Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Nije još kraj godine, ali oseća se da se bliži. Dva albuma koja danas slušamo su monumentalne tvorevine slobodnih duhova i široko shvaćenog džeza i improvizacije, snimljena u različito vreme, na različitim mestima, sa različitim ljudima, ali sa deljenom žudnjom da se nađe nešto IZA muzike, nešto što nam uobičajeni saundtrak naših života daje da samo nazremo.

Prvi na redu su Rain Tempos iz Itake u Njujorku i njihov istoimeni album. Nazvao bih ga njihovim debi-izdanjem ali u ovom trenutku nisam ni siguran da će Rain Tempos uopšte biti tekući projekat. Njegovi članovi, gitarista T.C. Owens, bubnjar Matt Saccuccimorano i saksofonista Keir Neuringer sviraju i nastupaju zajedni, kao trio, već izvesno vreme ali utisak je da su tek za potrebe snimanja albuma rešili da sebi daju ime. I možda će to ime biti validno samo za ovaj album. On ima osoben zvuk i senzibilitet i sve se to uklapa uz promenljivi tempo, jelte, kiše.

Štaviše, čitav album se tematski vrti oko vode, oko fluidnosti i Keir Neuringer je u svojoj najavi izlaska ploče na Instagramu dosta meditirao oko toga koliko je voda značajna u našim životima na mnogo načina, pominjući između ostalog Global Samud Flotilu koja je bila zaustavljena od strane Izraela u svom pokušaju da palestinskom stanovništvu izloženom genocidu (od strane istog tog Izraela) dopremi malo hrane, pa su se Palestinci snalazili loveći svoju hranu baš u vodi, pominjući to koliko tehnologija koju nazivamo veštačkom inteligencijom troši mnogo vode itd. U svakom slučaju, ne treba da nam promakne ni njegova izjava da iako je muzika na Rain Tempos instrumentalna, ona se bavi istinom. Lepo.

Neuringera verovatno znate kao saksofonistu kolektiva/ benda Irreversible Entanglements o kome sam ja već pisao, i onda nikog ne treba da iznenadi ta njegova aktivistička ambicija vezana za muziku koju pravi i izvodi. Pričamo i o čoveku koji se muzikom bavi sa akademske strane – dve godine je u Krakovu radio na Muzičkoj akademiji zahvaljujući Fulbrajt stipendiji – ali i koji je i mimo toga dugo živeo u Evropi, konkretno u Hagu, gde je radio kao kurator audiovizuelnih performansa i u međuvremenu zaradio master na eksperimentalnom institutu ArtScience a koji je deo Kraljevskog konzervatorijuma Hag.

Matthew Saccuccimorano je iskusni bubnjar i vlasnik studija Scaramanga Industries koji mu je glavni životni poziv. No, kao muzičar, on svira u raznoraznim projektima, od kojih vredi pomenuti trio Strong Maybe („We perform mostly-improvised psychotic cartoon music“), saradnju sa gitaristkinjom i pevačicom Bronwen Exter, sviranje u bendu koji predvodi ekscentrični kompozitor Bubba Crumrine…

Nažalost, iako je treći član ovog benda, T.C. Owens, napisao svu muziku, o njemu znam najmanje. Ono što mogu da kažem je ono što nam bend saopštava: on i Neuringer se znaju i sarađuju od 2012. godine kada su obojica živeli u Filadelfiji, a Neuringer i Saccuccimorano rade od devedesetih u raznim projektima, i od 2023. ova tri čoveka sviraju zajedno u Saccuccimoranovoj garaži.

Album je snimljen Oktobra prošle godine u studiju u Njufildu u državi Njujork i pre svega je, dakle, procesija Owensovih kompozicija koje trio neužurbano improvizuje, komunicirajući unakrsno sa uzajamnim poštovanjem ali i dosta jasnom vizijom kakav kolektivni identitet se ovde traži. Neka vrsta temelja za tu viziju pojašnjena je u vezi sa trećom kompozicijom, Gratitude for Blue Lake, a koja je napisana da se zabeleži san koji je Owens imao 2007. godine, a u koju mu je ušetao Don Cherry i kroz čelo mu, trubom, „uduvao histerični OM u svest“.

Ako znamo da je „om“ zvuk nastanka univerzuma, neće nas iznenaditi da muzika na ovom albumu zvuči sakralno i meditativno i da je serija sporih, elegantnih krešenda u kojima se od tišine stiže do tog zvuka SVEGA što nastaje u isto vreme.

No, Rain Tempos nisu agresivni u tome što rade, njihova muzika nije „freakout“ varijanta free jazza i ona se uglavnom razvija postepeno i postupno, više kroz rast i sporo mutiranje nego kroz dinamično dobacivanje pitanja i odgovora. The beginning and Ending of Water koja album otvara, recimo, je deset i po minuta pharoahsandersovske meditacije u kojoj nema ritma niti tempa, ali u kojoj trojica muzičara organski prolaze kroz muziku, gradeći zajedničku sliku. Owens svira eteričnu električnu gitaru i dodaje semplovane lupove u pozadini, a preko toga ostala dvojica rade svoje, praktično slikarske gestove. Saccuccimorano svira „normalne“ bubnjeve ali vrlo uspešno izbegava ritmička lutanja koja su česta zla kob free jazz bubnjara što sviraju u „drone“ okruženju i nudi lepe teksture, nenametljive poliritmije i odličnu dinamiku koja podcrtava krešenda na Neuringerovom saksofonu.

No, nije da na albumu uopšte nema „prave“ free jazz razmene, pa tako recimo Daytime Rites nudi srazmerno „bržu“, energičniju kompoziciju u kojoj bend lepo čuva taj kamerni senzibilitet koji je do tada izgradio, ali nudi novu, svežu perspektivu. Before Dawn je povratak u spori, meditativni ambijent i kao prva kompozicija koju su Owens i Neuringer svirali kao duo ima i izvestan proklamativni, uspostavljajući kvalitet.

Ovo je spor album dugačkih kompozicija, ali je lak za slušanje jer trio pažljivo i sa autoritetom gradi taj kontemplativni prostor i nudi lepe boje, zajedno sa pažljivo vođenom dinamikom. Kada prođe sat vremena i stignete do završne kompozicije, Seven, a koju je napisala Carla Bley, ona je tiha, intimna koda za jedan vrlo mirni ali vrlo energizujući album.

https://raintempos.bandcamp.com/album/rain-tempos

Drugi album za danas je nešto bučniji već i time da ovde imamo posla sa oktetom koji svira strastveno, mada i sam izbegava „klasične“ free jazz dijaloge. Damana: Rhizome je drugi album koji je postava Dag Magnus Narvesen Octet snimila, sa prvim, Cornua Copiae koji je još 2016. godine izbacio ugledni Clean Feed. Za ovu priliku lajnap je unekoliko izmenjen, ali monumentalnost je značajno uvećana. Tamo gde je Cornia Copiae bio razigraniji, dinamičniji album, bliži „klasičnom“ džezu (ili klasičnom avangardnom džezu), Rhizome je ploča organskijih kompozicija, kojima treba duže da se razviju i u kojima je nekakva standardna hijerarhijska struktura instrumenata prilično zaravnjena.

Dag Magnus Narvesen je bubnjar i kompozitor rođen 1983. godine i sa interesovanjem pre svega za improvizovanu muziku i savremenu kompoziciju. No, da ne bude zabune, njegovi profesionalni koreni su definitivno u džezu i on na svom sajtu navodi da je izronio iz raznolike norveške džez scene, radeći kao lider ili ko-lider u bendovima poput Sasquatch ili Kitchen Orchestra. Danas je aktivan na međunarodnoj sceni nove i improvizovane muzike, pa tako ima dugu, kontinuiranu saradnju sa legendarnim Alexanderom Von Schlippenbachom u postavi Schlippenbach/Narvesen Duo koja je prošle godine imala album Kairos, član je Takaseovog  projekta Aki Takase Japanic, ima duo sa Frodeom Gjerstadom, a i dalje je aktivan kao član Kitchen Orchestra koji predvodi gitarista Kim Myhr.

Narvesen vodi i nekoliko svojih projekata, od kojih je Damana najveći i verovatno najambiciozniji. Ovo je postava sa osam ljudi u kojoj pored bubnjeva, klavira (Øyvind Dale) i kontrabasa (Adrian Myhr) imamo i ozbiljan streljački vod u prvoj liniji: Kristoffer Alberts svira alt i bariton saksofone, Klaus Holm alt saksofon i bas klarinet, Jørgen Mathisen je na tenor saksofonu, a tu su i trubač Lyder Øvreås Røed te trombonista Kristoffer Kompen. Album Rhizome je snimljen pretprošle godine u studiju i kolekcija je Narvesenovih, prilično kompleksnih kompozicija koje idu korak dalje od onoga što se čulo na prvom albumu.

Komad koji ploču otvara, In Memoriam I je i pokazatelj tog novog senzibiliteta što ga oktet usvaja za ovu studijsku priliku, jedna lagano, organski narastajuća masa zvuka u kome nema ni ritma ni teme, ali definitivno postoji tonalno jezgro i pažljiva, uvažavajuća kolaboracija čitavog orkestra da se kreira jedna pulsirajuća, na kraju ekstatična proslava muzike i života. Pretpostaviću, ničim poduprto, da je naziv albuma potekao od teorije rizoma Gillesa Deleuzea i Félixa Guattarija jer nehijerarhijska, decentralizovana struktura ove kompozicije zaista asocira na ono što su dvojica poststrukturalista zastupali u svom radu.

Nije sve na ovom albumu bez ritma i tema, Woe the Row of Foes je recimo energičan, bubnjevima predvođen komad u kom Narvesen malo razigrava svoje udaraljke i usmerava orkestar u nečemu što je „tradicionalniji“ free jazz sa primetnim krešendima u aranžmanu i smenom muzičara koji soliraju. I ovde postoji taj nehijerarhijski imperativ, ali jeste jasno ko u kom trenutku predvodi i zašto ga drugi slede. Ono što je primetno je da su Narvesenove kompozicije impresivno kompleksne, propisujući mnogo promena a koje opet ne zvuče ni naglo ni neprirodno, kreirajući zanimljive zvučne konstrukte i veoma muzikalne komade. H je, recimo, sporija ali dinamična kompozicija u kojoj klavir, truba i trombon imaju svoje momente ispod reflektora i nude malo old-school džez ugođaja među svom tom avangardom.

Maudlin Vaudeville zvuči i tradicionalnije sa trubom koju Røed svira sa prigušnikom i generalno lepim gruvom koji je Narvesen ovde zakuvao. Naravno, ovo je ipak „postmoderna“ interpretacija tradicije, ali pričamo o muzici u kojoj ima tema, melodija, gde su harmonije i ritmovi prominentni. Opet, ovo je veliki orkestar, tu mnogo ljudi svira u isto vreme, a bez nužne podele na pratnju i lidere i onda je opšti utisak onaj o snazi, monumentalnosti i često se završava u zajedničkim krešendima koji podsećaju na ono kako su Paul Bley i njegovi saborci iz Jazz Composers Guild videli kulminaciju džeza u šezdesetim godinama prošlog veka.

Ballad for the Forgiven je tiša, bluzerskija, a Twenty Bars je, uprkos imenu koje sugeriše nešto tradicionalnije, zapravo prilično drusan free jazz komad sa nervoznom poliritmijom i agresivnim duvačkim frazama. Stemma se na nju nastavlja sa kompleksnim aranžmanom koji oktet provodi kroz mnogo raspoloženja i dinamičnih razmena, a In Memoriam II album zatvara još jednim ekstatičnim uspenjem do mesta na kome se vidi svetlo i oseća mir.

Rhizome je velika ploča. Ne samo dugačka, i ne samo gusta, već i ploča zaista složenih i intrigantnih kompozicija, kvalitetnih individualnih izvedbi ali pre svega jedna kolektivna, snažna ekspresija vizije čoveka koji bi u neko skorije vreme morao biti prepoznat kao jedan od najvažnijih kompozitora koji u ovom trenutku rade u Evropi, naslanjajući se na Schlippenbachov temelj a onda gradeći na njemu ka nebu. Slušajte ga:

https://dagmagnus.bandcamp.com/album/rhizome