Kao četrdesetčetvrto izdanje u Ultimativnoj kolekciji grafičkih novela, a koja je, da podsetimo zaboravne, u realnosti serijal od stotinu isključivo Marvelovih vrhunskih* grafičkih romana**, u Oktobru ove godine je izdavač Hachette izdao prilično infamozni Vulverin: Starac Logan. Dosta toga o mojoj istoriji sa ovim stripom govori činjenica da sam se, videvši ga na rafu prodavnice u kojoj kupujem stripove, ozbiljno štrecnuo i osetio simptome praktično posttraumatskog stresnog poremećaja. Jebotebog, rekao sam sebi, hiperventilirajući kao da su mi upravo rekli da ponovo moram da idem da odslužim vojsku, zar se nikada nećemo osloboditi ovog JEBENOG govneta od stripa?

*Ehhh, barem pola izdanja u ovoj ediciji bih opisao kao loše, barem četvrtinu kao ne naročito dobre ali čitljive i značajne, a možda četvrtinu kao blizu vrhunskog

**Ovo je, pak, uglavnom sasvim netačno, jer se uglavnom radi o kolekcijama miniserijala, ili samo kolekcijama delova tekućh serijala koji MOŽDA tvore nekakvu zaokruženu priču, ili, kao u slučaju Osvetnici protiv X-mena, kolekciji gomile stripova koji su delovi company crossover događaja i zapravo su skup manjih priča u okviru jedne velike

Old Man Logan se pokazao kao veoma žilav lik koji je daleko nadrastao svoj inicijalni narativ – prikazan baš u ovoj kolekciji – i imao dugačak i iznenađujuće plodan život u Marvelu godinama nakon što se taj inicijalni narativ (na jedvite jade) završio, produkujući ne samo vitalan – i, evo, do nekog svog kraja i neočekivano pristojan – tekući serijal, već i inspirišući i druge „old man“ i „old woman“ projekte u Marvelu (Old Man Hawkeye, Old Man Star-Lord, Old Woman Laura, Wastelanders), pa je čak i DC uzvratio sa Old Lady Harley. O Dead Man Logan, koji je bio samo završnica tekućeg serijala o Starcu Loganu sam ispisao i neke sasvim pozitivne misli i ovo je podsećanje da ponekada na đubrištu zaista može da izraste lep, mirisan cvet. No, Old Man Logan je, ma koliko da sam ga u svojim osvrtima na stripove iznova proglašavao za beznačajan serijal – u smislu da je tekući serijal bio tu samo da greje sedište dok „pravi“ Wolverine ne oživi – imao i dalje efekte na popularnu kulturu, pa je jedini istinski dobar film o Wolverineu, naime Logan iz 2017. godine, bio eksplicitno inspirisan originalnom pričom o Starcu Loganu, onom koju je Hachette izdao u Oktobru ove godine na srpskom jeziku i koju sam MORAO da kupim iako mi je delovalo kao da bukvalno plaćam svom zlostavljaču da me još malo maltretira uprkos tome što je trebalo da smo se konačno rastali pre više od deceniju i po.

Jer, posle svega, Starac Logan, ova njegova originalna inkarnacija, jeste značajan strip i jeste, te davne 2008. godine tretiran kao događaj za sebe – nažalost, na štetu drugih stripova o Wolverineu, ali o tome malo niže – i pošto je produciran vrlo bogato, neću lagati, osećam sasvim visceralno zadovoljstvo u tome da u 2025. godini u ruci držim tvrdo koričenu, kvalitetno štampanu knjigu u kojoj su neki od najkrvoločnijih crteža što ih je Steve McNiven ikada stavio na papir. Vulverin: Starac Logan je, da se niko ne zbuni, i dalje loš strip, ali jeste važan, uticajan strip čija istorijska uloga potvrđuje da ne morate biti dobri u onome što radite ako ste dobri u promovisanju onog što radite.

Takođe, da se neko ponovo ne zbuni, Steve McNiven je DOBAR u onome što radi (mada sam gledao šta sam pisao u vreme kada je Old Man Logan najavljivan, i vidim da sam tu gunđao kako mi McNiven nije omiljeni crtač ALI MOŽDA SAM GA POMEŠAO SA EDOM MCGUINNESSOM PA SLIČNA SU IM IMENA) i, uostalom, iz celog gornjeg opisa je valjda jasno ko je mastermajnd iza Starca Logana: Mark JEBENI Millar, naravno.

O Old Man Logan sam pisao čak tri puta za UPPS u vreme kada je to udruženje imalo sajt a ja na njemu nedeljnu kolumnu o stripovima. Prvi put odmah nakon najave, drugi put nakon prve epizode, treći put nakon sedme. Možda sam pisao i čevrti put, kada je konačno, petnaest meseci nakon sedme epizode, Marvel na jedvite jade izbacio osmu, završnu, kao poseban one-shot, ali nisam imao snage da tražim i tu kolumnu jer me je čitanje prve tri već bacilo u depresiju. Ispostavlja se da je Mehmet od pre deceniju i po već bio ozbiljno oštećen Millarovštinom i mada je i on na par mesta uredno podsetio čitaoce da u principu prilično voli škotskog scenaristu, reakcije na Old Man Logan su bile somatske i loše.

Da bi bilo jasno zašto je Old Man Logan bio ne samo loš strip čim se pojavio, nego loš strip koji sprečava dobre stripove da se pojavljuju i generalno skreće čitav medijum u lošem, smeru, vredi da se podsetimo na to da je Mark Millar 2008. godine bio jednako nepodnošljiv kao danas, samo je još tu nepodnošljivost mogao da sprovodi kurcem otvarajući vrata u Marvelu i odlučujući sam šta želi da radi. Kako to dosta često ide u industriji koja proizvodi popularnu kulturu, kreator koji je nekada bio originalan i intenzivan, u međuvremenu je postao slavan i razotkrio se kao narcisoidan a radovi su mu, što su urednici imali manje moći da na njih utiču, bili sve gori, samozaljubljeniji i bljutaviji.

Millar je u 2008. godini već bio čovek koji je mitologizovao svoj sukob sa DC-jem i cenzuru njegovog rada na Wildstormovom serijalu The Authority i koji je, svestan da neće skoro imati prilike da radi za ovu kompaniju, uložio ozbiljne napore da se u Marvelu istakne kao jedan od ako ne najboljih a ono najčitanijih scenarista. Njegovi radovi u Ultimate univerzumu, na Ultimate X-Men i Ultimate Fantastic Four su bili eksplozivni i spektakularni – ako već nisu mogli da se pohvale velikom dubinom – a sa Ultimates su on i Bryan Hitch napravili jedan od najboljih stripova čitave Ultimate linije i udarili templejt za veliki deo onoga što će kasnije postati Marvel Cinematic Universe. Uz uspešan rad na Marvel Knights Spider-man, Millar je Marvelu dao dovoljno dobru prodaju i prostora u medijima da zaradi unapređenje u mejnstrim univerzum i šansu da napiše prvi godišnji company crossover posle više godina koji neće pisati Brian Bendis niti će on biti centriran na X-Men.

Civil War je bio STRAHOVITO uspešan projekat uprkos tome da je bio u principu loš strip i pored pisanja Wolverinea sa crtačem Johnom Romitom Juniorom koji je isto bio uspešan, spektakularan i visceralan, Civil War će Millara i McNivena koji ga je crtao, označiti kao Marvelove zlatne koke.

Međutim, istovremeno je Millar pravio velike uspehe i izvan Marvela. Njegov, kako sam ga i tada opisao „koncepcijski zanimljivi ali egzekucijski slabušni superherojski strip Wanted“ za nezavisni Top Cow je nekako uspeo da postane neverovatno uspešan filmski blokbaster u režiji Timura Bekmambetova i Škotlanđanin je video da mu pisanje uspešnih stripova za Marvel nije endgame, već da bi ga fokusiranje na Marvel zapravo sputavalo.

Utoliko, Millar će već tada krenuti u snažno forsiranje svog creator-owned opusa, sa eksplicitnim ambicijama da mu stripovi budu adaptirani u filmove. Kick-Ass je bio prilično uspešan u ovome, kasnije će doći i Kingsman, a čak su i neki njegovi nedovršeni stripovi poput War Heroes uspeli da budu prodati Holivudu zarad ekranizacije (mada War Heroes, u skladu sa činjenicom da je Millar strip napustio posle, ako se ne varam dve ili tri epizode i nikada mu se nije vratio, nikada nije ni ekranizovan).

Potpuni prelazak u ekskluzivno creator-owned vode će se desiti tek nekoliko godina kasnije, jer je Millar procenjivao da mu rad za Marvel još uvek – reputacijski i finansijski – koristi pa je, nošen uspehom Civil War i tom svojom kurčevitom, narcisoidnom energijom sebi izboksovao da radi tekući serijal Fantastic Four, jedan od Marvelovih tentpole naslova, istorijski neizmerno bitan time da je kroz njega i utemeljena moderna Marvelova epoha početkom šezdesetih.

Fantastic Four je već nekoliko godina bio u priličnom kanalu i prodavao se više po inerciji nego zbog kvaliteta aktuelnih stripova. J. Michael Straczynski ga je pisao prilično kao od bede i slutim da je samo to da je u pitanju bio i dalje ugledni televizijski scenarista bilo zaslužno što ga Marvel nije mnogo ranije uklonio. Kada je JMS konačno otišao da radi nešto što će ga više ispunjavati, scenarističke dužnosti je preuzeo sjajni, neprežaljeni Dwayne McDuffie i ovo je bila jedna tiha, metodična renesansa. McDuffie se tek nedavno bio vratio pisanju stripova posle puno rada za televizijsku animaciju i njegov rad na Justice League of America u DC-ju i Fantastic Four u Marvelu je osvežio oba serijala, dajući im klasičan „stripovski“ šmek, ali sa modernim senzibilitetom. Nažalost, ovo neće potrajati jer će McDuffie preminuo 2011. godine, dan nakon svog 49. rođendana zbog komplikacija tokom operacije na srcu.

Neću da tvrdim da je Millar kriv i za preranu smrt prvog afroameričkog scenariste koji je radio glavni serijal Fantastic Four, ali nikada nisam prestao da ga krivim za to što je ponudio svoj pič Marvelu za ovaj strip i time McDuffieja praktično izgurao sa serijala. Millar i Bryan Hitch – dakle ekipa koja je radila proslavljeni Ultimates – kao autori Fantastic Four je bio prejak marketinški volej da bi ga Marvel odbio.

Taj Fantastic Four je bio smeće. Pristojno nacrtan, naravno (mada je Hitch već tada umeo da šmira jer mu mesečni tempo nije posebno odgovarao), i sa nekim standardno millarovskim SPEKTAKULARNIM idejama, on je ipak bio smandrljan u izvedbi i daleko od one maštovitosti ali i senzibiliteta koje istorijski vezujemo za FF stripove (i koje će im nešto posle toga dati Matt Fraction pa Jonathan Hickman, a u današnje vreme sjajni Ryan North). Evo šta sam u ono vreme pisao o ovom serijalu:

Fantastic Four je, posle perioda u kome je J. Michael Straczynski lagano umirao pišući ga, prošao kroz neku vrstu renesanse po scenarijima Dwaynea McDuffiea. Avaj, kada je Millar izrazio želju da se on i Bryan Hitch prihvate ovog posla, Marvel teško da je mogao da kaže išta osim ’kada možete da počnete?’ Na kraju krajeva ’kreativni tim koji je stvorio The Ultimates’ je mnogo bolji teglajn nego ’Dwayne McDuffie: korektan pisac korektnih superherojskih stripova’.

Pokazaće se da ćemo žaliti za McDuffijem. Njegov sadašnji rad na DC-jevom Justice League of America svakako nije otkrovenje, ali u poređenju sa Millarovim prvim story arcom Fantastic Four…

Millar pokušava Fantastic Fouru da vrati senzibilitet epske naučnofantastične avanture uvodeći smele nove motive, spajajući nemoguću, sumanuto ambicioznu nauku sa porodičnom melodramom po receptu koji je dobro radio u The Ultimates. Nažalost, ovaj strip je, namerno ili slučajno, primetno infantilniji. Nije toliko stvar u samom zapletu koliko u karakterizaciji i raspletu. Millar nam prikazuje članove Fantastične Četvorke kao primetno ’ekstremnije’ nego što su bili u poslednjih nekoliko godina pod JMS-om i McDuffiejem. Reed Richards je ekscentričniji i autističniji, Johnny Storm je plitkiji i gluplji, Susan Richards ima veće sise… Ovo nije nužno loše, ako scenarista ume da postigne onaj poslovični ’stripovski’ senzibilitet u kome nemoguće i neverovatno postaje moguće i plauzibilno pa se čitalac prepušta uraganu ludačkih ideja i toboganu sulude akcije. Sam osnovni zaplet je svakako ambiciozno postavljen na ideji da grupa naučnika gradi ’Zemlju 2’, veštački proizvedenu planetu na koju bi se čovečanstvo preselilo onda kada zagađenje i klimatske promene našu originalnu planetu učine nenaseljivom.

Avaj, Millar ovako veliku ideju koristi samo da bi Fantastičnu Četvorku (i ostatak prve postave Marvelovih superheroja) uvukao u apsolutno detinjastu tuču protiv humanoidnog robota zamišljenog da bude neka vrsta policijskih snaga nove zemlje a koji je dizajniran da bude neuništiv i da – liči na Kapetana Ameriku. Millarova simbolika u ovom slučaju je nedopustivo prejeftina a zanimljivi naučnofantastični motivi nisu ni istraženi jer je ogroman broj strana posvećen akciji koju Hitch, razume se, crta dobro, ali opet ne i dovoljno dobro da ovaj strip ne ostavi utisak grdne plitkoće.

Millarov tekst i karakterizacija su, nažalost, prostački, na prvu loptu, pomalo i uvredljivi ako ste dugogodišnji ljubitelj ovog serijala ili ako samo više volite da tekst i slike dopunjuju jedni druge, umesto da tekst prepričava ono što i sami vidimo. Nisam baš prezadovoljan sa prve četiri epizode Millarovog i Hitchovog Fantastic Four i videćemo da li će sledećih osam uspeti na bilo koji način da izvuku stvar*. Ovako kako jeste, Millarov rad od pre nekoliko godina na serijalu Ultimate Fantastic Four je i pored svog kiča kojim je bio opterećen superioran u odnosu na njegovu interpretaciju mejnstrim likova.

*spojler: nisu uspeli (prim. Mehmet 2025.)

Zašto ovoliko pišem o Fantastic Four? Pa, zato što je Starac Logan debitovao upravo na stranicama ovog stripa, pojavljujući se u jednom kratkom momentu, kao tek jedna od ideja koje je Millar bacio na zid da vidi šta će od njih da opstane. Ovo je i inače bio njegov manir, ta neka kreativna razbarušenost, a koja se u prošlosti pokazala kao efektna: na kraju krajeva, jedna od njegovih priča u Ultmate Fantastic Four je onda porodila čitav Marvel Zombies fenomen na kome Marvel i danas, dvadeset godina kasnije, lepo zarađuje.

Utoliko, kada je Millar nekoliko meseci kasnije Joeu Quesadi i Tomu Brevoortu ušao na vrata (metaforička ili prava, svejedno), zapalio cigaru (metaforičku ili pravu) krešući šibicu o sopstveno dupe, podižući noge na sto i instruirajući ih da natoče tri viskija i da oni uzmu sebi šta će da piju jer će im ponovo napraviti mnogo para, oni verovatno nisu rekli ništa sem „jel’ treba led?“.

Ako je čak i stupidni Fantastic Four imao dobru prodaju i bio popularan, rezonovao je sigurno Millar, koliko će tek biti popularan strip o Wolverineu – u tom trenutku jednom od najpopularnijih Marvelovih likova – ALI URAĐEN KAO MAD MAX? Urednik Panini izdavaštva za Evropu, Marko Lupoj u uvodniku za Vulverin: Starac Logan pored Pobesnelog Maksa pominje i Eastwoodov revizionistički vestern The Unforgiven, pa onda i McCarthyjev monumentalni roman The Road kao referentne tačke i ma koliko ovo bila NEUMERENO teška artiljerija, nije da Millar nije prvi počeo. U hajpovanju Old Man Logana pre nego što će serijal izaći on je ovaj strip najavljivao kao Wolverineov Dark Knight Returns.

Vulverin: Starac Logan, da se ne zbunimo, nije Wolverineov Dark Knight Returns iako baštini neke slične motive, po mnogo čemu. Prvo, uprkos daljem prisustvu u stripovima i uticaju na film, Vulverin: Starac Logan ni slučajno nije proizveo onakav kopernikanski obrt kakav je osamdesetih usledio nakon Dark Knight Returns, praktično pretvarajući stripove u deo kulture glavnog toka i krčeći put za neverovatne prodore na literarnom, kinematografskom i drugim poljima. Drugo, Dark Knight Returns je od strane DC-ja tretiran kao poseban događaj, izašao kao poseban miniserijal i na taj način izdvojen, i „tehnički“ i senzibilitetski od onog što je Betmen u tom trenutku bio u stripovima.

U kontrastu sa tim, Old Man Logan je udenut u tekući Wolverine serijal, i to odmah nakon što je novi, mladi scenarista dobio svoju godinama očekivanu šansu da piše mejnstrim Wolverinea. Taj novi, mladi scenarista je bio, ko se ne seća, Jason Aaron.

U 2025. godini je neobično ali i slatko čitati šta sam 2008. pisao o Aaronu i njegovom radu u vreme kad tog rada još nije bilo TAKO mnogo. Wolverine je u to vreme bio OČAJAN strip, sa Jephom Loebom i Marcom Guggenheimom koji su ga pisali jedan gore od drugoga, pa je Aaronov dolazak na serijal bio neka vrsta otvaranja prozora  da uđe svež vazduh i da se spasemo bede. Evo šta sam tada rekao:

U osnovnom Wolverine serijalu je, kako već rekosmo poslednjih dvanaest meseci na programu krš i lom u režiji prvo Jepha Loeba a zatim Marca Guggenheima. Prilično je blesavo kada se čovek osvrne unazad i shvati da je u protekloj godini najbolja epizoda bila tranziciona priča koja nije imala nikakve veze sa tekućim događajima i koju je napisao relativni žutokljunac Jason Aaron.

Tim pre mi je bilo milo kada sam čuo da će Guggenheimov rad na Wolverineu nastaviti baš Aaron, momak koji je pre nekoliko godina pobedio na Marvelovom takmičenju talenata a koji je u međuvremenu uspeo da okrene mnoge glave (…) svojim serijalom Scalped na Vertigo imprintu. Aaron, reklo bi se ima potrebne kvalitete i afinitete za pisanje tvrdih, mračnih, ali razumno prizemljenih stripova kakvi stripovi o Wolverineu baš i treba da budu. Još kad bi se neko setio i ponudio mu da piše i Punisher MAX nakon Ennisovog odlaska…

No, najavu o Aaronovom dolasku na serijal vrlo brzo je sledila najava Marka Millara da će on i Steve McNiven (radili su zajedno na Civil War) već posle četiri epizode iz Aaronovog pera preuzeti serijal kako bi ispričali priču iz čak osam delova a koju Millar u tipično hipertrofiranom tonu opisuje ‘skoro kao Dark Knight Returns za Wolverinea’.

Heh, ne samo što je bilo moguće i nekontroverzno reći za Jasona Aarona da je „relativni žutokljunac“ (ali bio je, kad su superheroji u pitanju) i nadati se da će u Marvelu neko imati dovoljno prisebnosti da mu poveri Punisher MAX na staranje (imao je, i ovo je bio jedini Punisher MAX posle Ennisovog koji je išta valjao), nego je, mislim, i danas sasvim okej reći da je ovo što su mu uradili bila POTPUNA svinjarija. Aaron je bio mlad, poletan, imao uzbudljive planove za Wolverinea i dan-danas sam kivan na Marvel što mu je prekinuo rad na serijalu da bi u njega Millar uglavio svoju priču koja nije imala NIKAKVE JEBENE VEZE sa tekućim događajima u Wolverineovom životu i događala se pedeset godina u budućnosti, ali u budućnosti koja isto nije imala nikakve veze sa ijednom budućnošću koju su X-men ili bilo koji drugi Marvelovi likovi posetili u svoji prethodnim avanturama.

Aaron je, da se razumemo, nekoliko godina kasnije vraćen na serijal i izgurao neku svoju viziju i, u užasnom sudbinskom preokretu, ovo je za mene bio mnogo slabiji strip od njegovih prethodnih radova sa Wolverineom u serijalu Weapon X. PROKLETSTVO. Do danas se pitam šta bi bilo da je Aaron mogao nesmetano, organski da razvija Wolverinea bez Millarovog grubog upada i kasnijeg potpunog sletanja serijala u kanal sa Dark Reign kada ga je pisao Daniel Way.

No, Aaron će se posle višestruko iskupiti pisanjem užasno zabavnog Wolverine and the X-men pa i pristojnog Avengers vs. X-men. Millara neće imati šta da iskupi. I ne mogu da mu oprostim što naprosto nije tražio da ovaj strip izađe kao poseban maksi serijal od osam brojeva. Pogotovo što je unutar tekućeg serijala o Wolverineu izašlo samo prvih sedam epizoda Old Man Logan a onda je završna, osma, izašla tek petnaestak meseci kasnije kao Giant Size Wolverine specijal. Krš, lom, karambol. U negativnom smislu.

Jedna i jedina dobra stvar koja može da se kaže za narativ Vulverin: Starac Logan, dakle ta da se radi o samostalnoj priči koju možete razumeti i ispratiti bez potrebe da ste čitali nešto pre nje što bi bilo za nju direktno vezano, je onda uspešno poništena time da ste, originalno, ovaj strip mogli dočitati do kraja tek uz ogromno strpljenje i napore. Aktuelna kolekacija, Vulverin: Starac Logan nema taj problem i ona donosi integralnu priču u vrlo dobroj produkciji pa onda, koliko je ZAISTA loš Vulverin: Starac Logan?

Eh, loš je. Ali hajde da kažemo da sam u 2025. godini odavno preboleo ideju da je Mark Millar hvalisavi narcis koji stripove radi usput, maltene samo da bi mogao i dalje da se predstavlja kao scenarista stripova, da sam na njegove grube, trapave scenarije malo i otupeo, kao i da sam neobično raznežen gledajući sa koliko je ljubavi i pažnje McNiven nacrtao ovaj strip. Imajući u vidu da se radi o jednoj brutalnoj medmaksovskoj eksploataciji, ovde ćete svedočiti nekim praktično horor-prizorima kidanja i uništavanja ljudskih (i životinjskih) tela, pa ako to volite, a sigurno volite, ko normalan uopšte čita dovde, imaćete čemu da se poradujete.

Vulverin: Starac Logan se događa pedeset godina u budućnosti u kojoj je Amerika neka vrsta postapokaliptičnog, rasutog društva. Narod preživljava obrađujući zemlju i snalazeći se sa ostacima stare tehnologije*, centralna vlast više ne postoji – sem na papiru – a teritoriju kontinenta su između sebe podelili „vladari“, brutalni despoti koji su se uzdigli iz nekadašnje zajednice superkriminalaca, pa Amerikom vladaju Kingpin, Doctor Doom, Hulk i „Predsednik“. Taj predsednik krnjih i nefunkcionalnih SAD je jedan od najvećih superzločinaca ali pošto na početku stripa nije eksplicitno rečeno ko je to, nećemo da spojlujemo. Ako ste nekako preskočili poslednjih petnaest godina Marvelovih stripova u kojima je ovo ekstenzivno diskutovano (najpre u pomenutom Wastelanders), ljudski je da Vulverin: Starac Logan čitate bez prethodnih znanja o njegovom kraju.

*mada ovde, kada se kasnije razotkrije šta se desilo Americi, bude dosta nejasno zašto su tehnologija i generalno industrija posrnuli jer se državi nije desila „prava“ apokalipsa već samo, ajde da kažemo, nasilna smena vlasti

Ili o tome zašto je Logan u ovom stripu samo skromni, smrknuti farmer koji teško radi na parčetu zemlje da prehrani suprugu i dvoje dece, insistira da nema nikakve veze sa superherojštinom i ljuti se kada ga neko nazove Wolverineom. Millar ovde radi u stereotipnom ključu azijskih antiherojskih narativa pa je Logan i neko ko se zakleo da nikada više neće dopustiti zveri u sebi da izađe na slobodu i trpi i neka brutalna poniženja od bande Hulkovih potomaka koji dolaze da naplate kiriju a on, zbog lošeg prinosa svojih skromnih useva, nema da im plati.

Kada se onda pojavi Hawkeye, jedan od retkih preživelih superheroja iz „onog“ vremena i ponudi mu relativno jednostavan posao za relativno mnogo para, Logan, uz dosta nećkanja pristaje. Hawkeye, nekada najbolji streličar na svetu i paradigmatični superheroj-bez-supermoći je, ko je TO očekivao, praktično slep zahvaljujući glaukomu koji mu je sasvim zamaglio vid i njemu treba neko da ga vozi na drugi kraj Amerike kako bi isporučio „paket“. On ne kaže Loganu šta je u paketu a ovaj ne insistira, računajući da će tako lakše da umiri svoju savest. Dva antiheroja sa mnogo stare zajedničke istorije kreću onda kolima* sa zapadne obale na daleki istok SAD, u Novi Vavilon, koji je na mestu nekadašnjeg Njujorka, nadajući se da opasan, dugačak put pređu bez mnogo problema,

*“kola“ su u ovom slučaju Spajder-bagi, specijalni automobil pokojnog Spajdermena

Naravno, to se neće desiti i problema će biti BAŠ MNOGO, a čitalac će usput saznati i kako je došlo do toga da su superheroji praktično svi izginuli – sem ovih par ostataka nekada slavne zajednice – kako to da su superzločinci zavladali Amerikom i koja je Wolverineova uloga u svemu ovome.

Vulverin: Starac Logan ima fundamentalni problem već u tome da po atmosferi pokušava da bude ozbiljan, težak, refleksivan, zamišljen i zreo, ali da istovremeno hoće da bude pun „easter eggs“ forica za old school čitaoce koji će da uhću i ahću kad prepoznaju ekscentrične ili bizarne reference na Marvelovu klasiku, uključujući ogromni skelet Giant Mana u pustinji, velociraptore koje su poseli tuđinski Venom simbioti ili to da Spajder-bagi može da se penje uz zidove. Millar, kao, piše ozbiljan strip o čoveku koji se odrekao nasilja i drugom čoveku koji je, silom prilika, reklo bi se, ponovo postao kriminalac iako je bio svetao primer reformiranog lupeža koji je bio požrtvovani superheroj, ali Millar onda piše i spektakl u kome se dvojica matorih momaka jure sa čoporom dinosaurusa i u kome jedan od likova drugog tako jako udari sačmarom po glavi da ovome glava odleti.

Da budem možda još sažetij: Vulverin: Starac Logan ima fundamentalni problem u tome što ga je pisao Millar. Sama ideja je, hajde da kažemo, sasvim na mestu, ali da ju je onda uzeo neki drugi scenarista, svakako neki scenarista kome bi urednik mogao da kaže „e, brt, mojne to, uhapsiće nas“ i od toga napravio smisleniji strip, Vulverin: Starac Logan je mogao biti sasvim okej. Uostalom, kada je nekoliko godina kasnije Ed Brisson pisao tekući Old Man Logan/ Dead Man Logan, to je zaista bilo sasvim okej.

Ali Millar’s gonna Millar i ovo je strip izanđalih stereotipova, grubih, postiđujućih karakterizacija i prostačkih zapleta. Millar je, to je već tada bilo jasno, nakon Civil War potpuno izgubio poštovanje za likove i njihove nekakve legate koje je imao kada je pisao Ultimates, i umesto da nam Wolverine i Hawkeye budu nekakvi stari ljudi sa mnogo životnih grešaka koje žale ali ipak prave jedan poslednji, verovatno najposlednjiji napor da spasu duše svoje, oni su dva neprijatna glupana sa kojima čovek ne bi hteo da sedne ni da popije kafu, jedan sav umušen i dosadan i naporan sa svojim klišeiziranim zavetom na nenasilje, drugi naprosto loš lik i oportunista koji laže sve oko sebe na najpredvidivje načine. Takođe, Millar je već onda shvatao da može svojim sadističkim opsesijama da pusti na volju pa su negativci odvratne patološke kreature koje čine odvratne patološke stvari i ovo je strip u kome maltene nemate za koga da navijate. I, ne, to ne znači da je on pravilno preneo moralno sivilo postapokalipse, već samo da Millar u svom pisanju koristi prečice jer ga mrzi da se trudi. Dijalozi su prostački, bezvezni, na prvu loptu pa ni prevod Darka Tuševljakovića tu ne može bgznašta da im pomogne (mada je izbegao neke od najgorih nagaznih mina i, recimo Millarov „That’s right bitches. Just keep making noises“ preveo kao malo dostojanstvenije „Samo napred kulovi. Pravite vi buku“), a pogotovo je korišćenje Loganove porodice bedno po tome da oni treba da budu samo emocionalna ucena za čitaoca i da nikada nemaju ni trunku karaktera. Dopustiću Mehmetu iz 2008. godine da vam ponudi malo više detalja o svemu ovome:

U godini kada je Marvel u bioskope ugurao film o Wolverineu od nekih 130 miliona dolara*, pak, tekući stripovi o Wolverineu su ili nemušti Wayjev Origins koji pretpostavljam niko (sem mene, nerado) ne čita i Old Man Logan koji apsolutno nema nikakve veze sa bilo čim što se u filmu da videti. Dobro odigrano, nema šta…

*ovde se misli na X-Men Origins: Wolverine Gavina Hooda, a koji je em bio očajan, em na wikipediji sada stoji da mu je budžet bio čak 150 miliona (prim. Mehmet 2025.)

Sve bi se to dalo oprostiti da je Old man Logan iole dobro štivo. Ali… nije. Millar ga je nažalost zamislio kao road-novel u kome (matori) Wolverine i (matori i gotovo slepi) Hawkeye putuju Spajdermenovim bagijem sa kraja na kraj opustošene Amerike (koju su među sobom podelili Dr. Doom, Hulk, CENZURISANO* i Kingpin) u nekakvoj potrazi koja u početku izgleda trivijalno, ali se posle ispostavlja kao herojska itd. itd. Legitimno kao ideja, anemično kao implementacija.

*rekli smo bez spojlera (prim. Mehmet 2025.)

Millar naprosto ove stvari sada piše na brzinu, preko kolena. Skoro da mogu da se zakunem da je uz scenario za ovaj strip imao čeklistu svega što treba pomenuti i svakoga čije kameo-pojavljivanje treba ubaciti, tako da je utisak konfekcijskog spektakla i superherojskog krosovera neporeciv. Ne bi to bilo ni toliko strašno da Millarova karakterizacija danas ne može da se opiše kao grubo karikiranje. Na primer, kada gledamo kako Hawkeye u prvoj polovini stripa ubija protivnike mačem i strelama bez da makar trepne svojim (skoro) slijepim okom (dok Wolverine izigrava Brusa Lija iz filma Veliki Gazda, zarekavši se da nikada više neće podići pesnicu u gnijevu), to nije dobro odmeren prikaz ponašanja ostarelih heroja koji su došli do ivice svojih etičkih ubeđenja, pritisnuti okolnostima, već detinjast spektakl krvi i moždanica. Millarovi superheroji su ovde karakterisani ravno, neubedljivo, sa Loganom koji je patetično neuverljiv u svojoj pozi posvećenog oca porodice što krije u sećanju užasnu katastrofu za koju je, kao, sam kriv i Hawkeyjem koji je simpatičan ali ultimativno sumanuto predvidiv.

Superzločinci prolaze još gore jer ih je Millar napisao kao stereotipizirane sociopate sklone narcisoidnim monolozima i infantilnoj nasilnosti. Možda mi ovo ne bi baš toliko smetalo da Millar nije pomenuo Dark Knight Returns – strip koji je stereotipe iscepao na komade da bi Betmenu vratio moć arhetipa. Old Man Logan je samo ređanje stereotipa jednog za drugim, počev od drastično neuverljivog prikaza pada superheroja za koji je Logan indirektno kriv. Mislim, problem sa ovakvom Millarovom zamisli (koju ne želim da vam spojlujem) u kojoj se jedna specifična sposobnost jednog specifičnog superzločinca koristi da bi se balans između snaga dobra i zla jako narušio što rezultira potpunom promenom istorije sveta je u tome što bi je, da je ona imala smisla, Stan Lee bio iskoristio pre četiri decenije. Ali ona nema smisla, ni narativno (način na koji Mysteriove moći rade nije ovakav) niti, u krajnjoj liniji istorijski jer je nezamislivo da bi Wolverine čak i potpuno lud od besa mogao da učini to što je prikazano da čini…

To na stranu, sama priča je takođe zasićena nepodnošljivo očiglednim ’iznenadnim’ preokretima. Lepo je što Millar pokušava da piše ljubavno pismo samurajskim filmovima, vesternima i Mad Maxu, ali to pismo makar treba da bude dostojanstveno. Ono to nije, a najveća uvreda koja čitaocima dolazi na kraju sedme epizode je najava da će zaključak (i kulminaciju dramatične scene sa poslednje strane) videti u specijalnom Giant Size Old Man Logan koji će izaći… kad izađe. Ako ikad izađe. Da budem iskren, kako je Marvel napravio gomilu grešaka i gafova (na primer, naredna epizoda koju su pisali Way i Jason Aaron i događa se u savremenom trenutku izašla je pre sedmog nastavka Old Man Logan), ne bi me čudilo da zaključak Old Man Logan nikada i ne vidimo.*

*kao što smo već rekli, ovaj prikaz je pisan pre izlaska osme epizode a koja se jeste pojavila, ali tek petnaest meseci kasnije (prim. Mehmet 2025.)

Ne da ćemo bogznašta izgubiti. Ipak, Millar je McNivenu dao da nacrta neke veoma lepe scene i McNiven iako na drugim mestima pošteno šmira i crta očajnu anatomiju, na drugim drugim mestima istinski blista. Spektakularnost pojedinih akcionih scena ne može se poreći i iako ovde ne pričamo o nekakvim likovnim vrhuncima našeg doba, opet, treba biti od kamena pa ne uživati u scenama kada vozila proleću kroz zidove a Venom-dinosaurus proganja bagi sa našim prijateljima…

Zanimljivo je da i posle (ne stvarnog) završetka ovog story arca, Marvel i dalje nema dovoljno ubedljiv strip koji bi ponudio ljudima što, ponukani filmom žele da krenu sa čitanjem. Nakon dve tranzicione epizode koje su Way i Aaron odradili… korektno, od 75. broja Wolverine se nastavlja kao Dark Wolverine (tie-in za Dark Reign) i tu pratimo ne Logana nego njegovog sina Dakena i njegove peripetije u Dark Avengersima. Ovo jeste jedan od boljih radova Daniela Wayja u poslednje vreme, ali opet, to i nije neka preporuka.

S druge strane, Aaronu je u ruke dat potpun nov tekući serijal Wolverine: Weapon X čije su dosadašnje tri epizode korektne ali još uvek čekam da se materijalizuje Aaronovo obećanje da će ovaj strip za Wolverinea biti ono što je Ennisov MAX bio za Punishera. Detaljnije o ovome kad izađe više brojeva.

E, pa, dakle, red je da kažemo da Aaronov Weapon X NIJE bilo za Wolverinea ono što je Ennisov Punisher MAX bio za Punishera, ali jeste bio korektan strip. Aaron će, rekosmo već, kasnije da se vrati da piše mejnstrim Wolverinea i taj je serijal – sa Wolverineom koji ide u pakao – meni bio prilično razočaranje. Millar će, pak, još neko vreme ostati u Marvelu, taman da učestvuje u relansiranju Ultimate univerzuma nakon krosovera Ultimatum i napiše jedan od svojih najgorih stripova u Marvelu kojim je uspeo da retroaktivno nekako pojeftini i odlični Ultimates (pričamo o Ultimate Comics: Avengers iz 2009. godine, naravno). McNiven će se zadržati u Marvelu znatno duže, radeći i Kapetana Ameriku i Guardians of the Galaxy, a onda i još jednu bitnu priču o Wolverineu, Death of Wolverine sa Charlesom Souleom 2014. godine.

Death of Wolverine je bilo i mesto na kome se Marvel pravio da „misli ozbiljno“ i posle perioda sasvim solidnog tekućeg Wolverinea u kome ga je pisao Si Spurrier ga je spektakularno ubio (u ne naročito dobrom miniserijalu, for the record) a onda se i nekoliko godina pravio da je Wolverine „stvarno“ i „permanentno“ mrtav pa je njegovu ulogu u X-men igrao, haha, baš Starac Logan. Kako to kod Marvela biva, budućnost Old Man Logana je proglašena za posebni paralelni univerzum a Starac Logan je iz njega prebačen u mejnstrim univerzum nakon događaja iz krosovera Secret Wars i zapravo imao sasvim okej momente u X-men stripovima.

Superherojski stripovi, jelte? TOTALNI HAOS SVE VREME. Vulverin: Starac Logan je imao sve predispozicije da ne bude deo tog haosa, da bude posebna, jedinstvena priča koja će imati slobodu da kaže nešto ozbiljnije ili makar trajnije o jednom od najpopularnijih Marvelovih strip-likova ikada, ali je na kraju ovo bila samo odskočna daska Marka Millara u njegovom pohodu na svet. Uprkos svemu, dakle, ovo je važan strip. Ne i dobar, ali važan i zaista lepo nacrtan (na tuševima Dexter Vines, Jay Liesten, Mark Morales) i kolorisan (Morry Hollowell, Christina Strain, Justin Ponsor, Jason Keith, Paul Mounts, Nathan Fairbairn), sa leteringom Coryja Petita, koji zaslužuje mesto na polici možda ne svakog ljubitelja stripova ali svakoga ko sebe smatra velikim ljubiteljem Marvela i spreman je da za to podnosi žrtve. U trenutku dok ovo kucam, dostupan u domaćim knuižarama, pa evo link do Delfija.