El Planeta je mali, crno-beli film koji su snimile majka i ćerka, prikazujući avanture druge majke i ćerke iz stvarnog života, a koje su, te avanture, uglavnom vezane za snalaženje u finansijskim i socijalnim tesnacima španskog društva tokom velike recesije koja je ovu državu pogađala nakon globalne finansijske krize i tresla je između 2008. i 2014. godine. Ovo, naravno, zvuči kao idealna podloga za strogi, uozbiljeni neorealizam, ali El Planeta je zapravo komedija. Ne nekakva urnebesna skaska tokom koje ćete padati sa stolice od smeha i zaustavljati projekciju jer od suza ne vidite ekran, već svedena, ali spretno i šarmantno urađena serija minijatura koje imaju jasnu satiričnu dimenziju i kulminiraju u iskazu što će neoliberalni košmar u kome svet danas živi osuditi sa potrebnom jasnoćom i oštrinom.

El Planeta je debitantski dugometražni rad Amalie Ulman, režiserke, glumice, montažerke, producentkinje, generalno svestrane umetnice koja je rođena u Argentini, odrasla u Španiji u koju je njena porodica emigrirala, obrazovana u Londonu gde je završila koledž Central Saint Martins na Univerzitetu umetnosti, danas bazirana u Njujorku. Svestranost njene umetnosti je i simpatičan sažetak modernog doba jer je Amalia pored kratkih filmova koje radi poslednjih desetak godina, veliki deo svog izraza plasirala kroz savremene medije: umetničke instalacije i performanse, video-eseje (na primer o tome kako je Justin Bieber „izrastao iz anđeoskog deteta u heteronormativnog belog muškarca“), višemesečne artističke narative na Instagramu sa sve izmišljenim likovima i zapletima u njihovim životima*… Moja generacija će da frkće čitajući ovo i da insistira da je sve to golo gomno i da se ni ne kvalifikuje za umetnost ili čak za izražavanje, ali naravno da su i nas gledali popreko kada smo uvatili da sviramo te neke instrumente bez ijednog časa muzičke škole, da pravimo fanzine sekući i lepeći tekstove i slike, da snimamo kratke, apsurdističke komedije VHS kamerama itd. Mladi se izražavaju onim što im je pri ruci i na svakih stotinu koji nikada neće napraviti ništa vredno da ga istorija pamti imate barem po jednog ili, evo, jednu, koji jesu ozbiljni stvaraoci. Evo, magazin Elle je 2014. godine Amaliu proglasio za prvu veliku Intsagram-umetnicu a što vama sigurno deluje kao (oksi)moronski contradictio in adjecto, ali njen četvoromesečni Intagram-performans Excellences and Perfections je bio neka vrsta spoja viokokonceptualnog prenka po uzoru na Wellesov (ne Wellsov) Rat svetova sa ekstremnim transformacijama i samožrtvovanjima koje biste očekivali od npr. Marine Abramović.

El Planeta je premijeru imala na Sundanceu 2021. godine (kod nas je iste godine prikazana na Cinema City festivalu u Novom Sadu) i mada mi deluje prirodno da kažem kako je u pitanju klasičan festivalski film, stoji i da je ovo veoma pitka serija vinjeta koje prikazuju život na ivici pada u „stvarno“ siromaštvo a koja i bez pravog zapleta gledaoca drži investiranim, izaziva u njemu autentičnu navijačku strast i inspiriše ga da reži zbog nepravde do finala filma, dok se istovremeno kikoće na zajebancije koje je Amalia kao scenaristkinja ušila u tkivo ove priče.

Recesija i kriza u Španiji u pomenutom periodu su bile rezultat kompleksnih faktora, od toga da je mehur vezan za nekretnine i bildovan još od devedesetih konačno morao da pukne onako kako su pucali po gomili drugih država u to vreme, preko inflacije (i deflacije) vezane za divlje oscilujuće cene fosilnih goriva (a koja Španija mora da uvozi jer, jelte, globalizacija), pa do toga da je španski bankarski sistem, sa njegovim kreativnim načinom vođenja knjiga, masakriran u pokušajima da se očuva stabilnost finansijskog sektora a paralelno sa naporima Evrozone da svoju članicu stabilizuje. Kraće rečeno: građani Španije, koji su izglasali levičarsku, socijalističku vladu da ih vodi nekoliko godina ranije, nisu bili posebno krivi za ovo što im se događalo, ali su imali mesto u prvom redu da posmatraju kako im se kulise minimalno prosperitetnog, takoreći NORMALNOG života urušavaju pred očima. Do 2012. godine je skoro četvrtina radno sposobnog stanovništva bila nezaposlena (a polovina onih mlađih od 50 godina) a socijalni status onih koji nikada (ili uglavnom) nisu učestvovali u formalnom tržištu rada – posvećujući vreme nezi članova porodice ili radeći privremene i sezonske poslove na crno – je krenuo da se ozbiljno pogoršava.

Amalia Ulman je ovo posmatrala uglavnom iz SAD i Ujedinjenog kraljevstva, ali El Planeta svoju autentičnost duguje tome da su mnogi sitni ali važni elementi filma prepisani direktno iz njenih životnih iskustava (na primer kada glavni lik momku koji joj se dopada kaže da ne može da nosi visoke štikle jer je bila u saobraćajnoj nesreći u autobusu gde su joj noge ozleđene i trpi trajne posledice od toga) a, uostalom, njena majka, Ale Ulman, u svom filmskom debiju donosi dozu realnosti koja je ubedljiva koliko je i urnebesna.

Leonora (odnosno Leo) i Maria su ćerka i majka koje žive u gradiću Gijón, primorskom mestu na severu Španije sa izlaskom na atlantski okean i, po onome što se vidi u filmu, životom koji u možda presudnoj meri zavisi od turizma. Ovo je i grad u koju su se Amalia i Ale (koje, ako to do sada nije bilo jasno, i igraju Leo i Mariu) doselile iz Argentine, pa je odabir crno-bele tehnike da se film u njoj snimi možda i način da sama autorka napravi izvesnu umetničku distancu od ulica, fasada, prodavnica i paviljona koje dobro poznaje. Svakako film dosta dobro izgleda u svojoj crno-beloj raskoši, iznenađujuće spretno spajajući strogu, kristalnu čistotu digitalne tehnologije sa jakim kontrastima crno-bele fotografije.

Amalia svakako razume klasični neorealistički pristup i prvu dijalošku scenu ona snima iz jednog kadra, pokazujući kako Leo u kafeu za stolom dogovara poslovni aranžman sa lokalnim sredovečnim muškarcem. Radi se o seksu za novac, naravno, i dok glumci dijalog odrađuju ozbiljno i realistično – sa svim naporima da se maskira nervoza situacije u kojoj oženjen čovek ugovara sa dvostruko mlađom devojkom situaciju u kojoj će on da joj javi šta da doručkuje dana kada se budu videli da bi mu više prijalo kada ona bude piškila po njemu – naravno da je cela situacija apsurdna baš zato što je realistična u tome kako ljudsku intimu transformiše u pregovore o transakcijama i diskusiju o kontaktima putem aplikacija za mobilne telefone da ovog čoveka žena ne uvati u šteti. Leo se prilično sneveseli kada njena prospektivna mušterija njenu početnu cenu od 500 evra za noć proglasi za apsurdnu i kaže joj da se u Gijónu pušenje plaća 20 evra i da može sama da izračuna koliko najviše para može da se nada da dobije. Leo se ućuti i dok premišlja o tome da hoće da kupi knjigu od dvadeset evra i je li ona vredna oralnog seksa sa neznancem ovaj joj kaže da mora da požuri da pokupi ćerku sa baleta, pa će da se čuju. Ali naravno da neće.

Leo nije nekakva ovejana seksualna radnica, pa čak ni neka okorela devojka koju život nije mazio i koja je spremna da malo stisne zube i svoje ženske kvalitete ponudi na transakciono korišćenje. Leo je, prosto, devojka iz familije koja je do nedavno živela ne sad nekim bogatim ali dovoljno udobnim srednjeklasnim životom i koja ne ume sasvim da se snađe u novonastaloj situaciji gde majka gasi svetla po kući da bi se štedela struja i kuva samo testenine da se jedu jer samo to može da se nabavi. „Ako budem jela ovoliko ugljenih hidrata imaću telo siromašne osobe“ kaže Leo u jednom momentu, ne samo podsećajući na realnost našeg savremenog trenutka u kojoj su bogataši šlank i u formi a sirotinja debela i opterećena dijabetesima i kamenjem u žuči, već i sugerišući da je od realnosti važnija projekcija.

Jer, Leo i Maria JESU objektivno siromašne. Kada im budu isekli struju zbog neplaćanja, ona će da ide u gradsku biblioteku da tamo puni mobilni telefon a da sedi u hodniku zgrade i da ustaje svakih 20 sekundi da upali svetlo u njemu kako bi mogla da dočita knjigu. Leo je nekada imala šivaći mašinu pa ju je prodala, a sada sama sebi šije bizarne majčice, haljine i druge odevne predmete koji uz dosta mašte mogu da se nazovu avangardnim ali je stvarnost i to da su oni improvizacije žene koja želi da izgleda drugačije, osobeno, karakterno, privlačno, ali koja naprosto nema prihode da išta od toga realizuje.

Film ne ulazi u neke velike diskusije o tome da li bi Leo, zdrava, prava, mlada i socijalno sasvim prilagođena, trebalo da se oseća krivom što vidimo da ne traži posao baš nekim velikim intenzitetom. Majka i ona se u jednoj svađi malo naljute jedna na drugu pa tu padne i neka mala osuda na ovu temu, ali da se razumemo, kada dolazi od strane majke koja nikada u životu nije radila, nema to PREVELIKU težinu. Takođe, njih dve se brzo izmire – svađa oko isključene struje je bila prevashodno vezana za to da Leo sad ne može da osuši kosu fenom i mora da izađe u grad mokre kose a ne šta da se radi sa zamrzivačem ili, ne znam, televizorom – i kasnije sede i gledaju snimke svoje pokojne mačke na telefonu i pričaju kako je to bilo jedno divno a mrzovoljno stvorenje. Autentičnost ove scene podvlači i to da se pomenuta mačka zove Holga, a Amalijina producentska kompanija je Holga’s Meow.

Ali Ale Ulman filmu onda daje MNOGO autentičnosti svojim naturalističkim portretom žene koja je na ulici filmska diva u bundi, na štiklama, sa tamnim naočarima i bezobraznim blond šiškama, a kod kuće domaćica u šlafroku koja na papirićima ispisuje imena svojih neprijatelja i onda ih stavlja u zamrzivač. „Pa koliko ti to neprijatelja imaš“, pita Leo a ova odgovara da ih sad nema mnogo kad je dosledno i metodično radila ovaj magijski ritual jedno vreme.

El Planeta – inače ime stvarnog restorana u Gijónu u koju ove dve žene povremeno svrate, najedu se BAŠ POŠTENO a onda objašnjavaju konobarima da stave sve na račun lokalnog političara čija je Leonora, šatro, devojka I TO NEKAKO PROĐE – je film o mediteranskom mentalitetu. O tome da „američka“ ali pre svega neoliberalna halucinacija i do paroksizma zaoštrena perverzija kalvinističke dogme o tome da je rad svetinja i da su oni koji ne rade ŠTO VIŠE mogu grešnici i da su ne samo sami krivi što su sirotinja nego i da je jedino pravično da budu sirotinja, naprosto to – perverzija. Da čovek nije rođen da bi radio nego da radi da bi živeo AKO BAŠ MORA. Da je obećanje socijalne države u jednom trenutku napušteno a da to niko nije rekao narodu, da je uz siromaštvo stigla i stigma, da je, na kraju krajeva, opsceno i ponižavajuće biti odjednom „siromašan“ iako vi niste apsolutno ništa drugo uradili od onoga što ste i inače radili u životu.

U nekoj drugoj situaciji Leo bi nekim prirodnim tokom stvari došla do nekakvog posla i njena neizgovorena obaveza bi bila izdržavanje majke i sve bi bilo okej. Bilo bi i vremena da se bleji i bilo bi para da se plati struja i kupi odeća, da se jede i nešto lepše od samo testenine. Leo je, uostalom, talentovana dizajnerka ali u jednoj sceni je vidimo kako priča sa prekomorskim prijateljem koji joj najavljuje moguću tezgu vezanu za dizajn povratničke kampanje Christine Aguilere. Leo gotovo stidljivo pita koliko para bi mogla da dobije, ali se prilično sneveseli kad joj ovaj kaže da će čak i kartu do Njujorka morati da plati sama. „Što su veća imena, to su im budžeti manji“ veli on autoritativno kao da je to nekakva životna istina a ne grifterski bulšit koji je u tom trenutku izmislio. Onda dodaje da će joj najvrednija stvar u ovom poslu biti onaj mitski „ekspoužr“, efemerna valuta koju su mlađim milenijalcima i generaciji Z uvalili umesto para kojima možete da kupite nešto da jedete, možete da zanovite odeću, možete da platite struju.

Pošto para nema, Gijón je polumrtav grad a od dvadeset evra za pušenje ne može da se živi sem ako niste spremni da pušite bar 50-60 komada mesečno, Leo i Maria se snalaze. Malo se kraducka po prodavnicama. Blam je kad Mariu u tome uhvate, ali ona izgleda kao GOSPOĐA pa niko na kraju ne zove muriju. Naručuje se odeća sa interneta pa se pre isteka trideset dana vraća i traži refundacija. Po frizerima i restoranima se laže da je, rekosmo, Leo devojka lokalnog političara i da će on da pokrije troškove.

Naravno da je nemoralno i neetički ovo što Leo i Maria rade. Ali naravno da film pomaže da ih RAZUMEMO. Da pomaže da sami vidimo da one ne traže ni raskošan ni raskalašan život. Da one traže samo malo dostojanstva. Da mogu da izađu sa muškarcem a da ne zavise ekonomski od njega. Da ne sede u stanu bez svetla, sa peškirima postavljenom oko zamrzivača da pokupe vodurinu što iz njega kulja sad kad nema struje. Da mogu da bleje na kauču i gledaju snimke svoje pokojne mačke a da im na vrata ne lupaju policajci. Da imaju onaj život koji su imale Marijina generacija i generacija Marijinih roditelja, koji je bio SKROMAN ali nije bio ponižavajući. Gde se nije podrazumevalo da je sramota biti siromašan, gde se, naprotiv, podrazumevao da određeni minimum ljudskog dostojanstva treba da ima svako i nisu vas nadobudni neoliberali razapinjali na krst krivice ako niste i danas i juče i svakog prethodnog dana poginuli na poslu a onda se dovukli kući, ležali mrtvi do jutra pa krenuli u novu pogibiju.

Amalia Ulman ovo sve prikazuje bez mnogo didaktike i pamfletskog objašnjavanja. Pouke i poruke filma izviru iz likova i njihovih prirodnih, i prirodno smešnih dijaloga snimljenih u uredno komponovanim dugim kadrovima. Ovde nema „mood shot“ lenjosti i sklapanja filma po osećaju, sve je, naprotiv, ekonomično i efektno i film ne ostavlja utisak arthouse produkcije iako upravo to jeste. Dalje, Amalia je autentična, njena majka, Ale, još više. Nesuđenu mušteriju sa početka filma igra legendarni horor-režiser (scenarista, glumac…) Nacho Vigalondo a momka sa kojim Leo ima kratku vezu vrlo simpatični kineski režiser i glumac Zhou Chen. I svi su sjajni jer je film rađen kao serija naturalističkih minijatura u kojima likovi deluju kao živi ljudi koji imaju stvarne dijaloge i stvarne reakcije na povremeno bizarna saznanja koja dočekuju nespremni. Ovo je sve i duhovito i prirodno a film uspeva da ne bude ni previše labav u svojoj naraciji. Štaviše iako na početku deluje da dramaturgije u njemu neće ni biti i da ćemo gledati samo seriju epizoda koje bi mogle ići bilo kojim redosledom, Amalia zapravo spretno povezuje raštrkane motive, imena, deliće naracije i sve na kraju kulminira u jednom dostojanstvenom, tužnom i smešnom finalu.

Sa prvim filmom koji je režirala, Amalia Ulman je pokazala veliku spretnost u spajanju autobiografskog, biografskog, farsičnog i realističkog, na kraju uzdržane komedije i nenametljive drame. El Planeta je perfektna transfuzija krvi iz regiona Evrope koji i dalje više voli da živi nego da radi i to je u svakom trenutku svakom od nas potrebno. Ove godine je režiserka na Sandensu prikazala i svoj drugi dugometražni film, Magic Farm i na osnovu prvenca sam više nego spreman da ga pogledam.