akademiji Sienna, a bubnjar, Federico Negri je, nagađamo Maurov sin i odličan bebop bubnjar koji ima nekoliko svojih projekata.

Mauro Negri je ovaj album napisao kao seriju vrlo klasičnih predložaka za improvizacije. Kompozicije imaju imena poput Shiny Major Blues i Snappy Minor Blues, sugerišući registar i stil u kome će biti svirane, ali one nisu tek uzgredni džemovi koje muzičari odrade sa pola mozga i odu. Iako snimljena uživo, ovo je prava studijska sesija, dakle, sa, verovatno, više verzija iste kompozicije koje je kvartet snimio, da bi na kraju bile odabrane najbolje.

I čuje se i inspiracija i tehnika i iskustvo u ovim izvedbama. Santimone je, nagađate, posebno istaknut i njegove solaže su bogate i zabavne, sa mnogo pirotehnike ali uvek u gruvu, uvek u svingu, bez pokušaja da se u prvi plan istakne nekakav njegov ego. Generalno muzičari ovde tako sviraju, sa prostorom da svaki od njih solira, ali bez ambicija da ovo bude poligon za nadmetanje u tome ko je jači, bolji, brži, glasniji ili „avangardniji“. Maurove teme su, uostalom, vrlo klasične, vrlo prijatne za uho – sa druge strane ne i banalne – i onda su  aranžmani prilagođeni ideji da ovo treba da bude tečan, pitak hardbop, bez nekakvih ikonoklastičnih i revolucionarnih gestova, već naprosto mesnat i DOBAR.

Moram da priznam da mi se sve to dopada. Negri piše, rekosmo, dobre teme, a bend itekako ume da se prilagodi raspoloženjima, leteći od brzih, plesnih bluz komada, do dramatičnijih – ne i patetičnih – balada, kao što je Masked Tears na kojoj Santimone briljantno sinkopira a Mauro svira vibrantan, emotivan klarinet. No, ova muzika uvek nudi manje ili više pritajenu radost i ovde nema teških teatarskih tragedija. Album, nošen mladom i  energičnom – ne nužno BUČNOM, samo slobodnom i maštovitom – ritam sekcijom naprosto isporučuje dobro raspoloženje tokom svojih 38 minuta i osetno će vam unaprediti bilo koji dan u kome ga čujete:

https://mauronegri.bandcamp.com/album/all-right-session

E, sad, drugi album za danas, rekosmo, stiže sa druge strane sveta (i svesti), bukvalno sa južne hemisfere ove naše planete, odnosno iz Velingtona na Novom Zelandu. The Electric Sheep: Jazz from the Underground Nightclubs of Aotearoa Vol. 12 su, jelte, puna usta reči a čekajte da vidite i kako je omot bučno dizajniran (u pitanju je kolorisana gravura A. Jamiesona iz 1820. godine i to nije TAJ A. Jamieson na koga ste prvo pomislili). Takođe, The Electric Sheep (koji nemaju nikakve veze sa istoimenim rok bendom što već godinama tezgari svirajući obrade; ovo je prošle godine osnovana novozelandska avangardna džez ekipa) u svom, hm, mini-manifestu kažu da „kanališu Filipa K. Dika, distopijske tehno-realnosti i zasićenu baruštinu besmislenih medija“ a što ume da zazvuči malo zabrinjavajuće, no, treba se opustiti. Ovo je, sva avangarda i napadni postmodernizam na stranu, zabavan album zabavne muzike a koji čak ni ne zvuči naročito NOVO, zapravo me dosta podsećajući na postmoderne fuzije džeza, roka, filmske muzike i drugih žanrova koje su isplivale sa njujorške Downtown scene u sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog veka. A što se valjda uklapa uz to pominjanje Filipa Dika…

Inače, to što se album zove Jazz from the Underground Nightclubs of Aotearoa Vol. 12 može da deluje kao šala, kao, haha, prvi album benda pa odmah vol. 12, ali zapravo izdavač Kiwijahz, a koji je, koliko umem da se razaberem neka vrsta zasebne celine unutar krupnijeg entiteta iiii Records (posvećenog „avanturističkoj muzici sa Aotearoe – starosedelačko ime za Novi Zeland – i dalje od nje“), skoro sva svoja izdanja nazvao je Jazz from the Underground Nightclubs of Aotearoa, uredno ređajući brojeve „tomova“ tako da se makar neki budući istoričar tu može relativno lako razabrati.

The Electric Sheep su osnovani vrlo nedavno i u pitanju je električni džez-kvartet: Jeff Henderson na raznim saksofonima (alt, c-tenor, c-sopran, bariton), Joe Callwood na gitari, Isaac Smith na električnom basu i Riki Gooch na bubnjevima. Pričamo o dosta iskusnim avanturistima i improvizatorima, Henderson je, recimo, diplomac Muzičkog konzervatorijuma Velington i multiinstrumentalista koji pored pregršti duvaljki svira i gitaru, bendžo, klavir, udaraljke, sarađivao je sa gomilom jakih muzičara (na primer legendarni japanski bubnjar Shoji Hano) i bavio se muzikom za pozorište i film, kao i bio osnivač i menadžer najmanje dva koncertna prostora. Callwood je iskusni muzičar i kompozitor koji svira i rok i psihodeliju i džez i improvizaciju a mnogo se bavio i tradicionalnom muzikom raznih kultura (afričkih, indijskih, latinoameričkih). Smith je diplomirani džez basista koji je dugo godina živeo i podučavao muziku na Sri Lanci i tamo učio o njihovoj tradicionalnoj muzici. Gooch je, pak, multiinstrumentalista i kompozitor koji kaže da je pre neku godinu lečio krizu srednjih godina baveći se metodologijom Butcha Morrisa (a to mu je bio i master-rad).

Dakle, jaka ekipa koja je proizvela i jaku ploču. Jazz from the Underground Nightclubs of Aotearoa Vol. 12 je, kako The Electric Sheep kažu „album pun paranoičnih zabluda, dezorijentišućih grešaka, zbunjujućih nemelodija, košmarnog fanka iz noćnih klubova i još uznemirujućih tropa“, ali ovo je zapravo ugodna, dinamična muzika čija kinematska dimenzija ima fine evokativne kvalitete ali ne do mere da bi se ovo ovaplotilo kao serija apstraktnih „zvučnih filmova“. Drugim rečima, The Electric Sheep zvuče više kao BEND a manje kao grupa sešn-muzičara koji izvode kompozicije nekakvog autoritarnog autora.

Mislim, evo, slušajte Salcita Dos, četvrtu kompoziciju na albumu. Nju predvodi Gooch, komplikovanim ritmičkim strukturama što ih sipa preko svog seta, ali ovo je na kraju krajeva GRUV, dakle muzika uz koju možete da zaplešete a kada Henderson i Callwood krenu da sviraju teme i solaže imate utisak da ste na nekoj jevrejskoj svadbi gde sviraju dva klecmer-benda u isto vreme ali im je neko sipao nešto u piće. I to nešto ozbiljno. Callwood voli jako isprocesovanu gitaru sa korus-flendžerom koji joj daje jedan egzotičan, zaista blago paranojom-nabijeni zvuk koji se dobro uklapa uz njegov modalni harmonski pristup a Henderson je maštovit, razigran saksofonista.

Naravno, ritam-sekcija je više nego dorasla zadatku pa su ovo, rekosmo, kinetičke, dinamične kompozicije koje svoju filmsku, fikcionalnu dimenziju grade uz znalački smešak i sa vidnim apetitom da se publici pruži ne samo cerebralno, evokativno iskustvo već i nešto opipljivo, plesno, znojavo. Four Swinging Dicks je, recimo, neka vrsta parodije na detektivski noir – i na njegovu futurističku aproprijaciju u filmu Blade Runner, a koji je, znamo to, ekranizacija Dikovog romana Sanjaju li androidi električne ovce po kome je bend dobio ime – ali ne nekakav banalan prvoloptaški geg, već sofisticirana, višeslojna kompozicija dobre naracije i pamtljivih tema.

I ostale su takve. Replicant je devet minuta destilisanog free jazza koji se svira užurbano, dinamično, frenetično ali uvek disciplinovano. Cloud Whales je apstraktni dron i gruba, abrazivna tekstura iz koje izranjaju užarene igle saksofona, a tu je i duhovito nazvana Philip K Duck, jedna drska, marševska, kinetička proslava ritma i soliranja koja će vas svih devet minut držati u prijatnoj tenziji.

The Electric Sheep su svojim prvim albumom postavili standard dosta visoko. Ovo nije, u nekom stilskom smislu, sasvim originalan ili inovativan rad, ali mislim da to što se tako lako smešta u tu neku postmodernu/ Downtown tradiciju a onda unutar nje zvuči moćno, zabavno i nimalo derivativno svedoči o kvalitetu koncepta, muzike i vizije ove ekipe. Želim joj dug i berićetan rad a vi se albumom poslužite ovde:

https://kiwijahzz.bandcamp.com/album/jazz-from-the-underground-nightclubs-of-aotearoa-vol-12