Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Jedan od prvih zvukova koje ćete čuti na albumu Muriel Grossmann: Breakthrough dolazi od keltske harfe, manje, kompaktnije verzije velikog koncertnog instrumenta koji je postao nezaobilazan deo  dvorske muzike u osamnaestom veku. Keltska, ili, kako je još zovu irska harfa je narodni, tradicionalni instrument i samo je jedan od pregršti koje Muriel Grossmann svira na ovom albumu, dodajući svom uobičajenom arsenalu saksofona i flauta gomilu udaraljki, zvona, žičanih instrumenata, pa onda i klavir i harmonijum… Unutar prvog minuta albuma čućete pored harfe  relaksirani, psihodelični ritmički gruv, ali i šeficine neužurbane, a strastvene poruke odaslate u kosmos putem sopran saksofona. Ako ste pomislili na Alice Coltrane i Pharoaha Sandersa čitajući ove redove, na pravom ste tragu, samo ovo je album iz 2025. godine i na njemu sviraju Španci i Srbi.

Muriel Grossmann je danas bazirana u Španiji, ali je rođena u Parizu i odrasla u Beču. Pošto je Beč sav sofisticiran, Muriel je već od pete godine bila upisana na učenje flaute pa je ovu klasičnu naobrazbu primala sledećih šesnaest godina, do svog punoletstva u dvadesetprvoj. Tada je, sasvim prirodno, prešla na alt i sopran saksofone i počela da svira fank i ritam i bluz, džez, pa i tradicionalnu muziku, nastupajući i svirajući turneje sa muzičarima kao što su bili Hans Tschiritsch, Shani Ben Canar, Christoph Kurzmann, Geri Schuller, Pete Hoven, Robert Rehak, The Original Brothers…

Od 2002. godine, sa preseljenjem u Barselonu Grossmannova je počela da radi kao lider sopstvenih postava i autor, a od 2004. godine i transfera na Ibicu, počinje period njene veoma žestoke aktivnosti koji i dalje traje. Svirala je sa mnogo velikih imena kao što su Joachim Kühn, Wolfgang Reisinger, Rolf Kühn, Joe Sanders, Alice Zawadzki, Alina Bzhezhinska, Christian Lillinger, Robert Landfermann, Esteve Pi, Eric Person i Omar Kabir, a Muriel Grossmann Barcelona Quartet joj je u ovom periodu glavni autorski projekat. Srpskog gitaristu Radomira Milojkovića upoznala je pre više od decenije i od 2014. godine redovno sarađuje sa njim pa je on član postave i na albumu koji danas slušamo a koji je krajem Oktobra izdao estonski RR Gems Records. Grossmannova je nastupala u Estoniji tokom svojih turneja – kaže da ima oko 150 nastupa godišnje – i ovo je jedna lepa saradnja.

Sa godinama su došla prepoznavanja i od strane „mejnstrim“ likova kao što su Giles Peterson i Jack White (za etiketu ovog drugog, Third Man Records je izašao Murielin album iz 2023. godine, Devotion) a diskografska aktivnost je zdrava i plodna, sa nekoliko desetina albuma izašlih u manje od dve decenije, uključujući više autorskih albuma sa svojim kvartetom ali i, recimo, EP aranžmana Milesa Davisa, izašao isto za Third Man Records.

Na Breakthrough je postava ista kao na uspešnom i cenjenom prethodnom albumu, Devotion. Pored Radomira Milojkovića – koga možda znate po kvartetu So Much Guitar, a nastupao je sa imenima kao što su Joachim Khun, Christian lillinger, Wolfgang Reisinger i Joe Sanders i živi u Španiji već duže od dve decenije – ovde imamo još jednog Srbina, bubnjara Uroša Stamenkovića,takođe člana So Much Guitar, a nastupao je pre neku nedelju u Beogradu sa sastavom Vous Ete’s Swing! Inače je završio škole u Španiji a danas je baziran u Kanadi. Četvrti član postave je klavijaturista Abel Boquera, Španac koji je poznat po svom sastavu The Shu Shu’s, svirci u postavama koje predvode Gorka Benitez, Victor de Diego, Ramón Cardo i Adrian Cunningham.

Breakthrough je album sa samo četiri kompozicije ali ovo su dugački, mesnati komadi gruva i drona, smešteni u post-bop stil, zasnovani na modalnom pristupu koji je karakterisao raniju fazu rada autorke, ali onda prošireni jednim naglašeno spiritualnim pristupom koji je, kako sam već natuknuo, u američkom džezu sazrevao tokom sedamdesetih, uzimajući koltrejnovske detonacije iz šezdesetih i reformatirajući ih kao dugačke, hipnotičke komade gruva i drona sa mnogo instrumenata nestandardnih za džez ali i za evroameričku muzičku tradiciju uopšte.

Ovde se to prepoznaje u forsiranju električnih orgulja koje svira Boquera, Moog sintisajzera, harmonijuma, drhturavih nota Fender Rhodes klavira, ali i u oscilujućim akordima Milojkovićeve gitare. Ova postava bez kontrabasa ili makar električnog basa uspeva da zvuči vrlo gruvi, vrlo plesno na ime požrtvovanog rada sve trojice muškaraca koji grade ritmičku i svingersku dimenziju muzike dok šefica solira po stratosferi. Njeno sviranje je tečno, spontano, bez napora ili glume, ali sa autoritativnim, mekim ali ne „romantičnim“ tonom. Kada svira tenor saksofon, ovo je naprosto MOĆNO, baš kao što su i Stamenkovićeve sinkope i akcenti, bez sviranja na snagu, bez forsiranja i straha da publika neće razumeti, prirodno i sa vidnim guštom.

Muzika na ovom albumu ima u sebi mnogo bluza i džem-sešn energije, ali ona je uvek trodimenzionalna, sa jasno naučenim lekcijama koje su šezdesetih i sedamdesetih davali Miles Davis, Alice Coltrane, Pharoah Sanders, o tome kako se muzika pravi da bude prostor, a ne samo vreme, da bude kinetička ali istovremeno neprolazna, da bude dinamična ali neagresivna. Džez, bluz, fank i psihodelija ovde dele isti prostor i isto vreme, ali osnovni estetski imperativ ovde je, možda i paradoksalno, bestelesna, plutajuća ekstaza. Tekst koji dolazi uz album jasno kaže da ovo ne morate zvati „spiritualnim džezom“ niti uopšte biti upoznati sa budističkim konceptom dzogčena („velikog savršenstva“) ali ćete svejedno intuitivno prepoznati da ovaj album sa autoritetom pravi onaj „napor da se ne radi ništa“ i zvuči veličanstveno dok ga pravi:

https://rrgems-records.bandcamp.com/album/muriel-grossmann-breakthrough

https://murielgrossmann.bandcamp.com/album/breakthrough

Drugi album o kome pričamo je i drugi album kvinteta SML (Small Medium Large, naravno), naslovljen neobavezno How You Been, i natrpan do vrha bizarnom, eksperimentalnom muzikom u kojoj ćete džez pronaći tek kada budete na kraju snaga, intelektualnih kapaciteta i sigurni da vas čula varaju. Gutteral Utterance kojom album počinje je sedamdesetsedam sekundi krčanja, skakutanja po žicama, varljivo vesele melodične teme urađene sa mnogo distorzije, dronova promenljivih visina i ritma koji ćete kao takav prepoznati tek u retrospektivi. Ovo je izdanje čikaškog International Anthem i to se čuje IZ SVE SNAGE.

Ono što se ne čuje na prvu loptu, a što čini celu stvar i još impresivnijom je da je svaka od trinaest kompozicija na ovom albumu snimljena uživo, sa sve živim procesovanjem instrumenata i živim semplovanjem i to muziku zaista čini i „tehnički“ eksperimentalnom – jer je u svakom momentu moguće da stvari odu u neočekivane strane – ali i briljantno zabavnom. Na How You Been prosto ČUJETE koliko se ljudi koji ovo rade zabavljaju i, čak i da imate inicijalno negativnu reakciju na muziku koja možda ide nasuprot svemu što biste očekivali od džez (ili rok) ploče, verujem da ćete do kraja biti šarmirani.

SML su neka vrsta losanđeleske supergrupe, sklopljene od aktivnih, dinamičnih pripadnika lokalne scene avangardnog džeza i slobodne improvizacije. Kvintet u sastavu Anna Butterss (bas gitara), Jeremiah Chiu (sintisajzeri), Josh Johnson (saksofon), Booker Stardrum (udaraljke) i Gregory Uhlmann (gitara) je prvi album, Small Medium Large takođe sklopio od editovanih snimaka prvih nastupa grupe po losanđeleskim prostorima (uglavnom u ETA) i on je prošle godine izazvao poprilične talase na onom delu scene – i njoj odnosnih medija – koje interesuju nekonvencionalne intersekcije između improvizacije, roka, džeza, elektronike i generalno eksperimentalne muzike koja pritom nema neku namrštenu akademsku pozu već je, pa, čujete i sami, zabavna.

Sa drugim albumom, How You Been, bend ide korak dalje od onog što je radio na debiju, ne samo editujući svoje kompozicije i improvizacije u kompaktne komadiće treskave, energične muzike već i onda radeći na njima ekstenzivne zahvate u postprodukciji. Ovde se, dakle, originalni koncertni snimak ne tretira kao nekakav dokumentaristički zapis koji mora biti veran živom nastupu u svojoj krajnjoj formi, već kao sirovi materijal od koga se pravi nešto NOVO. I to novo je često veličanstveno.

Dve kompozicije sa kojima ovaj album odmah gađa slušaoca u centar nakon introa, dakle, Chicago Four i Taking out the Trash su jasni konceptualni iskazi, nestašne, nemirne ritmičke konstrukcije u kojima gruv i dementna repeticija stoje u harmoničnoj ravnoteži. Chicago Four je „egzotičnija“, sklopljena iz manjih komada zvuka, raspoređenih u vremenu i prostoru onako kako bi to uradili Autechre ili Aphex Twin na svojim najboljim albumima od pre četvrt veka, a Taking out the Trash uspeva da iz sličnog koncepta uzgoji gotovo „pravi“ funk jazz, sa razuzdanim perkusionističkim radom, klizavim bas-linijama i monomanijačkim nabadanjem gitare i klavijatura dok Johnson solira na saksofonu.

Ima u muzici SML još mnogo zvuka devedesetih i one uzbudljive evolutivne epohe kada su didžejevi i kućni elektroničari počeli da se ohrabruju da rade „prave“ žive koncerte i sudaraju se bez pardona sa džezom i rokom, a rokeri su krenuli da se sempluju, razaraju format svojih kompozicija unoseći u njih improvizovani džez, psihodeliju, fank, elektroniku, dron… IDM i Post-Rock kao dva ključna momenta u popularnoj muzici devedesetih su očigledno prisutni u onome što rade SML, ali ne na nekakav nametljivo citirajući, sikofantski način. Najbolja stvar u vezi SML je upravo ta neobavezna, ne neozbiljna ali NEPRETENCIOZNA dimenzija u onome što rade, bez metaforičkog mirisanja svakog sopstvenog metaforičkog prdeža i zaključivanja da je ovo veličanstven prdež i da zaslužuje posebno mesto u muzeju. Naprotiv, prdež je nekad samo prdež ali može da bude smešan ili zabavan prdež i SML stručno rade na editovanju svojih snimaka u ponekada vrlo kompaktne kompozicije što znaju da se završe i u manje od dva minuta. A što je za generalne improvizatore i avangardiste ovoga sveta skoro pa anatema.

No, to i jeste tajno oružje benda: smišljanje novog muzičkog sveta za svaku od kompozicija, davanje slušaocu jedne guste slike da u nju upadne, malo se izgubi a onda, pre nego što  stigne da se u njoj snađe i krene da je mapira, nagli završetak i prelazak na narednu sliku. Daves, tako, nudi sparing-meč gitare i saksofona preko agresivne poliritmičke pratnje a koji, taj meč, ispada i jedna prijateljska, bratska konverzacija koja se završava kako je i počela, bez krešenda ili zaključka, ali sa mnogo toga što je izrečeno.  Old Myth je onda kao indonežanski gamelan koji je upao u istu veš mašinu u kojoj je pukim slučajem završila kaseta sa psihodeličnim ’70s jazz-funkom koju ste zaboravili u džepu jakne. Al tako vam i treba kad perete jakne u mašini umesto da ih odnesete na hemijsko čišćenje ko normalan svet.

Stepping In / The Loop i sama ima energiju gamelana ali ona je apstraktnija, naizgled sva u udaraljkama za koje je vrlo teško da u prvom trenutku kažete šta su zapravo i dok o tome razmišljate negde iz dubina izroni zarazna, zapaljiva tema koju ćete u glavi prevrtati celog dana iako niste sigurni ima li u njoj ijedna stvarna nota.

Ceo album je takav. Brood Board SHROOM je kao CD koji preskače a vi ne možete da ustanete sa troseda da ošamarite CD plejer jer ste se nesmotreno napušili džidže i, možda, dok niko nije gledao, zgutali i jednog malog Hofmana, i sada vam ruke i noge imaju sopstvene, autonomne nervne (i političke) sisteme. Sreća pa kratko traje, a iza nje je stabilnija, ritmičkija Odd Evens, isto kratež od dva minuta, ali to su dva minuta MOĆNOG, kinetičkog gruva koji svoju psihodeliju postiže samo udaranjem.

SML su fantastični i ne brinu se preterano da li ćete njihovu muziku odmah razumeti ili će to za vas biti PROCES. I njeno nastajanje je, očigledno proces ili, čak, serija procesa i to da iz te serije izađe na kraju nešto ovako superiorno zabavno i sigurno u sebe je, pa, jedno malo čudo. Nadam se da će nam SML ovakva čuda isporučivati što više može dok ih snaga služi, POTREBNA SU NAM:

https://intlanthem.bandcamp.com/album/how-you-been