Popunjavam malo praznine ostale od prošle godine pa sam pročitao grafički roman We Called Them Giants a koji je prošle jeseni izašao za Image Comics. Iz nekog razloga, ovo mi je stalno klizalo u itineraru iako se radi o novom projektu tima koji nam je pre nekoliko godina dao serijal Die, takođe na Imageu, a o kome sam se izrazio dosta biranim rečima na ovom mestu.

U odnosu na Die, We Called Them Giants je svakako skromnije preduzeće. Umesto dvadesetodelne prče sakupljene u četiri kolekcije, We Called Them Giants je jedna priča od stotinak strana izašla kao kompletan strip, a umesto komplikovane konceptualizacije sa mnogo likova i slojeva apstrakcije kroz koje je čitalac u slučaju Die morao da se probija, We Called Them Giants je u suštini jednostavan narativ koji bi se mogao opisati kao „Stanislaw Lem inspirisan mačkama“.

Naravno, scenarista ovog stripa ne pominje Lema kada navodi uzore i radove sa kojima se We Called Them Giants može uporediti. Kieron Gillen, jer o njemu govorimo, naravno, je o ovom stripu pričao u terminima poput „Piksar koji rade The Walking Dead“ ali je onda i pominjao roman Teda Hughesa The Iron Man, a koji je poslužio kao predložak za Warnerov cenjeni animirani film The Iron Giant. Naravno, poveznica je ovde Brad Bird, režiser ovog filma, a koji je nakon kritičarskih pohvala ali komercijalne propasti The Iron Giant otišao u Pixar i tamo režirao dva hita: The Incredibles i Ratatouille. Oh, i Gillen napominje da je The Iron Man, dakle, roman po kome je dve decenije nizvodno nastao film (BTW, jeste li zaboravili da u ovom filmu glas džinovskom robotu pozajmljuje niko drugi do Vin Diesel? Kladim se da jeste.) zapravo dosta mračniji od filma i da je to mračnjaštvo bilo prevashodni senzibilitet koji je on jurio pišući ovaj scenario.

No, meni je čitanje We Called Them Giants pre svega dalo asocijaciju na mačke i to kako one žive sa ljudima u istom domaćinstvu u neobičnom simbiotskom odnosu gde one od čoveka dobijaju sve a on od njih tek ponešto a opet se čovek unaokolo naziva njihovim „vlasnikom“. Kao neko ko decenijama deli kuću (i okućnicu) sa generacijama mačaka u We Called Them Giants sam nepogrešivo prepoznao brojne situacije koje poznajem iz sopstvene svakodnevnice iako, da odmah napomenemo, u ovom stripu nema da se vidi NI JEDNA JEDINA MAČKA. I, da se razumemo, kako Stephanie Hans crta životinje, MOŽDA JE TAKO I BOLJE. Imao bih ozbiljan strah od puštanja tih čupavih stvorenja da mi se penju u krilo posle njenog tretmana.

Gillen je i potvrdio da je We Called Them Giants ponikao iz perioda pandemijske izolacije u kome je on sedeo u svom stanu sa svojim mačkama i kontemplirao kako je to čudno da dve sasvim različite vrste živih bića dele jedan životni prostor i slažu se u njemu (ili se ne slažu). Sve znamo šta pričaš, brate Kierone.

Za razliku od Die, u ovom stripu je Stephanie Hans kolorisala sama sebe, tako se potpisujući kao kompletan autor grafičkog programa na We Called Them Giants. Letering je radio, ponovo, Clayton Cowles, a generalni dizajn izdanja je osmislila Becca Carey. Ovo je ekipa izuzetno kvalitetnih, meni dragih profesionalaca i We Called Them Giants je nesumnjivo prijatnih 30-40 minuta čitanja zamišljene, egzistencijalno zapitane naučne fantastike, čak i ako ne mislim da je u pitanju nekakav vrhunski strip. No, ne mora svaki strip da bude vrhunski i zapravo veoma je osvežavajuće što autori ovog kalibra imaju i želju i mogućnost da povremeno rade ovakve, male projekte koji se ne prave da budu TEMELJ NOVOG SVETA i predložak za budući film, televizijsku seriju, podkast i MMO igru, već najviše od svega pokušavaju da uhvate specifičan osećaj koji je barem jedan od autora imao u jednom specifičnom periodu svog života. Ovo je ljudski i ovo je nešto čega nam u stripu treba VIŠE, pogotovo američkom (iako su oboje primarnih autora ovde Britanci, naravno), a koji je, u toj svojoj mejnstrim varijanti u velikoj meri orijentisan na to da bude farma za buduće uspešne projekte u drugim medijima. Publika je ovde prepoznala senzibllitet, pa je We Called Them Giants bio i finalista nadmetanja za prestižnu nagradu Hugo u kategoriji najboljeg grafičkog romana ili stripa. Izgubio je od, jelte, Star Trek: The Lower Decks Ryana Northa i Chrisa Fenoglia, što je fer, ali mora se priznati da je i inače konkurencija ove godine bila STRAHOVITA jer su među ostalim finalistima bili i Monstress, My Favorite Thing Is Monsters, Book 2, The Hunger and the Dusk…

We Called Them Giants je postapokaliptična priča koja mene zapravo MNOGO manje asocira na The Walking Dead a mnogo više na, uh The Road Cormaca McCarthyja. Sa ipak manje kanibalizma i impliciranog seksualnog nasilja, da se razumemo. We Called Them Giants je prevashodno „young adult“ projekat, narativ koji treba da deluje i osnažujuće na svoju ciljnu grupu, ali njegova vizija sveta nakon nespecifikovane apokalipse je nedvojbeno sumorna i nije neophodno da MNOGO grebete ispod površine da biste shvatili da se i u ovom slučaju radi o planeti koja je praktično ostala bez svoje ekosfere i u najvećoj meri je mrtva, samo oni preostali ljudi na njoj to odbijaju da prihvate.

Glavni junak u ovoj sumornoj – ali do kraja i pomalo optimističkoj – priči je – junakinja. Lori je tinejdžerka koja je svoje najbolje godine, to jest SVE svoje godine, a nije ih bilo tako mnogo, provela seleći se od jedne hraniteljske porodice do druge. Njen inicijalni monolog na početku stripa govori o tome da su joj njeni aktuelni hranitelji, dakle, porodica u koju je nedavno došla da sa njom živi makar do punoletstva, obećali da će dobiti mačku. Kako to već tinejdžeri sa teškim životnim pričama znaju da budu, Lori je veoma cinična i kaže da je znala da od mačke neće biti ništa a i ako bude, da je neće imati dugo. Ovo je Kieronov način da nam unapred, dok ništa ne sumnjamo, saopšti o čemu će biti strip. Lukava je to hulja.

Lori nije nikada dobila mačku ali jutro u kome nam ona to govori nije kao prethodna. Kuća je prazna, porodice nema, a onda ni na ulici nema nikoga. Skoro nikoga. Annette, devojčica koju Lori zna iz škole je jedina koju ova sreće na ulici i njih dve ne umeju da dokuče šta se, dođavola, desilo sa ostalim stanovništvom suburbije u kojoj stanuju.

Odmah da spojlujemo, one to neće saznati ni do kraja stripa jer ovo nije strip o TOME. Da li se desila neka katastrofa ili vaznesenje* nije zapravo BITNO za ovaj narativ. Bitno je da dve tinejdžerke moraju da se snalaze same i da im brzo postaje jasno da je potraga za konzervama pasulja i drugim manje propadljivim namirnicama jedini prioritet koji će imati u doglednoj budućnosti.

*tj, na Engleskom, rapture, odnosno „zanos“, a kao koncept u koji veruju pripadnici raznih američkih evanđelističkih hrišćanskih zajednica, gde će samo jednog dana doći, jelte, božanska sila i sebi uzeti vernike i odneti ih na nebo, dok će na Zemlji ostati samo neverni i grešni

Lori i Annette nisu jedine preživele apokalipsu, ali drugi preživeli su, pa, oni ljudi koje ne želite da sretnete u postapokalipsi: organizovane, priručnim oružjem naoružane bande (uglavnom? isključivo?) muškaraca koje na sebe preuzimaju obavezu uređivanja ostataka ljudskog društva i zavode brutalan režm u kome se živi neslobodno ali samo donekle bezbedno u improvizovanim utvrđenjima. Lori i Annette imaju susrete sa njihovim sakupljačkim ekipama kada i same krenu u potragu za hranom po skladištima supermarketa i uvek nekako uspeju da pobegnu.

Lori i Annette su različite. Jedna je zatvorena u sebe nepoverljiva i agresivna, druga je ekstrovertna, navikla na socijalne kontakte, opuštena uz druge ljude. Ni jedna ni druga nisu, zapravo pripremljene za život u postapokalipsi i Kieron ovde sasvim solidno radi sa očekivanjima čitaoca i demontiranjem nekih klišea. No, ni ovo nije najbitniji deo stripa i mada priču posmatramo iz Lorine perspektive, do kraja neka njena karakterizacija i njen „rast“ u karakterološkom smislu i nisu toliko bitni.

Bitan elemen stripa su divovi iz naslova. Dva slična ali različita divovska bića koja se naseljavaju u okolini, svako na svom mestu i koja, po svemu što se može reći,  smatraju ovaj kraj za „svoj“, a gde su im ljudi koji se tu motaju kao neka vrsta divljih životinja što će ih divovi ignorisati ako ovi baš ne krenu da ih smaraju.

Stephanie Hans je, pričali smo o tome, uglavnom ilustratorka, pre nego „crtačica stripova“ i njena ekspertiza su pre svega naslovne strane koje već godinama radi za razne firme. Die je bio njen prvi profesionalno urađeni strip u domenu rada na samoj naraciji i sa We Called Them Giants ona prikazuje jedan sada već veoma razvijen, ležerno komunikativan i pitak pripovedački stil. Ovo je i manje „fentezi“ priča, sa manje stilizacija, ali ono gde je Stephaniejina ekspertiza najvažnija je upravo dizajn samih divova koji su upečatljivi, memorabilni, ubedljivo onostrana bića što izgledaju kao sastavljena od žive vatre i kristala koji nisu sa ovog sveta.

Pominjanje Stanislawa Lema na početku ovog teksta je upravo trebalo da ukaže kako je cela poenta ovih divova to da su oni za ljude nesaznatljivi. Jesu li oni vanzemaljci? Božanstva? Produkt neke futurističke tehnologije došli unatrag kroz vreme u „naše“ doba?  Ne znamo. Jesu li oni izazvali apokalipsu (ili vaznesenje)? Ili su se samo naselili na planeti koja je u najvećoj meri ispražnjena od prethodnih naseljenika da koriste neke njene resurse onako kako mi to ne možemo ni da pojmimo? Evo, ne znamo. Becca Carey nam je dizajnirala bizarne, divne, čudovišne i čudesne ideograme u kojima ova stvorenja pričaju jedno sa drugim – kasnije i sa ljudima – a koji u punoj meri sugerišu da niti možemo da razumemo šta ova bića govore niti ćemo ikada zaista moći.

Ono što sledi je zanimljiv socijalni eksperiment u kome dve – jedna drugoj tuđinske – vrste žive jedna uz drugu a bez mogućnosti da jedna drugu zaista razumeju. Ljudi su ovde, to je jasno, inferiorni u intelektualnom pogledu i planeta koju su smatrali svojom više očigledno ne pripada njima, ali istovremeno, ljudi nisu beslovesna, bespomoćna bića prepuštena na milost i nemilost divovima, niti su divovi neko ko ljude vidi samo kao igračke. Simbioza, makar simbolička, i suživot koji se dalje razvija su zanimljivi i sa psihološke i sa filozofske strane i Kieron ovde veoma dobro hvata i tenzije i toplinu odnosa koji se razvija između ljudi i divova. Ako, kao i ja, imate iskustva sa suživotom ljudi i mačaka u kući, umećete da odmah prepoznate mnoge filozofske i psihološke dileme u We Called Them Giants.

Gore sam rekao da ne mislim kako je ovo nekakav vrhunski strip a to nije na ime njegovih tema i njihove obrade. Svakako nije na ime grafičkog prikaza. Naprotiv, Stephanie Hans ovde ima neke izuzetno dobre momente dizajna, ne samo za same divove, već i za „pse“, pomenute bande muškaraca koji idu unaokolo pljačkajući grad i zavodeći teror. Zašto se ovi ljudi – koji nose uglavnom ptičije maske – nazivaju psima postaje jasno kada se strip posmatra iz pomenute mačije perspektive, a onda se tu pojavljuju i vukovi, KOŠMARNA stvorenja koja više podsećaju na vukove iz bajki nego na stvarne životinje. I ovde je Hansova izvanredna u dizajnu a onda je i generalno njena naracija vrlo solidna, bez slikarske krutosti koja je pomalo obeležila Die. We Called Them Giants je pripovedan sigurno a to da autorka voli da koristi mnogo digitalnih efekata na crtežu je ovde uvezano u jedan kinematski upečatljv izgled stripa koji svoje i dalje malo „plastične“ likove stavlja u zanimljivo osvetljene prostore, dobro radi sa kontrastima, konturama i kontrasvetlom.

Gde je onda problem? Najpre u tome da Kieron ovo piše kao novelu a koju Hansova onda ilustruje. Tekst naprosto priča neku svoju priču koja čitaocu daje sve potrebne informacije i onda je crtež praktično višak pa Hansova na dobrom broju tabli samo ilustruje ono što nam je tekst već rekao. Drugde Kieronov tekst opisuje dešavanja koja su se dogodila u elipsi i onda opet ono što vidimo na tabli nije nužno nešto čime se pripoveda priča već samo ilustracija nečega što nije mnogo bitno za naraciju već mora da popuni prostor.

Ovo nije tako retka pojava u savremenom američkom stripu koji, kako sam to već mnogo puta do sada podvlačio, nažalost MNOGO više vrednuje scenariste nego crtače i njih smatra „pravim“ autorima priča dok su crtači tu da budu izvođači radova. Ovo je možda i nešto češći slučaj sa scenaristima koji su više „pisci“ po vokaciji, pa sam slične zamerke imao na stripove, recimo veoma cenjenog Ta-Nehisija Coatesa.

Kieron je ovome APSOLUTNO sklon i kako će strip na kraju ispasti u mnogome zavisi od toga sa kojim crtačem on radi. Jamie McKelvie je tokom WicDiv pokazao da je ravnopravan koautor, kao i, recimo, Caspar Wijngaard u Peter Cannon: Thunderbolt, ali ako se prisetimo Ubera, to je bila zaista u velikoj meri strip verzija mockumentary filma gde tekst priča priču a slike je samo ilustruju.

U tom smislu, u We Called Them Giants postoji ta neusklađena uloga teksta i slike koja meni smeta – mada uvažavam da ovo neće biti problem velikom broju čitalaca – a što želim da istaknem jer mislim da se na ovaj način medijum stripa blago degradira. Pogotovo u ovakvim situacijama kada su pojedinačno i tekst i crtež DOBRI i samo se radi o tome da ne funkcionišu nužno sve vreme kao skladna celina.

Okej, to su, dakle, moje neke intruzivne misli kojima vas ne bih dalje zamarao. We Called Them Giants je solidan strip, solidne premise i egzekucije u kojoj se ta premisa pristojno obrađuje. Hansova nudi neke SPEKTAKULARNE prizore, pogotovo prema kraju priče i ovo je pošten naučnofantastični narativ spakovan u young adult format kome mane nalaze samo terminalno džangrizave osobe poput mene. Image će vam We Called Them Giants rado prodati na ovom mestu.