Veoma mi je žao na ime nedolaska na sinoćni nastup Terrorizer i Possessed u Beogradu. Službeni putevi su moderna pošast. Čujem da je bilo dobro i drago mi je zbog braće metalaca. A i Suicidal Angels su dobar bend, jebiga. Eh, u narednom životu. Da vidimo bar šta je izlazilo a da valja, a izlazilo je DOSTA toga:

Deo 1: BLACK METAL

Poljaci Forbannet još nemaju album ali novi EP, Tyran ih za to ozbiljno kandiduje. Ovo je ružan, gadan, agresivno-abrazivni blek metal koji naravno ima za Poljsku standardan nivo zanatskih kvaliteta ali je osoben u zvuku i senzibilitetu. Lepo je nekada iz ove zemlje čuti ovako superiorno RUŽNU muziku:

https://forbannet1.bandcamp.com/album/tyran-ep

The Ash Chalice je već drugi album ove godine za poljski blek metal duo Primitiae Dormientium, ali ova dva momka nisu samo amateri koji sede kod kuće i na kompu prave bezveznu muziku. Ovo je agresivan, uzbudljiv blek metal opsednut kultovima smrti i na silu uguran u formu sirovih rifova i skoro grindcore nervoze u aranžiranju pesama. Solidan zvuk, mnogo pretećih harmonija, ali i pesama sa iznenađujuće kompleksnom strukturom, ovo vredi čuti:

https://primitiaedormientium.bandcamp.com/album/the-ash-chalice

Galdragon je jednočlani blek metal projekat iz Škotske ali je prilično oštar i agresivan. Nisam slušao prethodne albume ovog projekta, ali najnoviji, Existential Lethargy zvuči korektno, sa dobrom produkcijom, pesmama koje nisu kompleksne ali su jednostavne taman koliko treba i ni mrvu više i baštine propisnu blek metal zlovolju. Ima tu i prstohvat atmosfere ali je bes u prvom planu i to je lepo:

https://galdragon.bandcamp.com/album/existential-lethargy

Baneful Tongue je norveški jednočlani black-death metal projekat sa istoimenim debi albumom, a čiji jedini član, Sondre Berge Engedal ima i takođe jednočlani blek metal projekat Nemesis. No, Baneful Tongue je psihodeličniji i kosmičkije „usmeren“ i materijal na ovom izdanju zvuči osobeno i jasno profilisano. Gabriele Gramaglia iz Vertebra Atlantis je ovo miksovao i masterovao i dobacio bek vokale pa vam to daje neku ideju o usmerenju Baneful Tongue, dakle, da je ovo avangardno ali mišićavo, kontemplativno ali zanatski vrlo kvalitetno. Plaća se koliko želite:

https://banefultongue.bandcamp.com/album/baneful-tongue

Nagađam da je i belgijski Quaetdoender jednočlani projekat, ali album Ongodlike consten zvuči zaista solidno. Ovo je producirano ne nešto skupo ali uredno a muzika je nenametljivo melodični, neagresivno dinamični, nepretenciozni ali za moje potrebe dovoljno epski blek metal sa dovoljno folk preliva da svi budemo srećni. Nema ovde nekih prenapucanih aranžmana i kičlijske epike, samo poštena svirka i dobar tempo i ja sam zadovoljan:

https://quaetdoender.bandcamp.com/album/ongodlike-consten

Bloodcraft Ritual je jednočlani projekat iz Praga, ali prilično odličan. Maania, koji je sve ovo napisao i odsvirao nudi vrlo mračne, teške pesme na EP-ju  Human Peak, ali sa stilom. Rifovi su preteći, harmonije zloslutne, zvuk taman i težak a pevanje je zaista manično. Solidno producirano, pritom:

https://bloodcraftritual.bandcamp.com/album/human-peak

Corpus In Ruina je verovatno isto jednočlani projekat, ali iz Los Anđelesa. Kaseta Civilizations Of Decomposition ima isto četiri pesme a ovo je blek metal koji ima i malo industriala (uglavnom to da su bubnjevi programirani) ali i zaista malo thrash rifčina u svojoj ponudi. No, produkcijski i estetski je sve sirovo i zajebano i meni se dopada:

https://machinegunlandscapeproductions.bandcamp.com/album/civilizations-of-decomposition

Tähtihämär je split EP finskog jednočlanog benda Kaikkivaltias i američkog Vihurienkeli (verovatno isto jednočlanog). Ovo je sirovo, haotično, ono, pravi andergraund ali Kaikkivaltias je definitivno maštovitiji i originalniji projekat na koji vredi obraćati dalju pažnju:

https://forestgloom.bandcamp.com/album/t-htih-m-r

https://kaikkivaltias.bandcamp.com/album/t-htih-m-r

https://thehiddendawn.bandcamp.com/album/t-htih-m-r

Madridski Devil City Cult stručno kombinuju kvalitetan, tehnički dobar blek metal sa hardcore punk izrazom. Njihov prvi album – nakon debi EP-ja od pre pola decenije – zove se Murderous Retribution i on pored propisnog blek metal udaranja, sa sve rifovima i blastbitovima, nudi i ono što blek metal uglavnom nema, a to je gruv. A onda se pojave i zanimljivi melodični delovi sa klin pevanjem koji zvuče kao nekakav dobar metalcore i čovek se pozitivno zaintrigira ko su ovi ljudi i otkud im sve te ideje. Odličan debi:

https://devilcitycult666.bandcamp.com/album/murderous-retribution

Wyrmoon II je ipak tek prvi ful album za Wyrmoon iz Mejna. No, solidan je. Ovo je nekakav malko avangardniji, avanturističkiji blek metal koji radi i sve što je potrebno da pokaže da su ovo solidni muzičari što vole da sviraju brzo i žestoko, ali onda se zanima za nestandardne harmonije i drugačije aranžmane. Originalno i lepo:

https://wyrmoon.bandcamp.com/album/wyrmoon-ii

Mislim da ne moramo da objašnjavamo na koga Darvaza misle naslovom svog trećeg albuma We Are Him. Ovo je uredan, dobro napisan a opet jednostavan i neposredan satanistički blek metal u kome Italijan Gionata Potenti iz Cultist, Kult, Chaos Invocation, Moloch i još gomile bendova svira sve instrumente a Norvežanin Bjørn Erik Holmedahl iz Ritual Death i Mare (i opet još mnogo bendova) peva. Darvaza ovde zvuče zrelo, usredsređeno, dostojanstveno i pogađaju sve svoje mete. Idemo:

https://darvazablackmetal.bandcamp.com/album/we-are-him

A Franczi Deos se lože na stari Rim pa su im svi albumi u tom stilu. Najnoviji, četvrti, Augustus Omnipotens je sasvim prijatna ponuda ako volite njihov vojnički, marševski blek metal sa dosta dobrih rifova i srednjetempaškog gruva. Deos ne priređuju neka velika iznenađenja ali njihova muzika je i epska i plesna u isto vreme tako da ispunjavaju sve moje potrebe u ovom trenutku:

Death Obvious su dvoje Finaca sa istoimenim albumom koji je nastao sudaranjem blek metala sa death metalom i doom metalom. Nema ovde čistih granica niti, uopšte, ambicije da se bend žanrovski odredi, naprotiv. Muzika je sirova, pristup avangardan, atmosfera onostrana, i finski metal ovde na najbolji način podseća na sve svoje jake strane:

https://deathobvious-label.bandcamp.com/album/self-titled

Švajcarci Buried Souls su nekako od sludge metala došli do blackened sludge metala pa i propisnog black metala (i blackened grindcorea) na svom najnovijem EP-ju. Here Comes the Void ima tri pesme ali GADNO dere, udara bez milosti i vraća se da proveri da nije nešto ostalo. Ali, nudi i dobar zvuk, dobru svirku, dobru zabavu:

Season of Mist nisu još ispucali svu municiju za ovu godinu pa nam stiže dvanaesti album belgijskih Enthroned. Ashspawn dolazi na tridesetogodišnjicu izlaska prvog albuma ove postave danas raspičene između Norveške i Ujedinjenog kraljevstva, a muzika je mračna, satanistička, energična i nimalo oslabljena protokom vremena. Enthroned zvuče kao ljudi i dalje posednuti demonskom energijom a ne kao iskusni muzičari što prolaze kroz obavezne sastave i to je lepa strana ovog albuma. On je dosta sirov, na momente i primitivan, ali sve to radi sa jednom očiglednom zrelošću i estetskom doslednošću. Opako:

https://enthroned.bandcamp.com/album/ashspawn

https://enthronedsom.bandcamp.com/album/ashspawn

Kad smo već kod satanizma, njemački avangardni black-death metalci Omegavortex imaju drugi album i on se zove Diabolic Messiah of the New World Order. I, mislim, ovo je kao da pola sata pucate mitraljezom u instrumente na bini. U pozitivnom smislu, naravno, Omegavortex razvaljuju, svirajući i brzo i agresivno i malo ludački, ali na kraju dana disciplinovano i dobro, sa pesmama koje su košmarne ali uzbudljive i solidnim, prštećim ali smislenim saundom:

https://omegavortex.bandcamp.com/album/diabolic-messiah-of-the-new-world-order

Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK

Italijani Men Of Mayhem sviraju stoner rok dosta žestoko i besno  sa mnogo skoro pa trešerskog gruva i energije. No, album Suneater ipak ima fini, topli zvuk nisko naštimovanih, ljudski distorziranih gitara i kul rokersku pozu tako da je sve u redu. Sedam pesama i dosta ljudskog krljanja za vaš užitak:

https://menofmayhem.bandcamp.com/album/suneater

Poljaci Palm Desert duže od decenije nisu snimili album, ali Rays Of The Gold And Grays zaista zvuči kao da su se vratili u studio posle pauze za cigaretu, još vrući, dohvatili instrumente i nastavili da prže. Ovo je jaka, teška ploča heavy rocka i stoner psihodelije, glasna po zvuku, nesuptilna po miksu ali puna šarma i bluzerskog svinga. Osam pesama poštenog rokanja i heavy psych drogeraja za ljude koji znaju:

https://palmdesert.bandcamp.com/album/rays-of-the-gold-and-grays

The Panther Caps iz Sijetla ima treći album u svega par meseci postojanja i malo sam se brinuo što su mi se prva dva dopala pošto je sve više diskusije bilo o tome da je u pitanju AI bend. Mislim, većinu je lako prepoznati i preskočiti, ali nije da se nije dešavalo da mi poneki promakne u poslednjih par godina. Enivej, za treći album, Graven Images, autor i izvođač sve muzike, J. Panther detaljno objašnjava kako snima pesme i šta sve koristi (ne koristi AI ni za šta sem za omote albuma) pa čovek može da se opusti i nastavi da veruje svom ukusu. Ovo je i dalje superdrogirani, superfazirani nihilistički psihodelični rok koji je MILINA slušati:

https://thepanthercaps.bandcamp.com/album/graven-images-lp-3

Poljaci Dense Haze imaju odličan zvuk, makar kada pričamo o dubokim, faziranim gitarama. Bubnjevi su negde u pozadini na EP-ju Galas, ali to ne smeta previše, ovo su četiri pesme sporog, drogiranog stoner-dooma koji će vas opustiti, uspavati ali i pošteno vam izmasirati unutrašnje organe. All inclusive usluga:

https://densehazeband.bandcamp.com/album/galas

Njemački Hvrt su sludge metal sa melodičnijim, „blackened“ temama na gitarama. Ovo je solidno funkcionalna kombinacija i daje muzici koja je inače sva u težini i masi malo boje i vazduha. Drugi album benda, Cancerbloom će, kad treba, da ispoliva i blekmetalskim blastbitovima, ali uvek će zvučati konzistentno i zanimljivo:

https://hvrt.bandcamp.com/album/cancerbloom

Father of Lies iz Šefilda u principu sviraju uličarski sludge metal spakovan u pankerski izraz. No, novi EP, Enemies, počinje pesmom u kojoj se umeto pevanja zapravo repuje. I to je nekako old school i šarmantno, kao da su se Father of Lies toliko napili da su se vratili u osamdesete kad su svi pokušavali da repuju i nije ih bio blam. Enivej, ovo je sirovo, neraspoloženo i sporo, pa ako volite, probajte:

https://fatheroflies1.bandcamp.com/album/enemies-ep

Baker’s Grin su iz Rostoka a njihovo prvo izdanje je minialbum Phoenix, i to je dopadljiva ploča teškog roka i gruverskog stoner metala. Baker’s Grin vole da ponavljaju rifove i prave gruvčinu, ali vole i lepu harmoniju, pamtljivu melodiju, vole težinu i generalno da pričaju priče kroz svoju muziku, što ih sve čini dosta osobenim i originalnim u nekakvom generalnom teškorokerskom krajoliku. Vrlo solidno producirano, pritom:

https://bakersgrin.bandcamp.com/album/phoenix

A onda imamo dosta ekscentričan i jako zabavan bend iz Džakarte, Kaveman a koji posle dosta godina pauze najavljuje svoj povratak EP-jem Giants. Ovo su samo dve pesme (The Giant Magog i The Giant Gog), biblijske tematike i otkačene proggy psihodelične forme. Zvuk je sirov, ali to nekako ne smeta ovoj muzici koje je puna iznenađenja, slojeva, ideja, skretanja pod pravim uglom. Pritom, sve je to ozbiljno heavy rock, sa gruvom i masom i nećete se pokajati:

https://kaveman.bandcamp.com/album/giants

Aimless / Glace Mère je split album dva francuska doom metal benda, sa samo dve pesme. I Cerbère iz Pariza i Mälemort iz Ruena su se ovde fokusirali na duže forme, nudeći mučne, iznurujuće, abrazivne, distorzirane spojeve doom metal sporosti i težine i sludge metal agresije. Odlično to i zvuči, odlično je osmišljeno i odlično radi posao:

https://ropeorguillotine.bandcamp.com/album/aimless-glace-m-re

Déhà ima novi, četvrti album u „Ether“ serijalu, ali Elevation in the Ether više nije „čist“ drone metal. Ovde iskusni muzičar radi sa pevačicom Minom i u pitanju je jedna duga, spora kompozicija od skoro pola sata koja bi najpre mogla biti opisana kao eterični (naravno) funeral doom metal. Ponavljanja su česta, atmosfera snolika a Minini vokali prijatni i ovo, uz primedbu da Déhini studijski snimci uvek imaju blago lo-fi kvalitet, zvuči jako lepo i fino se sluša. Cenu kao i uvek određujete sami:

https://deha.bandcamp.com/album/elevation-in-the-ether

Mislim da je dosta da kažem da su Indigosaur sa Sardinije, i da ih izdaje lokalni Electric Valley Records pa da ih već čujete u svojoj glavi. Njihov debi album je, dakle, gruvi i topla građevina fuzza i atmosfere, sa melodičnim, psihodeličnim vokalom, elastičnim basom, jednostavnim, plesnim ritmovima. Electric Valley Records imaju i zahtevnije ploče u svom katalogu, ali Cosmic Censor, debi za ovu ekipu, je taman onako poletan, jednostavan i neposredan kako prvenci nekada umeju da budu i to je divno:

https://evrecords.bandcamp.com/album/indigosaur-cosmic-censor

Šveđani Skogskult pripadaju istoj sceni grada Umeå u Švedskoj sa koje su došli i Cult of Luna, Meshuggah, Nagflar, Refused… No, Skogskult su stoner rokeri teške kategorije sa eksplicitnim pozivanjem na Electric Wizard, Acid King ili Sleep. Debi album, isto Skogskult, ima osoben zvuk i ovde ne pričamo o nekakvom kloniranju tuđe estetike, ali ovo JESTE izvrsni, spori, drogirani i okultni stoner doom metal gde su pesme dugačke, rifovi masivni a vokali dolaze s onu stranu svesti. Pevanje na Švedskom je posebno lep detalj a i to da bend ne preteruje sa veštačkim budženjem težine u masteringu pa sve zvuči moćno a ne naporno je za pohvalu. Sjajno je:

https://skogskult.bandcamp.com/album/skogskult

Isto iz Švedske su i Homegrown, a izdaje ih Majestic Mountain, pa možete da zamislite kako to zvuči. A možda i ne možete jer je istoimeni debi ovog benda briljantno retro a opet sveže i moderno spravljen album psihodeličnog progresivnog roka i drogiranog folka. Homegrown sviraju fantastično, producirani su prirodno, organski, i pesme su im VELIČANSTVENI džemovi kao ispali iz neke hipi-obrade LOTR iz sedamdesetih. Bukvalno muzika za najlepše tripovanje:

https://homegrown-gbg.bandcamp.com/album/homegrown

Hexjakt su švedski doom metal trio, osnovani su prošle godine a Blessing of the Damned im je debi album i lepo se sluša. Ovo je gruvi doom metal, sa teškim zvukom, nisko štimovanim gitarama, bolnim, dramatičnim vokalima, ali opet sklon da vas natera da klimate glavom i malo tancujete u mestu. Na transverzali između Black Sabbath i Crowbar, Hexjakt su na sasvim okej mestu, a to i potvrđuju svojom obradom Diove Don’t Talk to Strangers:

https://hexjakt.bandcamp.com/album/blessing-of-the-damned

Teleost iz Glazgova su jedan od onih doom metal bendova gde ona svira bubanj a on svira u nešto nalik gitari i peva, ali slušalac ima utisak da se čuju zvuci iz nekog budućeg mehaničkog pakla. Za početak, na albumu Atavism nema „normalne“ pa ni bas gitare i Leo Hancill svira strašno distorziranu bariton gitaru a što se pokazuje kao idealan srednji korak gde ipak postoji veća širina od onog što bi nudio ovako tretiran bas, a mnogo veća dubina i težina od obične gitare. Pesme su spore, pune mikrofonije i opsesivnih ponavljanja, kao da svaka od njih nastaje iz primordijalog haosa nekog novog, budućeg kosmosa a vokali su iznenađujuće slatki. I uopšte, album ima više širine i dubine nego što očekujete na prvi pogled pa budite sigurni da vas inicijalno gaženje iz sve snage neće brzo umoriti:

https://teleostband.bandcamp.com/album/atavism

Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL

Poljaci Mayzel napravili su pauzu dužu od decenije nakon prvog albuma, ali drugi, Pathetic Existence, makar zvuči pristojno. Ovo je kvalitetno odsviran i produciran thrash metal sa malo death metal preliva, ali i izraženo, gruverskom komponentom. Rifovi su dobri, energija opipljiva, vokali umiljato hrskavi i mada ne pričamo o nekoj posebno slojevitoj muzici, Mayzel nude ugodan hedbengerski materijal za svakog ko to voli:

https://defenserecords.bandcamp.com/album/mayzel-pathetic-existence

Britanci Locusts sebe nazivaju crossover bendom, ali njihov EP Lapsus An Inferno ima zvuk bliži švedskom chainsaw death standardu. Što je sasvim okej. Pesme su kratke, besne i teške, svirka je dobra, vokali brutalni i ako volite thrash i death metal ovde nema promašaja:

https://locuststrash.bandcamp.com/album/lapsus-ab-inferno

Santopecador su brazilski thrash metal bend sa izraženom kritičkom notom u svojoj lirici. Novi EP, Hoax, a koji dolazi posle više od pola decenije diskografske pauze, ima četiri pesme koje se direktno i eksplicitno bave aktuelnim geopolitičkim stanjem i ovo svakako nije obični „pizza thrash“. To se reflektuje i u muzici koja ima svi potrebnu trešersku oštrinu i žestinu ali je spakovana u ambicioznije aranžmane. No, Santopecador čuvaju uličnu neposrednost i sirovost pa je ovo sveukupno jedan vrlo šarmantan paket. Nadam se da bend posle ovog materijala lagano kreće i da priprema prvi album jer je demonstrirao ozbiljno sazrevanje:

https://santopecador.bandcamp.com/album/hoax

Kanađani Untimely Demise su mnogo dobri. Posle pet albuma u poslednjih deceniju i po, sad su spremili EP Killing Authority sa pet pesama VRHUNSKOG progresivnog thrasha koji se pritom ni ne guzi nešto da je progresivan. Ovo su jednostavno dobro i maštovito napisane pesme koje koriste široko znanje harmonske teorije i odličnu tehniku muzičara u postavi, a produkcija je takođe vrlo solidna. Ovo je daleko inventivnija i uzbudljivija ploča od jedno 80% thrasha na koji ćete naleteti slučajnom pretragom tako da, treba da je cenite i posedujete:

https://untimelydemise.bandcamp.com/album/killing-authority

Na svom prvom EP-ju mladi kineski trešeri Plunder zvuče vrlo napaljeno. Ovo je uglavnom solo projekat u kome jedan čovek piše svu muziku, svira i piše tekstove, ali onda ima pevača da sve to odlaje u mikrofon. Sacrificial Pawn Of The World ima šest pesama solidne kućne produkcije i dosta rifova koji su kao stigli iz sasvim dobre kolekcije ’80 treš metal ploča. Dakle, ljudi ne ubijaju originalnošću, ali pristojno ubijaju i meni je ovo merak da se posluša. Cena je po dogovoru, naravno:

https://plunder511.bandcamp.com/album/sacrificial-pawn-of-the-world

Turci Hazardous na slici nose logotipe Sacred Reich, Suicidal Tendencies, Metalike i tuskih preteča Hellsodomy, tako da kapirate da je njihov debi album, Let There Be Dark, treš metal sa dosta old school elemenata. No, Hazardous zvuče i tehnički impresivno pa i originalno u tome da sviraju klasičan thrash ali ne imitiraju ničiji partikularan zvuk već sipaju vatru koja je NJIHOVA i ničeg se ne stidi. I ne treba, ovo je jako solidno i zadovoljiće SVAKOG ko voli thrash metal:

https://hazardous.bandcamp.com/album/let-there-be-dark

U zbunjujućoj situaciji, Caligari Records kažu da je bend Burning Death (sa debi albumom isto naslovljenim Burning Death) iz Nešvila i da je trojka, a Metal Archives da je u pitanju jednočlani projekat iz Brazila. KOME VEROVATI? (Caligariju, naravno, ali je zabavno kako Metal Archives stranica u trenutku dok sam ovo kucao zaista pripisivala izdanja američkog Burning Death brazilskom. Sad je to razrešeno i postoje dve stranice.) No, na stranu ova identitetska konfuzija, Burning Death je pola sata prelepog old school speed/ thrash zakivanja sa prštećim zvukom, „blackened“ ružnoćom i mnogo prostih a ložačkih rifova. Ovo se ne sluša, ovo se GUTA:

https://caligarirecords.bandcamp.com/album/self-titled-6

Portugalci Booby Trap postoje od 1993. godine ali su prvi album snimili 2013. L(i)mbo im je sedmi i ovo je šarmantan crossover thrash na kom se vidi da potiče iz jednog, jelte, drugog vremena, ali koji nije puka rekonstrukcija onog što su ljudi radili u osamdesetima. Booby Trap sviraju vrlo dobro, imaju dobar zvuk i pesme su im energične  i zapaljive a opet sa dovoljno mašte i dobrih ideja da se međusobno razlikuju. Kad padne poneka direktna aluzija na Slayer meni bude toplo oko srca, ali Booby Trap imaju svoje zamisli i trikove i nemaju čega da se stide:

https://boobytrapofficial.bandcamp.com/album/l-i-mbo

Damage Control iz Selbija u Ujedinjenom kraljevstvu za sebe kažu da su „metalpunk“ bend, a i to je onda neki krosover… Njihov prvi EP, Bastard b/w Walk the Plank je sirov, simpatičan, pankerski, jelte hard rok/ metal, snimljen grubo ali odsviran srčano. Dve studijske pesme, dva haotična živa komada i dosta dobrog raspoloženja:

https://damagecontrol25.bandcamp.com/album/bastard-b-w-walk-the-plank

Imperiosus iz Portlanda u Oregonu su negde između thrash metala i heavy metala, ali njihov Demo 2025 je jako sirov i odiše jednom podrumskom energijom tako da upada u tu neku pank-metal priču koju ovde vrtimo. Ovo ima tri vrlo solidne old school pesme u kojima se čuje dosta NWOBHM šmeka sa početka osamdesetih ali se i svira moderno i brzo i precizno, sa atraktivnom gitarskom bakljadom, solidnim navijačkim vokalom i generalno jednim finim etitjudom. Plaća se koliko želite a SLATKO JE:

https://imperiosus.bandcamp.com/album/demo-2025

Imamo još krosovera u formi novog split albuma između čileanskih bendova Sigma i Los Crustáceos. Sigma svira od 1997. godine i odlična je na onaj način na koji to latinoamerički bendovi koji sviraju thrash obično umeju da budu. Njihova strana albuma ima pet pesama kvalitetnog, gruverskog krosover treša, sa dobrim zvukom i puno pozitivnog besa. Los Crustáceos sa druge strane sviraju powerviolence hardcore pa onda imaju i petnaest kraćih pesama u ponudi, i to je onda onako besno, spastično, sa stalnim promenama ritma i tempa i mnogo vrištanja i odlično je. Sjajan album:

https://sigmamosh.bandcamp.com/album/insanidad

Stepdäd su iz Nju Hempšira i voze nekakav energični hardcore thrash sa dualnim žensko-muškim pevanjem i oštrim rifaškim radom. EP The Horror… The Tragedy ima puno energije, dobar, hrskav zvuk i obradu Type O Negative hita Kill All the White People. Dakle, garantovana vam je dobra zabava a koju plaćate po svojoj želji:

https://stepdadnh.bandcamp.com/album/the-horror-the-tragedy

Icebreker Records je spinof cenjenog Frozen Screamsa, a najnovije izdanje ove podetikete je prvi EP filadelfijskog Plaguemarine. Ovo je nekakav, recimo, sludgecore, sa VEOMA teškim zvukom i agresivnom dispozicijom. Debi izdanje, Scarecrow ima tri pesme opasnih rifova, užasnih vokala, gruva, blastbita, mučnine i tjeskobe ali upakovanih u solidnu produkciju i napisanih znalački. Veoma ubedljivo:

https://icebreaker-records.bandcamp.com/album/scarecrow-ep

Tu su i Italijani MOAB sa svojim minialbumom The Sword. Ovo je metalizirani, teški hardcore, ali sa finim sludge prelivom. Drugim rečima, ne pričamo samo o teškoj uličnoj priči već ona ima i malo ekstremne nadgradnje a da bend i dalje ima fin gruv i dobar, dosta topao zvuk. Prijatna krljačina i zezanje:

https://moab1.bandcamp.com/album/the-sword

Death Island su blackened death metal iz predgrađa Njujorka, a koji svira duže od decenije i mutirao je svoj zvuk kroz dosta izdanja (mada ni jedan klasičan studijski album). Najnovije je singl Salvation By Execution gde je na prvoj strani naslovna pesma i to je hrskav, hardkoraški blackened thrash, a na drugoj je obrada Slayerove Mandatory Suicide. Sve je to korektno na tehničkoj razini i nudi mnogo razloga za mošing:

https://deathisland.bandcamp.com/album/salvation-by-execution-single

Bloody Roar iz Arizone su me privukli već imenom koje su OČIGLEDNO uzeli od Hudsonove arkadne borilačke igre sa ljudima koji se tokom borbe trasnformišu u zveri. Adekvatno za muziku koja je agresivni metalizirani hardcore, pun lošeg raspoloženja i dobrog krljanja. EP No Saviors ima četiri pesme i dosta mošerskog materijala ali i solidnog treširanja. Dobra produkcija, besni ljudi za instrumentima, 12“ vinil na prodaju plus daunloud koji plaćate koliko hoćete, SVE JE KAKO TREBA:

https://bloodyroarhxc.bandcamp.com/album/no-saviors

Vrlo solidno zvuče Price of Redemption iz Masačusetsa na demo snimku Demo 2025. Ovo jeste metalizirani hardkor srednjeg tempa i mošerske provinijencije, ali ove tri pesme su i propisno vrištave i trešerske tako da Price of Redemption sebe nisu zarobili u nekakvom moshcore getu. Vrlo lep zvuk, takođe, pa se ovo ugodno sluša a plaća se koliko hoćete:

https://priceofredemption.bandcamp.com/album/demo-2025

NOFX su zvanično rasformirani ali to ne znači da izdanja staju. Fat Mike je izdao A to H, a što je prvi u trilogiji albuma (A to Z) sa retkim i neobjavljenim snimcima. Ovde ima osam pesama i ako ste ikakav fan NOFX, nećete ga propustiti:

https://nofx.bandcamp.com/album/a-to-h

Imamo još pank veterana sa novim pločama. Pričam naravno o Vice Squad koji su uredno izbacili svoj tridesetdeveti po redu EP, Worry Doll. Ovde ima i jedna stara pesma u novom miksu te dve verzije naslovnog komada ali on je odličan a tu su i dve nove pesme i one su odlične. Vice Squad niti popuštaju u kreativnom smislu niti smanjuju gas pa je ovo zabavni, furiozni pank rok kakav bi mlađi bendovi VOLELI da mogu da naprave:

https://vicesquad.bandcamp.com/album/worry-doll-ep

Iz Portlanda u Oregonu dolaze Bottom Blade sa deset pesama abrazivnog, ružnog crustgrind/ thrash zvuka na albumu (EP-ju?) Atormentar. Ovo je i pomalo „blackened“ ako vam je to bitno, najpre zbog vokala, a muzika je nervozna, brza i uvek spremna da promeni ritam i tempo. Simpatično je:

https://bottomblade.bandcamp.com/album/atormentar

Subversion Trigger iz Sijetla objašnjavaju da je njihov demo, isto Subversion Trigger „ne posveta onome što je bilo nego masterklas iz onog što može tek da bude“. Zvuči zbunjujuće, ali imajte na umu da ovde imamo u bendu ljude sa decenijama iskustva. Les Evans je svirao u legendarnom Cryptic Slaughter, David Webb u progresivnim bendovima Girth i Spacebag a pevač Brad Mowen je pored Cryptic Slaugher bio u u The Accussed, u Burning Witch, u Master Musicians of Bukkake i još milion bendova. I onda je Subversion Trigger SUPERIORNO dobar materijal hardkora i metala sa pedigreom ali i bez ikakve želje da rekonstruiše bivše uspehe, usmeren unapred i prepun ideja. Ljudi ovde unose ogromnu ekspertizu i kreiraju pet pesama OPASNO dobre muzike, tako da, eto, ponekad stvarno vidite da bez starca nema udarca.

https://subversiontrigger.bandcamp.com/album/subversion-trigger

Heh, Nameless was Taken iz Virdžiije već imenom sugerišu metahumorističku komponentu svog postojanja jer, jelte, nisu mogli da se nazovu Nameless… Mada Bandcamp dopušta da postoje dva benda istog imena TAKO DA NE ZNAM U ČEMU JE PROBLEM. Enivej, EP Horror Movie Scream je kao neki gemišt falsegrinda i emoviolencea sa noise rockom i mada sve deluje neobavezno i na prvu loptu, kad se vrišti i krlja, to je JAKO:

https://namelesswastaken.bandcamp.com/album/horror-movie-scream

Poradovali su me stari majstori Fâché svojim novim EP-jem, Vieillesse Tome 2, a koji je nastavak prošlogodišnjeg Vieillesse. Mislim, nije da ne znamo kako ovi kanadski grinderi zvuče, dakle, agresivno, jednostavno, neposredno, moćno a nepretenciozno. Vieillesse Tome 2 ima deset pesama od kojih su pola preko minut, pola ispod, ima puno blastbitova, solidnu produkciju, nešto dobrih intro-semplova (na Arapskom!), lepe rifove i nešto što meni sada zvuči kao živi bubanj. Dakle, grindcore NIRVANA, a cena je i dalje koliko date:

https://fache.bandcamp.com/album/vieillesse-tome-2

Meksikanci Oxizo u svojoj muzici spajaju death metal, grindcore ali i hardcore i groove metal što nije možda moja omiljena kombinacija, ali debi album, Algor Mortis im zvuči zrelo i sigurno. Ovo je i sociopolitički kritička muzika, pa i to moram da pozdravim i da istaknem da bend svira odlično, piše vrlo solidne pesme, ima dobru produkciju. U globalu, odlično, pogotovo ako volite groove komponentu najekstremnijeg metala:

https://oxizo.bandcamp.com/album/algor-mortis

Trebalo mi je malo vremena da shvatim da Italia’s Gore Talent, naziv trećeg albuma italijanskih Abbinormal aludira na televizijski šouu zabavnog karaktera Italia’s Got Talent. Starost, demencija, smrt se bliži. Enivej, Abbinormal nemaju mnogo veze sa goregrindom i njihova muzika je uredni, prijatno deathgrind, sa trinaest pesama na albumu nešto kraćem od pola sata. Nisam sad kao nešto pao na dupe od originalnosti itd, ali ljudi dobro trpaju, imaju dobar zvuk, poneki lep rif i uopšte su pitki:

Sa Pain Portal iz Minesote nema mnogo filozofije. Njihov EP, Portal of Pain je polivački deathgrind koji u deset pesama ispuca masu brutal death metal rifova, komprimovanih u kratke, ekonomične aranžmane. Zvuk je jeftin ali radi posao a izdanjem dominira asertivna, energična zlovolja. Meni se dopada:

https://painportal.bandcamp.com/album/portal-of-pain

Rotting in the Chapel su dva tipa iz Vermonta koja old school death metal format koriste da govore o pravima životinja. Ništa lepše. Novi EP, Cries Denied je solidna ploča (sa živim bubnjem!) sa pet pesama koje u nekom stilskom smislu najviše podsećaju na jednostavniji, hardkoru bliži Dying Fetus. A što je vrlo lepo, tako da, izvolite, produkcija je dobra, zvuk kvalitetan, pesme pristojne a plaćate koliko želite:

https://rottinginthechapel.bandcamp.com/album/cries-denied

U manje plemenitom liričkom okruženju nalazimo Gutshovel iz Pensilvanije, no i oni imaju simpatičan EP, isto nazvan Gutshovel. Produkcijski, ovo je malo jeftinije, ali i dalje prijatno, a muzički pričamo isto o old school death metalu koji solidno bije i poliva rifovima. Gutshovel su agregatno malo brži ali i ovde ima dosta gruva i generalno je prijatno:

https://gutshovel.bandcamp.com/album/gutshovel

Myeloid je jedan Kanađanin koji je svu inspiraciju za svoj debi album, Transplantation, pokupio iz iskustva borbe sa kancerom, hemoterapije i transplantacije koštane srži, a koje je preživeo pre više od 13 godina. Horor je pretvoren u zaista solidnu mada stilski ne naročito avanturističku muziku, ali albumu ta dimenzija proživljenog daje dosta snage. Evan McCune piše dobre rifove, radi uredne srednjetempaške death metal pesme koje umeju da vas ponesu sa sobom i energizuju iako pričaju o najmračnijim temama na svetu…

https://myeloid.bandcamp.com/album/transplantation

Simpatični su Norveržani Voidspire sa svojim debi EP-jem, Vacant Towers. Ovo je „atmosferični death metal“ a što znači da u muzici ima dosta ponavljanja i sugestivno disonantnih momenata. No, Voidspire srećom isporučuju i nešto pristojnih rifova, disciplinovanih blastbitova, imaju prijatan kavernozni zvuk i pitki su:

https://chaos-records.bandcamp.com/album/vacant-towers

Kad smo već kod Norveške, Blood Red Throne imaju dvanaesti album, Siltskin, i mada na njemu ne donose ni trunku nečeg novog ili specijalnog drugačijeg od onog što smo  već čuli, sasvim je okej i kako hvataju na iskustvo i znanje i pružaju nam zabavnu, kvalitetnu ploču death metala koji je tehnički impresivan ali je pre svega pitak. Rifovi se ovde čuju i ugodni su, gruv je mošerski a zvuk čvrst ali ipak ne bez dinamike. Vrlo lepa, vrlo ugodna ploča koja je samo kriva što nije mnogo originalna. A to ne bi trebalo da previše smeta:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/siltskin

Imam utisak da svake nedelje pišem o nekom izdanju na kome sviraju Rogga Johansson i Jon Rudin. Ove nedelje je to Those Who Bring the Torture, njihov projekat sa gitaristom po imenu Kjetil Lynghaug a koji sa Johanssonom svira u Paganizer, svirao je i u Ribspreader itd. Novi album, Miscreant World, deseti za osamnaest godina svirke zvuči dobro. Ne sad nešto revolucionarno i inovativno ali dobro, sa tri matora momka koja sviraju drusan, sočan švedski death metal, imaju dobar, težak a ne sasvim ispresovan zvuk, imaju gruv i šmek. Od recentnog Johanssonovog autputa, Miscreant World mi je među najboljim primercima pa mu dajte malo ljubavi:

https://ironbloodanddeath.bandcamp.com/album/miscreant-world

Jer, mislim, evo ga i novi Ghoulhouse a tu Johansson svira sa Håkan Stuvemarkom svojim ortakom iz Ribspreader, Fractured itd. Sa svojim trećim albumom, Realm of Ghouls, dva bećara ne nude nešto specijalno novo, ali ovo je VRLO KOMPETENTAN hororom inspirisani death metal koji je možda trebalo da izađe krajem Oktobra da bi postigao najveći impakt. No, dobro, nikad nije kasno za žurku pa iako se Ghoulhouse ne prave da su pametniji nego što jesu i njihova muzika je smišljeno jednostavna i drsko primitivna, sa dovoljno šarma da u njenom društvu provedete neko lepo vreme. Solidna produkcija, takođe i još jedno vrlo pristojno izdanje etikete HPGD:

https://hpgd.bandcamp.com/album/realm-of-ghouls

Zaias nisu jedini death metal bend sa Guama o kome sam pisao ali jesu jedini kojima je jedna od glavnih liričkih inspiracija igra League of Legends. Enivej, debi album ove postave koja se prvo zvala Atdemacia je naslovljen Demonic Embodiment i donosi vrlo uredan, korektan brutalni death metal. Nema ovde neke velike nove ideje i invencije ali svirka je dobra, rifovi su pristojni, produkcija kako treba i ako niste mnogo zapeli da čujete nešto ORIGINALNO, vrlo se to lepo posluša:

https://zaias666.bandcamp.com/album/demonic-embodiment

Sire Languish je, recimo, atmosferični, avangardni death metal projekat jednog čoveka iz Njujorka. EP Pull To God ima četiri pesme  bolesne atmosfere, mehanicističkih ritmova, hipnotičkih ponavljanja a opet je to nekako death metal bez velikih kompromisa. Fino:

https://sirelanguish.bandcamp.com/album/pull-to-god

Wounded In Forest je finski melodični death metal bend osnovan pre par godina, ali zapravo nastavak prethodnog, dugovečnog benda koji je promenio ime nakon smrti bubnjara. Enivej, ovo zvuči ZRELO, a to se čuje i po tome da melodičnost jedva da se primeti u ovom orkanu rifova i zakucavanja. Minialbum Antihuman Artist je old school death metal koji samo malo zamelodiše u pozadini i meni je to odlično:

https://woundedinforest.bandcamp.com/album/antihuman-artist

Deus Carne, za razliku od većine kolumbijskih death metal bendova koje sam čuo u poslednje vreme, imaju dobar studijski zvuk i miks. Njihov album, Cúcuta, nazvan po gradu iz kog bend dolazi, valja neke od najmasivnijih doom-death rifova koje ćete čuti danas ili celog vikenda, sa devet pesama nepatvorene brutalnosti i ludački dobrih vokala. Moćno:

https://deuscarne.bandcamp.com/album/c-cuta

Necromajesty su kao neki sirovi death metal iz Njujorka. EP Angelsadist odiše old school mirisima i aromama, iako je svirka apsolutno tehnički impresivna i utegnuta. No, produkcija koja podseća na ono kako je bio miksovan drugi album Suffocationa pre trideset i kusur godina odmah asocira na old school muljavinu i ludilo, i to je DOBRO. Necromajesty zaista zvuče kao ljudi koji čupaju pesme iz jame haosa i time je ovaj materijal uzbudljiviji:

https://lunarpossessionrecords.bandcamp.com/album/angelsadist

Njemački trio Bonesawer radi solidan deathcore. Demo Dark Maze je ne samo dobro produciran nego i napisan sa ambicijom, a onda odsviran sa sasvim drusnim tehničkim kvalitetima u prvom planu. Zna se da ja nisam neki veliki fan deathcore tendencije da se rifovi svode na jedan ton a gruv bude samo brejkdaun, no Bonesawer to ne rade, imajući „prave“ rifove i gruv pa ih onda preporučujem dosta snažno. Tri pesme nadprosečno dobrog zakivanja:

https://bonesawer.bandcamp.com/album/dark-maze

Meni i Cryptic Process iz Francuske imaju malo deathcorea u zvuku mada oni tvrde da sviraju brutalni death metal. No, novi EP, Gulps pored propisnog death metal polivanja i rifčina, ima u sebi malo deathcore disonanci, ali i grindcore ejakulacija, a to moram da istaknem i kažem da mi se dopada. U svakom slučaju, ovo je nemirno, eklektično (u granicama žanrova koje smo nabrojali) i ima solidan zvuk. Lepo se to posluša:

https://crypticprocess.bandcamp.com/album/gulps-5

Gorestorm Massacre iz Portlanda u Oregonu isporučuju samo krtinu. Njihov EP Gorpse nema nekakvu NAJVRHUNSKIJU produkciju ali ovo je pet pesama slamming death metala koji ide napred sve vreme, ne smara, i niže jedan za drugim slemove koji su zabavni, gruvi i nekomplikovani, kako bi vas držao u dobrom raspoloženju sve vreme:

https://gorestormmassacre0.bandcamp.com/album/gorpse

Grci Carnal Redemption su bili nemi deset i kusur godina ali se sada vraćaju EP-jem Abomination Circus. On, istina je, ima samo dve pesme, ali ovo su dve pesme ODLIČNOG death metala koji ide brzo, udara jako i ostavlja ožiljke. Ljudi pišu odlične pesme, sa mnogo tenzije i energije, imaju solidan zvuk i generalno podižu nivo adrenalina na potrebne nivoe da preživimo još jedan dan. Slušajte:

https://carnalredemption.bandcamp.com/album/abomination-circus

Kanađani Zero State donose dobru zabavu i odličan zvuk na svom debi albumu, Shadow Realm. Ovo je death metal za death metalce koji vole čvrst ritam, jak rif, puno mošerskog gruva, a bez mnogo filozofija i gubljenja u širini vizije. Da se razumemo, to ne znači da ove delije kultivišu imidž pećinskih ljudi, lirički se bave ozbiljnim temama i muzika ima sofisticiranost, dinamiku, pa i melodičnost, ali ono što je kod nje divno je ta vernost death metal monumentalnosti i snazi, bez kompromisa i ustupanja. Vrlo fino:

https://zerostatemtl.bandcamp.com/album/shadow-realm

Elsinore je italijanski jednočlani death metal projekat a koji svira u maniru ranih Death. Dakle, old skulčina ko kuća. Prvi snimak za ovaj projekat je singl sa dve pesme, The Vengeful Ghost / Tombstone Hex a koji izdaje ugledni Caligari Records i razume se da je to odlično. Giorgio Trombino koji sve ovo piše i svira nije nekakav početnik, naprotiv, čovek ima masu drugih projekata i ovde se vrlo lepo čuje težnja da se napravi muzika koja će biti „zla“ i „primitivna“ a da istovremeno ima i propisnu heavy metal melodičnost i pirotehniku. Sjajno:

https://caligarirecords.bandcamp.com/album/the-vengeful-ghost-tombstone-hex

Slavlje za slamming death metal publiku je novi miniaslbum danskih Guttural Slug, a koji smo čekali predugih šest godina. Ulcers in the Flesh of Thought je i prvo izdanje koje ovaj projekat potpisuje kao kvintet, jer je Mikkel Sørensen sada sakupio pravu postavu koja, pretpostavljam radi i koncerte i ovo je svakako i razlog što se čuje razlika u odnosu na prethodne ploče iz opusa. No, istina je i da je Guttural Slug organski menjao zvuk od izdanja do izdanja onako kako je Mikkel nastavljao da razvija viziju projekta, pa sa Ulcers in the Flesh of Thought više skoro da nemamo onaj hipnotički slem koji je karakterisao kultni Megalodon, ali ni beatdown gruv sa prošlog albuma, već muzika dobija agresivniju, brutalniju dimenziju sa jasnim uplivima grindcore i hardcore filozofije (na kraju krajeva, semplovi iz Skarfejsa su indikator toga gde se Mikkel danas nalazi). Tako da, ako se nadate novom Megalodonu, ovo NIJE to. Ali ako vas uzbuđuje pomisao na nestašnu, okretnu, uličnu slem-grajnd ploču sa nekim sjajnim vokalima (Alexander Kristensen iz Hatesphere, bar u njegovoj živoj verziji) i kao GRANIT tvrdim zvukom, uživaćete:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/ulcers-in-the-flesh-of-thought

Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI

Kanađani Roach Lung sviraju nešto između panka, metala, sludgea, noise rocka, pa čak i hip-hopa. Sav taj haos ima smisla kad čujete njihov, hm, album The Tumour Sessions, a koji je kolekcija haotičnih abrazivnih rok pesama što žele da se dobro provedete u paklu. Meni je to, razume se, dosta simpatično a i bend prodaje daunloud po ceni koju sami odredite:

https://roachlungrecordings.bandcamp.com/album/the-tumour-sessions

Nisam siguran kako da opišem Trigger Thumb iz Bredforda u Ujedinjenom kraljevstvu. Ovo je kombinacija alternativnog roka, progresive, postpanka, malo metala… PMP-EP je superiorno odsviran, dobro produciran i napisan sa sigurnošću koja bi ovom bendu u devedesetima za mesec dana obezbedila ugovor sa velikom etiketom i besomučno vrtenje na MTV-ju između spotova Jane’s Addiction, Primus i, uh, ne znam, Therapy? U svakom slučaju sjajno je:

https://triggerthumb.bandcamp.com/album/pmp-ep

I In The Blind su žanrovski šareni, negde između alternativnog i nu-metala, sa dosta pop elemenata… No, novi EP, Sulphur Moon mi je privukao pažnju kvalitetom pesama i dosta kurčevitim eksperimentalnim elementima. OK, neke pesme su strejt radio-hitovi za omladinu koja voli metalcore i screamo, ali ovo rade ljudi sa ozbiljnim pedigreom (iz postava poput Dog Fashion Disco ili Nothingface) i treba prepoznati sofisticiranost na delu:

Hayward x Dälek je, naravno, kolaboracija između Charlesa Haywarda iz This Heat i MC Däleka, odnosno Willa Brooksa a čiji je bend, jelte, Dälek sarađivao sa Techno Animal itd. Znamo ih. Enivej, Hayward x Dälek je kombinacija avangardnih rok konstrukcija, slobodne improvizacije i elektronskih intervencija, sa malo repovanja tu i tamo, i dosta brutalnih elektronskih efekata na materijalu. Naravno da se meni ovaj eklektični, eksperimentalni pristup dopada a i izdavač je Relapse pa znate da su stvari ozbiljne:

https://dalek.bandcamp.com/album/haywardxd-lek

Nisam baš siguran kako ali sa godinama je nemački Fucking Kill Records postao etiketa koja izdaje, evo, avangardu. Kollektiv Raumordnung je ekipa od dvanaestak umetnika, muzičara i vizuelaca a koju predvodi Moritz Fabian iz doom metal benda Eremit, koja je snimila album Stewards of Eon što spaja mračni, kavernozni death metal, operu, minimalne elektronske psihodelične bitove, snimke napravljene na terenu pa tretirane u studiju, meditaciju, mošing i tako dalje. Ovo je pritom vrlo sigurno sklopljen opus sa tri dugačke, smislene kompozicije i dobrim miksom. Alo volite Neptunian Maximalism i nervira vas što isuviše retko izdaju albume, Kollektiv Raumordnung će bi trebalo da vam budu veoma zanimljivi. Ima vinil, a ima i strip koji ide uz ovo:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/kollektiv-raumordnung-stewards-of-eon

https://cultkillmusic.bandcamp.com/album/stewards-of-eon

Gong Slayer je jedan čovek iz Nju Meksika (pretpostavljam da je jedan jer jelte…) a koji prvi muziku samo koristeći tri gonga i razne načine da u njima pobudi zvuk. Gong Slayer, Vol. 2 je jedna neprekinuta kompozicija od trideset minuta u kojoj zvuk raste, okreće se, nestaje pa se ponovo vraća, sve to u jednom apstraktnom ali toplom prostoru koji drži pažnju i generalno produkuje lepe senzacije u čoveku. OK, svedenost koncepta može da deluje malo preteći ali gongovi daju bogat zvuk sa dosta alikvotnih tonova i ovo je u suštini veoma lep ambijentalni album. Preteče su jasne – od legendarnog Nunatak Gongamur Thomasa Könera pa do Stockhausenovog Mikrophonie I – ali Gong Slayer zvuči autentično i autoritativno u svojim eksploracijama. Ovo nije „metal“ u nekom užem žanrovskom smislu ali prilično bukvalno ono što čujete jeste skoro čist metal tako da, veoma vredi pažnje. Naravno, plaća se po želji:

https://gongslayer.bandcamp.com/album/gong-slayer-vol-2

Za neku malu nijansu bliži „pravom“ metalu su Poljaci Kwetaplex sa svojim albumom Tabletki Powlekane. Ovi ljudi (ili čovek) imaju blek metal logo i tokom albuma se čuju i ljudski glasovi koji podsećaju na blek metal vokale. No, muzika je vrlo eksperimentalni pačvork zvukova, nemuzičke i muzičke prirode, sklopljen u evokativne, zanimljive celine koje imaju nekakve svoje narative i distinktne boje. Prilično kul:

https://kwetaplex.bandcamp.com/album/tabletki-powlekane

Tu negde dolaze i Sea of Bones iz Konektikata čiji album The Fall Of The House Of Usher (Original Score) predstavlja uživo odrađen saundtrak za istoimeni, jelte, film Jeana Epsteina iz 1928. godine, snimljen u crkvi u Milfordu u Konektikatu trećeg Oktobra ove godine. Dva momka iz Sea of Bones su svoje doom/ drone korene lagodno raširila ovom prilikom, nudeći avetinjski, neprekinuti dotok zujanja, jeke i sitnih tonalnih gestova, kreairajući muziku koja je bestelesna ali vrlo opipljiva, preteća a istovremeno umirujuća i prijatna. Svakako je evokativna a to joj je bio i cilj. Veoma vredno da se čuje a ako kupujete, plaćate koliko želite:

https://seaofbones.bandcamp.com/album/the-fall-of-the-house-of-usher-original-score

Grci Darklon imaju treći album, Mind Reaper i to je dosta solidan epski heavy/ power metal. Naravno da Grčka ima dosta bendova u ovom partikularnom muzičkom departmanu i Darklon se svojski trude da se izdvoje energijom i stručnim spajanjem old school heavy pristupa sa tim nekim savremenijim epskim tendencijama. Novi pevač, Bill Chrepas iz Wildfire je korektan mada nije po mom ukusu, a bend ima zdrav zvuk i dosta energije:

https://darklon.bandcamp.com/album/mind-reaper-2

Piano Black iz Dablina cepaju simfonijski, operetski power metal sa samo malo „blackened“ elemenata u zvuku prvog albuma, The Piper at the Gates of Dawn. Ne baš muzika po mom ukusu, ali mora se ispoštovati to da okosnicu benda čini naš svet, odnosno Mario Stojčić i Ana Marija Dundović, oboje Osiječani i članovi i tamošnjeg simfonijskog power metal benda Lux Purus. The Piper at the Gates of Dawn je, dakle, epsko i kvalitetno iskustvo velikih, grandioznih tema i razmahanih sintetičkih gudača u širokim, bogatim aranžmanima a Ana Marija sjajno peva, sa sve vrhunskom operskom tehnikom tako da, nije što su naši, ali dobri su:

https://blackpiano.bandcamp.com/album/the-piper-at-the-gates-of-dawn

ALBUM NEDELJE

Islanđani retko zajebu pa tako nisu ni ovog puta. Hyphe iz Rejkjavika ima samo dve pesme na albumu Chromatic Aberration ali one traju skoro po dvadeset minuta i rade čitavim putem od eksperimentalnog blek metala, preko progresivnog roka do moderne avangardne kompozicije i nazad. Pritom, zvuk je zanimljiv, uključujući „mekan“, dinamičan mastering, a kompozicije su zanimljive. Da su King Crimson nastali nekoliko decenija kasnije, slušali Mayhem i onda se prihvatili instrumenata, pa još dali daunloud po ceni koju sami odredite, zvali bi se Hyphe:

https://hyphe.bandcamp.com/album/chromatic-aberration